субота, 27. децембар 2014.

Х А Р А Ч



Фото: Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)
Харач 
је лични порез, главарина у Османском царству. Наплаћивао се од сваке мушке, немуслиманске главе, као врста откупа од ропства. Давао је право на личну и имовинску сигурност као и право на ослобађање од војне обавезе. Харач је био доказ верности султану, па су побуне немуслиманског становништва често почињале неплаћањем харача. Харач се делио по висини на три класе: ала (висок), евсат (средњи) и една (низак). У почетку је харач био земљарина али се убрзо стопио са главарином (џизија).

Данак у крви 
је био систем прикупљања младих дечака из освојених хришћанских земаља у Отоманском царству, као вид редовног опорезивања са циљем да се направи верна робовска војска.

Почетак буне против дахија (почетак)

Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,                                                  
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума.

У једном дану, у маленом Неготину догодиле су се две, готово, невероватне ствари. Догодио се
Фото: Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)
протест и догодили су се транспаренти. Мада, не умем да објасним зашто не могу да кажем и да се "догодио народ". Јер, како нисам веровао у "догађање народа" деведесетих, тако не верујем да је и овде био тај случај. Управо, имајући у виду да нема случајности. Али, остаће забележено да се у Неготину, у петак, 26. децембра, лета Господњег, 2014. (у време када је у згради локалног парламента било одборничко заседање са једном од најзначајнијих годишњих тачака дневног реда- изгласавање Буџета за наредну годину), догодио протест са транспарентима. Или, боље речено, протест се није догодио јер је био забрањен. И то одлуком из далеке 1992. године! ( Па онда нека неко каже како нам се нису вратиле деведесете!) Према којој је, наводно, забрањено окупљање испред зграде локалног парламента. (Зато, мислим да се, оправдано, поставља птање: како ће се, онда, организовати дочек Нове године, управо на том месту? Као и неколико година раније). Дакле, протест се догодио, мада се није догодио. Или обрнуто. А да ми је неко, неколико дана, пре тога рекао да су у Неготину могући протести, рекао бих да је то равно пророчанству да ће "доћи жути људи са истока и пити воду из Тимока, онако загађеног јаловином из борског рудника". Јер, у Неготину, уназад, двадесет година, ствари су се догађале само и искључиво са закашњењн од неколико година. Тако су овде, у време када су у читавој Србији на власти, већ увелико биле "демократске снаге", социјалисти на изборима 2000. године били неприкосновени владари. У време када је читавом Србијом владала "троглава аждаја" (ДОС-СПО-СПС), овде су насилно избацивали легитимно и легално изабрану социјалистичку власт из зграде локалног парламента. У време када радикала није било  (чак ни у траговима), на власти нигде у Србији, овде су били део владајуће Коалиције. У време када су напредњаци увелико освајали власт у читавој Србији, овде су најјачи били социјалисти.
Укратко, место у времену чуда. А због чега?
Упркос томе што су безимени организатори на протест позивали и оне грађане који су незадовољни високим ценама грејања, на плакатама и флајерима (бар које сам ја видео), тога није било. Већ су "прозвани" само они који су незадовољни висином пореза на имовину. Што је, будући да на плакатима није било имена организатора, веома јасно упућивало на то ко би могао да буде у улози организатора митинга. И то се, веома брзо показало као тачно. Системом "од ува до ува" стигла је информација да иза протеста стоји локално удружење приватних предузетника. А када су се појавиле и прве фотографије, јасно се видело да је на челу колоне локални бизнисмен који је и члан Општинског већа!? Управо због тога, овде се могу ставити, чак, и неколико упитника и узвичника. Јер, упркос чињеници да је, у неким позивима за протест, било помињања и највећег проблема који, већ више од месец дана, заокупља пажњу великог броја Неготинаца - цене грејања, јасно је било да "каменчић у ципели" представља порез. И то није спорно. Има разлога за протест и због једног и због другог.
