петак, 11. новембар 2011.

11. 11. 11.


Када сам, негде у пролеће, 2001. године, на једном предавању чуо прогнозу да ће Србија ући у Европску унију, у најбољем случају, тек око 2020. године, био сам, мало је рећи, разочаран. Тада је, ту и такву суморну прогнозу изнео наш уважени економиста, професор, Мирослав Прокопијевић, а ја сам, у том тренутку мислио, да тај човек нема благе везе. И да је у питању још једно, од многих, "гурања препрека у точкове младе српске демократије".
Недуго након тога, схватио сам да је професор Прокопијевић потпуно био у праву, па сам и ја све опрезније примао, углавном, политичка обећања да смо, свако мало, на вратима Европске уније. И не само то, почео сам да размишљам на један битно другачији начин о нашем чланству у ту организацију држава. Наравно, не желим да кажем, као наш некадашњи председник државе и Владе, др Војислав Коштуница, да "Европи треба залупити врата", већ да сам постао реалнији у процени неопходности тог приближавања.
Упркос томе, у Србији, како у оном "елитном" делу које се зове Београд (са све Овчом и Борчом), тако и у Србији ван Београда, стално се догађају ствари које ме изнова запањују. И без обзира што сматрам да политичари треба да буду флексибилни, неке ствари је тешко објаснити. Зато ни себи, а ни другима, не могу да протумачим тај најновији став лидера Српске демокрартске странке, који је предводио Демократску опозицију Србије у свргавању Милошивећа, када је  један од приоритета био и прикључење ЕУ.
Са друге стране, перјанице Српске напредне странке, а некадашњи љути противници свега што "мирише на запад", сада,  у сваком свом наступу, објашњавају да нам готово нема живота без Европске уније. Истини за вољу, има ту и других, без којих нам "нема живота",  али, у врху приоритета је и Европска унија.
И то није ништа спорно. То је легитимнан политички циљ. А тај циљ, као што је познато имају у свом програму и неке друге политичке странке, како позиције, тако и опозиције. Разлика је само у томе како представници  тих странака тумаче неке од основних услова које Србија мора да испуни, да би уопште "примирисала" Европској унији. Е ту сада, свако има свој приступ. Тако напредњаци хоће у Европску унију, али под "нашим условима", Демократе и неке друге странке из ове коалиције би да уђемо у ЕУ, али, "да им још нешто објаснимо", док су представници једне нове политичке коалиције ЛДП-СПО-СДУ и мноштво независних интелектуалаца, уз слоган "Покрет за преокрет", за то да се "елитном делу европских народа", прикључимо без много запиткивања. Због таквог става, ови потоњи су, последњих дана, на удару жестоке критике, готово свих осталих, јер се њихово пристајање на ЕУ "без условљавања", углавном, тумачи као капитулација и "готово сигурно признавање никад признате и самозване републике Косово".
Међутим, како би то наш народ, мудро, рекао, "нити је ђаво толико црн, нити је анђео толико бео", ни овде ствари нису баш црно-беле. Јер, напросто, неким политичким ставовима је потребна "временска провера". Они који мало дуже памте, могу се присетити колико је промашаја у нашој "политичкој пракси" направљено последњих 20 година. Такође и колико је у тих 20 година, политичких ставова одбачено, а каснији догађаји су потврдили њихову ваљаност. Али, тада је већ било касно. Упркос мом садашњем ставу да нисам баш убеђен у потребу присаједињавања Европској унији, по сваку цену, сматрам да актуелне политичке гарнитуре треба да схвате да је немогуће да се постављени циљ реализује сам од себе. Другим речима, треба му ићи у сусрет, а не на супротну страну. А за то је потребна и нека енергија. И труд. И жртва. На тај труд и жртву, за сда  су спремни само ЛДП-СПО-СДУ + српски интелектуалци. Али, другима то смета. Тако је отворена, још једна, сезона "лова на вештице". И никоме не пада на памет да треба дозволити и тој групацији да промовише свој став, који ће, колико сутра, имати и своју проверу "пролазности" на изборима, али и одрживости на дужи рок. Уместо да јасно одреде наш национални интерес (али не онај који се може мерити једним изборним циклусом), наше политичке елите се исцрпљују нацртом још једне у низу Декларација о Косову (и Метохији). А то је још једна потврда да те исте политичке елите (не све, наравно) нису спремне на временску проверу исправности свог политичког става, због чега се посеже за израдом неких докумената који избледе и пре но што се мастило на њима осуши.
Трагајући за потврдом оваквог става и размишљања, пронашао сам на овом истом Блогу, текст који сам писао, тачно, пре годину дана. И оно што је већ на први поглед било видљиво, схватио сам да се за тих годину дана нисмо померили од почетка. И тада је, као и сада, у "главној улози" било Косово (и Метохија). Осим што сам, лично, сентиментално, везан за 11. новембар ( који се ове године бележи са 6 јединица ), пронашао сам и већ заборављени податак да сам се пре годину дана, на овај исти дан (прецизније, овог истог датума, јер је дан био четвртак), бавио тадшњим парламентарним изборима на Косову (и Метохији) и дилемом која је била присутна у нашој јавности, да ли на њима треба да учествују и Срби. Званични став власти, тада је био (треба ли то рећи), да не треба (мада су неки, на своју руку, ипак изашли и они су сада представници Срба у косовским институцијама). Е сада, годину дана после, мислим да се треба подсетити тадашњег става Вука Драшковића, који је о тим изборима размишљао на следећи начин :
„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.
Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“
Наравно, као што је свима познато, то се није догодило. На изборе су изашли само неки Срби, а представнике оних других, сада, годину дана касније, можемо видети на барикадама.
А да ли је Србија, годину дана касније ближа или даља  Европској унији? У одговору на ово питање морам да констатујем да није најгоре то што се нисмо померили ни за милиметар, јер у време када се и у ЕУ "пребројавају" и типују "прекобројне", то може да буде и предност.
Али, нисам сигуран како би гласио одговор на друго питање, које би могло да гласи : "На шта смо потрошили тих годину дана ?"

