Србија ван Београда

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

2012-02-01T22:52:00.002+01:00

У нашој културној (а још и више у политичкој) јавности, претходних дана, дигла се поприлична прашина у вези са "случајем" Андреј Николаидис, али и последицама које је он произвео у Србији. Редовним посетиоцима овог блога, вероватно, није промакло да тој теми ни ја нисам одолео. Али, тај случај је, још једном, показао како у држави Србији и власт и свакојака јавност реагују само на догађаје и личности које су у вези са оним делом ове државе који се зове Београд. И да никога, из тог дела који се зове Београд, није брига шта се догађа у делу који ја зовем Србија ван Београда. Примера је безброј, а ја ћу се задржати на ономе који ми је најразумљивији, а који одређени кругови у Тимочкој Крајини свако мало потежу. Управо због тога ми се учинило најприкладнијим да, за назив поста, злоупотребим исти онај који је оснивач српске драме, Јован Стерија Поповић, још 1830. године, дао једној од својих најпознатијих комедија. Из простог разлога што нисам могао да нађем прикладнији израз за оно што сам, о једном недавном догађају, прочитао на званичном гласилу српских "румунофила". И поред тога што ова "електронска новинска агенција", већ дуже време "продаје рог за свећу", на опробану тему "Власи=Румуни", запањујуће је да јавност у Србији на то не реагује. Донекле разумем због чега је та реакција изостала од "званичног Београда" (који је тако жестоко реаговао на "случај Николаидис"), али ми није јасно како на овако нешто не реагују странке и удружења који носе "влашки" предзнак, па ни сама "кровна" организација Влаха у Србији, Национални савет Влаха!? Јер у наведеном тексту има бар неколико неистина на које се, у оваквим случајевима, обавезно, реагује. Поготову ако неко дозволи себи такав луксуз да, у лиду овог текста, напише: "У уторак 24. јануара, (не случајно изабраног датума Уједињења Влашке и Молдавије) Национални савет влашке националне мањине, на петој седници у Петровцу на Млави усваја „влашки језик“ као званични језик Румуна/Влаха из североисточне Србије."

Пре свега, ничим се не може доказати да је неко имао намеру да седницу Националног савета Влаха (како је званични назив), одржи баш на тај "историјски датум". Јер, како се у истом тексту може видети, седница је претходно била заказана за 28. децембар, 2011. године, када се (то је лако доказиво), одиграло "историјско" отварање граничног прелаза "Ђердап 2". Претпостављам да би, да је та седница одржана тог дана, "професионални румунофили", оптужили Национални савет Влаха да је имао намеру да "минира" овај "историјски" догађај. Са друге стране, лако је доказиво да је на поменутој седници донета одлука о усвајању "влашког писма", а не "језика" како се тврди у овом "електронском памфлету". Осим тога, све и да је у питању "језик", не ради се о "званичном језику" Влаха/Румуна из североисточне Србије, већ о језику Влаха. Што је битна разлика за оне који то хоће да схвате. Јер, "професионални румунофили" у Србији никако да схвате, да национална заједница Влаха не жели да, између њих и Румуна стоји било какав знак. И свеједно је да ли је то коса, водоравна или усправна црта. Поготову не знак једнакости. Уосталом, легитимни представници Влаха у Србији поновили су безброј пута да су Румуни- Румуни, а Власи-Власи. Има сличности, али нема знака једнакости. А то је, како ја тумачим демократију, највиши ниво демократског одлучивања. Да будеш оно што желиш, а не оно што би неко желео да будеш. Претпостављам да су се, руковођени управо тим принципом, на претходном попису становника, изјашњавали и Власи који живе у Србији. А као што је свима познато, резултати тог пописа још увек нису саопштени. Због чега онда прејудицирати ствари? Вероватно због тога да би се "кукумавчило" и тужакало разним европским институцијама, како се то види и у поменутом тексту: "Као одговор на сазвану седницу, представници Румуна/Влаха послали су протест Делегацији Европске уније у Београду, Канцеларији Савета Европе у Београду и Мисији ОЕБС у Београду, Србија и државним институцијама у Румунији."

А уколико се завири у тај "протест" упућен разноразним европским али и румунским!!!??? институцијама, лако се може утврдити мноштво неистина које би у свакој држави требало доказивати на суду. А за оне који немају стрпљења да читају комплетан текст, представљам само мали део ничим доказаних тврдњи:

"Као што вам је познато из периода избора за националне савете, Национални савет Влаха је конституисан на основу прљаве кампање за изборе, праћене привођењем на информативне разговоре грађана влашке/румунске националности у полицију, кривичним гоњењем аутентичних влашких/румунских лидера. Најзад и потврдом да су избори били регуларни, иако су постојали приговори Централној изборној комисији који су сви редом одбачени. На овај начин су странке које су и данас на власти у Републици Србији преузеле Национални савет Влаха како би међународној заједници указале да се поштују мањинска права."

Нисам баш сигуран да ли је нека од "европских плакаоница" реаговала на ово, али је сасвим сигурно да су се појединци, од преко Дунава, из нама "суседне и пријатељске државе", ражалостили. А можда су пустили и по коју сузу.

У сваком случају, на Парламентарној скупштини Савета Европе, Виорел Ричард Бађа, сенатор румунског Сената и председник Комисије за прекограничне Румуне, учествујући у Стразбуру у расправи на тему "Испуњавање обавеза и ангажовање Србије", рекао је и следеће:

"Сведоци смо смешног покушаја измишљања такозване азбуке за такозвани“влашки” језик, што представља покушај стварања језика којим би се оправдала тврдња о различитости у односу на румунски идентитет, при чему се прибегава стаљинистичким методама”.

Веома лепо и пријатељски речено! Поготову ако се томе додају неки ставови "истог аутора", изнетих нешто раније. Широј јавности, мало је познат податак да "нама суседна и пријатељска држава" није подржала Споразум о стабилизацији и придруживању (који је српска карта за ЕУ), јер то није учинио њихов Горњи дом (Сенат), због противљења Комисије за прекограничне Румуне, чији је, поменути господин, председник. Али, како то обично бива и за ово има решење. Само је потребно, поједностављено речено, да Србија нареди Власима да постану Румуни. Или, како је то "лепше" рекао наш "пријатељ" Бађа, "моћ да утичу позитивно на одлуку чланова Комисије лежи у рукама српских власти, које још увек нису показале флексибилност када је реч о решењу такозваног тимочког питања и настављају да газе права Румуна из североисточне Србије".

Високи румунски званичник сматра да Румуни (читај Власи) из "историјских региона" Тимочке Крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава имају потребу за заштитом од стране земље у којој живе, али их она, наводно лишава права на "образовање и верску службу на матерњем румунском језику".

По већ опробаном принципу "штапа и шаргарепе" наш "проверени пријатељ" господин Бађа има и конкретан савет : "Чланови Комисије за прекограничне Румуне могу за само пар минута да промене позицију и да гласају за Договор о прикључењу Србије Европској Унији, ако константују да је дошло до промене става српских власти према румунској мањини“.

А у циљу показивања и правог пријатељства, спреман је да оде и корак даље: “Ако се власти из Београда позабаве питањем успостављања нормалног односа када је реч о третирању етничких Румуна немам ништа против и чак ћу постати њихов адвокат у Бриселу”.

Да ово није усамљен случај и начин размишљања, може се видети из става који је "електронском гласилу" из Тимочке Крајине дао Еуђен Томак, шеф Одељења за прекограничне Румуне. Он је "указао да се тако објашњава чињеница да су културни и религијски пројекти грађанског друштва из историјских области Тимокчке крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава промовисани у циљу поновног откривања румунизма на овим просторима, и да су и даље финансирани у границама фондова програма намењених прекограничним Румунима".

Претпостављам да ће, у остварењу овог циља, служии и Генерални конзулат Румуније, чије је отварање у Зајечару одобрила Влада Србије. При чему заиста мислим да је то питање добросуседских односа између две државе. И поред тога што ми се чини да државе, обично, отварају конзулате у срединама где живи знатан број припадника народа који је већински у држави која отвара конзулат. А судећи по подацима пописа из 2002. године (који је за сада једини релевантан) у Тимочкој Крајини је толико мало Румуна да је тај конзулат сувишан. А његово постојање једино би могло да се оправда да, којим случајем Румуна има колико Влаха. Али то, очигледно није тако. Јер, очигледно, више не важи она стара узречица "да се Власи не досете". Пошто су се, судећи по броју оних који једино тако желе да се декларишу, Власи ипак, досетили. И не желе да буду Румуни.

САТАНСКИ СТИХОВИ

2012-01-25T16:51:00.001+01:00

Андреј Николаидис

Готово је невероватно како се на овим нашим, балканским, просторима, неко увек побрине да нам не буде досадно. И како неке, чак и периферне приче, постану тако значајне да доведу до усијања читаво јавно мњење. И то не само у једној држави. Али, задржимо се, у овом тренутку, само на Србију. У којој је, до пре десетак дана, мало ко чуо за Андреја Николаидиса. Односно, да бих био потпуно прецизан, чули су они који се баве истим послом. Они други, који не припадају тој професији, претпостављам да су, када су и чули то име, помислили да се ради о неком нашем, православном, брату Грку, који је нечим задужио Хомерову постојбину. Сада, имам утисак да о овом човеку сви знају све, укључујући и број ципела које носи. Бојим се да је већ (онако преко везе), постао и обавезно штиво у нижим разредима нашег основног образовања.
И мада Николаидиса нико још није позвао да буде гост неког електронског медија у Србији, они су пуни прича о њему. Организују се емисије у којима стручњаци и "стручњаци" дају његов психолошки, социолошки и политички профил. Слична ситуација је (бар колико сам успео да видим) и у суседној Црној Гори. Осим што је тамо био и гост Националне телевизије.

За оне који, ипак, нису успели да сазнају ко је овај "млади и надобудни писац" (како то рече његов старији српски колега Ненад Прокић), и који немају стрпљења да читају линк који сам дао на почетку текста, треба рећи да се ради о особи која је, крајем 2009. године именована за саветника Ранка Кривокапића, првог човека Народне скупштине Црне Горе. Уз то, Андреј је и писац. Који има неколико објављених романа, есеја, новела...А освојио је и неке престижне награде. И који је, за кратко време, успео да, поново, посвађа "два ока у глави, која, већ одавно, гледају на различите стране", али и да подели и културну и политичку јавност у обе државе, а и шире. Тако већ данима, на све стране, праште оптужбе, а књижевници и новинари (као и интелектуалци свих професија), деле се на оне који "бране" и оне који "нападају" Николаидиса. Поделе су настале и због неких последица које је "произвео" овај случај. Пошто, како се може и наслутити, нема сагласности ни о томе да ли је управник Националне библиотеке, државни чиновник или није. И уколико јесте, да ли он може имати лично или само "колективно", односно "државно" мишљење? Но, да се вратимо "младом и надобудном писцу", коме (ако могу нескромно рећи, као "брату по перу"), не бих волео да будем нити тужилац нити судија. Истини за вољу, чак и да се одлучим за тако нешто, ни једно ни друго му не може наудити. Ипак, не могу а да не изнесем лични став о нечему што већ данима "потреса" Србију, укључујући и ону ван Београда. И поред тога што мислим да је "млади и надобудни писац", у најмању руку, "побркао лончиће", не бих волео да упаднем у замку у коју је упала већина медија у Србији говорећи или извештавајући о спорном тексту који је написао Николаидис. И то по добро опробаном рецепту из времена "милошевићевског информисања", када је било уобичајено да се објављује деманти на нешто о чему тај медиј није ни извештавао.
Дакле, како се може и видети, "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, у свом тексту бави се (између осталог) и прославом двадесетогодишњице Републике Српске, али и дежурном темом о "угрожавању" братске Црне Горе од братске Србије. А све то под насловом "Шта је остало од велике Србије", уз наднаслов "Београд, наш заједнички именитељ". Морам да признам да сам ја тај његов текст прочитао неколико пута. Не верујући да један "млади и надобудни писац" може себи да дозволи толику "песничку слободу", у којој се пушке појављују уместо стилских фигура, а динамит уместо метафора :
"Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда."
Без обзира што ме неко од "дежурних критичара" може оптужити да нисам добро схватио "песничко надахнуће" или "метафору" наведеног цитата, или да нисам регистровао да је све то изречено "у кондиционалу" , уверен сам да ових неколико реченица, сигурно, не спада у литературу, пошто је у питању класичан политички памфлет. Упркос томе што су многи, претходних дана, тврдили да је и оно што се, деветог јануара, догађало у бањалучкој дворани Борик, класична предизборна пропаганда. Што је многима био шлагворт за шегачење на ту тему, пошто се (кад је већ све прошло), установило да, наводно, ничији живот није био угрожен.
Упркос чињеници да припадам оном кругу људи који држе до (безграничне) слободе јавне речи и мишљења (укључујући и "песничку слободу"), морам да признам да још нисам чуо да је, било где на земаљској кугли, из експлозије динамита, излетео голуб мира!
Осим тога, претпостављам, да је, многима, још у живом сећању да су, пре двадесет година, из новина и са ТВ екрана, најпре испаљиване "речи-гранате", које су касније постале праве. А и Ћурувију, Стамболића, Драшковића, Ђинђића...најпре су, "гађали" речима.
Зато и мислим да је "младом и надобудном писцу" Николаидису (који је на привременом раду код председника Парламента Црне Горе, Ранка Кривокапића), довољно рекламе, коју је стекао на добро опробаном рецепту "хегемоније". А то ме, готово увек, подсети на изузетну комедију "Дуго путовање у Јевропу", Стевана Копривице, у извођењу Београдског драмског позоришта. (Посебно део у коме Књаз Никола - игра га маестрално Лазар Ристовски, обраћајући се свом опоненту Стојану Лекићу - игра га Милан Ерак, каже : "Из Београда мене зли вјетрови дувају").
Несумњиво је да је "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, претходних дана, стекао значајне рекламне поене, али нема потребе ићи толико далеко и правити од њега балканског Салмана Руждија. Упркос томе што су неки медији (и у Србији и у Црној Гори) то већ учинили, што му је, вероватно, дало "аргументацију" да он сам Србију упореди са Ираном.
Ма колоко се, "млади и надобудни писац" Николаидис трудио, не верујем да ће достићи славу Салмана Руждија, као што ни Србија није (нити може бити) Иран, упркос чињеници да нам, свако мало, неко подари "сатанске стихове".

И БИ ПРЕЛАЗ

2012-01-13T19:30:00.000+01:00

После много натезања и пет година од када је Влада Србије донела одговарајућу одлуку, десило се и то чудо. Министри унутрашњих послова Србије и Румуније Ивица Дачић и Трајан Игашо отворили су, 28. децембра, 2011. године, гранични прелаз "Ђердап 2". А као што је већ свима добро познато, пре тога је (20. децембра) био још један неуспео покушај његовог отварања (упркос чињеници да је то требало да се деси пре румунског Божића, како је, почетком новембра, приликом посете Неготину, најавио председник нама "суседне и пријатељске" Румуније, Трајан Басеску). Након чега је (што је мање познато), дошло до поприличног "затезања" односа између "пријатељских комшија". Вруће линије, између две "суседне и пријателјске државе", ако је веровати гласинама, тих дана, доведене су до усијања. Чак се могло чути (ако је веровати истим гласинама), да је "нама суседна и пријателјска држава" разматрала могућност повлачења амбасадора из Београда! Но, све је, очигледно, "легло" на своје место. Пошто је, вероватно, пронађен модус како да први човек "нама суседне и пријатељске државе" изађе чиста образа.
А једини разлог због кога о овом "планетарном" догађају (отварање "историјског" граничног прелаза "Ђердап 2"), нисам раније писао лежи у томе што сам хтео да "видим" како ова ствар функционише. Да не буде по оној старој да се "први кучићи у воду бацају", или "по јутру се дан познаје". Пошто је овај гранични прелаз у функцији више од две недеље, може се извести закључак да ова ствар (да не кажем прелаз), за сада, добро функционише.
Из неких добро обавештених (али незваничних) извора, добио сам податак да преко овог граничног прелаза, дневно, пређе више од 500 а мање од 1.000 возила. Што је за похвалу! Наравно, углавном су то аутомобили румунских регистарских ознака, док је број оних из Србије симболичан. (И то је сасвим разумљиво ако се има у виду да је грађанима Румуније који живе на Острву Маре или у његовој близини, Неготин најближи град. Осим тога - о томе сам већ писао пре две године - путна инфраструктура суседне нам Румуније у непосредној близини граничног прелаза "Ђердап 2" и није за похвалу једној чланици Европске уније).

Према овим првим подацима о броју прелазака, али и трљању руку некох неготинских трговаца, угоститеља или пружаоца других услуга, јасно је да је отварање граничног прелаза "Ђердап 2" био пун погодак.
Јер, ако направимо једноставну (да не кажем просту) рачуницу на узорку од (рецимо) 450 возила (колико би требало да је просек дневних улазака у Србију) и да у том броју велику већину (рецимо, 400) чине возила која у Неготин долазе из Румуније, уз претпоставку да у сваком од њих има бар по двоје путника, долазимо до податка да Неготин, дневно, посети бар, 800 странаца (у овом случају Румуна). Ако (даље) претпоставимо да они не долазе у разгледање града (вероватно су то учинили приликом првог доласка), већ у куповину, провод или нешто слично, онда (сасвим природно) можемо да претпоставимо да они у Неготину "остављају" и неке паре. Ако ( и даље) претпостављамо да би то (по једном доласку и по једној особи) морало да износи, најмање, 30 евра (мислим да није реално да то буде мањи износ, судећи по томе колико смо ми некада остављали приликом одлазака у Румунију или Бугарску), лако можемо доћи до податка да то, дневно (800х30), износи 24.000 евра. Месечно (24.000х30), то износи 720 хиљада евра! А годишње (да се неко не би мучио), то износи 8 милона и 640 хиљада евра. Поређења ради, буџет општине Неготин, за ову годину, износи нешто мање од девет и по милона евра! Занимљиво.
Наравно, све су то само бројке и један једноставан (да не кажем прост) начин сагледавања ствари. Али, ништа није измишљено и базирано је на реалним подацима о броју прелазака новоотвореног граничног прелаза "Ђердап 2". Уосталом, представници неготинске локалне самоуправе саопштавали су да би дневни број путника који би, преко овог граничног прелаза, улазило у Србију, могао да буде чак и 1.500! То говори да је основа моје рачунице реална. Остало је ствар маште и надградња.
Ипак, треба, на време, скренути пажњу и поставити питање шта ће се, у будућности, догађати са "још једним општинским буџетом"?Односно, који ће бити путеви тог новца? Пошто код нас, веома често, то постане сива зона.
Осим тога, мислим да није на одмет размишање и о томе шта још треба учинити да Неготин не буде само место где ће наши суседи пазарити неку ситницу или појести "десет с луком"?
А све са циљм да количина "чврсте валуте", коју наши суседи "депонују" код нас, сваким даном буде већа.

П Р Е Л А З

2011-12-25T11:31:00.003+01:00

Стварно је чудан овај српски језик! У њему (као ни у једном другом језику), има толико двосмислености, или речи са "реповима", због чега свако (коме је до тога стало), мора добро да размисли, пре но што нешто прозбори.

Узмимо, на пример, реч прелаз. Наиме, она може да означава место куда се прелази на неку другу страну, или, са једног на друго место. Тај прелаз може бити и преко неког пута, пруге (пешачки, или пружни прелаз), али и преко неке реке или потока. А ако је преко потока, тај се прелаз, веома често, још назива и брвно због начина његове израде (ако ништа друго, претпостављам да свако зна ону причу о два јарца на брвну). Ако идемо даље у анализу израза прелаз, претпостављам да ћемо, веома лако, доћи и до закључка да је, на исти начин, настао и израз којим означавамо прелаз преко неке границе, односно, гранични прелаз. Било да се ради о физичком, или мисаоном појму.

Али, прелаз, или прелажење је и шатровачки израз који се употребљава у ситуацији кад некога превариш или "пређеш". Тако смо, веома често, чули израз да је неко некога "прешао". Исти израз се употребљава и у фудбалу (ово није мој терен, али...), када један фудбалер употртеби неку финту и "пређе", или предрибла другог фудбалера. Дакле, примера је много, а сведоци смо да се употребљава и израз "прећи некога", као и онај "прећи преко нечега".

Е сад, ја имам једну моралну дилему. Да ли исти израз може да се употреби у вези са неким ко је високи званичник неке државе? Можда и председник? Можда, чак, и председник неке нама блиске и "пријатељске" државе. Ипак, рачунам и политичари су људи. Те да су и они некада били мали и да је и њих неко васпитавао. А самим тим да су, још тада, научили да се лепо понашају, што подразумева да не "прелазе" неке друге људе. Макар они били и њихови "поданици".
А житељи Тимочке Крајине, већ пет година, поред многих других, живе и са осећањем једног посебног "прелажења". Прелажења због прелаза. Или, прецизније речено, прелажења због граничног прелаза. Имајући у виду да, готово све политичке гарнитуре, већ пет година обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. Од средине децембра, 2006. године, када је Влада Србије донела одлуку о његовом отварању, тај гранични прелаз предмет је сталних предизборних и других обећања. И домаћих и страних политичара.
Мало је фалило да прелаз буде отворен уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су о том спаносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином. И обећавали отварање прелаза. А треба ли, посебно, напоменути да су грађане Тимочке Крајине, прешли због прелаза?
Нову наду пробудио је председник Румуније, Трајан Баеску, када је (без свог домаћина Бориса Тадића), почетком новембра, ове године, боравио у Неготину. Тада је, грађанима Тимочке Крајине, обећао да ће гранични прелаз, “ускоро”, бити отворен. То "ускоро" многи су протумачили и уочи Божића, по Грегоријанском календару (који Румуни, иако православци, празнују). А било је и логично. Па и румунски политичари су "школовани" на истим местима где и ови наши. И они знају да је лепо "подарити" својим поданицима нешто уочи најрадоснијег хришћанског празника. Поготову, ако већ добро знају да је то нешто, уствари ништа. Али, може да послужи. Међутим, занимљиво је да је комплетна прича у вези са "новим отварањем" граничног прелаза била обавијена велом тајновитости. Упркос томе, што су се, са приближавањем Божића, убрзавале неке активности у зони граничног прелаза "Ђердап 2". Ипак, у "српском информативном простору", нису постојале назнаке или потврде да ће се то "историјско" отварање граничног прелаза и догодити уочи Божића (или сам ја можда такву информацију пропустио?). Но, и поред тога, у малој неготинској вароши, све чешће су се чули "гласови" да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра 2011. године. Као и да би, том “свечаном чину”, могли да присуствују и председници Басеску и Тадић. У прилог томе говори и податак да је већ било договорено да се "одради" само прва тачка, раније заказане седнице локалног парламента, а да се "остатак" одради наредног дана, како би одборници и локални функционери могли да присуствују "том свечаном чину". Међутим, и даље није било никаквог "званичног папира" који све то потврђује.

