среда, 25. јануар 2012.

САТАНСКИ СТИХОВИ


Андреј Николаидис
Невероватно како се на овим нашим, балканским, просторима, неко увек побрине да нам не буде досадно. И како неке, чак и периферне приче, постану тако значајне да доведу до усијања читаво јавно мњење. И то не само у једној држави. Али, задржимо се, у овом тренутку, само на Србију. У којој је, до пре десетак дана, мало ко чуо за Андреја Николаидиса. Односно, да бих био потпуно прецизан, чули су они који се баве истим послом. Они други, који не припадају тој професији, претпостављам да су, када су и чули то име, помислили да се ради о неком нашем, православном, брату Грку, који је нечим задужио Хомерову постојбину. Сада, имам утисак да о овом човеку сви знају све, укључујући и број ципела које носи. Бојим се да је већ (онако преко везе), постао и обавезно штиво у нижим разредима нашег основног образовања.
И мада Николаидиса нико још није позвао да буде гост неког електронског медија у Србији, они су пуни прича о њему. Организују се емисије у којима стручњаци и "стручњаци" дају његов психолошки, социолошки и политички профил. Слична ситуација је (бар колико сам успео да видим) и у суседној Црној Гори. Осим што је тамо био и гост Националне телевизије.
За оне који, ипак, нису успели да сазнају ко је овај "млади и надобудни писац" (како то рече његов старији српски колега Ненад Прокић), и који немају стрпљења да читају линк који сам дао на почетку текста, треба рећи да се ради о особи која је, крајем 2009. године именована за саветника Ранка Кривокапића, првог човека Народне скупштине Црне Горе. Уз то, Андреј је и писац. Који има неколико објављених романа, есеја, новела...А освојио је и неке престижне награде. И који је, за кратко време, успео да, поново, посвађа "два ока у глави, која, већ одавно, гледају на различите стране", али и да подели и културну и политичку јавност у обе државе, а и шире. Тако већ данима, на све стране, праште оптужбе, а књижевници и новинари (као и интелектуалци свих професија), деле се на оне који "бране" и оне који "нападају" Николаидиса. Поделе су настале и због неких последица које је "произвео" овај случај. Пошто, како се може и наслутити, нема сагласности ни о томе да ли је управник Националне библиотеке, државни чиновник или није. И уколико јесте, да ли он може имати лично или само "колективно", односно "државно" мишљење? Но, да се вратимо "младом и надобудном писцу", коме (ако могу нескромно рећи, као "брату по перу"), не бих волео да будем нити тужилац нити судија. Истини за вољу, чак и да се одлучим за тако нешто, ни једно ни друго му не може наудити. Ипак, не могу а да не изнесем лични став о нечему што већ данима "потреса" Србију, укључујући и ону ван Београда. И поред тога што мислим да је "млади и надобудни писац", у најмању руку, "побркао лончиће", не бих волео да упаднем у замку у коју је упала већина медија у Србији говорећи или извештавајући о спорном тексту који је написао Николаидис. И то по добро опробаном рецепту из времена "милошевићевског информисања", када је било уобичајено да се објављује деманти на нешто о чему тај медиј није ни извештавао.
Дакле, како се може и видети, "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, у свом тексту бави се (између осталог) и прославом двадесетогодишњице Републике Српске, али и дежурном темом о "угрожавању" братске Црне Горе од братске Србије.  А све то под насловом "Шта је остало од велике Србије", уз наднаслов "Београд, наш заједнички именитељ". Морам да признам да сам ја тај његов текст прочитао неколико пута. Не верујући да један "млади и надобудни писац" може себи да дозволи толику "песничку слободу", у којој се пушке појављују уместо стилских фигура, а динамит уместо метафора :
"Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда."
Без обзира што ме неко од "дежурних критичара" може оптужити да нисам добро схватио "песничко надахнуће" или "метафору" наведеног цитата, или да нисам регистровао да је све то изречено "у кондиционалу" , уверен сам да ових неколико реченица, сигурно, не спада у  литературу, пошто је у питању класичан политички памфлет. Упркос томе што су многи, претходних дана, тврдили да је и оно што се, деветог јануара, догађало у бањалучкој дворани Борик, класична предизборна пропаганда. Што је многима био шлагворт за шегачење на ту тему, пошто се (кад је већ све прошло), установило да, наводно, ничији живот није био угрожен.
Упркос чињеници да припадам оном кругу људи који држе до (безграничне) слободе јавне речи и мишљења (укључујући и "песничку слободу"), морам да признам да још нисам чуо да је, било где на земаљској кугли, из експлозије динамита, излетео голуб мира!
Осим тога, претпостављам, да је, многима, још у живом сећању да су, пре двадесет година, из новина и са ТВ екрана, најпре испаљиване "речи-гранате", које су касније постале праве. А и Ћурувију, Стамболића, Драшковића, Ђинђића...најпре су, "гађали" речима.
Зато и мислим да је "младом и надобудном писцу" Николаидису (који је на привременом раду код председника Парламента Црне Горе, Ранка Кривокапића), довољно рекламе, коју је стекао на добро опробаном рецепту "хегемоније". А то ме, готово увек, подсети на изузетну комедију "Дуго путовање у Јевропу", Стевана Копривице, у извођењу Београдског драмског позоришта. (Посебно део у коме Књаз Никола - игра га маестрално Лазар Ристовски, обраћајући се свом опоненту Стојану Лекићу - игра га Милан Ерак, каже : "Из Београда мене зли вјетрови дувају").
Несумњиво је да је "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, претходних дана, стекао значајне рекламне поене, али нема потребе ићи толико далеко и правити од њега балканског Салмана Руждија. Упркос томе што су неки медији (и у Србији и у Црној Гори) то већ учинили, што му је, вероватно, дало "аргументацију" да он сам Србију упореди са Ираном.
Ма колоко се, "млади и надобудни писац" Николаидис трудио, не верујем да ће достићи славу Салмана Руждија, као што ни Србија није (нити може бити) Иран, упркос чињеници да нам, свако мало, неко подари "сатанске стихове".

