петак, 25. децембар 2015.

НАМЕТ НА ВИЛАЈЕТ


Вилајет је управна јединица Османског царства којом управља валија. У ширем смислу, вилајет је покрајина, а у пренесеном, ако се говори о „тамном вилајету“, мисли се на један засебан свет, у коме се многе ствари догађају под велом тајни. Са друге стране, употребљава се и израз „намет на вилајет“, као израз за сваку нову таксу или порез, који је смишљен са наводним циљем да се држава или њен део „извуче из економске кризе“, мада је то, како се готово увек покаже „нова храна за незаситу државу“.
Изрази "тамни вилајет" и "намет на вилајет", употребљавају се од кад је "света и века". И углавном су заступљени у политичком речнику. При чему су, готово по правилу, "речник" опозиције.
Бивше, садашње, а вероватно и будуће.
У најновијем случају, израз "намет на вилајет", у вези је са, поновним, увођењем таксе за потребе Јавне медијске установе Радио-телевизије Србије и ЈМУ Радио-телевизије Војводине.
Након много перипетија и "вратоломија" сада је извесно да ћемо, за потребе два медијска јавна сервиса, у периоду од 1. јануара до 31 децембра, наредне, 2016. године, плаћати таксу у износу од 150 динара. Такав развој догађаја, по мом личном суду, резултат је компоромиса који је председник владе Србије учинио са самим собом. Имајући у виду да се (а Он то и не крије) наш премијер за све пита. А компромис је у томе што, по диктату светских финансијских институција (мада Он не признаје да му било ко диктира), није било могуће, из буџета финансирати рад медијских сервиса, а са друге стране, није било баш политички мудро да, у изборној години, своју гласачку машину оптерети са (додатних) 500 динара. По систему "да се Власи не сете", премијер се одлучио за систем "пола пије пола Шарцу даје", тако да ће медијске јавне сервисе грађани финансирати са по 150 динара (таксе) и са још два или три пута толико, што ће такође плаћати грађани, али из "државне благајне". А кладим се да ће још много воде протећи и Дунавом и Савом и свим Моравама, као и осталим српским и косовскометохијским рекама (које су такође наше, све док је преамбуле у Уставу), док се народ не досети у чему је квака (без 22).
Јер, треба подсетити (оне који то желе) да није било никакве реалне потребе за ујдурмом која је уоквирена у штиво које се недавно појавило под куполама српског Парламента, као предлог изузетно инспиративног назива "Закон о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис"
Оно што је изузетно занимљиво у вези са овим предлогом закона, који је јако кратак (за наше прилике), јер има свега 12 чланова, је то да је опозиција на њега уложила чак 47 амандмана, које је Влада (наравно) одбила. А могли су макар да се потруде да усагласе његов назив са оним што пише у самом предлогу. Наиме, у наслову се наводи једнина "јавни медијски сервис", док се већ у члану два јасно види да су у питању два медијска сервиса (Јавна медијска установа "Радио телевизија Србије" и Јавна медијска установа "Радио телевизија Војводине").
Истини за вољу, није ни било потребе за амандманима јер није било потребе ни за новим законом пошто је ова иста скупштинска већина, већ изгласала Закон о јавним медијским сервисима, у коме се, у поглављу 3 (Извори финансирања), а у члану 36, наводе пет начина финансирања, међу којима је на првом месту "таксе за јавни медијски сервис". 
Такође у поглављу 3.1 (Такса за јавни медијски сервис), у члану 37, у првом ставу се каже да такса служи за финансирање основне делатности јавног медијског сервиса. Док се у ставу два наводи да је "висина таксе јединствена на целој територији Републике Србије (надам се и Косова и Метохије прим. а.) и не може износити више од 500 динара".