А онда је дошао и тај 20. децембар, када су, и поред кише која је упорно падала, обављене "последње припреме". Са румнске стране границе постављено је огромно озвучење, а са наше стране је пристигло доставно возило са припремљеном храном. Кажу за 50 особа. Са наше стране стигло је и десетак аутомобла из неколико градова Тимочке Крајине (у којима је било двадесетак грађана Србије, међу којима су предњачили осведочени "румунофили" или представници "влашких" организација који стављају знак једнакости између Влаха и Румуна). Са румунске, кажу, било их је много више (ово сам чуо, али не и видео!). А киша је упорно падала. (После неколико месеци суше). Упркос томе што грађане Тимочке Крајине (бар колико је мени познато), који су сатима киснули да "неотвореном" граничном прелазу "Ђердап 2", нико из Србије (а они су, пре свега, грађани Србије), није обавестиио да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра, било је потребно да им неко нешто каже. Поготову што су се у таквим околностима (са разлогом), појављивали и "први знаци нервозе". Или да их, макар, пита шта траже ту? Ко их је позвао? И зашто баш сада? И како то да ту нису били јече, пре недељу, месец, годину...? Након неколико сати, на нашој страни границе, пред окупљене (покисле и промрзле) грађане Тимочке Крајине, стао је први човек Неготина – др Влајко Ђорђевић. И рекао им да отварања граничног прелаза неће бити због “формално-техничких разлога”. Након тога, са наше стране границе, грађани су се разишли. Са румунске, демонтирано је озвучење. Једино није познато шта је било са припремљеним ручком. Као што није познато ни ко је кога (у овом новом, неуспешном отварању граничног прелаза "Ђердап 2"), прешао, а ко је био "пређен"? Као, ни када ће, поново, бити (не)отварање граничног прелаза?
Оно што је сасвим сигурно је да, тог дана, у близини неотвореног граничног прелаза "Ђердап 2", нису примећена ни двојица председника (Трајан Басеску и Борис Тадић). А мени једино преостаје да претпоставим да је то било из "практичних разлога". Односно да је Тадићу још било прерано да се "окити" ловорикама за отварање овог прелаза (јер ће избори бити тек на пролеће), а да је Басеску “провалио” да у Тимочкој Крајини не“живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”, како су му рекли “његови” румунофили.

ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

2011-12-16T23:57:00.007+01:00

Након изузетне промоције књиге "Отворена страница-Соња Савић", пришао ми је један пријатељ (иначе познати неготински професор) и рекао како је штета да је Неготин "изгубио тако дивне гласове". Мислећи на гласове шест изузетних дама (Данијела Николић, Татјана Панић, Сузана Михајловић-Јовановић и Јованка Вања Станојевић, које су учествовале у промоцији ове монографије и Зденкa Томић (Голубовић), која је те вечери, уз Миломирку Цицу Јововић, била у улози аутора поменуте књиге).

И мени је било савршено јасно на шта је уважени професор мислио, али за оне којима то неће бити јасно, потребно је мало појашњење. Јер ради се о плејади некадашњих новинарки Радио телевизије Крајина (РТК), која је нестала у вртлогу транзиције.

А тај исти транзициони вртлог избрисао је са медијске сцене Србије и Самосталну телевизију Неготин (СТВ), која је рођена на данашњи дан, пре тачно двадесет година.
Јер, не треба заборавити да су се развојни путеви ове две телевизије (које су годинама биле ривали, а врло често и у неравноправној утакмици), у једном тренутку укрстили. Да би након тога тога (као после судара две планете), и једна и друга, заувек, нестале.
Данас сам све више убеђен да би судбина Радио телевизије Крајина, сигурно, била другачија да није било оне друге (СТВ Неготин), о којој сам, једном приликом написао и следеће:

"Рођена је 16. децембра, 1991. године. Тада је у држави њеног рођења већ увелико беснео рат, што је у приличној мери, одредило и њену судбину. За њено зачеће и рађање везана су многа имена, па се вероватно ни они сами не би усагласили у вези са тим ко је у томе имао одлучујућу улогу. Но, било како било, она је рођена те зимске ноћи и требало је бринути о њој. То није било баш увек лако, па је и њено одрастање било скопчано са мноштвом проблема. По свему судећи, њено превремено рођење утицало је на то да, веома често, има здравствених тегоба, тако да готово никога није ни изненадило када је, не дочекавши ни своје пунолетство, напустила овај свет".

Дакле, та и таква Самостална телевизија Неготин (СТВ), била је један од ретких електронских медија, који је рођен у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер, много година након тога, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци су, по признању многих, били боље информисани него житељи српске престонице.

Да се све променило, сведочи и податак да је, у међувремену, Неготин "сахранио" две телевизије (трећа, која је у међувремену рођена, још увек је у повоју - бар што се покривености сигналом тиче), па се, све чешће, о овом делу Србије говори у контексту "медијског мрака".

Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу поменути ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да је то већ добро познато. А прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја постајем званични биограф Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (мада ће то зазвучати нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део. А у тој биографији може се прочитати и следеће :

Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога са емитује програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.

Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".

У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.

То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.

Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.

Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.

Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.

И наравно, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија који су током свих ових година деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи.
То није само констатација која се везује уз оно "о покојнику све најбоље", већ је то апсолутна истина. Уосталом, много је оних који то могу да потврде и са једне и са друге стране екрана.

ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ

2011-12-09T17:53:00.003+01:00

Претпостављам да ће се многи чудити због чега сам се, управо на овај историјски дан (неко је већ констатовао како ова држава има све више историје а све мање географије), када нам jе из главног града Европске уније, стигла још једна непријатна вест, одлучио да пишем о граничном прелазу (граничним прелазима). Међутим, треба подсетити да смо, данас, поново, били на клупи за понављаче, баш због граничних прелаза. Наравно, не овог о коме ја желим да пишем, али, ко зна? Пошто ми се чини да једино нас учитељица живота ничему није научила. Уз то, опште је мишљење да смо ми јако непредвидљиви. А ја мислим да то није тачно и да смо, напротив, јако предвидљиви. И да нам је, због тога, лако постављати "блокаде", а све под изговором да је то "за наше добро".
Уосталом, добар пример су управо гранични прелази (или административни пунктови, или, како год се то зове), на северу јужне српске покрајине (која је, по свему судећи, део територије Србије још једино у преамбули Устава), против чијег се успостављања, грчевито боре Срби са севера Косова (и Метохје).
Међутим, потпуно је другачија слика на другом крају ове државе, где житељима Тимочке Крајине, већ пет година, готово све политичке гарнитуре (и Коштуничине и Цветковићеве Владе), обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. О томе говори и податак да се отварању овог граничног прелаза нико не противи. Напротив, влада поприлична еуфорија, још од тренутка када је, први пут, најављено његово отварање, мада, никоме није јасно чему ће он служити и како може постати спас посрнулој привреди, али и осиромашеном и десеткованом становништву Тимочке Крајине.

Умножавање питања без рационалних одговора последица је и податка да педесетак километара северно, већ постоји гранични прелаз са Румунијом, а тридесетак јужно и са Бугарском. Као и да још један прелаз са Бугарском постоји недалеко од Зајечара. Дакле, ко има шта да увози или извози, или просто има потребе да иде у провод у овај источни део Европске уније, нема неких великих препрека. Јер, мораћемо се сложити да не мора баш свако двориште у Србији да има свој гранични прелаз. Наравно, не бих волео да се схвати како сам ја против отварања још једног граничног прелаза. Мада бих више волео да се ми као држава "отварамо" према свету, макар имали мање прелаза. Осим тога, што се мене тиче, гранични прелази могу постојати на сваком ћошку, али ако су настали као резултат реалних потреба, а не пуког политичког измишљања. А чини ми се да је гранични прелаз "Ђердап 2" управо то.
Јер, летимичним погледом на карту путне инфраструктуре Румуније, јасно је да је нашим комшијама овај путни правац “задња рупа на сирали”, јер су се усмерили на правац који повезује Крајову (Румунија) и Видин (Бугарска), градећи модеран мост преко Дунава, који треба да буде готов наредне, 2012. године.
Такође, упућенији у ову проблематику могли би (ако би били искрени) да кажу како је овај гранични прелаз, у много чему, проблематичан. Као и да они који су на њему желели да зараде неке политичке поене, баш и нису много разбијали главу.
Најпре, они који буду користили овај гранични прелаз, мораће до главних саобраћајница у суседној Румунији да возе разноразним "стазама и богазама".
Осим тога, нико не води рачуна о томе да се добар део саме граничне зоне, односно дела који се на већини прелаза зове "ничија територија" (део између две царине), налази на самом мосту да Дунаву, који представља једини транспортни пут како за раднике тако и материјал у свакодневним активностима Хидроелектране "Ђердап 2". Поједностављено, ради се о путу са левом и десном коловозном траком, којим ће се кретати сви. И запослени у овој фирми и туристи ( и "туристи"), који би да се, преко истока докопају запада.

Но како, веома често, политичке одлуке нису баш у вези са реалношћу, гранични прелаз “Ђердап 2” ће бити отворен, пре Божића по Грегоријанском календару (који, иако су православци, Румуни славе), а испуњење обећања, у свој политички тефтер, неће уписати ни један од наших многобројних политичара, који су о томе мантрали претходних година, већ Трајан Басеску, председник суседне Румуније. Он је отварање овог прелаза најавио почетком новембра када је (по ко зна који пут, без свог домаћина, Бориса Тадића), посетио Неготинску Крајину.

Тиме ће бити окончана судбина овог граничног прелаза, о чијем отварању је Влада Србије донела одлуку још средином децембра 2006. године, а који је најозбиљније шансе за отварање имао уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су, о том спасоносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином.

Учествујући у предизборној кампањи, тада су гранични прелаз “Ђердап 2” , активно (то је било најзначајније предизборно обећање), отварали Вук Јеремић, Божидар Ђелић, Ивица Дачић, Душан Петровић, Милан Марковић и Петар Шкундрић. А здушно им, својим присуством, помагали Славица Ђукић Дејановић, Млађан Динкић, Милутин Мркоњић, Слободан Милосављевић, Саша Драгин, Верица Калановић, Снежана Самарџић Марковић, Жарко Обрадовић, Небојша Брадић, Јован Кркобабић и Драган Марковић Палма (Извињавам се онима које сам изоставио)! Сећам се да су тада, сви они, онако, као навијени, чим изађу из скупих аутомобила, још ошамућени од труцкања крајинским друмовима, причали о значају граничног прелаза “Ђердап 2”.
Ваљда су толико били ошамућени да нису стигли ни да се распитају о неким битним детаљима везаним за овај гранични прелаз, већ су, једноставно, испуњавали жеље својих локалних представника, причајући о томе да ће, отварањем овог прелаза, све постати много лепше и боље.
Ускоро ће две пуне године, од када су окончани ванредни локални избори у Неготину, а гранични прелаз "Ђердап 2" још увек је у фази мировања. Они који су, пре скоро две године, обећавали да ће он бити отворен "већ колико сутра", више и не говоре о томе.
Међутим, то што није успело нашим политичарима, успело је румунском председнику. И то, вероватно, у жељи да врати “дуг” групици крајинских румунофила који су му, пред долазак, поручили да у Тимочкој Крајини “живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у Тимочкој Крајини, према попису 2002. године, било, укупно, 284.112 становника! А по прелиминарним резултатима овогодишњех пописа, нешто више од 242. хиљаде. Од чега више од стотину хиљада Влаха. Које румунофили, очигледно, “не виде”. Као ни Србе. А и власт их не види баш најјасније. Осим у време избора.

11. 11. 11.

2011-11-11T23:22:00.001+01:00

Када сам, негде у пролеће, 2001. године, на једном предавању чуо прогнозу да ће Србија ући у Европску унију, у најбољем случају, тек око 2020. године, био сам, мало је рећи, разочаран. Тада је, ту и такву суморну прогнозу изнео наш уважени економиста, професор, Мирослав Прокопијевић, а ја сам, у том тренутку мислио, да тај човек нема благе везе. И да је у питању још једно, од многих, "гурања препрека у точкове младе српске демократије".

Недуго након тога, схватио сам да је професор Прокопијевић потпуно био у праву, па сам и ја све опрезније примао, углавном, политичка обећања да смо, свако мало, на вратима Европске уније. И не само то, почео сам да размишљам на један битно другачији начин о нашем чланству у ту организацију држава. Наравно, не желим да кажем, као наш некадашњи председник државе и Владе, др Војислав Коштуница, да "Европи треба залупити врата", већ да сам постао реалнији у процени неопходности тог приближавања.

Упркос томе, у Србији, како у оном "елитном" делу које се зове Београд (са све Овчом и Борчом), тако и у Србији ван Београда, стално се догађају ствари које ме изнова запањују. И без обзира што сматрам да политичари треба да буду флексибилни, неке ствари је тешко објаснити. Зато ни себи, а ни другима, не могу да протумачим тај најновији став лидера Српске демокрартске странке, који је предводио Демократску опозицију Србије у свргавању Милошивећа, када је један од приоритета био и прикључење ЕУ.

Са друге стране, перјанице Српске напредне странке, а некадашњи љути противници свега што "мирише на запад", сада, у сваком свом наступу, објашњавају да нам готово нема живота без Европске уније. Истини за вољу, има ту и других, без којих нам "нема живота", али, у врху приоритета је и Европска унија.

И то није ништа спорно. То је легитимнан политички циљ. А тај циљ, као што је познато имају у свом програму и неке друге политичке странке, како позиције, тако и опозиције. Разлика је само у томе како представници тих странака тумаче неке од основних услова које Србија мора да испуни, да би уопште "примирисала" Европској унији. Е ту сада, свако има свој приступ. Тако напредњаци хоће у Европску унију, али под "нашим условима", Демократе и неке друге странке из ове коалиције би да уђемо у ЕУ, али, "да им још нешто објаснимо", док су представници једне нове политичке коалиције ЛДП-СПО-СДУ и мноштво независних интелектуалаца, уз слоган "Покрет за преокрет", за то да се "елитном делу европских народа", прикључимо без много запиткивања. Због таквог става, ови потоњи су, последњих дана, на удару жестоке критике, готово свих осталих, јер се њихово пристајање на ЕУ "без условљавања", углавном, тумачи као капитулација и "готово сигурно признавање никад признате и самозване републике Косово".

Међутим, како би то наш народ, мудро, рекао, "нити је ђаво толико црн, нити је анђео толико бео", ни овде ствари нису баш црно-беле. Јер, напросто, неким политичким ставовима је потребна "временска провера". Они који мало дуже памте, могу се присетити колико је промашаја у нашој "политичкој пракси" направљено последњих 20 година. Такође и колико је у тих 20 година, политичких ставова одбачено, а каснији догађаји су потврдили њихову ваљаност. Али, тада је већ било касно. Упркос мом садашњем ставу да нисам баш убеђен у потребу присаједињавања Европској унији, по сваку цену, сматрам да актуелне политичке гарнитуре треба да схвате да је немогуће да се постављени циљ реализује сам од себе. Другим речима, треба му ићи у сусрет, а не на супротну страну. А за то је потребна и нека енергија. И труд. И жртва. На тај труд и жртву, за сда су спремни само ЛДП-СПО-СДУ + српски интелектуалци. Али, другима то смета. Тако је отворена, још једна, сезона "лова на вештице". И никоме не пада на памет да треба дозволити и тој групацији да промовише свој став, који ће, колико сутра, имати и своју проверу "пролазности" на изборима, али и одрживости на дужи рок. Уместо да јасно одреде наш национални интерес (али не онај који се може мерити једним изборним циклусом), наше политичке елите се исцрпљују нацртом још једне у низу Декларација о Косову (и Метохији). А то је још једна потврда да те исте политичке елите (не све, наравно) нису спремне на временску проверу исправности свог политичког става, због чега се посеже за израдом неких докумената који избледе и пре но што се мастило на њима осуши.

Трагајући за потврдом оваквог става и размишљања, пронашао сам на овом истом Блогу, текст који сам писао, тачно, пре годину дана. И оно што је већ на први поглед било видљиво, схватио сам да се за тих годину дана нисмо померили од почетка. И тада је, као и сада, у "главној улози" било Косово (и Метохија). Осим што сам, лично, сентиментално, везан за 11. новембар ( који се ове године бележи са 6 јединица ), пронашао сам и већ заборављени податак да сам се пре годину дана, на овај исти дан (прецизније, овог истог датума, јер је дан био четвртак), бавио тадшњим парламентарним изборима на Косову (и Метохији) и дилемом која је била присутна у нашој јавности, да ли на њима треба да учествују и Срби. Званични став власти, тада је био (треба ли то рећи), да не треба (мада су неки, на своју руку, ипак изашли и они су сада представници Срба у косовским институцијама). Е сада, годину дана после, мислим да се треба подсетити тадашњег става Вука Драшковића, који је о тим изборима размишљао на следећи начин :

„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.

Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“

Наравно, као што је свима познато, то се није догодило. На изборе су изашли само неки Срби, а представнике оних других, сада, годину дана касније, можемо видети на барикадама.

А да ли је Србија, годину дана касније ближа или даља Европској унији? У одговору на ово питање морам да констатујем да није најгоре то што се нисмо померили ни за милиметар, јер у време када се и у ЕУ "пребројавају" и типују "прекобројне", то може да буде и предност.

Али, нисам сигуран како би гласио одговор на друго питање, које би могло да гласи : "На шта смо потрошили тих годину дана ?"

ТРЕЋИ ЧОВЕК

2011-11-02T20:39:00.004+01:00

Ко се труди да направи "румунски Санџак" у Тимочкој Крајини?

Ово је још једно питање, које званична Србија, гура под тепих, уместо да на њега да одговор. Јер, бојим се да би у супротном, ускоро, и са ове “треће стране” могли имати исто оно уплитање које су недавно испољили наши "пријатељи” Мађари и Турци.

А због медијске прашине која је подигнута “дипломатским скандалом Конузин”, изгледа да нико не примећује оно што нам долази из суседне и “пријатељске Румуније”, која “снажно подржава европске интеграције Србије” и још увек “није признала самозвану републику Косово”.

Оличено у унисоној медијској најави, да председник Румуније, Трајан Басеску, “долази у дводневну посету Србији током које ће разговарати са званичницима у Београду и посетити румунску заједницу у Тимочкој Крајини”. И ту нема ничег спорног. Спорно је то што су од почетка ове године из Румуније стизали “пријатељски” сигнали да Србија треба Власима у Тимочкој Крајини, да “призна статус румунске националне мањине”. А на то нико није реаговао!

Јер влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Изразивши свом колеги Тадићу подршку суседне и “пријатељске” Румуније за Европски пут Србије, Басеску је, претпостављам, нагласио да је такву одлуку изгласао Дом посланика (Доњи дом) са 272 гласа “за” и само 2 “против”. А вероватно му није сакрио ни податак, да би та “подршка” постала пуноважна, то исто треба да учини и румунски Сенат (Горњи дом). То је вероватно мала резерва, или “пријатељско увртање руке” суседу који треба још мало “да савиије кичму”. И да “политичким декретом” припаднике влашке националне мањине претвори у Румуне. Да Власима, који вековима живе на простору Тимочке Крајине, “укине Србију” као једину домовину коју признају и додели им неку другу, коју они поштују као суседа, али која није њихова.

Спорно је и то што господин Басеску, по други пут за две године, долази у Тимочку Крајину без свог домаћина Бориса Тадића. И што је, и овог пута, за своје саговорнике, одабрао неколицину људи који су на претходним изборима за Национални савет Влаха постали губитници јер су се залагали за румунизацију овог највишег представничког тела Влаха у Србији.

Тачно је да су они “нечији” представници, али далеко од тога да они могу да представљају све Влахе Тимочке Крајине јер њихов концепт „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Али их то није спречило да, 15 дана пре прелиминарних резултата пописа, шаљу поруке посредством свог електронског гласила “TimocPress”, да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника! На овоме би им и Гебелс позавидео!

Дакле, мени није чудно да једна група људи која није успела да све Влахе Тимочке Крајине, колективно, преко ноћи "преобрати у Румуне", сада иде по разноразним румунским и европским центрима и телали о томе како су угрожена права Румуна у Тимочкој Крајини. Није ми чудно јер је то њихов посао. Они су за то добро плаћени. Али, не могу да верујем да ни они сами нису свесни да ходају по оштрици жилета. По тој танкој, црвеној линији, која одваја поборнике припадања "великој румунској нацији", од великорумунских националиста и шовиниста. Они морају да буду свесни да, негирајући великом броју људи могућност да припадају Власима, од којих, по сваку цену желе да створе "цвет румунског народа" или, у најмању руку, да између Влаха и Румуна ставе знак једнакости, шире мржњу и нетрпељивост. Јер, уколико неко нешто не жели, а ти по сваку цену то исто желиш да му наметнеш, то је насиље. Макар га терао да сваке ноћи спава у свили и кадифи и једе "мед и млеко". Јер и од тога човеку може да буде мука! И то су основни постулати за елементарна људска права. Да будеш оно што желиш и да се изјашњаваш онако како хоћеш. На то не може да утиче ни група људи која се "добро ухлебила" и у суседну Румунију "шаље депеше" како су они једини и аутентични тумачи националне слике Тимочке Крајине. Ако су таквим причама успели да обману и преваре и политички врх румнске државе, укључујући и самог председника Басескуа, свака им част! Али ту "жваку", убеђен сам, не могу да продају нити Власима, али ни осталим народима који на овом простору живе.

А да ли су то људи са којима Басеску треба да разговара? Да, ако то њему не смета!

А да ли су то људи који који могу да буду представници Влаха који живе у Србији? Одговор је поново потврдан. Али, уколико им већинска влашка популација да легитимност. А то тек треба да видимо кроз резултате недавно окончаног пописа.

Т Е С Т Е Р А Ш И

2011-10-26T22:42:00.000+02:00

Боравећи десетак дана у једној здравственој институцији, јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда, схватио сам да ће нам, у времену које је пред нама, бити неопходни чепови за уши, илити тампони.

На моју велику жалост, томе је претходило девет непреспаваних ноћи. Јер, због хркања, или како се то стручно каже ронхопатије (а народски “тестерисање”), пацијента који је био смештем у истој соби, ноћима нисам спавао. Није ме утешила ни помисао на то како је било онима који су (ако јесу) спавали у истој просторији са Черчилом, Стаљином или Орсоном Велсом, који су били познати “тестераши”. Али ми је схватљивија била чињеница због чега су многе “недемократске” полиције света, па и нацисти, неспавање користили као методу у изнуди признања или мучењу људи. А у потпуно другачијем светлу, тумачио сам и текст који сам, пре нешто више од годину дана, прочитао у новинама како је један кинески студент убио свог цимера јер му је сметало његово хркање.

На сопственом примеру схватио сам колико проблема може да изазове нечије хркање, а са друге стране и колико тај неко, ко хрче, није свестан проблема који има или проблема које прави другима. Међутим, употребом чепова за уши од стране оних који су у соби са “тестерашем”, гласно хркање постаје проблем само “хркача”. Јер, како тврде оториноларинголози, хркачи имају веома озбиљан здравствени проблем, а да тога нису ни свесни, пошто они сами себе не чују.