Јер овај народ, у већини случајева, није припремљен за увођење капитализма у Србију и то на мала врата. И то не капитализма који, чак и ми овде познајемо, него неког хибридног, или, боље речено, дивљачког. Који ће Србију претворити у власништво неколико породица, а сви остали ће бити у најамном односу са њима. А кад је у питању Неготин, можда је неко замислио да изврши одређено "укрупњавање" капитала? Тако што ће оне предузетнике који се сматрају "вишком" довести до банкрота. Можда и уз помоћ високих пореза?
Међутим, има ту нечег нелогичног! Пошто овакав вид политичке борбе није до сада виђен. А неко га је, веома духовито, на једној друштвеној мрежи, назвао, "Ми против нас". Мени заиста није јасно како је могуће да је један од организатора протеста (ако не и главни!), неко ко је члан општинске владе!? Али, било би ми јако логично да је тај неко поднео оставку на своју функцију и да је излобирао довољан број одборника да не гласају за Буџет. Јер, како неко може да буде део власти а да не схвата да је порез у најдиректнијој вези са буџетом. Односно, ако се усвоји буџет, тако како је предложен, у њега мора да се слију управо она средства која су предвиђена. Па макар она била и из тих енормних пореза. Дакле, ако то није било у реду, није ни требало усвојити буџет. А зна се на који начин се не усваја буџет. Ако за њега не гласа довољан број одборника. Јако просто.
А то се обезбеђује на тај начин што се одборници убеде да буду прави представници народа, а не војници партије. Међутим, јасно је и мени да ће још много воде протећи Дунавом пре но што, не само у Неготину, него и у читавој Србији, завлада тај принцип. Да народни представници буду заиста народни, а не партијски.
Осим тога, има ли право на бунт народ који је листом, како изгледа, ономад, на изборима, на власт довео садашњу владајућу гарнитуру? И на републичком и на локалном нивоу. И који је, упорно и стрпљиво, неколико година, помагао да се изгради култ личности, уместо да се изгради систем. Система још нема, а култ се и даље гради.
А већина учесника протеста, како изгледа, још увек није у стању да доведе у везу повећање пореза, повећање цена грејања, смањење плата и пензија са политиком коју оличава актулна власт у Србији. Дакле, ради се о основи. Не може ни надградња да буде добра, уколико је основа лоша. А очигледно је да је тако. Јер је буџет Србије и читав план реформи "сазидан" на смањењу плата и пензија и на повећању захватања од народа. Односно на томе да се грађанима што дубље завуче рука у џеп и да се из њега вади онолико колико неко мисли да треба. Без обзира да ли се "из суве дреновине" још може нешто исцедити.
У лошу основу спада и Закон о енергетској ефикасности, због кога имамо ове цене грејања. Мада су оне, руку на срце, и мала специфичност Неготина. Али, не може у Србији да се примењује закон за који не постоји основа. Или, како сам то у једном од ранијих текстова назвао, "да ставља парфем онај ко се није окупао годинама". Према томе, увек долазимо до основе, која није добра.
Но, да се вратим на други део приче о неготинском протесту. Односно, на другу невероватну ствар у вези са њим. А то су транспаренти. Због којих сам, не мало, био изненађен.
Због онога што се, са њих, могло прочитати: "Још данак у крви па сте први" и "Харач рајо харач", јасно нас асоцирајући на давно прохујале векове које је, народ на овим просторима, провео под турском владавином.
Немам појма ко би могао бити аутор текста на поменутим транспарентима, али ме је то, још више убедило да смо јако далеко од онога што би представљало трећи део "трилогије  из времена владавине Турака, а односи се на "Почетак буне против дахија". Јер, у Неготину су протест организовали приватни предузетници. Као што, на нивоу Србије имамо  вишемесечни протест адвоката, а однедавно и штрајк просветних радника.
А то значи, ако ја умем правилно да тумачим, да смо још далеко од тога да се на улице појави и "сиротиња раја".

уторак, 16. децембар 2014.