Даље, у трећем ставу, пише и: "Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2 овог члана (не више од 500 динара - прим. а.), доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатности јавног медијског сервиса из члана 3, став 1 овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, већ постојећим Законом све је дефинисано, осим потребе премијера да преузима на себе ингеренције које му не
припадају. И да, уједно, широким народним масама, шаљe популистичке поруке да их је спасао злочестих гуликожа са РТС и РТВ, који су хтели да им узимају месечно по 500 динара, али да он то није дозволио. Те да ће, у наредној години, плаћати свега 150 динара. Чиме је прича о плаћању телевизијске претплате или "таксе" (грађанима који дају паре из џепа је апсолутно исто како се "то" зове), скренута на потпуно споредан колосек, чему је у великој мери допринео и свеприсутни премијер, који је народу (народе мој!) обелоданио да је такса (претплата), по први пут у историји,  јефтинија од кутије цигарета. А то што ће за потребе нормалног рада јавних медијских сервиса остатак морати да се плати из "државне касе" (у коју се сливају и оне паре које су грађанима насилно отете), те исте, широке народне масе, не мора да интересује.
И вук сит и овце на броју.
Једино нема Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за ова два закона (по ко зна који пут), одрекли Косова (и Метохије). Јер се у њима нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима."
Ако владајуће гарнитуре забораве на "нашу колевку" или "најскупљу српску реч" (односно две речи и један везник), има ли смисла подсећати на нешто много једноставније (као што је то такса за медијске сервисе). Но, тешко је одолети не поменути да је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре нешто више од две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог (упркос тврдњи да премијер не воли да му дају налоге) да се Јавни медијски сервиси не могу више финансирати из буџета. 
Иначе, мој лични став је да рад јавних медијских сервиса грађани треба да плаћају. Али, да то буде из буџета државе Србије. Но, пошто по том питању међународни финансијски моћници (које и премијер мора да слуша) имају другачији став, не сматрам да је и месечно плаћање таксе неки велики проблем. Јер, ма колико сви ми имали замерке на телевизијски програм који нам пласирају јавни сервиси, морамо да будемо реални да је то за неколико копаља боље од разноразних примитивних и приземних телевизијских формата који се емитују на неким другим, углавном ружичастим телевизијама. А то кошта и мора да се плати.
Али, не на овај начин. Јер, толико је питања на која нико нема адекватан одговор. Уосталом, у каквој су вези струја и јавни сервис? И због чега такса за јавни сервис мора да се наплаћује уз рачуне за струју? И да ли ће људима искључивати струју уколико не плате телевизијску таксу? И због чега би једно породично домаћинство морало да плаћа две претплате (таксе), уколико има два електрична бројила? И да ли ће процедура у вези са ослобађањем одређених слојева становништва од плаћања ТВ претплате (таксе) бити тако компликована како то предвиђа Закон? Јер, уколико је тачно, како је недавно рекла министарка за државну управу и локалну самоуправу, Кори Удовички, да држава о нама све зна, сасвим је логично да не морамо ни да доказујемо где и са ким живимо. Односно, да и ако једна породица или двоје супружника имају две стамбене јединице, не морају да доказују да, упркос свим познатим физичким законима могу да, у исто време, гледају телевизијски програм на два различита места.
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, недавно окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку"Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са радикалском партијском, а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

недеља, 6. децембар 2015.

И БИ(ЋЕ) СВЕТЛОСТ !


Фото: Ж. Р. Драгишић
За око две недеље (20. децембра), биће пуне две године од како је Генерална скупштина Уједињених нација, на својој 68. седници, ову 2015. годину, прогласила Међународном годином светлости и светлосних технологија (International Year of Light and Light-based Technologies – IYL 2015).
Оно што, такође, треба рећи је чињеница да је до овакве одлуке дошло на иницијативу Унеска (организације за коју је знатан број грађана Србије чуо тек недавно и то у једном другом контексту), због низа значајних открића који су довели до прекретница у области фундаменталних и примењених наука везаних за светлост и светлосне технологије. А за то што је, управо 2015. година одабрана за обележавање Међународне године светлости, заслужна је чињеница да се ове године навршавају значајне годишњице научних достигнућа у овој области. Тако су Алхазенова сабрана дела, на тему оптике објављена 1015. године, Френелово објашњење бројних оптичких феномена базираних на таласној природи светлости 1815. године, Максвелова обједињена електромагнетна теорија 1865. године, Ајштајнова теорија о фотоелектричном ефекту из 1905. године, а проналазак позадинског космичког зрачења (Пензиаса и Вилсона), заједно са Каовим достигнућима у области фибер оптике,1965. године.
