петак, 28. јул 2017.

ЂАВОЉА ВАРОШ


Улаз у туристички комплекс
Ђавоља варош (фото: Ж. Р. Драгишић)
Ђавоља варош је смештена на обронцима планине Радан, на надморској висини од 660 до 700 метара (десни, виши, видиковац у оквиру туристичког комплекса, налази се на 900 метара), а удаљена је око 98 километара југозападно од Ниша и 27 километара југоисточно од Куршумлије. Овај јединствени споменик природе чине два феномена: скуп земљаних фигура са каменим капама, као и два извора јако киселе, високо минерализоване воде. Поред тога, у комплексу Ђавоља варош могу се видети и окна саских рудника из 13. века, као и реконструисана црква Свете Петке, из истог периода. Ђавоља варош је стављена под заштиту државе1959. године, а 36 година касније, проглашена је за споменик природе, чиме се нашла на листи природних добара од изузетног значаја.
Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско), ставила је 2009. године, Ђавољу варош на своју потенцијалну листу значајних природних знаменитости. Тада је, у овој категорији,  као један од 77 кандидата за седам светских чуда природе, била најбоље пласирани европски кандидат, а у трци за ову престижну титулу остала је све до последњег гласања, које је завршено у лето 2010. године. 
Ђавоља варош је сврстана у седам српских чуда природе (међу којима су и Дрина са врелом, Кањон Увца, Национални парк Тара, Ђердапска клисура, Вратњанске капије и Фрушка гора).
Земљане куле, на чијим врховима се налазе камене капе, по којима је позната Ђавоља варош, високе су од два до 15 метара, а широке од пола до три метра. Фигуре, којих укупно има 202. природа је јако дуго стварала, а смештене су у две јаруге - Ђавоља и Паклена - подељене вододелницом. 
Осим земљаних кула, комплекс Ђавоља варош је познат и по два извора изузетно киселе воде (извор Ђавоља вода у Ђавољој јарузи је хладан и екстремно кисео - рН 1,5 - са високом минерализацијом, док је руги извор, Црвено врело, са нижом минерализацијом и рН 3,5). 
Овакве воде су веома ретке у свету, и сматрају се веома лековитим, због чега се користе у бањском лечењу, мада научници упозоравају да воду са извора Ђавоља вода не треба пити, јер није довољно испитана.
Комплекс Ђавоља варош јединствен је геоморфолошки  феномен у Србији, али и веома редак у свету. У Европи, оваквих појава има у Алпима, док у Америци постоји "Башта богова". 
Међутим, у односу на те европске и америчке, куле Ђавоље вароши су знатно веће и постојаније, због чега  је ово најпознатији природни споменик те врсте у Европи.
Земљане куле у Ђавољој вароши
(фото: Ж. Р. Драгишић)
Настанак земљаних кула у Ђавољој вароши резултат је специфичног ерозивног процеса (деловање кишнице на земљину површину) који траје вековима, током којих оне настају, расту, мењају се, нестају и поново се стварају. На овој локацији земљину површину чини веома чврст али растресит материјал, спирање песка и шљунка испод мањих или већих камених блокова настају фигуре у облику кула или пирамида. 
За разлику од овог научног, постоје и многе легенде о настанку Ђавоље вароши.
Према једној, фигуре представљају окамењене ђаволе које су надмудрили ђаци у опклади, док према другој оне такође представљају ђаволе, али којих су се људи ослободили преноћивши једну ноћ поред црквишта Свете Петке, у непосредној близини земљаних фигура.
Ипак, најраспрострањенија је трећа легенда, према којој су, овде, живели скромни, мирни и вери привржени становници, што је сметало ђаволу који им је припремио "ђавољу воду", са намером да поремети ту идиличну слику. Пошто су пили "ђавољу воду", мештани су одлучили да венчају брата и сестру. Ђавољи план је покушала да спречи вила која, према легенди, и данас штити овај крај. Међутим, она није успела да "уразуми" сватове, који су већ кренули ка цркви где је требало да се обави венчање. Зато се вила обратила Богу, да учини нешто и спречи овај неразуман чин. Услишивши њену молбу, Бог је "спојио небо са земљом, и уз помоћ јаког и хладног ветра, окаменио сватове и младенце". 
Било како било, Ђавоља варош, без сумње, представља изузетан туристички потенцијал, не само општине Куршумлија, већ и читаве Топлице и Србије. У то се уверио и писац ових редова, пошто је посета туриста била изузетно велика чак и једног "сасвим обичног, радног, дана", када је температура достизала 37 степени.