А судећи по предизборној кампањи која се све више захуктава, озбиљан здравствени, “тестерашки”, проблем имају и наши политичари. И позиције и опозиције. И без обзира што их, на сву срећу, нема ни приближно као оних “правих” (неки подаци говоре да око 50 процената мушке и женске популације на планети “гласно спава”), јасно је да они себе, као ни прави “тестераши”, нити виде, нити чују.

Тако испаде да ће, према причи лидера напредњака, Томислава Николића, ако они дођу на власт, у ову земљу, у наредних 10 година, “ускочити” стотину милијарди евра инвестиција. Одакле? То нико не зна! Али ће доћи. Ваљда исто онако како су и после двехиљадите стигле "досовске" милијарде.

Са друге стране, странке позиције, које су најавиле да ће се хвалисати градитељским чудима у и око Београда, одлучиле су да се мало похвале и са оним што су направили у Србији ван Београда. Па су тако, у другој половини октобра (!), уместо топлана, увелико отварали аква паркове и отворене базене. Оливер Дулић, сам у Сокобањи, а у Бабушници у тандему са Ивицом Дачићем.

Осим потребе да се грађанима објасни шта ће Бабушници (општини која је, као и многе друге у Србији ван Београда пред економским, социјалним и демографским колапсом) базени у које је "скрљано" 170 милиона динара, народу је требало објаснити и како то да се тај "комплекс" отвара средином октобра, када је већ време за зимске капуте а не за купаће гаћице. Такође, можда је потребно објаснити и како то да тај "комплекс" од два базена у Бабушници вреди за око четрдесетак милиона више него читав аква парк у Сокобањи. Уместо тога, овом народу је, посредством "дежурних медија", на брзину, "истестерисано", како новоизграђени објекти имају огроман значај за развој локалне средине.

Подсети ме све то скупа на ону лакрдију, када су све виђеније фаце из нашег садашњег политичког естаблишмента, у време ванредних локалних избора у Неготину, "отварале" гранични прелаз "Ђердап 2", који још увек није отворен! Али, кога је још брига за то?! Важно је да се "тестерише".

Судећи по томе како је почело, сва је прилика да ће нам они чепови за уши, илити тампони, са почетка текста бити јако потребни. Јер, ако смо деведесетих користили шерпе, лонце и пиштаљке, током ове предизборне кампање неко би могао да профитира на чеповима за уши!

Ф О Н Т А Н А

2011-10-03T22:04:00.003+02:00

Почетком септембра у центру Неготина пуштена је у рад нова фонтана. Мада би исправније било рећи да је пуштена у рад недовршена фонтана. Или, нова-стара фонтана. И једно и друго и треће је истинита вест. Ако је то, уопште, вест, у време када други градови добијају велелепне аквапаркове. А опет, и није да није…

Фонтана је пуштена у рад уочи “Мокрањчевих дана”, али и уочи некадашњег Дана Неготина, 12. септембра (ослобођење од Немаца, 1944 године). Мада је, након ”увођења демократије”, за Дан ослобођења Неготина проглашен 12. мај (ослобођење од Турака, 1833. године). Претпостављам да је ова игра са датумима и пуштање у рад недовршене фонтане, резултат жала за ”добрим старим временима”, социјалистичког члана владајуће коалиције. Јер они најбоље знају да се, годинама, уочи ”празника над празницима”, 12. септембра, обавезно нешто ”пуштало”. Е сад, пошто нисмо те среће да се у погон пусти нека фабрика, у те сврхе, очигледно, послужила је фонтана. Фонтана, која је, упркос дуготрајним радовима, очигледно, урађена збрда-здола. Јер, за ових двадесетак дана више је “паузирала” него што је радила. А и онда када је радила, њоме се, упркос веку електронике и аутоматике, управљало ручно. Једноставно, радници сиђу у шахту, поред фонтане и, ето Неготинцима радости!

Али и бриге. Јер, пошто радови још увек трају, није могуће подвући црту на рачуну. А ни досадашњи износ није познат. Па грађани лицитирају. У “добро обавештеној чарчији” тврди се да је, до сада, утрошено близу једанаест милиона. Динара, наравно. У еврима је то много мање. Лицитирање ће потрајати и током зиме, пошто ће фонтана ”радити” још који дан, а онда ће на ”заслужени одмор” до пролећа. Када ће, како је власт саопштила на свом сајту, ”бити отклоњени уочени недостаци”.

Е сад, грађани се питају да ли ће се и ови недостаци отклањати 20 година. Јер, фонтана о којој је реч, иста је она, коју је, пре 20 година, како то кажу данашњи неготински сосијалисти, такође саградила ”социјалистичка власт”. А у тој фонтани је 20 година, уместо воде била земља. А понекад и нешто што је личило на цвеће.

П.С.

Није никаква тајна да сам овај коментар писао за Прес, где је данас и објављен. Али, пошто те коментаре објављујем и на овом блогу (где покушавам да увек нађем одговарајућу илустрацију уз текст), тражио сам адекватну фотографију фонтане (у поприличној архиви, која се накупила током свих ових година колико је ово здање грађено).

Међу многима, пронашао сам и ову коју сам снимио ноћу (након само неколико дана рада), а која ми је открила још један веома важан недостатак ове фонтане о коме градитељи, очигледно, нису ни размишљали. (Искрен да будем, нисам ни ја, све док нисам мало боље загледао фотографију).

Наиме, на фотографији се лепо види оно што Неготинци (а посебно Неготинке), виђају сваког дана. У питању је врста воде коју пију становници овог дела Србије, а која у себи има огромне количине каменца, који се, након веома кратког периода рада фонтане, наталожио и на њеним слапиштима. Могу само да претпоставим како ће они тек изгледати након неколико година рада (ако фонтана поново не постане жардињера). Наравно, уколико се нешто не предузме да се то спречи. Јер, постоји начин да се одстрани каменац из воде и та инвестиција је много мања од штете коју тај каменац може да нанесе скупоценим "гранитним плочама". Такво нарушавање естетике неће моћи ничим бити ублажено, па ни светлошћу "28 широкопојасних рефлектора".

НЕГДЕ ИЗНАД ДУГЕ (2)

2011-09-30T22:06:00.001+02:00

Зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са "дневног реда".
Судећи по томе, Србија се, поново, "спотакла" на свом "европском путу" јер се васколика популација (да не кажем нација!) поделила у вези са одржавањем "Параде поноса" (какав је званични назив и како је називају поборници ЛГБТ популације), или "Параде срама" како је називају противници, или самозвани "чувари чистоте, части и поштења".
Не спорим да је ово питање заиста значајно, може бити и од пресудне важности за неке потоње догађаје. Осим тога, питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, је нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање "европљани" сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове под којима хоћемо да "уђемо у Европу". Јер, смо се, већински, изјаснили да хоћемо тамо. И не можемо да се правимо невешти и наивни, те да нисмо знали да "тамо има и тога".
Оно што је, по мом схватању, парадокс у читавој ствари је то што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. Није ми намера да банализујем ствари, али зар није шкакљиво питање и то због чега данас у Србији нема довољно млека, управо за ту децу? Зар није шкакљиво питање и то што, готово у читавој Србији, упркос ниским температурама, нема грејања? Које је, осим старима, најпотребније деци. Због чега нико нема храбрости да нам саопшти да је електрична енергија утрошена на грејање најскупљи облик енергије и да то у Европи нико не ради. Уместо тога, народу се (зарад социјалног мира!) саопштава да ће струје бити довољно (троши народе!), али се, у пола гласа (да не буде нисмо вам рекли!), каже да ћемо имати и мањак који ћемо надоместити увозом. А тад се не пита под којим условима и за које паре! И опет је то терет на она нејака плећа наше деце, односно "генерације која расте". Те дугове ће морати они да враћају. Мислим да ће њима, тада, ако се уопште и буду сећали, "борба" њихових родитеља "за" или "против" сексуалних слобода ЛГБТ популације бити смешна. Али ће зато имати горак укус у устима од дугова које су им родитељи "оставили у наследство".
И на крају и најважније питање! Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово питање само врх леденог брега.
Свестан да су то само нека од питања, знам да питања имају и противници слобода за ЛГБТ популацију. Једно од најчешћих је на тему како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици? Наравно, признајем да је заиста тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".
А како ли је тек тешко пронаћи одговоре на многа питања која, кад-тад, имају сексуално злостављана деца? Свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!

Ако је неко помислио да је горњи текст написам ових дана, направио је грешку. Текст је писан пре годину дана, али нисам могао да одолим да га, још једном, не презентујем јавности, коју нисам чак хтео ни да оптерећујем да до њега дође на убичајени начин, одговарајућим линком.

И све сам то учинио без обзира на мишљење које и сам делим да је врхунац препотентности кад неко (ма ко то био), почне да цитира самог себе. Међутим, мени то није била намера, већ сам само хтео да скренем пажњу на евидентан податак колико смо као друштво „одмакли“ за годину дана. Због тога ми се и учинило згодним да сада, годину дана после, поново презентујем текст који сам писао на овом истом блогу, на тада (као и данас), актуелну тему о „паради поноса“ или „паради срама“.

Поготову што мислим да су и заговорници и противници тог најављеног окупљања ЛГБТ представника сада коначно одахнули. Пошто је власт проценила да су „сви скупови који би се одржали овог викенда“, скупови „високог ризика“. А очигледно је да имамо и пречих ствари, које нам, „горе под ногама“. Једна од њих је нерешено питање Косова (и Метохије). А како би то некада говорио један, оновремски политичар, тамо се „ситуација усложњава“. Из простог разлога јер би ми хтели „и јаре и паре“, а Европејци баш и не мисле тако.

Али, да не буде све баш сасвим исто као и прошле године, побринла се (а ко би други), него власт. Сада нам се, зарад социјалног мира, не нуди јефтина струја (мада није искључено да неће, пошто нам је сада сам Бог био наклоњен, па за разлику од прошле године, још увек „држи“ лепо време – или је парада мало поранила?), али нам се нуди јефтинији хлеб (једи народе хлеб, то ионако није здраво).

Дакле, власт је и овог пута, уместо да покуша да реши неки проблем, исти склонила у страну, да га решава када „буде боље време“, или да га, као врућ кестен, преда неком другом у руке. А да то није добар начин решавања проблема говори и поменуто питање Косова (и Метохије). Управо на том примеру се најбоље види да је требало ићи „корак испред“, док је наша политика увек била „корак иза“ реалности. Да је било те среће да су нам политичари били нешто храбрији, можда би данас сва та питања, о која се саплићемо, била решена. И то не због те „проклете Европе“. (Јер и по том питању треба да се начисто отрезнимо-од нас је Европа јако далеко!). Зато и мислим да све то што радимо (или не радимо), не треба да буде због Европе. Из простог разлога, јер све што радимо, радимо за себе или против себе. Тек када то буде укапирала „већинска Србија“, бићемо спрени да начинимо и неки „корак напред“.

ОТВОРЕНА СТРАНИЦА

2011-09-23T21:02:00.003+02:00

Да је поживела, пре осам дана би прославила свој педесети рођендан. И била и даље враголаста и (углавном) несхваћена девојчица српског (и европског) филма.

Овако, остаје нам да се данас (23. септембра 2011.године) присетимо да је прошло тачно три године од преране смрти глумице Соње Савић (Чачак, 15.септембар 1961. - Београд, 23.септембар 2008.). Уз тужну констатацију да се данас у овој и оваквој Србији (и у Београду и ван Београда), мало ко тога сетио. Електронски медији су "прежвакавали" већ добро познату тему "за и против параде поноса" и "Косово је срце Србије", а штампанима је било занимљивије да нам најаве најезду нових, грандиозних звезда које ће арлаукати на сеоским свадбама, да нам открију колико се и која "већ потврђена" певаљка напила и шта је све радила у том стању, али и да нас "информишу" која је од њих открила своје "међуножје". Тужно...

И управо због тога, по ко зна који пут сам констатовао да је добро имати свој блог. Не да бих показао како у Србији ван Београда постоји још једно пискарало више, већ да у оваквим ситуацијама, макар, покушам да исправим ту неправду.

Јер, важно је да неко остане будан. Да се не успавамо баш сви. А све док постоји покрет, постојаће и живот, који ће подсећати и на животе оних који више нису ту, међу нама.

Толико им бар дугујемо!
Текст који следи, написан је за новине, али, може да послужи и за блог.

Поводом педесет година од рођења наше познате глумице Соње Савић и три године од њене преране смрти, до краја овог месеца, из штампе треба да изађе књига „Соња Савић-отворена страница“, коју су приредиле Миломирка Цица Јововић и Зденка Томић.

Ово најновије издање ваљевске Интелекте, финансијски су подржали Министарство културе, информисања и информационог друштва Србије и McCann група, а њених 1.000 примерака биће бесплатно подељени на промоцијама у пет градова Србије.

- Књига је рађена у знаку броја 47, односно, броја година живота Соње Савић. Она садржи два блока од по 47 аутентичних и ауторизованих текстова, које су, сећајући се Соње, изрекли или написали деведесет и четворо познатих личности са простора читаве бивше Југославије. Оплемењена је са 47 фотографија које дефинишу живот и уметнички рад глумице и 47 изворних порука и тумачења Соње Савић о животу и уметности – каже Зденка Томић, неготински новинар.

Прилози у књизи доносе и сећања чланова Соњине ближе породице, аутобиографска казивања Соње Савић и свеобухватну информацију о њеном целокупном стваралаштву.

- Отворити страницу о Соњи Савић и оставити једну празну за читаоце значи оставити јој заувек широм отворена врата и учинити је присутном за нове промисли напредних и далековидих. Прошла је кроз иста та врата у веку кад је можда тек требало да се роди. О Соњи Савић, оштроумној, немилосрдној само према себи, са геном доброљубља и геном генија говоре, сећајући се и сведоче пријатељи...- каже Миломирка Цица Јововић, која је, пре нешто више од 40 година, као дете без родитељског старања, неколико година провела у дому породице Савић.

По изласку књиге из штампе, биће одржано пет промоција, у пет градова Србије. Прва ће бити у у Југословенској кинотеци у Београду, а друга у Доњој Горевници код Чачка, где је сахрањена Соња Савић. Затим ће промоција бити одржана у Ваљеву, граду где се штампа књига, Нишу, где је Соња Савић, добила прво значајно глумачко признање и на крају у Неготину, граду у коме живе ауторке књиге и где је Соња често долазила.

-Овом књигом исписујемо Соњиној тапију дубоко свесни да треба на време забележити истину о архитекти постављених темеља авангардних филмова у нас. Кад је отишла оставила нам је свој ехо у замрзнутој тишини и звуке новог уметничког таласа који ћемо тек разумети – каже Миломирка Цица Јововић.

У књизи „Соња Савић-отворена страница“, своје сећање на Соњу изнели су многи глумци, књижевници, редитељи, сценаристи, новинари, музичари...Између осталих и Душан Ковачевић, Раде Шербеџија, Светозар Цветковић, Воја Брајовић, Мирослав Илић, Бата Живојиновић, Маја Волк, Милена Дравић, Драган Николић, Љубиша Самарџић, Весна Дедић, Александар Југовић, Оливера Катарина, Миломир Марић, Суада Капић, Дејан Мијач, Мира Фурлан, Бранислав Лечић, Пуриша Ђорђевић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Влада Дивљан, Миша Радивојевић, Дарко Рундек, Лазар Ристовски, Борка Павићевић, Слободан Шијан, Беби Дол, Здравко Шотра...Укупно 94 особе из јавног и културног живота са простора читаве бивше Југославије. Занимљиво је да у књизи о Соњи Савоћ говори и Јосипа Лисац, мада се никада, званично, нису упознале.

С о њ а
Соња Савић је са непуних 17 година уписала Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирала 1982. године у класи професора Миње Дедића, заједно са Светиславом Гонцићем, Бранимиром Брстином, Жарком Лаушевићем, Зораном Цвијановићем...

Своју прву филмску улогу остварила је 1977. године у филму „Лептиров облак“, а затим се ређају улоге у филмовима „Живети као сав нормалан свет“, „Уна“, „Шећерна водица“, „Нешто између“, „Давитељ против давитеља“, "Живот је леп", „Балкански шпијун“, „Браћа по матери“, „Како је пропао рокенрол“, „Ми нисмо анђели“, „Ни на небу ни на земљи“, „Урнебесна трагедија“, „Крух и млеко“, „Од гроба до гроба“, „Принц од папира“... Последњу улогу остварила је у филму „Забрањена љубав“, а гледаоци су имали прилике да је гледају и у ТВ серији „Вратиће се роде“.

Признања

Соња Савић је добитница великог броја признања, међу којима и Златне арене у Пули, награде Царица Теодора за најбољу женску улогу за филм „Живети као сав нормалан свет“ и Гран при награде Ћеле кула за улогу у „Шећерној водици“ на Филмским сусретима у Нишу, Специјалне награде жирија у Венецији за улогу у филму „Живот је леп“.

Доња Горевница уместо Алеје великана

Соња Савић је, жељом својих родитеља, Микаине и Милована Савића, сахрањена на сеоском гробљу у Доњој Горевници код Чачка. Њени земни остаци почивају на гробљу родног села њеног оца, мада су били испуњени сви услови и регулисане све формалности да Соња Савић буде сахрањена у Алеји великана у Београду.

С Б ЗАТВАРА КРУГ

2011-08-31T23:15:00.001+02:00

Некада давно, чуо сам формулацију да је „круг најсавршенија космичка форма“. Ово је, временом, за мене, постао аксиом који сам понављао у небројеним и различитим приликама.

Није ми баш најјасније због чега, али, ових дана, та ми се формулација поново намеће и то као асоцијација на неке догађаје који су обележили период за нама. Један од њих, седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена ситуацији на Косову (и Метохији) , свакако заузима посебно место, из простог разлога што сам стекао утисак да је, управо она, изазвала најјаснију асоцијацију на већ поменути круг. Вероватно и због тога што Савет безбедности УН, као и многи други органи (па и наша Влада), заседа за округлим столом (са малим прорезом, за комуникацију кроз "унутрашњост стола").

Вероватно је депласирано да, управо на овом месту, поменем да су за таквим (округлим) столом, некада, седели и витезови краља Артура. Поготову што нас је развој догађаја на поменутој седници СБ УН, подсетио да је време витезова далеко иза нас и да овим светом једино влада интерес (и то у некој чврстој валути).

Стекао сам утисак да се управо тај круг, некако затворио око нашег млађаног министра иностраних послова, Вука Јеремића (упркос податку да је он - баш као неко сироче - седео на самом рубу тог "прореза"), али и око наше државе Србије.

Осим тога, са пређашњим догађајем (однекуд), појавила се и друга асоцијација, у виду сећања на играи филм Миомира Микија Стаменковића "СБ затвара круг", из 1974. године.

Све ми се ово некако испреплетало, мада, на први поглед, једно са другим није ни у каквој вези. Јер, скраћеница "СБ" у филму Микија Стаменковића се односи на "Службу безбедности", а иста скраћеница у контексту Уједињених нација, односи се на Савет безбедности. Ипак, ако се мало детаљније анализира, може се доћи и до "неке везе".

(За лакше разумевање, треба подсетити да је у филму "СБ затвара круг" (како се наводи и у његовом садржају), реч је о "акцији шпијунског центра из иностранства чији је циљ диверзија на објекат од великог значаја за југословенску привреду. Служба безбедности, после много напора, успева да осујети овај покушај".

Са друге стране, проверљив је податак да је Миомир Мики Стаменковић своје најуспешије филмове урадио управо на Косову (и Метохији), обрађујући теме које су биле историјски битне за ову српску покрајину.)

Но, да се са терена филма, поново, вратим у стварност.

Развој догађаја на поменутој седници СБ УН, по свему судећи, цена је коју морамо да платимо за све погрешне политике које су многе политичке гарнитуре водиле, током претходне три деценије (а можда и дуже).

Изгледа да ни садашња политичка елита (са неким изузецима) не може или не жели да схвати да је политичка реалност у вези са Косовом (и Метохијом) које је "срце" или, "колевка", или "српски Јерусалим", или... тренутно, оличена у чињеници да "заступник наших интереса у СБ", Русија, није успела да "прогура" ни такозвано председничко саопштење о ситуацији на Косову (и Метохији), а да и не говоримо о нечем значајнијем. Без обзира што је "мајчица" имала огромну подршку Габона, Нигерије, Либана, па и Кине.

Нашим политичким лидерима никако није јасно да "независно Косово (и Метохија", уз себе има (а то је показала и потоња седница СБ УН), САД, Француску, Енглеску, Немачку, као и све остале државе које не желе да се замерају поменутима.

А да и не помињем недавну (јасну) поруку коју је председник Тадић добио од немачке канцеларке Ангеле Меркел, која му је "у очи" рекла да Србија треба да напусти политику "и Косово и Европска Унија". Вероватно због тога што је много подсећа на Милошевићеву политику "и Србија и свет".

Но, желим да будем потпуно јасан. Нисам ја убеђен да нашу политику у вези са Косовом (и Метохијом) треба мењати због Европске Уније. Јер, заиста је велико питање да ли ћемо и када моћи да остваримо тај циљ. Све је извесније да је то за Србију, ипак, "превисока мета".

Дакле, политику о Косову (и Метохији) треба мењати због нас самих, али и због оних људи који тамо живе. Време је да Србија направи неки искорак у добром правцу и прихвати "реалност на терену" . А на том терену, представници Косова (и Метохије), пред очима јавности држе нам придике о демократичности а север Косова називају "рајем за шверцере и криминалце".

Бојим се да ћемо са таквом, аутистичном, политиком доћи у ситуацију да, једнога дана, дајемо и оно што нам нико, сада, не тражи. Уместо да сада јасно кажемо какав статус хоћемо за српску мањину на Косову (и Метохији), за наше цркве, манастире, за нашу културну баштину, у замену за "промену политичког курса према Косову (и Метохији)". То би требало да буде државотворан полтички одговор, уместо папагајског понављања да је Косово (и Метохија) Србија. Јер оно што је сада "камен око врата" како Србије тако и народа који овде живе, треба да постане "појас за спасавање" и то не, како смо обично научили, на нечију штету, већ на корист свих нас.

Зато и недавно мишљење лидера СПО, Вука Драшковића, које је у вези са овом темом изнео у Блицу, треба посматрати као једно од могућих решења, као мишљење човека са великим политичким искуством, а не као "продају" Косова (и Метохије).

То би већ била нека промена. Да схватимо да нема готових решења и да смо ми на потезу. Ми треба да кажемо шта хоћемо а не да чекамо да то уради свет, па да се после дуримо и трубимо около да "нас нико не схвата" и калимеровски понављамо да нам је учињена неправда.