Сумњам да би могло да се деси да једна одлука неготинске локалне самоуправе из домена светлосних технологија може, у наредном, 22. веку,  да стане у ред напред побројаних из претходнних неколико векова, али, без икакве сумње има велики значај за становнике општине који живе у овом 21. веку.
Илустрација: www.negotin.rs
Наиме, крајем септембра ове, 2015. Међународне године светлости, представници неготинске локалне самоуправе, потписали су, са Немачком организацијом за техничку сарадњу (GIZ)уговор о донацији за реализацију пројекта "Замена светиљки на постојећем систему јавног осветљења на територији општине Неготин", чија је вредност 250 хиљада евра.
Како је наведено на званичном општинском сајту, финансијску основу овог пројекта чини награда освојена у такмичењу међу општинама источне Србије у области унапређења система наплате пореза.
Не верујем да ће, било који становник општине Неготин моћи да нађе замерку оваквој идеји, преточеној у пројекат, који, како је предвиђено (и ако све буде у реду), треба да буде окончан до краја 2016. године. Лично, морам да признам да већ дуже време нисам био у прилици да видим у каквом је стању јавна расвета у сеоском месним заједницама општине Неготин, због чега ћу се овом приликом уздржати од коментарисања тог сегмента. Међутим, имајући у виду да сам поприлично упућен у стање јавне расвете у граду (разуме се не у стручном већ у лаичком, корисничком, погледу), мислим да неће бити претерано уколико закључим да је у сеоским срединама стање далеко горе. Све то, управо, говори у прилог да је, што се тиче јавне расвете, "догорело до ноката", указујући да је за реализацију наведеног пројекта био последњи тренутак. Међутим...
Уколико је већина људи (као и ја), била у прилици да се са овом темом (реализација пројекта), упозна (искључиво), посредством званичног општинског сајта, могао је, у најмању руку, да извуче неколико погрешних закључака. Или, да будем мало блажи, да буде у недоумици.
Наиме, читајући текст о планираном пројекту (део текста где о овоме говори председник општине Неготин), јасно је да се ради о "LED светиљкама", (као што је то наведено и у називу пројекта), док се у осталом делу текста говори о "замени сијалица". У појмовима "светиљка" и "сијалица" постоји више него јасна разлика и у техничком, а поготову у финансијском смислу. 
Посебна прича је са импровизацијом анкете, која има за циљ да представи  "глас народа" о овој теми. Односно да се грађани општине Неготин изјасне о "приоритетним локацијама за ЛЕД осветљење". Јер, како се види и у тексту који је објављен на сајту 9. новембра, али и у тексту најаве анкете недељу дана касније (где се, такође, мешају појмови светиљка и сијалица), пројекат треба да се реализује у две фазе. При чему ће, бар како сам ја схватио, прва фаза бити реализована са поменутих 250 хиљада евра, док ће другу фазу, финансирати неготинска локална самоуправа. 
У најавном тексту за реализацију анкете јасно пише: "Од наградних средстава, савременим ЛЕД сијалицама биће замењено приоритетних 1185 од укупно 5976 постојећих живиних и натријумових сијалица".
Илустрација: www.negotin.rs
И ту долазимо до првог "ако", које се односи на анкету. Јер, онако како је урађена,  бојим се да је само карикирање онога што је требало да буде. Из простог разлога јер су анкете посебна научна грана у оквиру социологије. И тако им је требало приступити. Два основна критеријума анкете су стручност и знање. Затим, истраживања морају да се понављају ради континуитета што подразумева да изискују одређене трошкове и напор локалне самоуправе, а препорука је да се оне реализују у сарадњи са невладиним сектором, који је за то едукован. Анкета не треба да буде "алат" за односе са јавношћу, нити референдум или средство одлучивања. Овде је примењена интернет анкета која није баш најсрећније одабрана имајући у виду која је њена сврха и популација која треба да буде њоме обухваћена. Велико је питање на који начин се могу статистички анализирати и извести закључци поменуте анкете, што значи да неће бити могуће, на прави начин, објаснити њене резултате. Због начина реализације, поменута анкета не може да задовољи веома важан критеријум "подручја прикупљања података" (сеоске месне заједнице или градска средина), јер је то у електронским анкетама немогуће утврдити. Томе свакако не доприносе импровизоване локације као што су "главне саобраћајнице у граду" или "окружење туристичких атракција". Јер је велико питање како ће неко дефинисати "главне саобраћајнице у граду", а да и не говоримо о појму "туристичка атракција". Мени су, рецимо, две од неколико главних саобраћајница у граду, оне које воде до насеља Милошевски и Радујевачки пут, док у највећу туристичку атракцију убрајам Вратњанске капије. Нисам сигуран да ће и другима то бити критеријум.