петак, 13. јануар 2012.

И БИ ПРЕЛАЗ


После много натезања и пет година од када је Влада Србије донела одговарајућу одлуку, десило се и то чудо. Министри унутрашњих послова Србије и Румуније Ивица Дачић и Трајан Игашо отворили су, 28. децембра, 2011. године, гранични прелаз "Ђердап 2". А као што је већ свима добро познато, пре тога је (20. децембра) био још један неуспео покушај његовог отварања (упркос чињеници да је то требало да се деси пре румунског Божића, како је, почетком новембра, приликом посете Неготину, најавио председник нама "суседне и пријатељске" Румуније, Трајан Басеску). Након чега је (што је мање познато), дошло до поприличног "затезања" односа између "пријатељских комшија". Вруће линије, између две "суседне и пријателјске државе", ако је веровати гласинама, тих дана, доведене су до усијања. Чак се могло чути (ако је веровати истим гласинама), да је "нама суседна и пријателјска држава" разматрала могућност повлачења амбасадора из Београда! Но, све је, очигледно, "легло" на своје место. Пошто је, вероватно, пронађен модус како да први човек "нама суседне и пријатељске државе" изађе чиста образа.
А једини разлог због кога о овом "планетарном" догађају (отварање "историјског" граничног прелаза "Ђердап 2"), нисам раније писао лежи у томе што сам хтео да "видим" како ова ствар функционише. Да не буде по оној старој да се "први кучићи у воду бацају", или "по јутру се дан познаје". Пошто је овај гранични прелаз у функцији више од две недеље, може се извести закључак да ова ствар (да не кажем прелаз), за сада, добро функционише.
Из неких добро обавештених (али незваничних) извора, добио сам податак да преко овог граничног прелаза, дневно, пређе више од 500 а мање од 1.000 возила. Што је за похвалу! Наравно, углавном су то аутомобили румунских регистарских ознака, док је број оних из Србије симболичан. (И то је сасвим разумљиво ако се има у виду да је грађанима Румуније који живе на Острву Маре или у његовој близини, Неготин најближи град. Осим тога - о томе сам већ писао пре две године - путна инфраструктура суседне нам Румуније у непосредној близини граничног прелаза "Ђердап 2" и није за похвалу једној чланици Европске уније).
Према овим првим подацима о броју прелазака, али и трљању руку некох неготинских трговаца, угоститеља или пружаоца других услуга, јасно је да је отварање граничног прелаза "Ђердап 2" био пун погодак.
Јер, ако направимо једноставну (да не кажем просту) рачуницу на узорку од (рецимо) 450 возила (колико би требало да је просек дневних улазака у Србију) и да у том броју велику већину (рецимо, 400) чине возила која у Неготин долазе из Румуније, уз претпоставку да у сваком од њих има бар по двоје путника, долазимо до податка да Неготин, дневно, посети бар,  800 странаца (у овом случају Румуна). Ако (даље) претпоставимо да они не долазе у разгледање града (вероватно су то учинили приликом првог доласка), већ у куповину, провод или нешто слично, онда (сасвим природно) можемо да претпоставимо да они у Неготину "остављају" и неке паре. Ако ( и даље) претпостављамо да би то (по једном доласку и по једној особи) морало да износи, најмање, 30 евра (мислим да није реално да то буде мањи износ, судећи по томе колико смо ми некада остављали приликом одлазака у Румунију или Бугарску), лако можемо доћи до податка да то, дневно (800х30), износи 24.000 евра. Месечно (24.000х30), то износи 720 хиљада евра! А годишње (да се неко не би мучио), то износи 8 милона и 640 хиљада евра. Поређења ради, буџет општине Неготин, за ову годину, износи нешто мање од девет и по милона евра! Занимљиво.
Наравно, све су то само бројке и један једноставан (да не кажем прост) начин сагледавања ствари. Али, ништа није измишљено и базирано је на реалним подацима о броју прелазака новоотвореног граничног прелаза "Ђердап 2". Уосталом, представници неготинске локалне самоуправе саопштавали су да би дневни број путника који би, преко овог граничног прелаза, улазило у Србију, могао да буде чак и 1.500! То говори да је основа моје рачунице реална. Остало је ствар маште и надградња.
Ипак, треба, на време, скренути пажњу и поставити питање  шта ће се, у будућности, догађати са "још једним општинским буџетом"?Односно, који ће бити путеви тог новца? Пошто код нас, веома често, то постане сива зона.
Осим тога, мислим да није на одмет размишање и о томе шта још треба учинити да Неготин не буде само место где ће наши суседи пазарити неку ситницу или појести "десет с луком"?
А све са циљм да количина "чврсте валуте", коју наши суседи "депонују" код нас, сваким даном буде већа.