О односу Србије према Косову (и Метохији) не треба да се изјашњава ни Штефан Филе, како то мисли лидер српских напредњака, Томислав Николић, који ће, како је сам рекао, у зависности од добијеног одговора (ако Косово буде услов даљих европских интеграција), питати народ да се о томе изјасни. А то је, како се мени чини, повратак на оно што смо имали. Овај се народ по том питању већ реферемдумски изјашњавао, у време режима Слободана Милошевића.

Крајње је време да Николић (који претендује на најодговорније функције у држави Србији), али и сви остали политичари схвате да су се они (а не народ) определили да воде политику, те да због тога морају да буду много одговорнији. Али и храбрији, да доносе мудре и државотворне политичке одлуке које том истом народу треба да буду од користи.

Јер, нису ни други лидери у региону (и шире), свако мало, запиткивали народ како да о нечему донесу одлуку, па су, ипак, доносили одлуке које су значиле корист како за државе, тако и за народ који су представљали.

СА ДРУГЕ СТРАНЕ БУБАЊ ПОТОКА

2011-08-16T23:15:00.001+02:00

Чак и у оно мало “капиталних“ инвестиција на путној инфраструктури, низводно од Бубањ потока, које се, углавном, сводe на крпљење рупа (што демантује неке “аналитичаре” који, покушавају да докажу како сада “Београд ради, а Србија се гради”), извођачи радова не примењују ни минимум мера безбедности. Готово је аксиом да се степн безбедности пропорционално смањује, са сваким километром удаљавања од „чувеног“ београдског потока.

До недавно, деоницом регионалног пута Неготин – Кладово, код села Самариновац, возачи су данима били принуђени да возе прави велеслалом, како би успели да заобиђу бар неку од небројаних рупа, које су на асфалтирање чекале десетак дана. За све то време, извођачу радова, ни на крај памети, није било да, одговарајућим знацима, упозори возаће да се ту “нешто ради”.

Случај други вреди поменути упркос томе што се догодио августа прошле године, на регионалном путу Димитровград-Пирот, преко планине Видлич. У вишедневном покушају да једну деоницу пута, код села Смиловци, пресвуче новим слојем асфалта, извођач радова је и по неколико сати у току дана обустављао саобраћај. Возачи су били принуђени да користе макадамску обилазницу од неколико километара, али за то није постојао ни један саобраћајни знак.

Врхнац оваквог немара, возаче овох дана сачекује на магистралном путном правцу Ниш-Градина (граница са Бугарском). У Сићевачкој клисури, у јеку и ове, као и ранијих, туристичких сезона, поново су у току (неки) радови. А на само двадесетак метара од излаза из једног од 13 тунела, извођач је поставио семафор, који треба да регулише саобраћај, због наизменичног пропуштања возила из једног или другог смера. И то без икаквог претходног упозурења. Није тешко израчнати колико је возила могуће сместити на том простору. А они што тек излазе из тунела могу само да се “закуцају” у ту колону, или да то учине са возилима из супротног смера. Ја сам имао много среће, да се иза мог возила појави један турски теретњак, који је успео да пређе у другу траку, у којој, срећом, није било возила из супротног смера.

А оно што је заједничко у сва три поменута случаја је податак да, о овом проблему, није било могуће разговарати са неким ко је “одговоран”. На лицу места су (без намере да било кога увредим”, само они који “о томе не знају ништа”.

И баш се нешто питам да ли и о овоме, макар нешто, знају надлежни министри. Или, прецизније речено, погледају ли, макар некад, преко Бубањ потока. Ако ни због чега другог, а оно због тога јер је тамо, већини, родни крај.

Т О П О Н И М И

2011-07-30T20:44:00.001+02:00

Некако ми се, потоњих дана, по глави, поново, врзмају мисли које су ме опседале и пре двадесетак година. У време када се разбуктавао рат на простору претпоследње Југославије. И када смо, најпре, са сваком новом инцидентном ситуацијом, а касније, како се рат разбуктавао и са правим ратним операцијама, сазнавали имена села и насеља диљем бивше нам домовине, за које, до тада, ретко ко од нас да је икада чуо. Тако смо на најгрубљи начин упознавали своју (већ бившу) домовину. А у тој ситуацији, било је то далеко од оне тадашње фразе : "упознај домовину, да би је више волео".

Ових дана, сличне асоцијације ми се јављају слушањем телевизијских и читањем новинских извештаја о драматичним догађајима на граничним прелазима (које у строго контролисаним медијима зову и пунктови), Брњак и Јариње или барикадама код места Рударе. Управо ови топоними наводе ме на размишљање да ли сам икада раније чуо за називе ових места. И, вероватно, у томе нисам у мањини. А колико ли је тек неких других назива места диљем Косова и Метохије за које никада нисмо чули. Но, ја за разлику од нашег "државног врха", али и већине опозиционих странака, не гајим илузију да ћу имати прилику да, у свом, овоземаљском животу, та места и упознам. Чини ми се да је за то прилично касно. Кад је стицај животних околности хтео да се то не догоди раније. Тако да, сада, једино могу да констатујем оно што важи за већину Срба, да сам и ја, по питању Косова и Метохије, двострука личност! О том некадашњем делу Србије (то је реалност, јер да је другачије, представници државе Србије би могли да се шетају по читавом Косову и Метохији без ограничења) потпуно различито "размишљам" срцем и главом. Претпостављам да управо такав став провејава и у свим мојим ранијим текстовима, у којима се помиње Косово и Метохија, а које сам објавио на овом блогу. Текстови који су (гледано неким хронолошким редом), носили називе : КОСОВО (субота, 20. марта 2010.), NO NAME (четвртак, 29. априла 2010.), ГЛАС РАЗУМА (четвртак, 11. новембра 2010.) и МАРТ (среда, 9. марта 2011.)

Али, моја конфузија се може и разумети. Она мени, политичком лаику, коме је страно понашање у духу "најстаријег заната на свету", може бити и опроштена. Али се поставља питање да ли и наша Влада, као и већина политичара садашње Србије (и позиције и опозиције) може, по овом питању, да буде у конфузији. А чини ми се да је управо тако. У то ме је уверила и ванредна (10. по реду) седница Скупштине Србије која се (док ово пишем) одржава у сенци неуспеха опозиције да је, својим потписима, закаже и чињенице да је до њеног одржавања дошло на, наводни, захтев Владе. Па, толики политички лаик баш и нисам! Но, да не дужим даље по овом питању.

Не улазећи у то када ће, да ли и какву Резолуцију о Косову и Метохији овога пута изгласати Скупштина Србије (јер немам намеру да чекам расплет нечега што ће се, као и сваки хорор, одиграти у ситним ноћним сатима), морам да признам да у нашем Парламенту, по овом питању, нема ничег новог. И позиција и опозиција су кренуле у предизборну кампању, па се тако понашају и сада. Да је среће (и памети) у центру пажње и данашње скупштинске расправе (али и трајне државне политике) били би обични људи (пре свега Срби) који живе на Косову и Метохији. На читавом Косову и Метохији, а не само северно од реке Ибар, као да је јужна српска покрајина већ подељена.

Очигледно је да је држава Србија ушла у тунел из кога нема излаза. Понављајући да никада, ни под каквим условима, неће признати Косово (чак и владини функционери веома често заборављају да кажу "Метохија", а то није само топоним).

Много би важније било да се Влада у Београду изборила, уз помоћ "међународне заједнице", да Србима на Косову (и Метохији) обезбеди место у уставу јужне покрајине, уз принцип такозване "позитивне дискриминације" (која није страна у међународном праву), али и равноправност којој, надам се, има места у једном мултиетничком друштву каквим Косово (и Метохију) жели да представи та иста "међународна заједница".

А да не говоримо о томе да је требало, поново уз помоћ "међународне заједнице" натерати власти у Приштини да брину о свим својим грађанима ( а Срби то јесу), као и да обезбеде услове за миран повратак оних који су протерани. И наравно, да, та иста "међународна заједница" обезбеди транспарентну заштиту за све Србе који живе на Косову и Метохији (без обзира да ли живе јужно или северно од Ибра). Да обезбеди и заштиту свих српских православних објеката, историјских и споменика културе, као и да се утврди јасан степен аутономије за Српску православну цркву. То је требало да ради Влада у Београду (без обзира из чијих партија долазили њени експоненти). Да промовише управо ту нашу културну и историјску баштину у свету, да нам се не догоди да се једног јутра пробудимо са сазнањем да су, рецимо, Грачаница или Пећка патријаршија албанска историјска и културна баштина. Није посао Владе у Београду да употребљава, тешком муком, издвојен новац пореских обвезника са територије "уже Србије" за нејасне "рачуне" или плаћање "дуплих" плата појединцима на Косову (и Метохији), већ да тај исти новац употребљава управо на промовисање српског битисања и вековног постојања нашег народа на том простору. А има се шта приказати и понудити свету, макар и оном делу који, као, то не жели да "види и чује". Може се то урадити и на алтернативне начине. Као што су се Албанци досетили (уз помоћ Бернара Кушнера), па снимили филм "У кавезу" у коме су Срби приказани као џелати који тргују људским органима (наравно албанским). Замена теза која пролази. Ту замену теза је до сада видело 100 хиљада људи. Мало ли је! И то оних који, вероватно, о овој теми никада не би ни чули на неки другачији начин. Да ли је могуће да ми не можемо да окупимо сву "филмску памет" ове државе која би се бавила израдом капиталних филмских пројеката чија би тема била Косово (и Метохија)? Без потребе да измишљају било шта. Или је то исувише "приземно" за нашу филмску елиту? Наравно, филмска уметност је само једна од области уметности (поготову за "широке народне масе"), где треба улагати. Таквих примера има још много. Али, тиме неко треба да се бави. Као дугорочним државним пројектом. Који не треба да траје за мандата само једне владе. Већ да буде обавеза свих будућих влада. На тај начин "никада нећемо признати Косово".

Јер, ако постојање Срба на Косову и Метохији, једног дана, потпуно, буде "избрисано", на чему власти у Приштини несебично раде (укључујући и промену, историјских, топонима), биће потпуно небитно да ли смо или не, формално, признали јужну српску покрајину.

Ј А Б У К О В А Ц

2011-07-27T23:35:00.000+02:00

На данашњи дан, пре четири године, Јабуковац је постао синоним за трагедију. Деветоро мештана овог села, били су жртве зла, чије порекло још увек није дефинисано. Појам масовног злочина, након Јабуковца добио је другачије значење. А Јабуковац је добио место у свим светским енциклопедијама. Јабуковац није заборавио нико, али су, изгледа, Јабуковац заборавили сви. Породице жртава јабуковачког злочина, свака на свој начин, постале су жртве и ове државе. Државе која је заборавила да овим људима треба помоћ. У најширем смислу те речи. И то се примећује на сваком кораку. Ово је мој покушај да скренем пажњу на тај проблем. Због чега ћу, уместо уобичајеног коментара, представити део репортаже коју сам направио ових дана у Јабуковцу, а коју је, у целини, објавио данашљи Прес.

Смирај дана. Крај јула 2011. Тишина. Не чују се чак ни удаљени гласови или звуци, тако специфични за свако село. Две главне улице, које се укрштају у центру села, потпуно су празне. Трепери једино ваздух исијавајући акумулирану јулску топлоту. Кажу, тако је било и тог петка, 27. јула 2007. А онда су тишину пресекли пуцњи. Смртна пресуда за деветоро невиних мештана Јабуковца. Пушку је у руци држао њихов комшија, тада 39-годишњи Никола Радосављевић.

Загледаног у таблу окачену на ограду цркве Вазнесења Господњег, препуну умрлица, из размишљања ме трже храпави људски глас.

- Новинар, а? Поново би да мало стављате со на рану ових јадних људи!? И да пишете оне глупости о влашкој магији - окренух се и иза себе угледах двојицу људи који испијају пиво, седећи у хладовини, на клупи испред зграде месне заједнице.

Не знајући коме се тачно обраћам, понудих „власнику храпавог гласа" да се представи и каже шта има. Кажем да ћу написати све што каже..., да га сликам.

- Ма ајде - одмахује руком „власник храпавог гласа". - Идите и сликајте убицу! О њему нико ништа не пише. Наводно је на лечењу, а питање је где се налази. Сликајте његове... - прекиде нагло, отпи још један гутљај пива, али не настави даље.

Готово постиђен што сам поново овде, ћутке прихватих одговорност за све што је било ко од колега погрешно написао о Јабуковцу и највећем масовном злочину у Србији. Али, реших да послушам незнанца. Упутих се према крају села где живе родитељи убице. До куће, одакле је око 17 сати тог 27. јула, ваљајући се улицом Албанске споменице, кренуло зло које је сејало смрт.

- Тешко сине, тешко... Осећам одговорност за оно што је урадио мој син - готово без питања одговара Петар Радосављевић (71), отац јабуковачког убице. - Наш син је пролио крв невиних људи, наших комшија.

Одлазим из дворишта у коме је живео човек који је постао највећи масовни убица у Србији. Пролазим оним истим путем којим је и он пролазио у свом крвавом пиру. Подилази ме језа...

Из дворишта куће Боронгића нико се не одазива. Високо на зиду куће број 110 постављена црна мермерна плоча. Са два пара фотографија. С леве стране Бранислав (57) и Драгиња (55) Боронгић. Жртве јабуковачког злочина. С десне стране слике њихових унука Александре и Викторије, које су погинуле неколико година пре тога у саобраћајној несрећи у Мађарској.

Преко улице, кроз закључану капију гледам двориште у коме су убијени Драган Ђорђевић (22), његов отац Вељко (58) и Драганова бака, Марина Барбуцић-Куткуреговић (70). Сања Ђорђевић, сестра, кћер и унука, тада није била код куће. Да је била, зло у људском лику тог црног петка однело би и њен, тада 19-годишњи живот.

- Сања није ту. Студира у Крагујевцу. Заветовала се над три гроба да ће завршити факултет. Не попушта... - каже комшија Чедомир Трујкић. - Сам бог зна како, има неку стипендију, али је питање да ли је то довољно.

Идући даље, према центру села, застајем код броја 83. Улазим у двориште где је, пре четири године, убијен 15-годишњи Срђан Баџикић. Момчић, који никада неће упознати свог брата Себастијана. Трогодишњег дечака који прекида игру и пружа ми руку. За столом под надстрешницом седе његови родитељи Изворинка и Синиша. Хтео бих да питам нешто, али ми реч застаје у грлу.

Шта питати људе којима је убијен син јединац? У покушају да га заштити, рањен је и Синиша. Тело му је још увек пуно сачме, укупно 46 зрна. Само уз кичмени стуб осам. Инвалид 87 процената.

- Не могу ништа да причам за новине. Ово не може да разуме онај ко то није доживео - каже Синиша препознавши ме.

Поново себи упућујем прекор, али прихватам понуђену столицу. Потребна ми је.

- Имам само два питања. Ко њега штити? И где је тај убица сада? - пита Синиша више себе него мене, гледајући према црној мермерној плочи са уклесаним именом његовог Срђана, на месту где је пао покошен сачмаром јабуковачког убице.

И преко улице, у дворишту Бадејевића, на зиду куће црна мермерна плоча. Под прозором момачке собе Бранислава (30), сина јединца Љубинке и Михајла.

- Мој Бране ми често долази у сан. Каже ми да није требало да буде убијен. Волео би да је жив, да нам је унуке подарио - каже јецајући Љубинка, бришући сузе крајевима шамије, као да се присетила како јој Бране у сну говори да не треба да плаче.

- Кажу да је убица био болестан. Али кажу и да је пио алкохол и по читаву шаку лекова! Ако су то знали, зашто нису водили рачуна о њему. Кад је био на психијатријском лечењу у Београду, његова жена и брат су потписали да га пусте. И држава је одговорна због тога - наставља Љубинка, наглашавајући да изгледа држава више брине о убици него о жртвама.

- Мало су нам помагали око сахране и то је све. Ко ће нама да помогне сада кад нашег сина нема? Обоје смо болесни. Требало је да држава распрода сву имовину убице и да обештети породице настрадалих. Они имају неколико кућа, аутомобиле, тракторе, њиве. Имају паре у банкама. Нека држава то прода и помогне жртвама - каже Љубинка.

У дворишту куће број 71 затичем Димитрија Банковића, свекра покојне Јелице Персе Банковић. Јеличин син Горан и супруг Чедомир нису код куће.

- Горан студира економију. Чеда ради. Мора се. Од нечег треба да се живи, али и да се школује Горан. Нико не помаже - прича ми Димитрије сузних очију, које гледају негде у празно.

Одлазим до куће где је живела Аника Чогић, девета жртва помахниталог јабуковачког убице.

Ни тамо не затичем никога, па напуштајући улицу Албанске споменице, одлазим ка центру Јабуковца. Не примећујући да је већ први сумрак, стижем до зграде месне заједнице. Из мисли ме трже дечја граја. Подигох поглед и на оближњем спортском терену, у центру Јабуковца, угледах мноштво дечака који су трчали за фудбалском лоптом. Са стране их бодре девојчице, њихових година.

- Има у Јабуковцу пуно младих. Имамо основну школу, а лети нам долазе и деца из Неготина. Па, ово је некада било среско и општинско место, где је живело око шест хиљада житеља. Сада их има нешто више од хиљаду. Трудимо се да обновимо село. Уредили смо центар, делом самодоприносом, а делом из општинског буџета. И то је Јабуковац. Мада знамо да на помен имена овог села људи имају другачије асоцијације - објашњава Јован Митојевић, председник Савета МЗ Јабуковац, додајући да ни сами мештани ту црну страну никада не могу и неће заборавити.

Не треба да заборави ни Србија!

П Р Е Ф И К С

2011-07-10T00:34:00.003+02:00

Нећу се у овом тексту, како то на први поглед изгледа, бавити језиком (граматиком). Из бар два разлога. Најпре, нисам довољно стручан за то, а чини ми се и да је модеран, електронски, начин комуницирања, који укључује и блоговање, до те мере унаказио (и не само наш) језик да му нема помоћи. Или, да будем прецизнији, ја сам не могу ништа, а они који би требало да се тиме баве, то, још увек, нису препознали као озбиљан друштвени проблем.

Дакле, префикс, као наслов овог поста треба да буде, искључиво, у функцији једног сасвим одређеног слога (префикс), који ових дана свакоме од нас, готово, пара уши.

Ради се о префиксу де, који је послужио за творбу многих, па и оних сложеница које тако често слушамо у последсње време, као што су децентрализација, денационализација, деполитизација и департизација.

Наравно да ми ни на крај памети није да тврдим да такве тенденције, које укључују ангажовање читавог друштва у циљу позитивне трансформације, нису за похвалу, али ми се чини да се ти појмови тако олако троше (као вид предизборног маркетинга), да ће читава прича остати само то-мртво слово на папиру.

Децентрализацијом сам се, новембра прошле године, бавио и ја у једном од својих текстова. Наравно, на карактеристичан начин, због чега морам (неко ће рећи крајње сујетно), да констатујем да му не бих, ни након оволико времена, нити шта одузео, нити додао. А због чега бих, ако се ништа није променило? Осим што се повећао број оних политичких странака које, помињући ову тему, бацају народу све више прашине у очи. У жељи да тај и такав (обневидео) народ, што је могуће лакше, "преведу жедне преко воде".

Да ми неко не би пребацио да по питању децентрализације имам амбивалентан став, желим да, сасвим децидно, устврдим да је то веома позитиван процес. Под условом да о њему не одлучују политичари (вође странака) који су на власти. Из простог разлога јер они овај проблем виде, искључиво, кроз број гласова које "тако децентрализована Србија" може да им донесе.

Осим тога, децентрализација Србије није само питање прерасподеле пара из државне касе и на који начин ће се ти новци трошити, већ је то много битније, државотворно, питање. Није то просто само питање да ли неки крај у Србији ван Београда може да опстане на економским принципима, већ да ли тај и такав, "тупи угао Србије" има и неки другачији значај. И није то само питање да ли је градоначелник Београда упутио помоћ неком полупустом крају Србије (обавезно пропраћено пренаглашеном медијском пажњом). То треба да буде нешто што би се решило, како би народ рекао "за сва времена". Или, како би се то модерним језиком рекло : системским мерама. Али, о томе наши политичари не желе, или не умеју, да воде рачуна. То што не примећују они, приметио је Кристер Асп, амбасадор Краљевине Шведске у Србији, који је констатовао да је Влада одговорна што су велики делови територије Србије "буквално испражњени миграцијом становништва".

Дакле, није децентрализација ексклузивно партијско питање појединих странака које су изгубиле подршку у престоници, па би да мало захвате воде и са "бистрог извора". Не могу се партијски лидери враћати "свом извору" и "свом корену" само кад им у престоници "пође наопако". О томе треба да размишљају стално. Чак и по цену да изгубе гласове. Јер нема ни једне странке чији челници неће рећи да им је "једино Србија важна". Или, што би се рекло, "Србија изнад свега". Ако је тако, морају да схвате да је Србија и испод Бубањ потока, да постоји и Србија ван Београда.

Денационализација, или, како се то сада новоговрним, европским речником каже реституција, још једна је од оних ствари у коју се Србија упетљала "као пиле у кучину". Али и још једна од оних обавеза које морамо да приложимо на "олтар Европе". Јер, Европа хоће чисте рачуне. Европи не треба тај баласт из прошлости са којим не би знала шта да ради. А са којим ни наша политичка елита, сада, нема благе везе шта би да уради. Јасно је мени да озбиљна држава мора да враћа и своје "старе дугове", поготову што, према неким евиденцијама, постоји око 110 хиљада захтева за повраћај одузете имовине. Најновија обећања челника ове државе су да ће Закон о реституцији бити у скупштинској процедури ове јесени. Међутим, према ономе што се могло чути у јавности и овде држава има један приступ решењу проблема, а Мрежа за реституцију (организације која се бави проблемима оних који од државе потражују своју или имовину својих предака), сасвим други. Они којима је држава некада немилице отимала имовину (и њихови потомци) хтели би своју имовину назад. Али је проблем што те имовине, углавном, више нема. Или је променила власника и по неколико пута. А враћање дуга у новцу, такође је велики проблем. Пошто држава може свој јавни дуг да увећа "само" до три милијарде евра, изгледа да ће, као и много пута до сада, овај дуг бити "равномерно" распоређен на све нас. Тако што ће држава, вероватно, да посегне за штампањем "државних обвезница" којима би у неко догледно (како за кога) време тај дуг вратила. Тако ће држава, још једном, затворити круг на само њој знани начин. Некадашња власт у оној, непостојећој држави, одузимала је иметак богаташима и дала радницима!!!?. Ова нова, демократска власт, све је то одузела од радника али и државе и (како се сада испоставља), у многим случајевима сумњивим приватизацијама све то, багателно, продала неким новим богаташима (од којих је већина из времена друга Слобе). А круг се затвара тако што ће сада, она иста сиротиња која је истерана на улице и остала без својих радних места у продатим фабрикама, морати да, кроз државне обвезнице, враћа дугове за одузету имовину некадашњим богаташима.

Деполитизација или департизација јавних предузећа о којој се ових дана толико и тако жучно расправља прилично је стара тема. Али се њој, као и многим другим темама, интензитет појачава сразмерно приближавању избора.