Т Е Л Е В И З И Ј А


Већ годинама, за мене је 16. децембар посебан дан. Да не кажем да га доживљавам као празник. Управо због тога, просто ми се чини да имам обавезу да, на данашњи дан, напишем нешто. Али, не било шта, већ оно што је у директној вези са овим даном. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је код нас заборав семе које најбрже проклија. И што се, углавном сви, а посебно владајуће елите понашају као да је живот почео оног тренутка када су они постали то што јесу. Заборављајући да су и они, пре него што су постали елита, били сасвим обични, или "необични" грађани ове државе који су заговарали сасвим другачије вредности. А сада би, ти исти људи хтели да се сви ми мењамо, да променимо сопствену свест. Као да хоће да нам поруче да смо сви ми лопови, криминалци и нерадници, који сада, одједном, треба да се ресетују. Управо због тога, с времена на време треба подсетити на појаве, људе и догађаје из прошлости. При томе, наравно, не заговарам теорију да треба да будемо њени заробљеници. Али, ни да, олако, заборавимо оно што нам се догађало. Милион пута смо већ чули теорију да, уколико заборавимо догађаје из прошлости, много је лакше да нам се они, поново, десе. 
И дешава се. Јер они који имају мало дуже памћење и који живе живот "широм отворених очију" могу да примете да су нам се деведесете, у многим сегментима, поново вратиле. Понајвише у медијима. А ако су се вратиле у медијима, није било ништа лакше но да загосподаре и осталим сегментима. 
Јер, тамо где нема објективних и нестраначких медија, нема ни објективних и нестраначких информација. Мада је створена ситуација и привид демократизације медија, онима који ову област посматрају мало детаљније, јасно је да је у овој области примењен принцип "прашуме" у којој је тешко доћи до "пута" који може да на најкраћи и најбржи начин путника безбедно избави из ње. Дакле, информација је много, а праве и објективне се дају "на кашичицу". Посебно тешка ситуација је у сфери информисања на локалном нивоу. И ту, када је у питању Неготин, али и читава Тимочка крајина, долазимо до великог парадокса. Јер, када је у питању Неготин, опште је мишљење да овде влада медијски мрак или "медијски тамни вилајет", за разлику од деведесетих када је овај град био познат као град медијске слободе. И то, понајвише због постојања Самосталне телевизије. Која, иако више не постоји, има бурну историју у чијем сам стварању (мада нескромно звучи) и сам учествовао. И управо у томе лежи моја потреба да, на данашњи дан, остане нешто и записано, како баш све не би препустили забораву. 
Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога је емитован програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.
Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.
Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".
У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком 1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.
Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).
Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија, 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.
То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.
Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.
Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.
Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.
И мада, као што сам констатовао, не треба бити заробљеник прошлости, мислим да је потребно, још једном, нагласити да је, заиста, битно да ова кратка историја једног од два електронска медија, остане записана. Да се не заборави. Уз очекивање да ће то неко учинити (ако већ није) и са Радио телевизијом Крајина. Без обзира што су, деведесетих, ова два електронска медија били жестока конкуренција, на велику жалост, дочекали су исту судбину. На исти начин су нестали са медијског неба Србије, уз, "несебичне" заслуге "двојца без кормилара". "Двојцу" коме (опет парадокс), мада припада заслуга за развој објективног и независног информисања на простору Неготинске Крајине, припада и "заслуга" за пропаст ова два медија. Који су, мада стварани на раличите начине, окончали своје постојање одласком у стечај и ликвидацијом. Оставивши (као крајњи резултат), без посла, плејаду изузетних професионалаца - новинара, сниматеља и монтажера. Упркос томе, након готово четврт века, Неготин је, поново, у једној парадоксалној ситуацији. 
И поред чињенице да је током претходних година био прави расадник квалитетних и квалификованих новинарских кадрова, овај део Србије, тоне у медијски мрак, у коме, за разлику од остатка Србије, није био ни деведесетих година. 

недеља, 14. децембар 2014.