Овај туристички комплекс, Уредбом Владе Србије, 1995. године, дат је на старање Акционарском друштву "Планинка" са седиштем у Куршумлији, у чијем су саставу и фабрика за паковање Пролом воде, као и Специјална болница за рехабилитацију Пролом Бања, са два центра: у Луковској и Пролом Бањи. 
По мом скромном мишљењу, управо ова фирма, која је у већинском власништву (95 процената) малих акционара, који су, у великој мери, и радици запослени у неком од делова ове компаније, као добар пример успешне приватизације, показује како се газдује изузетним здравственим и туристичким потенцијалом, који је темељ развоја читавог краја.
Љубазност и услуга на високом професионалном нивоу, карактеристика је запослених у свим деловима компаније "Планинка", у чему није изузетак ни споменик природе Ђавоља варош. У то сам, као један од посетилаца могао да се уверим, почевши од улазне капије и билетарнице, до врхунске услуге (уз више него приступачне цене!) у етно ресторану, који је саставни део туристичког комплкса Ђавоља варош.
Међутим, изгледа да се, у држави Србији, представници актуелне (као и претходних) власти само декларативно изјашљавају да је туризам једна од покретачких области развоја земље. Имајући у виду аксиом да је туризам неодвојиво повезан са саобраћајем, па самим тим и са добром путном инфраструктуром. Као и да је очигледно да туристи (још увек) не могу до одређених дестинација да долете "на крилима змаја", већ на точковима аутомобила или аутобуса, који би и након посете оваквим местима, требало да буду у исправном стању. На то, свакако, не могу да утичу радници "Планинке", већ надлежна министарства и Влада Србије. Којима је, како изгледа, важније да праве пут до Тиране (наравно, може и то, али кад свако село у Србији добије нормалан, асфалтни, пут), него да југ Србије (па и туристичке бисере у које убрајам и Ђавољу варош!), повеже са осталим деловима државе а самим тим и са светом.
За оне који нису били у прилици, треба рећи да се до Ђавоље вароши стиже саобраћајницом, која је, према Уредби о категоризацији државних путева, декларисана као "државни пут првог В (Бе) реда, број 35", а који полази са граничног прелаза "Ђердап" (код Кладова), а преко Зајечара и Књажевца иде до Ниша и даље, преко Приштине и Призрена до границе са Албанијом. Без обзира што квалитет овог пута (по мом лаичком мишљењу) не одговара наведеној категоризацији, они   који се упуте према Ђавољој вароши треба да имају у виду да, када се са њега скрене према овом туристичком комплексу (иза места Рача), наилазе на много лошији (мада, још увек) асфалтни пут. А да је најгора деоница веома уског пута (са подигнутим асфалтом и рупама) неколико километара пред улаза у туристички комплекс Ђавоља варош. Посебна је прича што потенцијални туристи више путоказа за Ђавољу варош могу да виде у околини Ниша, него када се крене од Прокупља и Куршумлије, према овој туристичкој локацији.
За оне који се први пут крећу овом саобраћајницом која је (да подсетим), "првог В (Б) реда",  то може да значи само примену добро опробаног правила: "карту читај и сељака питај". Што баш и није примерено 21. веку, а није увек ни делотворно, будући да некада можете да возите и километрима а да и не наиђете на неког ко вам може послужити као "путоказ".
Због свега тога, стичем утисак да би многи који (сасвим неоправдано) одлучују о судбини овог народа и државе, лакнуло кад би могли да, туристичке дестинације каква је Ђавоља варош, преселе у Београд (негде око Теразија). Што, на сву срећу (осим виртуелно), није могуће. 
Па им остаје да, много чешће него до сада, "баце поглед" и преко Бубањ потока, јер је очигледно да се тамо, у Србији ван Београда, налази све оно што је највредније у држави Србији и што доноси профит и онима који се, искључиво, возе службеним аутомобилима, по добрим, асфалтним, путевима, грађеним новцем управо оних који су "невидљиви" онима са северне стране најпознатијег београдског потока.



понедељак, 3. јул 2017.

Ф И Л Х А Р М О Н И Ј А


Филхармонија, сложеница настала од грчких израза philos и harmonia, у буквалном преводу има значење "љубав према музици", али, оно што се данас под тим изразом подразумева је "удружење музички образованих лица за неговање музике и за извођење симфонијских и концертних програма".