Занимљиво је да је ово омиљена тема и позиције и опозиције. И једни и други причају о деполитизацији, односно, департизацији јавних предузећа.

Само је привид да је ту тему започео Млађан Динкић, однедавно лидер нове странке, инспиративног назива (УРС), који је направио још једну вратоломију у свом политичком животу, неби ли, обележио и другу деценију владавине некадашњег ДОС-а обогаћеног неопходним примесама остатака некадашњег режима.

Јесте он некако био најгрлатији у томе, али је то била она класична прича "да се Власи не сете", те да га нико не би пропитивао колико је директора из редова његових странака "тамо где треба", или колико је његових поверљивих људи у управним одборима ( у којима, како кажу, плата и није нека, али ни посао није неки). Било би занимљиво да и то Србија сазна!

Ни остале владајуће странке немају се на шта пожалити. Оне знају ко су све "њихови људи" и где су све распоређени. Истини за вољу, многи од њих су, током ранијих периода, били и нечији други људи, али то овима никако не смета. Све док показују довољну дозу кооперативности, односно полтронства. И све док поштују принцип: "Вежи коња где ти газда каже"!

А то што сада из редова владајуће коалиције иде прича да директоре треба бирати конкурсом, вероватно је у директној вези са предизборном кампањом која је већ почела, мада "стартни судија" још није дао знак. Претпостављам да у овој коалицији влада став "ајде и ми да мало причамо о томе, да не заостајемо превише". А ако некада и дође до тога да се директори бирају на конкурс, вероватно ће у комисијама седети патијски кадровици, који ће одабрати управо "оне најбоље".

О наводној жељи да се директорска места ослободе "политичког утицаја" говори и Чедомир Јовановић, коме је то омиљена тема на путу кроз Србију. Е сад, два разлога могу да буду томе. Или је Чеда наиван, па га ови "испод њега" фолирају, или не уме да, међу људима који се око њега тискају, препзна људе који су већ сами себе кандидовали за неко директорско место или место у неком управном одбору. Просто не могу да верујем да један драматург може да буде толико наиван и поверује да су сви ти људи његови и фанови његове политике.

По реакцијама напредњака, могло би да се закључи да су и они против политизације "директорских фотеља". А за ту политизацију оптужују садашњу власт да су "апсолутно политизовали и јавна предузећа и правосуђе и све што има живота у Србији", како је то изјавио лидер СНС, Томислав Николић.

Додајући (Тома) да "чим дођу избори, они говоре о томе да треба постављати стручњаке, а забораве колико афера су њихови партијски кадрови направили у тим истим јавним предузећима".

Ако ја добро умем да тумачим неки политички став, ово би требало да значи да напредњаци, ако и кад дођу на власт, ни за живу главу неће пропустити прилику да заседну у та иста јавна предузећа, али и у "све друго јавно и мање јавно", а све оправдавајући то жељом да "раскринкрају" ове садашње шта су све радили док су били у тим фотељама.
Уосталом, јавна је тајна да су се напредњаци за то већ добрано припремили. Тако што су, чак и у најнижим "партијским ћелијама" поделили "ресоре" у којима чекају кадрови спремни за ускакање у "освојене фотеље".

И тако у круг.

Важно је да су свима уста пуна речи које у себи имају и тај фамозни префикс де (децентрализација, ненационализација, департизација или деполитизација).

Готово је невероватно ( јер на први поглед није ни у каквој вези), али, у том контексту, нико не говори о дехуманизацији, деградацији, девалвацији, депресији, демотивацији, или дестабилизацији.

А можда би требало!

П Е В А Ч И Ц Е

2011-06-26T23:02:00.000+02:00

Изгледа да је ова држава решила све своје проблеме! И напокон ушла у фазу коју су обећавали пројектанти "светле будућности". (А биће да смо у ту "светлу будућност" ушли из јако мрачног, неосветљеног, тунела, па нас је та светлост тако ошинила да још увек ништа не видимо).

То се и мени догодило, па још увек тумарам због овог, надам се привременог слепила. И без обзира што сам обневидео (због чега није ни чудо да не видим ту "светлу будућност") , на сву срећу (или не) нисам оглувео, па чујем које су топ теме у протеклих недељу дана у Србији. Е управо то ме и навело на закључак да је Србија напустила ту "тамну прошлост" и закорачила у ту, дуго обећавану, "светлу будућност". Јер, током протекле недеље (и нешто мало дуже), прва три места, према интересовању медија нису заузели нити политичари, нити Косово (ни као срце, ни као колевка Србије, нити као српски Јерусалим), нити безбројни штрајкови на путевима и улицама Србије, нити изједначавање акциза за гориво (са ЕУ), што је (опет) изашло на нос грађанима, нити ново дивљање евра, нити нови намети на кредите... Дакле, ништа од тога! Прва три места, као и у било којој развијеној и досадној демократској држави, заузеле су певачице. Цеца, Јеца и Ејми.

Тако су грађани ове државе (од којих је, како ја стичем утисак, макар половина на улицама јер траже своје зарађене а неисплаћене плате), морали да сазнају како је Цеца национале, српска мајка храброст и све нај, нај, нај... постала затвореник број један у Србији. На време од осам месеци. Први затвореник ове државе који ће казну затвора издржавати у сопственој кући. Додуше, уз наруквицу коју ће морати да носи. И која није баш дизајнирана као украсни предмет. У замену за то што су она и њена сестра, од продаје 10 фудбалера, присвојиле око пет милиона евра. И уз враћање држави око 1,5 милона евра. Но, треба рећи и то да је у тој поплави медијских информација, које су објашњавале сваки детаљ у вези са утамничењем срске фолк диве број један, мало ко обнародовао и то да је за то дело могла да јој се "осмехне" и она права робија и то у дужини од 12 година. Осим тога, готово да нико није приметио да је почетак ове затворске казне толико одуговлачен а да се (готово) нико није запитао због чега. Не тврдим да сам потпуно у праву, али (како ја тумачим слабашни глас који је је допирао из неких медија), некако ми се чини да се чекало "избацивање" Цециног новог "пројекта". Као могући доказ за моју тврдњу, нудим следећу рачуницу : Цецину нову песму, за само пет сати од објављивања на Интернету, по цени од 1,2 евра, купило је 780 хиљада обожаватеља. За оне који мало слабије стоје са математиком, или им дигитрон није при руци, то је износ од 936 хиљада евра. Ало, има ли кога у овом авиону!?

Ништа мању пажњу јавности, ових дана, привукла је још једна национална дива. За своје парче медијског неба изборила се и Јелена (Јеца) Карлеуша, која, иако још није успела да убеди овај народ да зна да пева, покушава да га убеди да зна да пише.

А прославила се писањем о теми за коју је експерт. Ова несуђена певачица постала је стручњак за ЛГБТ популацију. И за заштиту њихових људских права. И као таква, постала је миљеница и оних медија који, ни у лудилу, не би пустили ни једну њену песму. Али, како се показало, она је за њих постала изузетно важан саговорник. Која на равноправним основама (читај: уз галаму, вику и дреку) разговара са бившим државним секретаром за људска и мањинска права, али тренутим ЛДП комесаром за људска и мањинска права, као и једним народним послаником (небитно која је политичка опција у питању), као и уваженим психајтром (такође је небитно које је политичке оријентације) и бившим амбасадором ове државе у Јужној Африци (такође небитно, како то и шта ће он тамо).

Елем, Јеца је пред свеколиким телевизијским аудиторијумом телевизије са националном фреквенцијом успела да убеди народ у свеопшту потребу да организујемо мирну и достојанствену Параду поноса. Да нам завиде ови из комшилука, којима то никако не полази за руком (ногом, или нечим трећим). Објашњавајући (веома стручно, како то само певачице знају и умеју), због чега је то за ову земљу важно.

Искрен да будем, ја очекујем да, у наредном периоду, Јеца национале, постане и нека истакнута политичка активисткиња (тако се то политички коректно каже), неке истакнуте политичке странке. Па људи, лепо се видело да женска зна знање. Има све у малом прсту.

У "топ три" певачица, којима је јавност Србије кликтала претходних дана уврстила се и једна странкиња. Тако је и онај део незаинтересоване јавности за музички опус Ејми Вајнхаус сазнао да је ова певачица разочарала публику, на почетку своје европске турнеје, на Калемегдану. Мислим да је то била једна од ударних вести на свим телевизијама које имају националну фреквенцију, као и свих штампаних медија. Београдску публику, чију су бројност медији процењивали на двадесетак хиљада (плус један - јер је у публици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик), највише је разочарало то што млада дама, за нешто више од сат времена проведених на бини, једва да се одржала на ногама, а о песми није ни било говора. Е, сад, мени није јасно откуда толико разочарење, ако су њени обожаваоци већ знали шта могу да очекују? Но, било како било, овај би концерт брзо пао у заборав, да се у читаву причу није уплела и Челси Хендлер (ако је веровати медијима нека позната америчка комичарка) која је у својој емисији изввређала не само публику на поменутом концерту, већ и "цео српски народ", али и министра нам војног. Е сад, што се те публике тиче, баш ме брига (сами су хтели да иду на концерт). Исто тако, што се тиче министра војног, баш ме брига (сам је хтео да пише по Фејсбуку), па му је комичарка (у веома трагичном стилу) и одговорила.

Оно што је мени индикативно је да се овај сукоб, како испаде, готово претворио у дипломатски скандал. Јер, због свега овога, морао је да реагује и наш амбасадор у Америци. Да упозори тамошњу телевизију, на којој ради дотична комичарка да то не може тако(!) али и да обавести народ у Србији да ми тамо, преко баре, имамо свог заступника.

Тако, ако ускоро покваримо своје (одличне) дипломатске односе са Америма, морамо да знамо да је то због једне певачице. А бар ми би требало да знамо да су певачице на цени. И зашто би то у свету било другачије?

М А Г А Ц И Н

2011-06-11T15:26:00.002+02:00

Ова држава је током претходних година пролазила кроз различите фазе. А најновија би могла да се назове магацинска.
("Магацин је грађевински објект или просторија у којој се чувају материјална средства. Може бити самосталан или у склопу складишта. У зависности од намене могу се поделити на једнородне (за једну врсту материјала) и мешовите. При изградњи магацина треба водити рачуна о отпорности на пожар, поплаве, избору места, утовару и истовару, влази, прилазним путевима, природном осветљењу и другим факторима, као што је организација противпожарне службе.")
Ако пођемо од аксиома да је последњих две деценије ова држава пролазила кроз различите турбуленте периоде, који не могу да служе за поређење, остаје нам да ово садашње време поредимо са периодом пре тога. Дакле, да ли је ова "магацинска" корак напред или корак назад у односу на "браварску" фазу? На ово питање, претпостављам, свако има свој и специфичан одговор. Међутим, за размишљање о овој теми кандидујем и један податак који може да буде јако важан. Наиме, ради се о томе да је сваки магацин, мање или више, ограђен простор, у коме је ограничено кретање. Самим тим можемо и да констатујемо да смо, у овом нашем "магацину" сви заточеници. Више или мање уредно упаковани на разноразне полице и сталаже. И без обзира колико нам је на њима удобно, природно је да имамо жељу да повремено сиђемо, прошетамо или негде одемо. Да видимо шта има новог на суседној полици или сталажи. Или, да изађемо мало из магацина и одемо негде другде, у жељи да утврдимо како се живи у другим магацинима. Али, оћеш! Не може! Нема магиционера. Како кажу, нестао је јако давно и од тада га нико није видео. А магацин је пре тога закључао. Јер, како кажу добри познаваоци прилика у овом нашем магацину, магационер се није надао да ће он постати толико значајан. Да ће му толико порасти нумера. Уосталом, наш магационер је био свестан да мора на тај пут у Холандију. Али, како су на овај пут у земљу лала најпре почели да спремају оне са чела листе, он је, вероватно, мислио да ће, док ред буде дошао до њега, интерес овог света за једним обичним магационером нестати. Да ће дићи руке од њега. Али, јок! Запели и хоће баш њега. Магационера.
Није им било довољно што смо им дали и председника и председнике и министре и генерале и генерала. Хоће још и магационера!
Тако, таман када смо очекивали да нам стигну похвале из главног града васколике васељене, поново је стигло упозорење. У коме се лепо каже. Добро, дали сте нам генерала, али, где је магационер? И заштитница интереса најмоћније силе света у Србији, имала је шта да каже на ову тему. За ту прилику отишла је мало до Бујановца и оданде поручила : "Да би Србија стигла до Европске Уније, најпре је потребно да магационер оде у Хаг."
На ту тему, ових дана се огласио и српски тужилац за ратне злочине. И он нам је поручио исто. Магационер мора у Хаг! Мада све то изгледа мало чудно и обичном грађанину мало несхватљиво, испаде да је ова земља, напокон, прихватила нешто од онога што нам је поручивао покојни Зоран Ђинђић. А то је да, уколико треба да прогутамо неколико жаба, најпре прогутамо ону највећу. И он је тако и радио. Најпре је у Хаг отпремио Милошевића. И за то, можда, платио и главом. А ови после њега, сви се нешто нећкају. Те немају појма где се ко налази, те није тренутак, те има времена. И тако дођосмо до краја. Фајронт! Нема више. Дошао је на ред и магационер. А њега нема! Или се ови само фолирају да га нема. Нећкају се као младе. А после ће испасти да је и магационер све време био ту. Поред нас. Само није хтео да нас откључа. А у том чекању, нама је прошао рок.

ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ

2011-05-26T23:55:00.014+02:00

Изгледа да је држава Србија, напокон, решила да мало поспреми своје двориште. Велика Акција, коју најављују у ( ресорном), Министарству животне средине, рударства и просторног планирања, треба да буде организована у суботу, 4. јуна.

Но, судећи по вести која је обележила овај дан (а врло је могуће да ће обележити и читаву годину, или деценију), у акцију су први кренули људи из једног другог министарства. Министарства полиције. Почистили околину Зрењанина и, гле чуда, пронашли „најтраженијег планетарног бегунца“, Ратка Младића. Који је (како је то већ раније виђено), променио име...

Али, ово није текст о Ратку Младићу, пошто ће о њему, ових дана, брујати сви електронски и штампани медији. И домаћи и страни. А ја нешто нисам навикао да функционишем по систему „куд сви Турци, ту и мали Мујо“, па ћу, заиста писати о екологији.

Елем, за сваку је похвлу што је наш Лорд Олиовер Од Чистоће (коме су на врат ставили и руднике, који, углавном не раде и просторно планирање, које никако да уредимо), решио да почисти (пардон, очисти) Србију. Међутим, мени то све ншто личи на типичну кампању. Упркос податку да је ресорно инистарсво ово велико спремање Србије (без Косова), назвало „Акција Великог спремања Србије“. У сваком случају, у питању је кампања, а познато је да кампање, никада, нису производиле системска решења.

- Очекујемо да ће се акцији прикључити још већи број грађана него прошле године, када је учествовало више од 200.000 људи. Тај дан ће бити прилика да многи грађани, предузећа организације издвоје време и очисте неку локацију у свом окружењу, а идеја је да се подигне свест грађана о значају правилног одлагања отпада како не би завршавао у природи. У акцији ће учествовати до 300.000 грађана, а прошлогодишњи резултати су задовољавајући јер је очишћено 3.849 локација и уклоњено више од 100.000 кубних метара отпада -рекао је министар Дулић.

Наравно, и ово је за сваку похвалу. Али, све ми то личи на „игру великих бројева“, а недостаје ми суштина. Осим тога, како ми се чини, и та Акција ће се свести на то да се очисти Србији на „главним коридорима“. Или, да будем прецизан, тако где буду телевизијске камере и тамо где, тог дана, буде Лорд Олиовер Од Чистоће.

Некако ми се чини да ће и тог дана, бити скрајнута она „друга Србија“, у коју се „заклињемо“ кад год говоримо о нетакнутој природи, о незагађеној околини.

А то не говорим без разлога. Мислим да је и врапцима (тамо где их још има) познато да и најзабаченији крајеви Србије нису поштеђени отпада (или нашки речено – ђубрета), који је, у већини случајева управо онај најопаснији јер је неразградив.

Огроман број дивљих депонија, који је настао потоњих година, напросто није могуће ни евидентирати, а да и не говоримо о чишћењу.

Међутим, за разлику од урбаних средина, или њихових непосредних окружења, где су оне, углавном, видљиве (па ће, претпостављам, бити и предмет најављене Акције), дивље депоније којих је огроман број по врлетима и најзабаченијим местима Србије ван Београда, ни овог пута неће нико видети нити их се сетити.

А ако је неко био дужан да их се и сети, то је, пре свих, био Лорд Олиовер Од Чистоће. И да схвати да Србија није само онај део који се налази дуж њених главних саобраћајница. Да Србија има и своју трећу димензију. Дубину, односно, унутрашњост. И да је и та унутрашњост (која би по правилу требало да буде еколошки најчистија), такође загађена.

Један од разлога, свакако је људски немар. Али, има и онога у чему држава није ништа учинила да то спречи. На лак и једноставан начин. Обезбеђењем канти за отпатке или контејнера, где год је то могуће.

Да је то неопходно, могао сам, ових дана, да се уверим на две локације, на ободу Источне Србије. Наиме, на само неколико километра од Парка природе Стара планина, ни једно село у окружењу нема услова за одлагање отпада. Па се сељани довијају како знају и умеју. Тако да, углавном, сво ђубре завршава у потоцима или сеоским урвинама. А то, сасвим сигурно, није допринос „еколошкој Србији“. Претпостављам (али не смем да тврдим), да би ситуација била другачија, ако би сва села у овом крају (као и у другим деловима Србије), како је то случај у градовима, имали, макар повремено, контејнере у које би могли да одлажу смеће. Јер, не треба сметнути са ума да је ђубре – ђубре. И оно у граду и оно на селу.

Пример недостатка канти за отпад приметио сам и на једном предивном месту које се налази на регионалном путу Књажевац – Пирот (или Пирот – Књажевац). Ради се о водопаду, који локално становништво зове Бигр, или Рипаљка (претпостављам да ће ме у овом делу неко допунити). Било како било, место је предивно и сигуран сам да би било много запаженије када би се налазило на неком другом крају планете.

Као пример, присећам се времена пред распад бивше нам државе, када сам овде виђао на десетине возила из Пољске, која су се ту заустављала да би њихови путници удахнули свеж ваздух и одморили се, пред улазак у Бугарску, на чије су Црно море одлазили. Осим што су нам Пољаци (чија је држава тада пролазили кроз тешку фазу на свом путу "Перестројке"), готово злослутно, нјављивали шта нас чека у будућности, они су нам, ето, "открили" и поменути водопад. И мада је место као створено за одмориште (уз израду адекватних садржаја који би се уклопили у природно окружење), по старом добром обчају, то није било запажено од оних којима је то обавеза.

Истини за вољу, од пре неколико месеци, на овом месту су изгађене надстрешнице и клупе са столовима, уз мали паркинг. Једино се нико није сетио да постави канте за отпад. А отпада, хвала на питању, има. И, углавном, завршава у оближњој речици. Не тврдим, али, мислим да би било битно другачије да постоје канте.

Дакле, Србији су потребна системска решења, а не кампање. О томе да смо кампањци, свима је познато. Уосталом, примр с почетка овог текста (хапшење Младића), на најбољи начин говори о томе. Док нас добро не "притегну", ми не решавамо проблем. Па се бојим да ћемо и питање екологије решавати на исти начн.

А пошто нам је (ресони министар), Лорд Олиовер Од Чистоће,(гле чуда!) лекар, ко би од њега могао боље да зна да је и овде примењива она народна „боље спречити, него лечити“?

ПРАВИЛА ИГРЕ

2011-05-08T13:27:00.000+02:00

Занимљиво, али свако мало добијемо по неку ћушку од Европске Уније. Од оних којима стремимо и хрлимо. Нестрпљиво. А очигледно је да смо још увек неспремни. Још треба да радимо на себи и око себе. А то никако да схватимо. Кад то будемо урадили, улазак у ЕУ биће само формалност. А можда тада и схватимо да нам то и није потребно. Као што је то урадила Норвешка. Они имају све што им је потребно за улазак у ЕУ, ови их моле, а они неће. Инате се, баш као да су Срби. Али, далеко је Норвешка...

Најновију ћушку добили смо због неконтролисаног броја азиланата који су "преплавили" неке државе ЕУ, а они немају појма ни шта ће са онима које су оружјем "најурили" из њихових држава. Али, то су "правила игре". Ко хоће да учествује, мора да их поштује. Или, од игре нема ништа. Па сад, ако је у тој игри некоме до плакања, мораће и да плаче.

Мени је занимљиво како то да се ова власт одмах досети да "транспарентно", скоро "пред очима јавности" одмах након тога, ухапси неке људе који су, као, одговорни за најновије проблеме који су нас снашли. Није званично речено, али мислим да смо добили још једну, "пасошку", или "азилантску мафију", већ како се неко из новинарских кругова буде досетио да ту појаву назове.

А мени је још у живом сећању информација коју је објавила већина електронских и штампаних медија како су Албанци са Косова "похрлили" да узму наше пасоше, након визне либерализације. Информације тог типа, сигуран сам, још постоје у разним медијским архивама. Представници државе, тада су изражавали своје одушевљење огромним бројем Албанаца, који ето, још увек, признају државу Србију. Тада се никоме није "упалила лампица" шта се догађа.

У међувремену, похапшени су још неки. Они опаснији. Који тргују дрогом. Тамо негде у белом свету. Као део светског криминалног картела. Али, како је то јавио "медијски јавни сервис европске Србије", све је то било уз помоћ наше државе. А тако ће бити и у наредном периоду. Готово у глас су изјавили председник Тадић и министар полиције Дачић, који је свом "старијем и бројнијем" коалиционом партнеру доделио плакету поводом Дана противтерористичке јединице у Липовици.