Илустрација: www.negotin.rs
Ако се већ зна да ће, у првој фази, бити замењено "приоритетних" 1185 (надам се светиљки, мада пише сијалица), бојим се да о томе неће моћи да одлучују учесници у анкети већ струка. Јер, колико сам могао да схватим, овде се ради о "приоритету", а не о "поздравима и жељама".  
Поготову што не верујем да ће се са реализацијом пројекта "у првој фази" до те мере "шетати" како би се задовољили различити "приоритети", јер ће то само поскупети читав пројекат. Или, да банализујем. Ако се врши замена светиљки у центру неког села, логично би било да се у том селу "о истом трошку" окончају и послови на другим локацијама села.
Друго "ако" се односи на сумњу да оваква врста (електронске) анкете може да пружи информацију о "приоритетима", већ ће више изразити жељу или мишљење малог броја људи који учествују у овој анкети. Који могу бити пристрасни. И за које (лично) претпостављам много више представљају одраз жеље житеља града у односу на село. Уосталом, за ову моју тврдњу довољно је и летимично погледати досадашње резултате анкете. 
Са друге стране, остаје нејасно до када ће трајати ова анкета, што је такође требало да буде дефинисано на њеном старту. Није ни мало добро да се она развуче "ко гладна година", односно, да траје до "попуне места". У том контексту, поставља се и питање чему је служила претходна анкета која је, осим већ презентованог питања о "приоритетним локацијама", била састављена од 6 питања. Ова анкета се појавила заједно са првом информацијом о реализацији овог пројекта, 9. новембра, а затим је, на јако чудан начин, брже-боље, пребачена у одељак сајта под називом "старије анкете". Самим тим, она је много мање пред очима јавности, што и није од неке велике штете, имајући у виду јако мали одзив анкетираних и још катастрофалније примере неадекватних питања. 
Било би јако лоше да, једнога дана, ова нова анкета доживи исту судбину. Да без икакве анализе и објашњења, без обнародовања само заврши у одељку "старије анкете". 


четвртак, 19. новембар 2015.

П Е Т А К, Т Р И Н А Е С Т И


Илустрација: Ozonpress
Прави мали рат (на сву срећу виртуелни), водили су становници Србије претходних дана на друштвеним мрежама (али и на другим доступним местима непрегледног пространства званог Интернет), у чијем средишту је била вечита тема и исто такво питање: Постоји ли и колика је наша љубав према браћи Русима? Или, прецизније речено, тражио се одговор на питање: Да ли ми волимо Русе онолико колико они (претпостављено) воле нас? А све то у контексту наше (по многима), неузвраћене љубави према Европској унији. У свему овоме показали смо, на нашу велику жалост, још једну лошу особину. А то је да за наше сукобе не бирамо ни повод, ни место, ни начин. И мада то може морбидно да звучи (а сумњам да има било какве везе са претходним занимањем садашњег председника свих грађана Србије), некако највише волимо да се расправљамо на сахранама, или уколико им не присуствујемо, да нам нечија смрт буде повод. Е, ту просто, за тили час заборавимо због чега смо се окупили и кренемо у елаборирање политичке ситуације у земљи, при чему, готово по правилу, завршимо са познавањем светске политике ситуације, поентирајући употребом кључних аргумената ко је "светски газда" - брат Рус или ујка Сем. И то је наша константа. Која је, чак, овековечена и у једном изузетном домаћем филмском остварењу, под називом "Три карте за Холивуд", који је, у режији Божидра Николића, снимљен 1993. године.