П Р И В И Л Е Г И Ј А



Чак и ако се летимично погледа Предлог одлуке о буџету (чија би јавна расправа требало да траје до 20. децембра), може се закључити да је солидан део "буџетског колача" предвиђен за информисање у наредној години. Под условом да одлука о Буџету, за наредну годину, буде донета у предложеној варијанти (у шта нема потребе сумњати, имајући у виду комотну већину коју владајућа Коалиција има), за информисање широких народних маса у општини Неготин, биће утрошено, читавих, 10 милиона динара. Овај износ би, према закону, морао да буде додељен на конкурсу, али, имајући у виду да, релативно добро, познајем медијску ситуацију у овом делу Србије, а не занемарујући ни политичку ситуацију, која има одлучујући утицај на све сегменте наших живота, није потребно много мозгати да би се схватило ко ће добити овај новац. 
Дакле, могу само да нагађам (што ми није намера), да ли ће тај новац, заиста, помоћи бољем информисању, али, са великим степеном тачности могу да тврдим да је, правовремено, објективно и непартијско информисање овом делу Србије (као и у читавој држави), изузетно потребно. На то упућује и једна од најбитнијих комуналних тема која, како се мени чини, не престаје да заокупља пажњу корисника друштвених мрежа. 
Наравно, реч је о грејању (о чему сам већ писао пре извесног времена), односно, прецизније речено, о цени грејања за ову грејну сезону.
И мада ја припадам оним групацијама којима су друштвене мреже јако блиске, јер сам и сам корисник и активни учесник на њима, сматрам да та врста информисања носи у себи и велику дозу ризика, јер то, ипак, нису званичне информације. А када то доведемо у везу са претходном темом, постаје више него јасно због чега је то важно.
Веома значајна потврда ове тврдње стигла је оног тренутка када су из Јавног комуналног предузећа "Бадњево" стигли први рачуни за овогодишњу грејну сезону, односно, када су грађани доживели први "топлотни удар", видевши рачун за 15 дана "грејања" током месеца октобра. Са новим рачунима, који су испоручени за услуге грејања током месеца новембра, грађани су били под дејством другог "топлотног удара". А читава та "прича" није била пропраћена адекватним и званичним информацијама. О томе колика је, заиста, цена грејања, колики је порез на додату вредност на ту исту цену грејања и да ли постоји званична одлука за цену грејања. Као и о томе због чега постоје две цене: фиксна и варијабилна. Истини за вољу, те информације није ни имао ко да пружи. И поред тога што је, из општинског буџета, и у овој години, одвојен неки новац у циљу информисања грађана, чини ми се да, тих информација није било. Или ја нисам био у прилици да их видим. Уз ограду да се баш нисам ни трудио да "откријем" сигнал неке од постојећих локалних телевизија (које су добиле новац из буџета), јер сам се уморио од превелике количине информативног аматеризма којима су оне оптерећене. А да и не говоримо о неукусу и кичу који оптерећује остале сегменте програма тих телевизија.
Са друге стране, информације које се, на комуналне теме, пласирају на званичном општинском сајту јако су штуре и непрофесионално обрађене (упркос чињеници да локална самоуправа располаже огромним бројем новинара, било да се ради о онима који су се тиме бавили или им је то формално образовање). Осим тога, очигледно је да нису сви у прилици да користе Интернет у ове сврхе, па је сасвим логично да ове информација морају да буду пласиране и на још неки од начина.
И ту долазимо до оног правог и реалног проблема. Постојеће локалне телевизије, по мом скромном мишљењу, не могу да достигну ни онај ниво које су некадашње локалне телевизије у општини Неготин имале још крајем прошлог века. А да и не говоримо да је било логично да, након прве деценије 21. века, тај ниво буде далеко, далеко изнад.
Осим тога, те локалне телевизије нити имају квалитетан пријем "земаљског" сигнала, нити су доступне у свим кабловским системима. А имајући у виду да се, у конкретној причи о грејању, ради о стамбеним блоковима, потребно је сигнал тих телевизија допремити, управо, у неки од кабловских система, како би био доступан, између осталих, и тим корисницима. Томе треба додати чињеницу да те и такве локалне телевизије или уопште немају, или имају лошу интернет презентацију, па није ни могуће да, заинтересовани, пронађу неку од информација које су јако битне за велики број корисника.
Из наведених разлога, ни ја нисам успео да пронађем снимак недавне изјаве првог човека ЈКП "Бадњево" на тему астрономских рачуна за грејање, за првих 15 дана октобра, до тренутка када је ова фирма, под окриљем мрака, у петак, у касним вечерњим сатима, поделила и рачуне за месец новембар. Ако је веровати "добро обавештеним и поузданим чаршијским изворима" испало је да је централно или даљинско грејање привилегија. И наравно, уколико то прихватимо као аксиом, онда није никакво чудо да народ убедимо да за ту привилегију вреди и платити. И не постављати питање колико. 
И не постављати питање шта је било са ставом локалног Парламента да рачуни за грејање, за месец октобар, треба да иду на поправни!? И не постављати питање због чега се рачуни за грејање плаћају локалном ЈКП "Бадњево", а да на било које питање о мерењу количине утрошене енергије они немају одговор већ упућују на неку фирму која "врши услуге мерења"!?
И не постављати питање да ли корисници система грејања имају било какав уговорни однос са ЈКП "Бадњево", а поготову са неком фирмом која врши "услуге мерења испоручене топлоте"!?
И не постављати питање како ће ЈКП "Бадњево" извршити снимање реалног стања грејних инсталација корисника грејања, како неки други корисници не би морали да плаћају "њихово" грејање!? И не постављати питање због чега није могуће остварити легитиман захтев за искључење са система грејања!? И не постављати питање због чега људи који станују у стамбеним блоковима нису у могућности да, на основу уставног права, користе или не овакав начин грејања!? Баш као што је случај са коришћењем неког од многобројних кабловских система, телефона или електричне енергије. И не постављати питање због чега је потребно народ делити на оне који имају индивидуално грејање и оне који користе заједничко, односно даљинско или централно грејање!? И не постављати питање због чега треба стварати "злу крв" између та два "табора", пошто је, одувек, "негде у ваздуху" била присутна тврдња да, наводно, ови што имају индивидуално грејање, финансирају и оне "лезилебовиће" који користе систем централног грејања!? И не поставњати питање због чега је, као деведесетих, за оног ко је "желео да види" , данас, било могуће, испред ламеле Д1 у Насељу "Вељко Влаховић", видети људе који са моторном тестером и секиром припремају гомилу дрва за грејање!?
Јер, одговор на сва та питања води до једног извора. На коме је накарадно схватање (и пласирање у јавности) да је коришћење система даљинског или централног грејања привилегија. Уместо чињенице да је то једна од тековина двадесет и првог века.