- Прогонићемо криминалце где год да се налазе на свакој тачки света, хапсићемо их, а наше тужилаштво ће радити свој посао, а као независне институције судови ће им судити - рекао је (ако је веровати медијима), том приликом, председник Тадић.
Морам да признам да је мени ова изјава зазвучала онако светски, моћно, нешто као да је дошла из Беле куће, као да је изговорио амерички председник Обама. Немам појма да ли је то реакција моје подсвести на чињеницу да је на поменутој свечаности у Липовици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик (био је тамо и руски, Александар Конузин, па ништа).
Но, морам да признам да та паралела између Тадића и Обаме, макар у овом тренутку, није баш добра, имајући у виду да (уколико је тачна информација у медијима) нашем председнику рејтинг пада, а америчком расте.
Та истраживања, како преносе медији, показују да би, у овом тренутку, за вођу "радикала без беџа", Николића, као Тадићевог противкандидата на председничким изборима, гласало, безмало 10 процената више него за вођу демократа.
Та разлика је још драстичнија ако се узме у обзир рејтинг њихових странака. Према тим показатељима, за "радиклале без беџа" гласало би преко 15 процената више него за демократе (заједно са онима који могу да узму онолико процаната колико износи и статистичка грешка).
Занимљиво је да би, за вођу "радикала без беџа", као председничког кандидата, у овом тренутку гласало око 55 процената становника Србије, а исто толики проценат има "позитивно" мишљење о Европској Унији. Дакле, већина анкетираних је показала да смо "европејци". Оно што мени није јасно и због чега гласно постављам питање је : Одакле онда више од 30 процената оних који су потенцијални гласачи "радикала без беџа", а који су за насилну смену власти?! Или у свима нама "чучи" ген за насилно увођење демократије? Демократије "по нашој мери". Како то раде наши амерички пријатељи. У име "америчког народа".
Јер, како ми се чини, сви би да, помало, личе на Амере. Но, то није тако лако. Осим што је Америка далеко, они некако имају шлифа за то и раде систематично. Улажу у будућност, што би се рекло. Тако је било и са Бин Ладеном. Неговали га годинама и "потезали" где год им треба. Без обзира што нико од америчких председника није имао појма коме ће и кад стварно "затребати". А затребао је Обами. И банг. Бин Ладен постаде мртав ладан, а Обами поче да расте рејтинг. Иако је он ју Бин Ладена најмање улагао. То се зове солидарност.
Да је те "председничке солидарности" било у Србији, Тадић сада не би морао да брине. Могао би мирно да седи у свом кабинету и да, као у "Великом брату", гледа како убијају тог "нашег" Бин Ладена, али и како му расте рејтинг. Овако, мораће да се задовољи, друмском, пасошком и иним мафијама.

Ј А Ј E

2011-04-25T23:43:00.001+02:00

Јаје представља јајну ћелију животиња, окружену јајним опнама. Код свих животиња, изузев неких дупљара, јајне ћелије се "пакују" у јајне опне, пре или након оплођења. Управо због тога, јаје се сматра симболом настанка новог живота. Упркос чињеници да је настанак новог живота, када је у питању људски род, мало другачији (што би рекао Балашевић, "у нијансама"), и ту одлучујућу улогу имају јаја. Или прецизније (да не будем банално протумачен), органи чији су називи кованице настале од речи јаје (јаја).

Осим овог, репродуктивног аспекта, јаја имају веома важну улогу и у људској исхрани, што су научници, током година (и векова), тумачили на различите начине. Најновија научна сазнања, добијена на основу више од 70 истраживања, а објављена у једном светски познатом часопису, помогла су научницима да подробно сагледају хранљиве састојке јаја и њихову улогу у исхрани. Нутриционисти кажу да су јаја једна од најхранљивијих намирница, уз препоруку да се максималан ефекат постиже конзумирањем једног јајета дневно.

Како је откривено, јаја, иако имају мало калорија, богата су протеинима и још неким важним састојцима, као што су витамини Д, Б12 и селен. Јаја би посебно требало да једу млађе особе, које не пију млеко, као и оне које превише уживају у месу. Показало се такође да јаје за доручак одлично засићује, па је и то кључ успеха за витку фигуру.

Јаја такође играју важну улогу у губитку килограма, а оно средње величине има само 80 калорија, а истраживање је показало и да конзумирање једног или два јаја дневно, код већине људи, не повећава укупан ниво холестерола.

Због лецитина, природне супстанце која је најбољи извор холина, битне компоненте која храни мозак и поспешује процес памћења, јаја позитивно делују на концентрацију, што је веома важно, јер, упркос податку да људски организам има способност стварања холина, неретко му је потребна и помоћ хране.

Тело искоришћава чак 90% калцијума из јаја, те се не сме занемарити ни њихова улога у здрављу костију, као ни чињеница да се у њима налазе и важни микроелементи као што су цинк, гвожђе и сумпор, при чему треба знати да је гвожђе у жуманцету јајета адекватно гвожђу у месу. Ниво његовог искоришћавања је изразито велик, па се јаје препоручује свим онима који су склони честим анемијама. Јаја садрже протеине и сумпор који заједно обнављају оштећену и суву косу, а кожу чине глатком делујући превентивно на стварање акни.

Овоме треба додати и податак да јаја имају посебно важну, симболичну улогу, у једном од највећих хришћанскох празника - Васкрсу.

А од овогодишњег Васкрса, јаја, или прецизније речено јаје, има и посебну важност у нашем политичком животу. Наиме, како су то пренели готово сви медији, лидер "радикала без беџа", најјаче опозиционе странке (а многи тврде и најјаче уопште), Томислав Николић, окончао је свој осмодневни штрајк глађу (након раније окончаног штрајка жеђу) у просторијама Патријаршије, појевши ускршње јаје. Пре тога, како су јавили исти медији, тим, црвеним, јајетом Николић се куцао са, претпостављам (јер то медији не наводе), такође црвеним јајетом, које је било у руци Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Овом чину, претходила је Николићева причест, коју је, ако сам добро избројао, примио два пута у року од четири дана.

Медији не наводе ( а претпостављам да би то народу навиклом на "фарме", "дворове", "парове" и ине "ријалити" представе било јако занимљиво), ни ко је је победио у том куцању ускршњим јајима. Можда и због тога што је очигледно да је ону другу, "дипломатску" победу, однео патријарх Иринеј, који је успео да убеди Николића да нема никакве сврхе даље настављати (сада се то и "голим" оком види), беспотребно започет штрајк глађу и жеђу.

Ово је поготово важно ако се има у виду да су, негде на почетку Николићевог штрајка жеђу и глађу, односи између Српске православне цркве и "радикала без беџа" (читај Вучића, који је био спона између Николића и јавности), били, најблаже речено, "затегнути". Тако сам бар ја протумачио Вучићеву реакцију, који је на констатацију новинара да је поглавар СПЦ изјавио "да мучење тела није хришћански", сав зајапурен у лицу констатовао : "боље да се уздржим коментара". Морам да признам да ме је тај Вучићев гест узнемирио и изнервирао у исти мах, пошто је уздрмао моју, претпостављену, "аналитичарску" способност.

Међутим, када су се, уз Николићеву болесничку постељу нашли, најпре владика бачки Иринеј, а затим и духовник вође "радикала без беџа", протојереј ставрофор Радич Радичевић (који га је причестио три дана пред Васкрс), било ми је јасно да нисам омануо у процени. А најновији развој догађаја само је потврдио моја предвиђања да ће у разрешењу "случаја Николић" главну реч имати Српска православна црква. Тачније речено, патријарх Иринеј. А пошто се ради о опозиционом политичару, јасно је да није нарушен принцип "немешања државе у црквене послове, али ни обрнуто". У разговору на ту тему, са неколицином својих пријатеља, управо сам то и "предвидео". Једино у чему сам потпуно омануо су јаја. Односно, улога јајета у најновијој српској историји, или развоју партијске и политичке праксе.

Упркос томе што се све то догађало у предвечерје долазећег Васкрса, очигледно је да сам на јаје потпуно заборавио. Тачније речено, на пуну корпу ускршњих јаја које је Николићу у болничкој постељи (претпостављам у име СПЦ), подарио митополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. То је и био почетак расплета "драме Николић" која је више од недељу дана потресала Србију.

Мој "сценарио" био је мало другачији, пошто сам мислио да ће та "српска драма" бити разрешена много раније, тако што ће патријарх Иринеј посетити Николића још док је лежао у оној помало чудној болничкој институцији који су неки храбро назвали Клинички центар и пружити му чашу воде, коју он (Николић), као прави верник и Србин неће моћи да одбије.

Сада, са ове, минималне временске дистанце, признајем да би такво разрешење помало личило на сцену из неке од многих телевизијских серија (бојим се да би увредљиво било да у овом контексту употребим реч "сапуница"). Мада, не могу да се отмем том истом утиску ни када је реч о ономе што се одиграло под кровом Патријаршије. Ипак, чаша воде је чаша воде (која живот значи), а јаје је јаје. Осим тога, ово са јајетом, догодило се далеко од очију "широке" јавности, која ће бити ускраћена за детаље и пикантерије у вези са поједеним јајетом.

Уколико се, наредних дана и одатле не појави неки тајни "видео клип".

ГАНДИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА

2011-04-17T18:32:00.003+02:00

Томислав Николић, председник СНС

Србија је велика тајна. Наравно под именом Србија подразумевам и онај део који се зове Београд, али и онај који ја обично називам Србија ван Београда. Како је то давно записала српска поетеса Десанка Максимовић, не мислећи наравно на ту и такву поделу коју ја правим.
Потврђују то и најновија догађања на нашој политичкој сцени. На сцени на којој, као гром из ведра неба, добисмо нашег Гандија. Гандија из нашег сокака, што би се рекло. Лично, морам да признам да је то велика трансформација за једног бившег радикала. Од припадника странке која је, углавном, неговала радикалне методе као вид политичке борбе (вероватно не само због тога да би оправдали име), до такозваног "гандијевског" , што ће рећи ненасилног начина да се избори политички циљ.

Друга је ствар што ја не умем или не могу да препознам тај политички циљ који се зове "превремено расписивање избора". Поготову ако се има у виду да би то "превремено" значило само месец или два пре оног рока када би они и морали бити расписани. Дакле, то није политички циљ, то је најобичнији српски инат. Да покажемо ко је, по нашем мишљењу, газда! Јер, како је много пута до сада већ рекао и сам лидер напредњака, њихова победа се не доводи у питање, без обзира када ће избори бити. А ако је то већ тако, питам се чему све ово?

Не бих желео да будем погрешно схваћен, јер, у сваком случају, у питању је угрожавање једног живота. Живота човека који има породицу. Која, мора бити, да је о свему овоме била упозната. И чија је обавеза била да, пре но ико други, утиче на лидера "радикала без беџа" да промени своју одлуку. Морам да признам да ја на то гледам из сасвим другачијег угла. Да сам ја у питању, пре бих донео одлуку о повлачењу из политичког живота, зарад неколико година безбрижног дружења са унуцима, него да наудим сам себи и тиме себи ускратим управо то ситно, али тако велико задовољство.

Али, пошто нисам ја у питању, на одлуку лидера напредњака гледам као на одлуку коју је донела једна пунолетна особа, психички и физички (претпостављам) потпуно формирана, а осим тога и особа која иза себе има више од две деценије политичког искуства.

Оно што је у свему томе, такође лоше, је чињеница да је управо та одлука, уместо да донесе неко решење, како то обично бива у земљи Србији, резултирала новим поделама. На једној страни су они који слепо подржавају овакав начин политичке борбе Томислава Николића, лидера напредњака ("радикала без беџа"), до оних који у томе виде још један маркетингшки трик оних који себе већ виде на владарском трону измрцварене и много пута преварене Србије.

Неки медији су отишли и корак даље, па сада у својим емисијама и на страницама својих новина дају простор разноразним социолозима и психолозима који би, ето, требало да објасне овај лични чин вође напредњака.

Има и оних који су се потрудили да представе методе које би из "гандијевске колекције" могли да преузму напредњаци у борби против актуелног режима.

И тако, поново се у овој Србији ( и оној у Београду и оној ван Београда ), ствари догађају на начин који не нуди никаква решења, већ се, како је то некада вешто радио режим Слободана Милошевића, од мањих проблема праве већи. Уместо да један проблем буде решен, ми добијемо неки други, због кога заборавимо онај први. И тако у круг. И тако годинама.

За то су криви и они који сада имају власт, али и они који би да је имају. Јер, ако ова власт није способна и нема снаге да нас извуче из ћорсокака из кога, чини ми се, не излазимо већ деценијама, зашто то не покушају да ураде они који нам обећавају "светлу будућност"? Ако имају решење, нека га кажу, покажу, дају... Гласаћемо за њих обема рукама. Јер и једнима и другима су уста "пуна народа", а народу је, изгледа, како то рече један од коментатора на претходном посту, "пун .....".
Мада су у претходном периоду напредњаци најављивали да ће 16. априла властима предложити нешто што ова "неће моћи да одбије", очигледно је да нико није очекивао да ћемо се вратити у неко давно време када су се боговима приносиле људске жртве. А да не говоримо о могућности копирања тог и таквог начина политичке борбе. Тако да у будућности можемо очекивати да се укину сви закони у вези са изборима, пошто ћемо све моћи да решавамо штрајком глађу и жеђу. Једноставно, кад неко пожели или процени да је време да се одрже избори, он реши да штрајкује глађу и жеђу и "тај тамо неко ко пушта кишу", распише изборе. Ништа једноставније!

Е сад, дозвољавам да ја можда ово нисам баш најбоље схватио. Можда је ово део, или комплетан програм који су напредњаци скривали као змија ноге, а који би ову и овакву Србију "извео на прави пут", а народ ослободио беде и сиромаштва? Можда је то тајно решење за Србију. Да почнемо сви штрајк глађу и жеђу! Колика би то уштеда за ову земљу била?

Јер, није на одмет подсетити да су "радикали без беџа", на београдски митинг, 16. априла 2011. године, под мотом "ДАН ЗА ПРОМЕНЕ ! ", народ "позивали" (између осталог) и флајерима на којима је писало :

"Дођите на протест :

-Зато што нећемо земљу са више од 1.500.000 незапослених

-Зато што губимо 44 радна места на сат

-Зато што не желимо да купујемо хлеб од јуче

-Зато што смо на дну лествице у борби против корупције и криминала

-Зато што смо други у свету, после Гвинеје Бисао, по броју младих који напуштају земљу

-Зато што се овде запошљавају само они са партијском књижицом

-Зато што је на нама да покренемо Србију

-Зато што хоћемо борбу против политичких привилегија

-Зато што је крајње време за ПРОМЕНЕ"

Е сада, ако су нам "радикали без беџа" уместо одговора макар и на једно од ових девет питања, уз предлог и начин за његово елиминисање из наших живота, понудили штрајк глађу и жеђу њиховог лидера, као модел за решавање проблема, морам да се запитам куда то иде ова Србија?

Уједно и да подсетим да су од напредњака таква решења нуђена и раније. Али је народ, као и све пре тога, потпуно заборавио. Тада је своју жртву, његовом височанству Власти, хтео да принесе млађани Вучић, а сада се на такав потез одлучио његов претпостављени.

Пошто је тада Вучић хтео да штрајкује глађу и жеђу због "неких тамо избора у Бору" (Србија ван Београда), мени је сасвим логично да је сада ред био да то учини Томислав Николић. Сада су у питању избори у Србији ( и у Београду и у Србији ван Београда). Логично.

Или што би наш народ рекао " Према свецу и тропар".

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

2011-04-10T22:46:00.000+02:00

Окрени, обрни, ништа без Београда!

Чини ми се да су све очи Србије, и оне у Београду и Србије ван Београда, упрте у Београд. Односно, у "то" што би се могло догодити за нешто мање од недељу дана, 16. априла, у престоном граду. И као и обично, Србија је, поново, располућена. Док једни мисле да ће то бити само још један митинг Уједињених напредњака, народњака и још неких, други страхују да би ситуација могла да измакне контроли, због чега би Београд, поново, могао да буде полигон за исказивање, морам признати, оправданог незадовољства "широких народних маса". Поготову ако се зна да још од оних чувених "догађања народа" с краја прошлог века, нико озбиљан не верује у ту празну причу да се "народ догађа", већ да се народ организује. Из једног или више центара.
А судећи по прилично конфузним изјавама које долазе из редова "митингашког дела опозиције", никоме није јасно који је крајњи циљ тих митинга. Најпре су напредњаци тврдили да ће митинг трајати све док власт не распише изборе, а да ће они на стиропорима за "перформансе", седети на улици. Али, у међувремену, Тома Николић рече да ће се "са народом договорити о термину за изборе"! Е сад, могу мислити какав би то договор био, ако се одиграва у једној крајње демократској атмосфери, на улици. У међувремену, такође Николић, пошаље поруку Тадићу да жели разговор са њим, али да понуда важи само до суботе. Након тога, како рече Николић, нема времена за разговор, што мени личи на ултиматум, који и није баш најбоље смишљен. Јер, нисам баш сигуран да је Тадић успео да прими ту поруку, пошто је ових дана поприлично заузет "склапањем" послова века или векова, са Француском, Кувајтом...

Напокон, као гром из ведра неба, Николић, онако као на пијаци, "да последњу понуду". Као да каже: "ето то ти је брате, не могу више да попуштам" ("Немам, а и да имам, одакле ми!"). Тако се сада појавио и тај фамозни 18. децембар. Дан када, по Николићевом мишљењу народ треба изађе на биралишта. Да ми је само да знам ко им је то смислио? Тај или нема календар или није напредњак. Јер ако није ни једно ни друго у питању, морао би да зна да је то дан уочи великог православног празника Светог Николе. А могу да се закунем да сам, управо из уста "митингашке опозиције", много пута чуо да Светог Николу слави половина Срба, а она друга половина одлази на славу. Дакле, свако ко зна нешто мало математике (из прва четири разреда основне школе), лако може да израчуна да би на изборе могли да изађу само представници мањина и то под условом да и они нису на некој слави. А посебна прича би била о начину формирања бирачких одбора и изборних комисија. Претпостављам да би се они формирали тако да једни код других иду на славу, а онај део народа који није на слави, нека гласа. Где и како стигне. А најбоље би било да тај чин, за промену, обавимо "по кућама". Не би нам било први пут да смислимо нешто тако.
Дакле, долазимо до закључка да је и овде, као и у "случају Тадић" реч о маркетингу. Прецизније, доста лошем маркетингу. Мада, морам да признам да су у питању, ипак, два доста различита маркетингшка приступа. Николић то ради "изнутра", а Тадић "споља". А оно што им је заједничко је јаловост. А приде то што ни актуелни председник, ни онај који би то хтео да буде "кад порасте", немају времена да "чују" ону другу страну.
Тако да, остаје оно што рекох на почетку. Окрени, обрни, ништа без Београда!
А то управо доказује да је залагање многих за децентрализацију Србије, како би и Србија ван Београда, "прогледала" као и Београд, празна прича. Мада јако стара, по свом концепту, прича о децентрализацији јавља нам се, готово, у једнаким временским размацима, како је којој странци, у циљу предизборног или неког другог маркетинга, потребно. Прича о Србији ван Београда (са посебним освртом на Источну Србију), актуелна је и у Либерално демократској странци (где су, с правом уочили да у том делу Србије ван Београда не постоје путеви, него рупе, са понеким километром пута). Али, та странка не учествује у расподели власти, па није ни реално очекивати да нешто конкретно уради. А када (и уколико некада) буду у прилици да о томе одлучују, све ми се чини, (а дугогодишње искуство то и потврђује) да ће се тога сећати колико и лањског снега.

О децентрализацији, веома активно, ових дана причају и у странци за коју више не могу да утврдим да ли се зове Г17плус, УРС, или некако другачије. Они јесу на власти, па ми уопште није јасно зашто по том питању не ураде нешто конкретно, уместо што митингују по Србији (углавном у оном делу који се зове Београд, али залутају понекад и у Србију ван Београда, поготову ако се ради о "њиховим" градовима).
Чак и они који би, по природи ствари морали да више форсирају причу о Србији ван Београда, одакле и сами потичу (Тома, Веља), изгледа, не могу да ураде ништа ако то не види Београд.

Тако је и са митинзима Опозиционе коалиције. Задовољни су они бројем окупљених грађана у Чачку, Зрењанину, Лесковцу... али ништа док се то не види у Београду.

А та ми прича много личи на ону стару причу о томе како јуримо да поново нађемо нешто што смо давно имали, па изгубили. А онда, када то поново нађемо, схватимо да то није то, него нешто друго. Из простог разлога јер је прошло време. А ми и даље тражимо, узалудно тражимо. Нешто слично као у чувеној песмици Корнелија Ковача, "Април у Београду". коју је давно, давно отпевао Здравко Чолић.

Д У Г М Е

2011-03-27T19:58:00.001+02:00

Немам намеру да се, под старе дане, бавим светом моде, у којој је, у различитим варијантима и облицима, дугме готово увек, имало значајну улогу. Али, прича о дугмету може да буде занимљива, чак и ако се не помене мода. Из простог разлога што тај предмет, дугме (пуце, гумб, button, или тастер) има широку примену. Почевши од тог поменутог модног детаља, па, далеко било до неког од тастера који су у рукама оних који, у одређеном тренутку и под одређеним околностима, могу да направе пакао на овој нашој планети. Као да није довољно што то исто, уз нашу помоћ, може да нам уради мајка природа.

Управо због тога, желим, најпре себе, а онда и друге да подсетим на значај дугмета. Дугмета, које је, у својој белој, односно, Бијелој варијанти постало основ и темељ рок музике на овим просторима, који, на велику жалост, све више и све дубље тону у мрак најгорих музичких творевина које неки зову и уметношћу. Наравно, не желим да тврдим да је рок музика под овим нашим небом, баш увек, била прогресивна, али имала је у себи то нешто што је "мирисало" на хватање корака са напредним светом.

Зато ми се и чини да смо, губећи тај "корак са светом" остали негде на маргини, покушавајући да себе представимо да смо још "у трци", мада, реално гледајући ми још увек са сигурношћу не можемо да дефинишемо да ли и у којој то трци учествујемо. Односно, да ли идемо напред, или назад. Што би многи рекли, помешали смо правац и смер. Јер, није довољно да имамо одговарајући правац, ако смо побркали смер.

Док наша актуелна власт прежвакава причу о томе да нам је циљ (смер) Европска Унија и да ће се тај наш улазак догодити јако брзо, јасно је, чак и највећим поборницима "европеизације", да тај дан и није тако близу. Јер, ка том циљу, по свему судећи, морамо да решимо, најмање, два проблема, односно, да пре свега, себи одговоримо на два питања. Да ли ћемо бити војно "неутрални", за какве се, званично, представљамо по белом свету, или ће НАТО чизма, ипак, морати да згази и ову обичну, након што је већ згазила "Свету Српску Земљу"?

Друго питање односи се на наш став о већ поменутој "Светој Српској Земљи". Односно, да дамо јасан и недвосмислен одговор на питање да ли је "Света Српска Земља" део Србије, или наш сусед (комшија), упркос податку да то није "услов за улазак у ЕУ"?

Управо у том грму лежи и ово "дугме" (пуце, гумб, button, или тастер) о коме је реч.

Дакле, не можемо се заносити да смо неки важан фактор без кога овај свет не може, већ треба да схватимо да смо једно од дугмади на нечијем оделу, униформи... (како ко већ жели да схвати). А јасно је свима да се без једног од тих дугмади може, али је лепше и функционалније да сва буду на броју. А оно што је за нас јако битно, морамо да одредимо где би (на чијем оделу, униформи), желели да будемо. Јер то није свеједно!

Партије које тренутно творе власт у земљи Србији, имају јасан и недвосмислен став да се по том питању уопште не слажу. И то је нешто. Бар знамо на чему смо.

За разлику од њих, оне странке које тврде да су опозиција, а које предводе "радикали без беџа", имају такође јасан став да је нама место на оделу (униформи) браће Руса и браће Кинеза. Помињу они и Европску Унију, али, колико ми се чини, тек да задовоље оне њихове присталице којима је, ипак, мало ближа Европа.