Илустрација: mondo.rs
Повод за виртуелни сукоб истока и запада, на простору Србије, овог пута био је терористички напад, који је изведен у петак, 13. новембра, на неколико локација у Паризу. Као и увек, са једне стране је била "мајчица Русија", а са друге, (овога пута за малу промену), "мрске непријатеље са запада" представљала је Француска. У ноћи овог терористичког напада, а поготову дан касније, многи грађани Србије су (пре свега на друштвеним мрежама), у знак подршке са угроженим грађанима Париза, на својим профилима стављали француску заставу. И без обзира што је то био сасвим разумљив и људски гест којим су грађани наше земље, као и у другим деловима Европе и света, изражавали своју солидарност са грађанима Париза, код многих је то изазвало праву бујицу негодовања. И то из најмање два разлога. У образложењима првог била су подсећања да је Франуска била једна од 19 држава која је, у оквиру НАТО алијансе, 1999. године, учествовала у ваздушној агресији на Србију (а по мало и на Црну Гору). Док је аргументација за онај други била чињеница да се, непуне две недеље пре терористичког напада у Паризу, 31. октобра, у Египту, срушио руски путнички авион. И како то обично бива, почело је "пребројавање жртава" и "читање буквице" о томе кога и колико треба жалити. Без намере да и ја упаднем у исту замку, сматрам да треба поћи од чињенице да је свака невина жртва - жртва. Али и од чињенице да је, исте вечери када се у Паризу догодио терористички напад, то објављено у медијима. А да је ситуација са падом руског путничког авиона била нешто другачија. Односно да је, "званична Москва" неколико дана одбијала могућност да се ради о терористичком акту, упркос тврдњама египатске терористичке групе, лојалне Исламској држави, да она стоји иза обарања руског путничког авиона, у шта је, од самог почетка, била уверена и Велика Британија.
Гледано из личног угла (имајући у виду да сам био један од оних који је 14. новембра, на свом профилу, ставио француску заставу), не сматрам да сам тиме заборавио оно што је Француска, као држава, радила 1999. године. Стављање француске тробојке био је одраз солидарности са народом (ма којој вери и нацији припадао) и са невиним жртвама, међу којима је било и четрнаесторо српских држављана.
Али, у исто време, сасвим подржавам став који је млади уметник, Џерамел Лу, изнео на свом Фејсбук профилу, а односи се на неједнак третман светских медија према трагичним догађајима у различитим деловима света. Зато, још једном треба истаћи да је, само у недавним терористичким нападима (пре овог у Паризу), у Анкари убијено 102. и рањено 500 људи, у Бејруту 44, а приликом обарања руског авиона још 224 невиних жртава. И ту није крај...
Пртпостављам да је, као одговор на та глобална дешавања и наша мала земља (како је премијер недавно назвао), одлучила да свету покаже да је спремна да на одговарајући начин реагује у случају да (не дај Боже!), постанемо мета неке терористичке групације. Као да су представници државе одлучили да, на неки начин, наставе поруку коју је, другим поводом и пре догађаја у Паризу, грађанима Србије упутио Патријарх Српске православне цркве Иринеј, да "црква благосиља одбрамбене ратове".
Бар ја тако тумачим најављену  вежбу наших оружаних снага, која ће се одржати у суботу, 21. новембра. Како је најављено у вежби која се зове "Штит", а чија ће завршница бити у 11 сати код Палате Србија, треба да учествују здружене снаге Војске Србије, полиције, БИА и осталих служби које делују у систему одбране. (Мени је најзанимљивији део саопштења у коме се каже да је циљ вежбе "да се пошаље јасна порука јединства Србије и њених безбедносних структура у одбрани од свих реметилачких фактора").