понедељак, 8. децембар 2014.

Б А Н А Н А


Већ колико сутра, министри енергетике осам чланица Европске уније, које су укључене у реализацију "Јужног тока", састаће се у Бриселу, како би покушали да оживе овај пројекат након што је, пре недељу дана, из Анкаре, Владимир Владимирович Путин, саопштио да, "због блокаде Бугарске", Русија није у стању да настави његову реализацију.
Како се мени чини, та вест је, највећу пометњу изазвала у Србији, вероватно због тога што је тај пројекат на овим просторима, код већине представника владајуће коалиције, али и осталих странака, доживљаван као дар са неба. А да и не говоримо да нам је, изгледа, у генетском коду, да стално и у свему тражимо историјску димензију, вероватно у складу са праксом да, већ више од двадесет година, "производимо"  све више историје, а све мање географије. Понашање владајуће већине (и не само њих), у вези са изградњом "Јужног тока", током потоњих годину дана, од када је посао на овом "гасном гиганту" званично започет, која се из петних жила се трудила да "нашој страни" додели, макар, неку "споредно-главну улогу", то на најбољи начин и потврђује. Све док није дошло до експлозије "гасне бомбе", односно објаве, са руске стране, да "Јужни ток" више није жив. Претпостављам да је мук који је, након тога, настао у редовима наше политичке елите био резултат управо те "историјске" димензије која је, у претходних годину дана, дата том пројекту и нашe улогe у њему. Посебан проблем, био је у чињеници да Први човек Владе Србије, у том тренутку, није био у земљи, а ови, који су били ту, нису били сигурни шта он мисли о томе. И да ли треба да се радују или да плачу. Први је, како изгледа, "прашину отресао" први човек српске "гасне империје без покрића", Бајатовић, који је, у стилу историјског угла гледања, изјавио да сматра да ће "Јужни ток" ипак, бити изграђен. Само је још фалило да, на некој од барикада, подигнутој од неискоришћених цеви за "Јужни ток", са црвеним барјаком у руци, устане (у природној висини и ширини), и викне из свег гласа: "Јужни ток" је мртав, живео "Јужни ток"! За разлику од Бајатовића, његов партијски шеф се огласио читавих пет дана касније, када је, парафразирајући свог некадашњег партијског шефа, покојног Милошевића, генијално смислио да "Јужни ток нема алтернативу".
Током ових недељу дана, од када су браћа Руси (не обраћајући се нама директно, вероватно, рачунајући да тако треба), саопштили да је свет остао без "Јужног тока", наслушали смо се свега и свачега. А понајвише најава "преиспитивања" нашег односа према "Јужном току". И ко је све и колико одговоран за неуспех "Јужног тока", али и читавог "енергетског споразума" са Русима.
Драма у вези са "Јужним током" се наставља. И све више ме подсећа на чувене телевизијске сапунице. Не прође ни један дан, а да нам, што из белог света, што из наше куће, што од наших, што од страних политичара, не стигне бар неколико информација у вези са највећим гасним чудом 21. века.
Најновији "информативни бисер" који се читав дан, од раног недељног јутра, вртео посредством Дневне дозе оптимизма (за неупућене, РТС) је била најава разговора нашег и руског председника на ову тему. При чему је, за оне који мало озбиљније прате ове информације, сасвим јасно да је то личило на неку од индијских ТВ сапуница, у којима кадар траје и по неколико минута. А по систему "у почетку беше реч", наш Председник свих грађана, два дана пре тога, обавестио је, посресдством медија,  да ће "иницирати директан контакт са Путином". Е