среда, 2. новембар 2011.

ТРЕЋИ ЧОВЕК


Ко се труди да направи "румунски Санџак" у Тимочкој Крајини?

Ово је још једно питање, које званична Србија, гура под тепих, уместо да на њега да одговор. Јер, бојим се да би у супротном, ускоро, и са ове “треће стране” могли имати исто оно уплитање које су недавно испољили наши "пријатељи” Мађари и Турци.
А због медијске прашине која је подигнута “дипломатским скандалом Конузин”, изгледа да нико не примећује оно што нам долази из суседне и “пријатељске Румуније”, која “снажно подржава европске интеграције Србије” и још увек “није признала самозвану републику Косово”.
Оличено у унисоној медијској најави, да председник Румуније, Трајан Басеску, “долази у дводневну посету Србији током које ће разговарати са званичницима у Београду и посетити румунску заједницу у Тимочкој Крајини”. И ту нема ничег спорног. Спорно је то што су од почетка ове године из Румуније стизали “пријатељски” сигнали да Србија треба Власима у Тимочкој Крајини, да “призна статус румунске националне мањине”. А на то нико није реаговао!
Јер влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.
Изразивши свом колеги Тадићу подршку суседне и “пријатељске” Румуније за "европски пут Србије", Басеску је, претпостављам, нагласио да је такву одлуку изгласао Дом посланика (Доњи дом) са 272 гласа “за” и само 2 “против”. А вероватно му није сакрио ни податак, да би та “подршка” постала пуноважна, то исто треба да учини и румунски Сенат (Горњи дом). То је вероватно мала резерва, или “пријатељско увртање руке” суседу који треба још мало “да савије кичму”. И да “политичким декретом” припаднике влашке националне мањине претвори у Румуне. Да Власима, који вековима живе на простору Тимочке Крајине, “укине Србију” као једину домовину коју признају и додели им неку другу, коју они поштују као суседа, али која није њихова.
Спорно је и то што господин Басеску, по други пут за две године, долази у Тимочку Крајину без свог домаћина Бориса Тадића. И што је, и овог пута, за своје саговорнике, одабрао неколицину људи који су на претходним изборима за Национални савет Влаха постали губитници јер су се залагали за румунизацију овог највишег представничког тела Влаха у Србији.
Тачно је да су они “нечији” представници, али далеко од тога да они могу да представљају све Влахе Тимочке Крајине јер њихов концепт „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Али их то није спречило да, 15 дана пре прелиминарних резултата пописа, шаљу поруке посредством свог електронског гласила “TimocPress”, да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно! Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника! На овоме би им и Гебелс позавидео!
Дакле, мени није чудно да једна група људи која није успела да све Влахе Тимочке Крајине, колективно, преко ноћи "преобрати у Румуне", сада иде по разноразним румунским и европским центрима и телали о томе како су угрожена права Румуна у Тимочкој Крајини. Није ми чудно јер је то њихов посао. Они су за то добро плаћени. Али, не могу да верујем да ни они сами нису свесни да ходају по оштрици жилета. По тој танкој, црвеној линији, која одваја поборнике припадања "великој румунској нацији", од великорумунских националиста и шовиниста. Они морају да буду свесни да, негирајући великом броју људи могућност да припадају Власима, од којих, по сваку цену желе да створе "цвет румунског народа" или, у најмању руку, да између Влаха и Румуна ставе знак једнакости, шире мржњу и нетрпељивост. Јер, уколико неко нешто не жели, а ти по сваку цену то исто желиш да му наметнеш, то је насиље. Макар га терао да сваке ноћи спава у свили и кадифи и једе "мед и млеко". Јер и од тога човеку може да буде мука! И то су основни постулати за елементарна људска права. Да будеш оно што желиш и да се изјашњаваш онако како хоћеш. На то не може да утиче ни група људи која се "добро ухлебила" и у суседну Румунију "шаље депеше" како су они једини и аутентични тумачи националне слике Тимочке Крајине. Ако су таквим причама успели да обману и преваре и политички врх румнске државе, укључујући и самог председника Басескуа, свака им част! Али ту "жваку", убеђен сам, не могу да продају нити Власима, али ни осталим народима који на овом простору живе.
А да ли су то људи са којима Басеску треба да разговара? Да, ако то њему не смета!
А да ли су то људи који могу да буду представници Влаха који живе у Србији? Одговор је поново потврдан. Али, уколико им већинска влашка популација да легитимност. А то тек треба да видимо кроз резултате недавно окончаног пописа.