Међутим, није ми јасно због чега је било неопходно да се та вежба организује управо на један од највећих православнох празника - Аранђеловдан. (Осим, уколико то нема неке везе са вечерашњим доласком генералног секретара НАТО, Јенса Столтенберга у Београд). Пошто је то, друга по заступљености српских слава. Што значи да је велика вероватноћа да је то слава готово сваког другог учесника у овој вежби. Са друге стране, није занемарљиво ни питање како ће то протумачити они који нису верници Српске православне цркве. Поготову, не мали број оних због којих је први човек српске Владе, колико пре неки дан, био поносан на нас, пошто, након догађаја у Паризу "нисмо напали ни једну муслиманску пекару". 

уторак, 27. октобар 2015.

У Н Е С К О


УНЕСКО (UNESCO - United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) је специјализована организација Уједињених нација за образовање, науку и колтуру, која је, са седиштем у Паризу, основана 1946. године.
Своје активности Унеско реализује кроз пет програмских области - образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникације и информисање, а оно по чему је најпознатији (широким народним масама) је формирање листе Светске природне и културне баштине.  
Пошто је Унеско скраћеница (која се ових дана много употребљава), важно је напоменути да је она у равноправној употреби (било да је реч о латиничној или ћириличној варијанти) као и изворна скраћеница (настала из енглеског језика). 
У оба случаја, падежни наставци се пишу малим словом, са цртицом испред: UNESCO-a, или УНЕСКО-а, а уколико се верзална скраћеница вербализује, мења се као и свака друга реч: УНЕСКО, УНЕСКА, УНЕСКУ.
Тренутно, генерални директор Унеска је бугарска политичарка и амбасадорка, Ирина Георгиева Бокова, која је на то место изабрана 15. октобра 2009. године и прва је жена из источне Европе на челу ове организације.
Морам да признам да је почетак овог поста, на неки начин, изнуђен. Јер сам, претходне суботе, на пијаци (а где бих друго?) чуо следећи разговор:
-Како си?
-Добро, а ти?
-Добро, ал' се нервирам због ових наших издајника Црногораца.
-А што?
-Како што? Па поново нас издадоше и гласаше да се Косово прими у оно...како се зваше?
-У Унеско?
-Да, у то!
Е сад, много ствари се може закључити из овог кратког разговора двојице грађана ове државе, који сам (без намере прислушкивања) чуо на зеленој пијаци. А ја ћу образложити само две. Прва је да просечан становник Србије нема појма шта је Унеско, али да су већина међу њима, стручњаци за међународну политику. Ту укључујем и оне који знају да изговоре ову скраћеницу. А друго, да, позамашан број становника ове  државе очас посла може да пронађе непријатеље. За ово прво, мислим да не треба посебних доказа. Довољно је да свако, ових дана, мало ослушне око себе. За ово друго, увек се побрину медији. Који, на велику жалост, још увек формирају јавно мњење ове државе. Наравно, погрешно.
Тако, глодур тиражних Вечерњих новости, Ратко Дмитровић (који је и "деведесетих", у време режима Слободана Милошевића био "утицајни коментатор"), јашући поново у истом седлу, у својој колумни под називом "Кажи оно што видиш" пише и следеће:
"Црна Гора, Словенија, Хрватска, Македонија… признале су „државу Косово“, односно комадање Србије. Пре три дана подржали су пријем те творевине у Унеско, понели се према Србији крајње непријатељски. Треба ли да их мрзимо? Не. Да с њима прекинемо дипломатске односе? Ни то. Треба само да кажемо оно што видимо, оно што јесте: да су Црна Гора, Словенија, Хрватска и Македонија Србији непријатељске државе. Пријатељске нису, неутралне нису. Четврто не постоји. Да, имамо тамо и родбину и пријатеље, али то не мења ствар; то су Србији непријатељске државе." 
Али, да би ова медијска манипулација некадашњег "Милошевићевог коментатора", била јаснија, мислим да треба подсетити чиме је она била изазвана, односно шта се то догодило 21. октобра, ове 2015. године, у 16. 40 минута у седишту Унеска, у Паризу.
Наиме, тада је Извршни савет Унеска (након прекида који је настао због захтева представника Русије и Кубе, уз асистенцију Индонезије, који су тражили одлагање гласања), већином гласова, подржао пријем Косова у ту организацију.