сад, пошто је неко у међувремену схватио и то пренео тамо где треба, да друг Путин није окачен на чивилук, наш се Председник свих грађана, очигледно, задовољио и мање директним контактом. Мада, како је то, у поподневним сатима, јавио Јавни медијски сервис за ширење оптимизма, наш Председник свих грађана није одустао од "директности" па је тако обављен "директан телефонски разговор". Истини за вољу, највећи син руског народа није разговарао само са нашим већ и са мађарским председником, али то није утицало на "директност". Уживање би било потпуно да Сервису за ширење оптимизма није било потребно толико времена да дешифрује о чему се разговарало и шта је рекао Он Нама, а шта смо рекли Ми Њему. И на ком смо језику разговарали. Свако на свом или Ми на Њиховом?
Наравно, медији су нам ревносно предочили како је, пре овог разговора, Председник свих грађана Србије морао да поразговара и са својим "политичким сином". Који није пропустио прилику да се, по систему "Три пут сам видео Тита", свом народу (народе мој!"), похвали да се, управо толико пута, сусрео са Владимиром Владимировичем Путином. Кога ће, како се наводи у том тексту, "у најскорије време" питати зашто га Он (Путин) није обавестио о својим намерама да стави тачку на "Јужни ток". Знатижељан народ је добио и информацију да ће, већ колико данас, Први председник Владе разговарати и са својим руским колегом Димитријем Медведевим. Па је било потпуно јасно због чега је данашњи дан био посвећен управо тим информацијама.  Без обзира што нисмо сазнали ништа ново.
Међутим, све ово што сам навео, само су последице нечега што се десило пре више од годину дана, односно 24. новембра 2013. године, када је, у насељу Шајкаш, у општини Тител, извршена најчувенија симулација заваривања две цеви.
И то на основу команде "Дуго сте чекали, почните", коју је Председник свих грађана, из Палате Србија, посредством видео линка, проследио вариоцима који су се налазили поред поменутих цеви на шајкашкој ледини. И све се то догодило, како су медији педантно забележили, тачно у 16.37 већ нареченог датума. Није Председник свих грађана у том свечаном тренутку заборавио ни Великог брата, који је требало да буде ту, а ипак није, па је и њему послао поруку: "Срећан нам нови почетак Владимире Владимировичу Путине!"
Но није само Председник свих грађана био еуфоричан. Премијер, Ивица Дачић, тада је рекао: "Данас није велики дан само за Србију и земље Балкана, већ и за целу Европу". Док је Душан Бајатовић упутио похвале на рачун В. В. Путина, чију је одлуку да гради "Јужни ток" назвао "далекосежном, геостратешком одлуком".
Ипак, најдаље је, тог 24. новембра, 2013. године, "отишла", свеприсутна, Зорана Михајловић, која је тада обављала министарско задужење у Министарству енергетике. Она је била убеђена да је тренутак као створен да цитира Толстоја. Односно, чувени цитат с почетка романа Ана Карењина: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин".
Речју, "Јужни ток" је кован у звезде, а "почетак радова" на овом пројекту сврставан је у категорију историјског догађаја. Без премца. И у томе су се утркивали сви. И политичари и медији.
И никоме није било чудно због чега, радови на тако великом пројекту као што је "Јужни ток", морају да  отпочну у недељу. Можда је неко, у ових годину дана, и одговорио на то питање, али ја, стицајем околности, тај одговор нисам чуо. Упркос томе што нисам склон "теоријама завере" различитих врста, мислим да пројекат који је започет у недељу и није могао да има бољу перспективу.