У држави Србији, у којој огроман број људи не би могао, "из прве" да изговори реч из наслова и увода овог текста (а питање из ког би тек покушаја успели да правилно акцентују исту), или да, макар приближно, објасне шта она значи, стицајем околности, а понајвише заслугом првог човека ове државе, филхармонија је ушетала у наше животе, као да смо са њом рођени.
Уједно, то је још један доказ да има много тема о којима се може писати. Само је питање да ли оваквим темама треба приступити сасвим озбиљно, или им треба дати ноту сатиричности, или чак хумора. Међутим, ако се има у виду да је овде враг давно однео шалу, нисам баш сигуран да би се Бранислав Нушић и Радоје Домановић (да су којим случајем међу нама), определили за комедију или сатиру, или би и они морали да попусте пред суровом реалношћу.
Можда, некоме ко све ово гледа са "пристојне и безбедне" удаљености може и да изгледа сатирично и смешно, али нама, који овај живот живимо сада и овде, тешко да стање можемо описати на тај начин. И без обзира што је оваквих тема толико да се о њима може писати сваког дана, признајем да је прилично напорно, свакодневно, проживљавати и "прежвакавати" суморне слике наше стварности.
Мени су се, пре неколико дана, наметнуле две теме: о изградњи нове зграде Београдске филхармоније и о градњи чувеног јарбола са, како се мало касније испоставило, мноштвом јарболчића. Да будем сасвим искрен, очекивао сам да ће овај народ више да се "потресе" за трошење тридесет (или, чак!) педесет милиона евра, колико би требало да кошта ново велелепно здање и будући дом београдских филхармоничара, него за "тричавих" две стотине милиона (динара!), колико ће коштати 120 метара висок јарбол на Ушћу. То је и био разлог да се, најпре, посветим писању текста "Јарбол", рачунајући да ће тема о Београдској филхармонији бити "дуговечнија". Међутим, како се може закључити, овај народ лакше "прогута" веће износе пара које ова власт немилице троши. Али то, бар за мене, није разлог да ова тема, неправедно, оде у заборав.
Према ономе што су, претходних дана, писали и јављали наши медији испало је да је изградња здања Београдске филхармоније питање од животног значаја и да је народ који живи у држави Србији толико посвећен класичној музици да сам се ја запитао како уопште функционише стотине ружичастих канала са мноштвом "парада" и "парадица", са хиљадама "звезда" и "звездица". У држави у којој се озбиљна музика, на неким телевизијама или радио станицама, јавно, чује само (далеко било!) у данима жалости.
Да је такву слику могуће, из корена, проненити и то за јако кратко време, показао је и недавни (без сумње), велики музички спектакл на отвореном, у Блоку 13, на Новом Београду. Како су известили медији музицирање Београдске филхармоније, којом су дириговали Габријел Фелц (нови шеф-диригент) и прослављени Зубин Мехта, пратло је око 20 хиљада људи. Не доводећи у питање значај и квалитет "Пикника код Филхармоније", што је био званичан назив овог догађаја, на месту где је предвиђена градња поменуте зграде Београдске филхармоније, морам да приметим да ми је била мало чудна ова бројка од двадесетак хиљада присутних. Поготову што су, читавих четрдесетак дана раније, неки медији, под називом "Београдска филхармонија на отвореном за 20.000 људи", најавили да ова музичка институција "25. јуна, под управом новог шефа-диригента Габријела Фелца, поклања публици највећи концерт класичне музике у историји Србије на отвореном". За мој начин "читања" медијских информација овде има и превише случајности, али и добро познатих "историјских" или догађаја "по први пут у историји Србије". Мислим да у томе није било тешко препознати познати "рукопис" садашњег председника државе и дојучерашњег првог човека Владе, Александра Вучића, али и доскорашњег министра културе и информисања Ивана Тасовца, а садашњег директора Београдске филхармоније, који је то био и пре неуспешног министровања.
(И без обзира што то није, макар, директна тема, овде не могу да одолим једној дигресији. Оно по чему ће, између осталог, бити упамћен Иван Тасовац, је чињеница да је, за око три године колико је био министар културе и информисања упорно избегавао да дође и отвори највећу музичку манифестацију коју Србија има, а која се сваког септембра под називом "Мокрањчеви дани", одржава у родном граду Стевана Стојановића Мокрањца - Неготину. Тај став није мењао ни када је био у питању јубиларни Фестивал. А те године се појавио тек другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа" - Београдска филхармонија. А и тада је, вероватно, био принуђен, пошто је те године у Неготин, у име једног од донатора "Мокрањчевих дана", дошао и тадашњи представник Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.) 