Морам да признам да је тај став далеко поштенији. Ако изузмемо ону поприлично извештачену причу о Европској Унији. Јер, народу треба рећи шта може да очекује. Да не буде после "нисте нам рекли". Дакле, обећали смо вам "исток" и добили сте исток!

Ветар у њихова једра, дунуо је ових дана (а одакле би другде?), управо са истока. Од мајчице Русије. Која је у малену Србију послала једног од своја два "највећа" сина.

Владимира Владимировича Путина. И без обзира што је Путин, "по рангу", дошао у посету свом колеги Цветковићу, и из авиона је било јасно "ко коси а ко воду носи". Јер, са Цветковићем је био на фудбалској утакмици а са Тадићем је провео, скоро, два сата у разговору "у четири ока".

Е сад, како то доликује чаршији каква је и београдска, пошто није било довољно правих информација о томе који је стварни разлог Путиновог доласка у Србију (ако нисмо били само успутна станица на повратку из Словеније?), кренуле су оне друге приче.

Тако се и пронела вест о томе да нам наш "баћушка" доноси "економски пакет" у вредности од 10 милијарди евра. Али, да ћемо све то добити уколико се држимо подаље од НАТО савеза. Уједно, за такву оданост Русији, добићемо и подршку на нашем праведном путу у борбу за "Свету Српску Земљу". Руку на срце, изгледа да су многи у то и поверовали. Упркос ноторној чињеници да ми не представљамо проблем у ширењу НАТО према Русији, јер су им они, захваљујући нашим комшијама, већ дошли у двориште. Осим тога, мајчица Русија и сама има неупоредиво чвршћу и дубљу сарадњу са НАТО, него што ће то Србија, по свему судећи, икада имати. Тако да се заиста, без обзира како то звучало, поставља питање шта је тражио Путин?

Можда ћемо одговор на ово питање добити када се председник Тадић врати из Европске Уније. У коју је, како је (вероватно случајно) испало, отишао да "пренесе" Путинове поруке. Или да се "правда" Европској Унији да нисмо "скренули са правога пута".

У сваком случају, нашим лутањима између истока и запада не назире се крај. А самим тим и одлука о веома важном питању на чијем оделу (или униформи), ћемо бити једно од дугмади. Осим тога, морамо да се договоримо и о томе да није од мањег значаја ни питање да ли ће то "наше" дугме, на том и том оделу (униформи) бити чврсто пришивено, или ће, онако висити, као да ће се сваког часа откинути.

Као и о томе где ће то наше дугме бити зашивено. Јер, не би баш било добро да буде оно које се ставља у зони гркљана, пошто ту, веома често, може да дави и да изазива непријатности ономе ко је његов имаоц (да не кажем власник). Али, није добро да будемо ни много ниско, тамо негде око "оног" органа.

ПРОФЕСИЈА : М И Н И С Т А Р

2011-03-20T10:19:00.000+01:00

Претпостављам да наша нова-стара Влада има пуне руке посла. А надам се да су се и министри "призвали памети" од када је Цветковић лупио шаком о сто и без министарског хлеба оставио Динкића, али и још неке. Вероватно сада свако од њих даје свој максимум, не гледајући на радно време.

Јер, по сопственом признању, ова Влада, треба у што краћем року остварити зацртаних Десет економских мера (што ме неодољиво подсећа на Дест Божијих заповести) :

1.Снабдевеност основним животним намирницима по прихватљивим ценама за све грађане (ту се сад поставља неколико кључних, а макар пет питања : шта су то основне животне намирнице, шта су то прихватљиве цене, да ли те прихватљиве цене треба да буду исте у Београду, као и у Србији ван Београда, ко то дефинише и да ли ће Влада у ове сврхе формирати неку нову Агенцију?);

2.Повећање запослености кроз нове облике подстицаја за отварање нових радних места (ако су то они подстицаји од две до 10.000 евра, грађани би да им се то да на руке);

3.Даље смањење јавне потрошње и фискалног дефицита (све ми се чини да им ни до сада нико није бранио да смање јавну потрошњу и фискални дефицит - све је у њиховим рукама);

4.Системска подршка сектору малих и средњих предузећа и иновативним делатностима (многи се питају како ће се третирати иновативне делатности, уколико се оне одвијају у оквиру малих и средњих предузећа?);

5.Подршка извозу кроз оснивање Развојне банке и ефикаснијег механизма гаранција за извозне послове (ако уопште има шта да се извезе);

6.Привлачење нових инвестиција кроз унапређење пословног амбијента и равномерни регионални развој (треба подсетити да је претходни покушај "равномернијег развоја" између Ваљева и Зајечара довео је до кризе Владе)

7.Реформа јавних предузећа - укидање монопола, увођење професионалног руководства и смањење субвенција (поставља се питање чиме ће се мотивисати "верни" чланови странака, ако не тим "партијским пленом"?);

8.Ефикасније управљање великим инфраструктурним пројектима (грађани су били убеђени да је и до сада било тако, судећи према информацијама које су добијали од Јавног сервиса европске Србије);

9.Динамичан раст привредне активности на бази производње размењивих добара (овоме се грађани највише радују, пошто сматрају да је та "размена добара" највиши развојни стадијум савремене економије);

10.Већа улагања у пољопривредну производњу (коначно су своју сатисфакцију добили они који су одавно тврдили да је ово аграрна земља, али да је пољопривредно земљиште упарложено јер нема ко да га обрађује нити да производи зелену салату, од када је Богољуб Карић киднуо из Србије).

Но и без тих "Божијих заповести", Влада је пренатрпана обавезама. Од припреме многобројних закона који треба да нас приближе Европској Унији, одговарања истој на свакојака питања (и они баш питају свашта!), избегавања одговора на конкретно питање напредњака да ли ће и када бити расписани избори, заобилажења (у великом луку) којекаквих пискарала који себе називају новинарима (и ескивирања одговора на свако питање, уколико до тог нежељеног сусрета, ипак, дође), коначног обрачуна са просветарима и другима који ће се тек сетити да су им плате мале. И последње, али не и на последњем месту - треба сачувати и фотеље. Тешко, да теже не може бити! Поготову што се наши министри уопште нису припремали за такве животне изазове.

Зато, упркос оптерећењу, које ова Влада има, усуђујем се да им предложим да у наш образовни систем (сада када је просвета и наука обједињена, мислим да ће бити много лакше), законом, уведу и професију министар. Али да образовање крене још од забавишта. Закон треба да предвиди могућност да чим родитељи упишу своју децу у ову предшколску установу, одмах могу и да се изјасне за које министарство њихово дете има афинитета. Нешто слично ономе кад их уписују у музичку школу. Тако да, понекад, те будуће министре, треба уписивати и мимо њихове воље, јер они тада и не могу бити свесни за шта су обдарени и шта је за њих најбоље. Наравно, ту би се нашло посла и за једну регулаторну Агенцију која би усмеравала родитеље на она министарства која су перспективнија, или за која није "велика гужва". Ако се томе дода и обавеза за образовањем кадрова као што су заменици и помоћници, могло би то да прерасте и у неку Национални институцију од највишег значаја. Са друге стране, то би свима олакшало посао. Након двадесетак година и завршетка студија, тим и таквим образованим кадровима, остало би само да се определе за странку којој би се ставили на располагање. Уколико током школовања нису били "заврбовани". Евентуално, уколико би то законом било предвиђено, образовање будућих министара (помоћника, заменика), могло би да траје и краће. Или да, у зависности од потреба, школовање појединих министара подразумева само средњошколско образовање, уз адекватне партијске курсеве и одређену проверу радног искуства. Мислим да би тиме све странке биле на добитку, јер би могле да на "тржишту министара" одаберу оне који тој партији највише одговарају. У складу са тим да ли одређени "школовани министар" више нагиње грађанској или националној опцији.
Подразумева се да би будући министри (помоћници, заменици), током школовања, осим знања, стекли и вештине за одбрану од свих недаћа, укључујући и одбрану сопствене фотеље. Јасно је да би таква "школа за министре" била лоцирана у Београду, јер не верујем да би Србија ван Београда била у стању да одговори тако великом и значајном "друштвеном задатку". Школовање у тој и таквој "школи за министре", подразумева се, било би бесплатно, пошто се они не би школовали себе ради, већ за добробит и просперитет државе. Зато би и било нормално да од малих ногу буду на "државном трошку", јер би кад постану министри(помоћници, заменици), били у прилици да то што је у њих уложено, врате својој држави и народу, којима би знањем и способношћу обезбедили просперитет.

Својим боравком у Београду, "од рођења", могли би себе да сматрају Београђанима, тако да би на Србију ван Београда "гледали" без фаворизације појединих региона, пошто би они били нека врста апатрида. То би у сваком случају било много боље решење, јер у садашњој Влади, од укупно 21. члана (укључујући и премијера), њих деветоро је рођено у Београду, а 12. у Србији ван Београда (и шире), али се сви они понашају као да су рођени на Теразијама.

Током школовања, у едукацију будућих министарских кадрова, било би укључено и савладавање оних страних језика који су им потребни. Тако да не би владало ово садашње "шаренило" у коме није јасно (према званичном Владином сајту) да ли неко од министара говори и колико страних језика и да ли то ради "течно", добро, или се "сналази". Тако, на пример, Мирко Цветковић, председник Владе и министар финансија, говори енглески језик, Ивица Дачић,заменик председника Владе и министар унутрашњих послова, говори енглески и руски, а Божидар Ђелић, потпредседник Владе, "течно говори" француски, енглески, руски, пољски и немачки језик. За Јована Кркобабића, и Верицу Калановић, који су потпредседници Владе, као и Душана Петровића, министра пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, Милутина Мркоњића, министра за инфраструктуру и енергетику, Зорана Станковића, министра здравља, Предрага Марковића, министра културе, информисања и информационог друштва и Сулејмана Угљанина, министра без портфеља, на сајту Владе Србије, нема података да ли осим српског (или бошњачког), говоре још неки језик.

Са друге стране, за Драгана Шутановца, министра одбране, Небојшу Ћирића, министра економије и регионалног развоја, Милана Марковића, министра за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу и Срђана Срећковића, министра вера и дијаспоре, наводи се да говоре енглески језик.

Министар иностраних послова, Вук Јеремић, и Снежана Маловић, министарка правде, говоре енглески и немачки језик, Жарко Обрадовић, говори енглески и "служи се" француским, Снежана Самарџић-Марковић, министарка омладине и спорта, говори енглески и норвешки, а има "пасивно знање" руског. Са руским се "служи" и Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, али говори и енглески, док Оливер Дулић, министар животне средине, рударства и просторног планирања, такође говори енглески а "служи се" немачким, мађарским и норвешким, док се Горан Богдановић, "служи" и руским и енглеским.
Са министарским кадровима, образованим на предложени начин, свака Влада, формирана од странке или коалиција које би победиле на изборима, била би компактнија и хомогенија. А мислим да би се тада избегли напади на Владу из редова странака или коалиција које нису на власти, пошто би све странке своје министре школовале на исти начин. Што значи да би сви министри имали исти степен образовања, знање страних језика и научене вештене. На тај начин би странке могле потпуно релаксирано и без грча да учествују на изборима, показујући народу своје праве вредности, а након победе, Владу би могли, на пример, да састављају тако што би се организовао кастинг, као за избор "нових лица", или глумаца за неки филм.

М А Р Т

2011-03-09T20:10:00.002+01:00

Податак да се у овој држави "производи" више историје него у читавој Европској Унији, вероватно, није нека новина. Као и већ много пута изречена тврдња да је количина те "новопроизведене" историје у обрнутој сразмери са "новопроизведеном" географијом ове државе.

А кад смо већ код чињеница, треба констатовати и да један огроман и веома важан део те историје има везе са месецом мартом. Мада тога има у свим раздобљима постојања ове наше државе (не потенцирајући да ли су то били периоди њене самосталности, или време када је она била саставни део неких других држава), задржао бих се само на део ове "новије" историје ( мислећи на догађаје који су се збили у ХХ и овом "парчету" ХХI века).

Тако су 27. марта 1941. године (са чувеним паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб") одржане демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут).

Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово ( ми додајемо и оно "Метохија", а они се љуте).

У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, ушли смо у још један рат који смо водили против "пола света". Борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ", који је у том трагичном позоришном комаду добио улогу "оних доле", а коју су нам, руку на срце, често додељивали (вероватно због тога што нисмо никако могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.
Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово и Метохију, да би, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.

Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године.

(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", најновији преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, ове, 2011. године).

Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".

Међутим, користили смо ми месец март и да, у великој мери, и сами себи радимо о глави. Или, прецизније речено, да једни другима "радимо о глави".

Као што је било и Деветог марта 1991. године. Дан који исписујем великим словом, јер он то заслужује. И двадест година касније. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17) је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни.

У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто.
И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, не би било ни оног Петог октобра. Али да због тог Деветог марта, можда, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.

Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић. С том разликом што је Вук, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти,јер се "одржава на апаратима"), док су Зорана успели да убију.

И поред поприличних и честих несугласица које су постојале између ова два великана наше политичке сцене, а које су се односиле и на различите политичке ставове и мишљења, много је тога што их је спајало и по чему су били особени и јединствени. На жалост свих нас, а и ове јадне државе, чини ми се да ни један ни други нису били схваћени управо од оних за које су полагали толике жртве.

Јер, истини за вољу, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене. Са великим закашњењем!
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку, уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Детаљнијом анализом (за коју никад нема довољно времена), могло би се пронаћи безброј чињеница које, као мозаик, везују ова два последња марта и употпуњују једну заједничку слику историје Србије. Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака.

А заборавља се у то сам сигуран! А има и оних који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Зато и подсећам да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.

П Е Л Е Н Е

2011-02-27T20:46:00.006+01:00

Мислим да је крајње време да „радикали без беџа“, промене назив странке и да се, уместо Српска напредна странка, зову Српска народна странка.

Уосталом, велико је питање да ли су и коме полагали рачуне када су, 2008. године, одлучили да "мазну" име од странке која је настала у Србији 1881. године и која је пре Првог светског рата била једна од четири најзначајније странке а, са прекидима, постојала све до 1925. године. Те године су напредњаци, заједно са самосталцима, либералима, једним делом радикала и делом Хрватско-српске коалиције, учествовали у стварању Демократске странке Љубомира Давидовића (Наравно да све то нема никакве везе са оним што се данас догађа на нашој политичкој сцени).

Но, не мислим да би то преузимање назива једне странке требало да буде главни разлог за промену имена СНС, јер, у овој држави, нико никога не "јури" и за много озбиљније плагијате.

Напредњаци би то требало да ураде јер би тиме јасно показали да су заиста права „народна“ странка, која истински и једино мисли о добробити народа. Тако би, у потпуности, преузели „народњачку“ бакљу од оних имитатора „народњака“ каквима се представљају Демократска странка Србије (још увек су необавештени!), али и Нова Србија (укључујући и оба члана ове странке – Дубравку Филиповски и Вељу Илића).

Истини за вољу, данас је поприлично тешко бити аутентичан народни представник. Бити „један од нас“. Зато и мислим да то могу само напредњаци.

Најпре, поштени су као и народ. А народу је поштење важније од немаштине. И озбиљни као и народ. Јер ситуација и јесте озбиљна.
(Ако занемаримо „Фарме“, „Дворове“, „Парове“, "Грандове" и ине „ружичасте“).
Изнад свега, бунтовни су као народ. Јер народ ко народ, стално нешто закера. Буни се што нема посла. Ако и има посао, буни се што му је плата мала. Буни се што плаћа високу подстанарску кирију. Што нема довољно да плати рату за стамбени кредит, који је подигао да не би био подстанар. Буни се што не може ко човек да оде на одмор, на који је последњи пут ишао у прошлом веку. Што грца читаве године, плаћајући рате за одмор на који је, ипак, отишао „јер је било повољно“. Псује на сав глас кад дође време за плаћање рачуна, пошто је „струја прескупа“, „вода се троши као да се слонови купају“ и „одакле толико ђубрета, кад се ништа не баца?“. Гунђа што се облачи по бутицима на бувљацима и псује код сваког одласка у „шопинг код Кинеза“.

Ко може да удовољи таквом народу? Једино напредњаци. Јер, како се то, много пута до сада показало, не може свако бити представник „народњачке“ опције, како у Србији ван Београда, тако ни у престоном делу ове државе. Није довољно да се само тако декларишеш. Треба да будеш рођен за то! Али и да будеш скроман као и народ који представљаш. Да ти не треба много, да си задовољан и минимумом. Да будеш спреман, уколико буде требало, да данима, мирно, изражаваш свој протест због стања у држави. И да ти, за то, треба само парче стиропора. Нема се за више. Криза је!
Осим тога, странка која жели да буде легитиман и аутентичан представник народа, мора да се понаша онако како се понаша већина тог народа. Дакле и да се изражава народним језиком без много филозофирања и увијања. (Као на „фармама“, „дворовима“, „паровима“, "грандовима" и иним „ружичастим“). А то значи да, уколико је неко извршио малу нужду, мора му се, јасно, рећи да се у(пишкио), или, уколико је извршио велику нужду - да се у(какио). А ако је нешто од тога урадио у пеленама и то му треба рећи. Али, да због те и такве физиолошке потребе, поготову ако је обављена у детињству, не треба нико да буде дискриминисан.

Управо такву, веома јасну, поруку, у сред Дома народне скупштине (увек сам се питао због чега је то "народна" скупштина, кад је народ у њој, последњи пут боравио - веома кратко - октобра 2000. године?), једној дами, послао је лидер напредњака, Томислав Николић.

Обраћајући се Нади Колунџији, шефици посланичке групе "За европску Србију", покушавајући да објасни да се "све мења осим камења", Николић је најдиректније, саопштио да то што је она (Нада) некада "пишкила у пелене, не значи да он не треба да се дружи са њом".

Разлог овако интелектуалне полемике "високих" представника две најбројније и најутицајније странке ове државе било је евоцирање успомена на дане када је Николић био четнички војвода, на шта га је подсетила дугопамтећа Нада. Додавши и мало уља на ватру, поменувши да је коперникански обрт настао ангажовањем бившег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, који би, својим саветима, требало да побољша рејтинг напредњака, али и да неверне Томе увери да је Тома сада "неки други Тома".

Само захваљујући присебности прве даме српског парламента, Славице (са оба презимена), ова академска расправа није отишла у другом смеру. Па љубитељи српског парламентаризма нису имали прилику да чују да ли је, у време кад је шефица Нада била мала, заиста пишкила у пелене, или је и то било неко кризно време када није било пелена, па се пишкило онако, директно.

И не само то. Због прекинуте расправе на тему пелена, народ жедан и гладан информација није могао да чује ни детаље у вези са уговором (од мрских 7.500 долара), који су напредњаци направили са (мрским) Вилијамом Монтгомеријем, бившим амбасадором Америке у Београду. А можда је то и добро.

Пошто су многи одмах почели да постављају нрзгодна питања у већ познатом и препознатљивом маниру знатижељног народа: Одакле напредњацима тих 7.500 (некада мрских) долара, месечно, да (некада такође мрском) Монтгомерију плаћају саветодавне услуге за поправљање имиџа напредњака, пре свега у Америци и Европској Унији, али и у Србијици, како би, коначно, дошли на власт? На све то, дошла је и олакшавајућа околност, јер (ако је веровати напредњацима), Вилију није још ништа плаћено, већ је само потписан уговор.
Истини за вољу, нису то напредњаци признали "тек тако"! Али и то је народна одлика. Народ је овај научио да не призна док га не притегнеш! Тако је Зорана Михајловић Милановић, чланица Председништва напредњака, најпре, новинарима саопштила да уговор није потписан, тврдећи чак да је реч "о режимској хајци". Међутим, притешњена чињеницама које се не могу сакрити, што је одлика "глобалног села", "нова напредњакиња" је, како је јавио Тијанићев "јавни сервис европске Србије", касније, новинарима, "упутила саопштење у којем се извињава због грешке, појашњавајући да уговор постоји, али да странка никада није имала средстава да плати Монтгомеријеве услуге".
Јавност је поново била ускраћена за неке друге детаље (а знатижеља је такође одлика овог народа!). Наиме, било би занимљиво сазнати да ли је Николићево и Монтгомеријево "пријатељство" и увертира за "бизнис" настало још у мају 2007. године, када је овај "мрски" Американац изјавио да је "Николић демократа" и то са великим Д. То је у сваком случају био велики преокрет, пошто је Николић, само две године раније, 2005. године, тврдио да се Монтгомери "уплео у мрежу мита и корупције, па је Америка морала да га најури".

А остало је неразјашњено и шта су све обавезе бившег америчког амбасадора. Као, на пример, да ли Монтгомери има и неке конкретне обавезе уколико се укаже потреба за заменом пелена?

СВЕ БИЛО ЈЕ МУЗИКА

2011-02-17T20:29:00.001+01:00

Мада је млађани Динкић, претходних неколико дана давао изјаве да ће Демократска странка, „ако хоће рат, имати исти!“, све се окончало као у некој од многобројних шпанских, мексичких или турских сапуница којима се трује (већ увелико начето) духовно и психичко стање овог народа.

Ипак, како се и могло видети, од најављеног "рата" није било ништа. А пуцања (и то строго контролисаног), било је само на прослави Дана државности и Дана Војске, једне нам Србије. Додуше, и ту су се нешто помешале улоге.

Тако је председник Тадић, вероватно због опоравка оперисане Ахилове тетиве, у "заветрини" делио медаље за храброст "Милош Обилић", припадницима Министарства унутрашњих послова, Војске Србије, али и "обичним" грађанима, који су се истакли племенитим и храбрим поступцима. Док је, његов лични изасланик, Драган Шутановац, министар одбране, положио венац на гроб Незнаног јунака на Авали, не пропустивши прилику (а ко би?) да се, за будућа поколења, упише у спомен књигу :

"Слава свим знаним и незнаним јунацима који су дали своје животе за одбрану највеће вредности - слободе, за просперитетну, демократску и слободну Србију. Живела Србија !"

Е сад, ако је веровати "њиховим очима" (али и ушима), "Јавном сервису европске Србије", овај Дан државности и Дан војске, једне нам Србије, који је прослављен, "низом манифестација, широм Србије", честитале су две, нама, најважније државе света.
Тако је државна секретарка Америке, Хилари Клинтон, честитала празник народу Србије (који још није укапирао шта се слави-али добро је док се слави-шта год то било) и то у име свог председника Барака Обаме и народа САД (кога нико ништа није ни питао).

Друга честитка стигла је из нама братске Црне Горе. Тамошњи председник Филип Вујановић и од недавно премијер, Игор Лукшић, честитке поводом Дана државности Србије упутили су председнику Тадићу и премијеру Цветковићу. Народ нису хтели да петљају у то, пошто је то јако незахвално, јер се не зна поуздано каква би у том случају могла одавде да стигне честитка.Своје обавезе поводом Дана државности Србије имао је и Мирко Цветковић. Он је положио венац на саркофаг вожда Карађорђа у цркви Светог Ђорђа, на Опленцу, одајући пошту јунацима и вођи Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу. Ту је, вероватно и сковао план на који начин ће изаћи на крај за Динкићем. И сетио се. Даће му отказ, па ће се тако придружити онима (говори се о 200.000 људи) који су у претходном периоду остали без посла.