Лично, не могу да се отмем утиску да је читав музички хепенинг у некадашњем "Парку пријатељства" замишљен као увертира за још једну мегаломанску инвестицију за главни град, Београд. А тих, медијских, двадесетак хиљада "заљубљеника" у симфонијску музику, послужило је у схврху добро режираног маркетинга као пример да нам је будућа зграда Београдске филхармоније најпречи посао који треба обавити.
Наравно, не желим да доводим у питање оправданост потребе да Београдска филхармонија добије своје здање, али нисам убеђен да је за то одабран прави тренутак. И без обзира што знам да ствари не функционишу тако једноставно, не могу да одолим а да не подсетим да се у овој земљи деца, готово искључиво, лече прикупљањем добровољне помоћи, да су нам здравствене установе (поготову оне "у унутрашњости") још увек у стању распадања и да пацијенти морају у великом броју случајева сами да финансирају своје лечење. Ако томе додамо и податак да нам садашњи председник још увек није испунио обећање дато у време када је био председник Владе, да ће се поправити сваки клозет у здравственим и школским установама, онда је сасвим јасно да за зграду Филхармоније још није било време. Мислим да би се са тиме сложили и сви радници и пензионери којима су примања бесправно десеткована, у име "финансијске стабилизације Србије". Што му некако личи на онај чувени Милошевићев Зајам за препород Србије.
Искрен да будем, ја у свему овоме видим још једну жељу нашег владара, који је, како изгледа, решио да себи уреди животни и радни простор за године будуће владавине. Јер, не треба изгубити из вида да је, након овогодишњих председничких избора најављена могућност да Палата Србија, уместо зграде на Андрићевом венцу, постане радно место председника Вучића. У том случају, председнику би, нова зграда Београдске филхармоније и стодвадесетметарски јарбол са заставом Србије били први комшилук. Можда тако и треба тумачити одређену журбу председника Србије у градњи ових објеката. Пошто претпостављам да Зубин Мехта није макар ко, па да председник даје несмотрена обећања. А управо је пред овим светски познатим диригентом, недавно, обећао да ће нова зграда Београдске филхармоније бити изграђена до 2020. године. Додуше, медији су, изгледа, заборавили да је ова одлука донета још 2015. године, приликом претходног сусрета Мехте и Вучића, када је наш садашњи председник био само премијер. И када је јавности саопштио да та грађевина неће коштати више од 50 милиона евра, а тадашњем министру Тасовцу "запретио" да се та цена не сме повећавати током изградње.
Фото: Сава Радовановић - Танјуг
Међутим, очигледно је да, када је у питању изградња будућег здања Београдске филхармоније ствари неће ићи тако глатко. Почетком ове године, када су објављени резултати конкурса за урбанистичко - архитектонски пројекат зграде Београдске филхармоније, појавили су се и написи у неким медијма да је прву награду добио рад који је "ноторни плагијат". А уколико се, по нашем старом обичају, надлежни оглуше о овакву констатацију неких стручњака у области архитектуре, може се десити да, једнога дана, између Палате Србија и Центра "Ушће", никне копија чувене зграде Опере у главном граду Норвешке, Ослу. Наравно, био би то озбиљан скандал имајући у виду да је здање из Осла, још 2008. године овенчано наградом за културу на Светском фестивалу архитектуре у Барселони, као и наградом Европске уније за савремену архитектуру, наредне 2009. године.
Пројекат зграде Београдске филхармоније
(слика горе)
Опера у Ослу (слика доле)
Искуство нас учи да ћe овај проблем бити решен тако што ће се постојећи проблем, једноставно, "гурнути под тепих", јер власт, било да се ради о оној на београдском или републичком нивоу добро зна да народ има пречих проблема од арбитрирања у једном, потенцијалном, архитектонском плагијату. Мада би, управо на примеру Опере у Ослу могли да научимо много тога у вези са начином рада у такозваним демократским друштвима, какво је, без сваке сумње норвешко. И то на основу чињеница. А оне су неумољиве.
Норвешка Влада је, 1999. године, након дуготрајне националне дебате, донела одлуку да у свом главном граду подигне зграду Опере. Пошто је расписан јавни конкурс за архитектонско решење, градња је започета 2003. а завршена 2007. године. Свечано отварање Опере у Ослу, у присуству Краља Харалда и других високих званица, обављено је 12. априла 2008. године.
Чак и без претеране анализе појединих детаља, разлике у приступу решавања истих или сличних проблема у Србији и Норвешкој су очигледне. А да би установили чији приступ је исправнији и делотворнији, мораћемо да сачекамо да здање Београдске филхармоније постане реалност.