Зато је Цветковићева песница била онако чврста и одлучна! Лупио у сто и Динкићу у брк рекао: "Доста!". И десило се чудо. Динкић се покуњио, прихватио другарску критику и решио да пронађе нови посао. Покуцао је на врата Дома господарице Славице, са два презимена, и гле чуда, она му је рекла "бићеш један од нас".

Тако је Млађо, колико до јуче, својим противницима, олакшао добијање битке. Уместо да буде смењен, како је то наумио "страшни" чикица са брадом, Динкић је поднео оставку, чиме се придружио свом витезу Томици који се (копирајући самог себе), већ неко време, поново налази „у оставци“. Опет, из солидарности са својим шефом, оставку је поднела и Верица Калановић, показујући свима храбро и пркосно да Млађо није сам. Тако су они који су, "чекајући испоруку стиропора“, оштрили зубе да, пред десетинама доследних љубитеља скупштинских сапуница, који не гледају "Фарме", „Парове“, Дворове“ и „...ове“, критикују "стручност испред политике", остали кратких рукава. Заказану пробу напредњака, пред премијеру најновијег издања предизборног маркетинга, напрасно је отказала прва дама нашег парламента Славица, са оба презимена.

И страшни чикица са брадом, који прети да засени свог, за сада, много познатијег земљака Пашића, малкице је "спустио лопту". Тако да је и јубиларна, 400. седница Владе, на којој није било "у оставци" министра Динкића, протекла у "опуштеној, идиличној и радној атмосфери". Готово да човек не поверује! Да ми је само знати ко их је до сада ометао? Ако је и било таквих, могли су то лепо да пријаве Дачићу, па би он, у тренуцима кад не путује по Америци, можда успео да пронађе тог „антивладиног“ елемента, или више њих.

Било како било, мирни и тихи чикица са брадом, на привременом раду у Влади Србије, за сада је на двоструком добитку. Прво, његов Зајечар (у Србији ван Београда), добио је прво страно улагање, а у Ваљеву (опет, у Србији ван Београда), постао је јунак и херој који је успео да изађе на мегдан „страшном“ Динкићу, који „вуче“ за неки тамо Зајечар, у коме већ постоји УРС, али и Агенција (о кој већ „дуго ништа ја не чујем...“).
После потреса који су нам мало пореметили празничну атмосферу, све се, некако, вратило у нормалу. И сви су, на нашој политичкој сцени постали тихи, фини и уљудни. Нико никога не вређа и сви о другима говоре са уважавањем. Као да су сви још увек, некако, под утицајем Дана љубави. Или, уплашени оним што је задесило млађанога Динкића, више нико и нема храбрости да "дигне главу".

И Млађо је заборавио на своју, колико до јуче, у великим количинама изражену ратоборност. Он као да предњачи у нежности. Тако је, након што је остао без посла, најлепшу и најнежнију поруку упутио, коме другом до свом и нашем председнику Тадићу. Колико ми се чини, нежност би била узвраћена, али се и ту испречила Тадићева Ахилова тетива.

Наиме, Млађо је, гостујући у емисији "Кажипрст", радија Б92, на питање Данице Вученић, да ли се, у међувремену (од кад је добио отказ из Владе), чуо са Тадићем или са премијером Цветковићем, одговорио искрено и од срца:

"Јесам, онога дана смо разменили пар СМС порука са Тадићем...рекао сам да је био занимљив дан и питао сам га кад ћемо да идемо заједно на музику, чак и да заједно певамо, пошто волимо исту музику. Он ми је одговорио да има те проблеме са Ахиловом тетивом, кад се то среди да ћемо се видети".

Зато, нема нам друге, него да запевамо заједно!

В Л А Д А

2011-02-13T21:51:00.004+01:00

Нема велике разлике у ономе што се догађа у Србији ван Београда, дакле у ономе што смо спремни да назовемо провинција (мада лепше звучи локална самоуправа), и онога што се догађа у самом Београду, а што, обично, подводимо под појам држава, чији је влада један од експонената. Одређеније речено, Влада републике Србије. И једне и друге можемо описати речју хаос. Или, прецизније, општи хаос.

Ако је веровати медијима, у Пироту је проћердана милијарда и по, намењена за отпремнине, а у Чачку су за службена путовања прогласили скијање на Копу. У Шапцу је Виши суд наложио полицији да испита пословање тамошње болнице, док је у Краљеву, због злоупотреба, обустављена обнова након земљотреса. У Неготину, владајуће странке "појачавају" своје редове одборницима који су били радикали "са и без беџа", док они који су, још увек, опозиција (ЛДП), оптужују председника Скупштине да је "умешао прсте" у изборе за Савет МЗ Поповица. И то су само неки примери. Да би видели шта ради она "мала влада" у провинцији.

А она велика? Ништа боља. Уместо да решава нагомилане проблеме, та наша Велика Влада, углавном, брине о себи. Већ месецима из њених "тајних дубина", као у некој од прича "Досије икс", јавности се шаљу поруке да Владу треба "рационализовати", или "реконструисати", или "...ити". То је био сигнал да се, као у најбољим трилерима, отпочне са разноразним комбинаторикама, које се, углавном, своде на прављење рачуна "без крчмара". Као потврда тога, освануло је и саопштење да ће "прича о Влади" бити завршена када се један од "крчмара" врати из Америке. У том вакууму, у Србији је трајала "игранка без престанка". Након оставке коју је дао преподобни витез Томица, сада се већ увелико и са "сигурношћу" ("из поверљивих извора"), телали ко ће још "својевољно" да напусти фотељу "витезова овалног стола". И мада је један од тих, по виђењу чаршије, већ био ван Владе, сви су се мало тргли када је министар културе (и информисања ) рекао да "није читао новине". Што би требало да значи да се не ради о њему. Зато остаје нејасно како ће то експерт Млађа, по трећи пут, да дође главе, српској влади? Али, претпостављам да нећемо још дуго чекати на тај потез, пошто ће он тог "кеца из рукава", вероватно, да избаци ових дана. И поред тога што се тако силовито обрушио на овог нашег "супер чикицу" са седом брадом (који тврди да је премијер), не верујем да је баш дотле дошло да се поставља питање: "Млађа или Мирко?". Уосталом и Мирко је Зајечарац, а Зајечар (у Србији ван Београда) је, недавно, Млађи постао важнији од Ваљева (такође у Србији ван Београда). Претпостављам не само због тога што у њему обитава чувени УРС (који се, по свему судећи, у Ваљву још није запатио)!

Али, уколико је тачно то што тврди експерт Млађо, да он и ови његови експерти мисле триста на сат и раде 25 сати дневно, па ови остали не могу да их стигну, онда и треба, сменити све те поспане министре (и министарке!). Млађо је поново у праву! Комплетна Влада треба да тренира и буде стално у кондицији. Никад се не зна када ће јој то затребати! Уместо тога, они које су медији "препознали" у експертским прозивкама, понашају се као увређене младе. Тврдећи да су они и њихови ресори радили добро. Читава ствар ми помало личи на ону дечију игру : "Питала баба ко је разбио прозор?". А ови из Владе, сви у глас, вичу :"Нисам!".

Насупрот њима, имамо опозицију која не нуди никаква решења, нити даје одговоре на многа питања, која муче овај народ. Као чувају своју тајну да покажу како они имају решења за све - само да дођу на власт. Једино што од њих можемо да чујемо ( а то зна свако ко није слеп или глув), је да ови, који тренутно обављају власт то не раде добро, те због тога морају да падну. А то значи, да они, по логици ствари, треба да ускоче у седла. Пошто, на нашу велику жалост, трећу опцију и немамо. Или, прецизније речено, још је је нејака.
А да ли је то оно што нам треба? Уколико поједноставимо ствари и присетимо се експозеа који је у Дому народне Скупштине, поднео Мирко Цветковић, тог историјског дана, на Ивандан, илити, 7. јула 2008. године, питање је шта можемо да замеримо овој Влади.

"Поштовани народни посланици,

Част ми је да представим програм Владе коју чине Коалиција за европску Србију, коалиција СПС–ПУПС–ЈС и група мањинских странака за наредни четворогодишњи период и да затражим вашу подршку за реализацију предложеног програма. Кључни елементи програма о којима постоји пуна сагласност свих чланова Коалиције су:
- опредељење за европску будућност Србије
- неприхватање независности АП Косова и Метохије
- неопходност јачања економије
- јачање социјалне одговорности Владе
- пооштравање борбе против криминала и корупције
- поштовање међународног права."

Дакле, они су реализовали готово своје прокламоване циљеве. Друго је питање колико смо ми као грађани на добитку од тог њиховог делања. А за ту врсту анализе, није потребно да будеш економски експерт, већ да завириш у сопствене џепове. Под условом, да можемо да се присетимо шта су нам обећавали.

Јер и из авиона се види да смо далеко од раста бруто националног дохотка по стопи од 7 одсто годишње, као и што смо далеко од "смањења економских и социјалних проблема у наредне четири године", како је то Влада тврдила на почетку мандата.

Такође "нема ни појма" о томе како ће се, значајно, смањити незапосленост, ако, ових дана, директор Националне службе запошљавања, Дејан Јовановић, рече да преко 700 хиљада људи тражи посао и да се стопа незапослености зауставила на 19,2 процента. А Влада је обећавала 200 хиљада нових радних места и смањење стопе незапослености са 18,1 на 11,9 одсто.!!!?

Један од прокламованих циљева Владе био је и смањење регионалних разлика, а "добили" смо Београд у коме су плате највеће, а најниже цене и Србију ван Београда, у којој су цене највише а најмање плате. Да и не помињемо "пројектовано" смањење инфлације и довођење на ниво од 4 процента у 2012. години и смањење дефицита са 13 на 8 одсто.
Наравно, било би немогуће побројати све те "црне рупе", које ова Влада није попунила, а експозе Мирка Цветковића је још увек доступан свима онима који би да се подсете шта су нам обећали.

А да ли треба да се подсећамо? Да, било би добро. Између осталог да се подсетимо и ко све седи у Влади. И ко још седи у тој Влади. Злу не требало! Да се не сетимо тих људи тек када их буду најурили из Владе.

Уз то, треба да имамо и своје мишљење о раду комплетне Владе, али и сваком од министара, појединачно. И да и сами дамо свој суд о раду комплетне Владе и сваког од њих појединачно, онако како је тај рад утицао на наше животе. Али и да размишљамо о томе ко би могао да дође на њихова места у некој ближој или даљој будућности. Да, кад будемо, пред гласачком кутијом не одузимамо време ни себи ни другима.

Р У П А

2011-02-06T23:13:00.009+01:00

Можда ће неко стећи утисак да свако мало, нешто пишем о рупама. Истини за вољу, ја не бирам теме, већ се оне некако саме наметну. Ипак, не бих волео да тако, од других, наметнуту ситуацију, неко повеже са једном поприлично одомаћеном, али банализованом и вулгаризованом "животном филозофијом". А мислим да не би било ни превише аналитично, да се, због тога, мој психолошки профил, сачињава искључиво, на тој, "фројдовској", основи.

У сваком случају, готово је аксиом да су рупе свуда око нас. Почевши од оних "црних" у свемиру, које су некако далеке и нестварне. Мада, нико поуздано не може да посведочи о томе да ли оне, мада тако далеке, остварују, или не, утицај на нас. Затим, ту је велика (и све већа) рупа у озонском омотачу, чији утицај, сасвим сигурно, осећамо у погледу разноразних чудеса која погађају ову, како неки још увек тврде, плаву планету.
Наравно и свака од држава има своје рупе. Неке су "видљиве и из авиона", а за неке се мора имати "око соколово".
Што се тиче ових наших, домаћих, оне су толико очигледне и свеприсутне да нам не могу промаћи - све и да се трудимо. Наравно, ако говоримо о онима на путевима, морамо да констатујемо да их је много више у Србији ван Београда, него у самој престоници. "Далеко од очију, далеко и од срца", каже наш народ. Па и ред је да нам престоница буде "испеглана" и уредна. А Србија ван Београда, ионако је мање значајна, пошто у њој живе само они који морају. И долазе јој у госте, такође, само они који морају. У време избора, да покупе гласове. Ипак, није ми јасно одакле толико рупа у земљи Србији која, и дефинитивно, никада неће постати Швајцарска. Упркос многобројним обећањима овдашњих политичара, које смо, углавном сви заборавили. (Мислим на обећања, јер политичаре не можемо све и да хоћемо, пошто су они или њихова идеологија још ту). При томе не мислим на Швајцарску као земљу чоколаде, већ као земљу сира. (Мада су, колико ми се чини, Швајцарци порадили мало и на "шупљикавој чоколади").
Једна од највећих рупа, ове године, дошла нам је из Министарства финансија. Они су саопштили народу, чији су изабрани представници то и законски озваничили, да ће нам ове године у буџету фалити 140 милијарди динара. А то је неколико десетина милијарди више од прошлогодишњег мањка. Али, судећи по томе да ових дана штрајкују просветари и полицајци, а да су у најави и штрајкови у здравству, као и неких других корисника буџета, може се говорити о томе да ће ова рупа поприлично еволуирати.
Актуелна је ових дана и рупа у Министарству здравства. Из простог разлога јер је први човек ове институције поднео оставку. И то, гле чуда, не онда када је то требало да уради, него сада, из чиста мира. Али, како ствари стоје, ту ће рупу, ускоро, попунити они којима, по договору, "припада" то министарство.
Велика рупа постоји и у начину информисања на "јавном сервису европске Србије". Као илустрације, сетих се онога што се догодило у петак увече, када се, док је трајала серија "Мирис кише на Балкану" (као у време Милошевића), појавио кајрон који обавештава српску јавност да су се Влада и просветари договорили о повећању плата. Да би после испало да се, ипак, нису договорили и да се штрајк наставља. По систему 2:2. Два синдиката раде, а два штрајкују.
А тек шта рећи о рупама које постоје на телевизијама које емитују разноразне "фарме", "дворове", "парове"...Шта ли се тек догађа са главама оних којима је то намењено?
Али, рупа има и у односима неких политичких странака. Тако смо, још једном, чули да је рупа (илити провалија) која дели Демократску странку и ЛДП већа од оне која дели већ наречени ДС и Српску напредну странку. Управо због те рупе, није лако објаснити ко је то у Србији настављач идеје и пута који је трасирао покојни Зоран Ђинђић. Јер, макар декларативно, за то место се отимају и ЛДП и демократе.
И на крају, ево и примера где нема, или није било онога што је тема овог поста. У суботу, испред Дома народне скупштине Србије, на митингу Српске напредне странке и њених партнера, није било рупа. Из простог разлога јер је било заиста много људи који су попунили овај плато. Такође, по свему судећи, није било ни рупа у организацији, па, на сву срећу, није било ни инцидената. Али је било рупа у различитим проценама о броју присутних и то од неколико десетина хиљада. По полицијским извештајима, али и многих медија, број присутних је био око 55 хиљада док су организатори тврдили да је било више од 75 хиљада људи.
Е сад, по најавама лидера СНС, нећемо дуго чекати да проверимо који је број у питању. Јер је Томислав Николић, на поменутим митингу, од присутних грађана затражио два месеца, које ће он дати владајућој гарнитури да распишу превремене изборе. Након тога, како је рекао, он ће доћи са парчетом стиропора и седети ту све док власт то не учини. А исто је препоручио и осталим грађанима, који деле његов политички став. Међутим, ту је остало нешто неразјашњено. Као прво, одакле Србији толики стиропора? Није ли то сада најава новог посла за неког "опозиционог" или (што да не?), "позиционог" тајкуна, који ће се добро обогатити на увозу стиропора? Сличну ситуацију смо имали (ко се тога још сећа?) у време "јагме" за пиштаљкама. Такође, требало би на време утврдити да ли ће се тај стиропор продавати као готов производ, онако у величини неке просечне задњице, или ће га организатор делити "на парче"? Осим тога, можда није на одмет да се и на том парчету стиропора, уколико се буде продавао као готов производ, предвиди и рупа.
Из практичних разлога. Пошто се не зна колико ће трајати убеђивање демонстраната и власти, да се распишу превремени избори.

У Ш Т И П Ц И

2011-01-29T13:34:00.001+01:00

Председник Румуније Трајан Басеску

"Председник Румуније Трајан Басеску изјавио је у Стразбуру да ће Румунија пратити поштовање права Румуна ван земље кроз европске и међународне механизме и тражити да се Власима призна статус румунске мањине."

Ово је само део агенцијске вести, која је ових дана преплавила наше медије. На први поглед, у њој нема ничег необичног, пошто се председник, „нама суседне и пријатељске државе“ залаже за права својих сународника у другим државама. И вероватно би била као и свака друга, да се у њој не помиње нешто што је, у најмању руку, нелогичност. Да не употребим неки "тежи" израз. Из простог разлога што председник једне, наводно, демократске државе, тражи да се у другим, наводно, демократским државама, Власима "омогући" да постану Румуни.

Ту треба додати још један део ове вести у коме се помињу овогодишњи прокламовани циљеви Румуније у погледу „националног делања“.

Басеску је 20. јануара на сусрету са амбасадорима акредитованих у Румунији рекао да ће 2011. година бити "година Румуна", година у којој ће спољна политика водити рачуна о потребама Румуна који живе ван земље, а то представља "консолидовање етничког, културног, лингвистичног и духовног идентитета".

Дакле, „ту лежи зец“. Јер, не треба заборавити да у „демократској“ Румунији већ неко време влада уверење да у Тимочкој Крајини („али и шире“), не живе Власи, него Румуни и да они треба да имају иста права као „и Румуни у Војводини“, односно да им се „призна“ румунско порекло.

Е сад, заиста бих волео да ми неко објасни како се то некоме може признати „порекло“, уколико га он сам не одреди на демократски начин, дакле својом вољом, приликом пописа становника. А тај попис становника се ради једном у десет година. И због познатих турбуленција у овој држави, претходни је урађен 2002. године (уместо 2001.), а следећи треба да буде урађен ове године (у јесен, уместо у пролеће!?). Дакле, чему журба, господине Басеску?

Многи ће помислити да се председнику „нама суседне и пријатељске државе“ жури како би могао да оствари један од прокламованих циљева у погледу „националне хомогености“ своје нације. Неки други ће бити склони да оду корак даље па да се запитају: „није ли ово испостављање рачуна за лојалност и чврст став Румуније у погледу непризнавања Косова?“ Наравно, може бити и једно и друго. Али, уколико је ово друго, представници наше државе би већ морали да имају свој став. Али и не само они. Свој став о овоме треба да искажу и они на које се такав начин размишљања највише и односи. Управо због тога што је немогуће, на нормалан и људској памети прихватљив начин, објаснити да неко, преко ноћи, административним путем, треба да промени националну припадност. То би био само корак од нечега, што се у историји догађало, а од чега нормалне људе подилази језа!

Мене подилази језа. И без обзира што не припадам ни влашком ни румунском националном корпусу, дајем себи за право да размишљам о овој теми из, бар, два разлога.

Најпре, јер у мојој најужој фамилији има много припадника „влашког етничког порекла“. Али, ја не познајем никога од њих ко би, сада, административним путем, да постане Румун. И то не из разлога што би тиме били мање вредни, или мање цењени, већ напросто то „не би били они“.

Други мој разлог је тај што припадам оној, малобројној, групи људи који су се, упркос томе што припадају „већинском“ народу ове државе, пре више од десет година, залагали за остваривање свих националних права Влаха у Србији, отварајући такозвано „влашко питање“. Истичући да у томе нисам био сам, велико ми је задовољство да данас констатујем да у многим градовима Србије, у општинским скупштинама, седе припадници странака са „влашким“ предзнаком. У неким од тих градова, те странке су или биле, или су сада, у „владајућим“ коалицијама.

Да не помињем податак, који је проверљива чињеница, да у многим градовима у источној Србији, функције челника локалних самоуправа обављају управо људи влашког етничког порекла, али као представници неких странака које немају национални предзнак.

Осим тога, влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Али, изгледа да то некима није довољно. Претпостављам да им је због тога потребно да „под исти кров“ ставе и оне који се изјашњавају као Румуни и оне који се изјашњавају као Власи. А да они биду „главни“. И то управо чине појединци који су након потоњих избора за Национални савет Влаха постали „губитници“. Људи чији концепт да су „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Људи са пропалим политичким концептом или превазиђеним схватањима у погледу „заштите људских права“. Људи који људска права, као универзалну категорију, деле на „етничка људска права“. Људи који су изгубили привилегије које су им биле обезбеђене тиме што су себе представљали као „једине и аутентичне представнике и Влаха и Румуна у Тимочкој Крајини“. Људи, међу којима су и они који су „под лупом“ правосудних и полицијских органа ове државе, због сумњи у регуларност финансијског пословања, претходног сазива Националног савета влашке националне мањине.

Упркос томе, судећи по иступима господина Басескуа, то су људи, на основу чијих "извештаја" он гради свој и став државе коју представља, о овом веома важном питању. То су људи који имају "подршку" званичне Румуније и са којима та држава "комуницира". По свему судећи, то су људи који политички естаблишмент нама "суседне и пријатељске државе" опскрбљују информацијама о "стању нације са ове стране Дунава". Људи, због чијих погрешних "националних" перцепција, или неких других (што не рећи и личних интереса!?), држава Румунија успорава потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, који за Србију значи "пропусницу" за улазак у Европску Унију.
Да ли су то људи који који могу да буду представници Влаха који живе у Србији? Мој људски, морални одговор је негативан. Али, уколико већинска влашка популација њима да легитимност, мој одговор ће бити потврдан. То је моје поимање демократије. Дакле, о томе ко ће бити представници Влаха и како ће се ова етничка групација изјашњавати, коначну реч треба да дају они сами. Ни Румуни, ни Срби, ни политичари. Макар се радило о политичарима који су, тренутно, председници државе. Поготову што ми се чини да питање Влаха у источној Србији, постаје опште место, или „дежурна тема“. Да се покреће по систему „ко о чему, баба о уштипцима“. А то, неминовно, подстиче "пребројавање". Које је потпуно непотребно и контрапродуктивно, пре званичног пописа.

Што се мене тиче, ја на ту врсту "пребројавања" не пристајем. То би значило и пребројавање унутар моје породице, међу мојим пријатељима. Јер, још су свежа сећања на нека слична пребројавања, на овим „нашим просторима“, која никоме нису донела ништа добро. Осим, наравно, појединцима. Наша је обавеза да те појединце препознамо и сада. Да скренемо мало поглед са којекаквих „фарми“, „дворова“, „парова“ „грандова“ и осталог ружичастог ђубрета и видимо шта се око нас догађа. Да нам „мангупи у сопственим редовима“, поново, не закувају чорбу. Чорбу, коју ћемо кусати ми, а не они!