Мада су неке накнадне анализе наших медија на тему "ко је како гласао" (као да је у питању гласање за "Песму Евровизије"), биле потпуно беспотребне и депласиране, сматрам да и ја, на овом месту (али из других разлога), имам обавезу да презентујем те податке.
Наиме, већинских, 27 гласова "за" нашу јужну покрајину обезбедили су: Авганистан, Албанија, Немачка, Аустрија, Белизе, Салвадор, Уједињени Арапски Емирати, Естонија, САД, Француска, Габон, Гамбија, Гвинеја, Италија, Кувајт, Црна Гора, Пакистан, Холандија, Доминиканска Република, Чешка, Велика Британија, Свети Кристофер и Нивес, Шведска, Чад, Тајланд, Того и Македонија.
Против "пропуснице" Косову да, у новембру, постане чланица Унеска, биле су Ангола, Аргентина, Бразил, Кина, Куба, Еквадор, Шпанија, Етиопија, Русија, Индија, Мароко, Мексико, Намибија и Нигерија.
Уздржани су били Алжир, Бангладеш, Египат, Индонезија, Јапан, Малави, Мали, Маурицијус, Мозамбик, Непал, Уганда, Папуа Нова Гвинеја, Јужна Кореја, Тринидад и Тобаго, док су, у време гласања, ван сале били представници Туниса, Туркменистана и Украјине.
Оно због чега ми је било битно да наведем сву ову силесију држава само је из једног разлога. Да бих себе, али и друге, а посебно "Ратка из деведесетих" могао да питам две ствари. Прво, где међу овима који су дали глас Косову нађе Словенију и Хрватску? А друго, како поред САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Шведске, Италије, Аустрије, Холандије, Уједињених Арапских Емирата (на пример), пронађе да су нам једино Црна Гора и Македонија непријтељске државе?
Међутим, очигледно је да "Ратко из деведесетих" није једини који је реаговао на овај начин. Слично су реаговали још неки медији који су јадне Црногорце и Македонце апострофирали већ у најави текста. Док је наш шеф дипломатије, веома "дипломатски" нашим првим комшијама, Македонцима и Црногорцима поручио да је "једно гурање лопте, а друго су Дечани"
Управо оваква реакција нашег "главног дипломате", Дачића, јасно говори о томе колико садашња владајућа гарнитура уме да релативизује неке проблеме, па самим тим, нисмо ни морали да будемо изненађени податком да је Косово( без Метохије), без већих проблема, добило "визит карту" да на заседању Генералне конференције Унеска у новембру, евентуално, избори своје пуноправно чланство у овој организацији.
Но, без обзира што је ово, чак и лаицима, очигледан пораз наше дипломатије,  њен први човек није пропустио прилику да каже како је "резултат бољи него што смо очекивали", док је премијер Вучић грађанима Србије поручио "Главу горе!", вероватно поносан на самог себе, пошто је, након "непреспаване ноћи", убедио представнике Папуа Нова Гвинеја да - буду уздржани.
То само говори о томе колико је ова држава закаснила у својим реакцијама."Гојити прасе уочи Божића", углавном је јалов посао. Јер, уколико мало дуже памтимо, можемо се присетити да је, још колико у јулу ове године, Дачић поручивао да "Косово не може да буде чланица УНЕСКО".
У сваком случају, у врло кратком временском року, бићемо у прилици да добијемо одговор на питање да ли ће Косово (без Метохије) бити пуноправни члан Унеска. Уз напомену да би то могло да се деси само уколико би више од две трећине, од укупно 195 чланица, на Генералној конференцији (која ће трајати од 3. до 18. новембра ове године), дало подршку Косову (без Метохије). Надајући се да данашње потписивање Споразума о стабилизацији и придруживања са ЕУ, који су, у Стразбуру,  потписали премијер Косова (без Метохије), Иса Мустафа и Висока представница ЕУ, Федерика Могерини.
До тада, надам се да ће, макар политичари (ако не и "обичан" свет) научити да је Унеско Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, а да је листа Светске природне и културне баштине, само један од сегмената који је у надлежности ове организације. Као и да је на ову листу са територије Србије, до сада, Унеско уврстио седам локалитета: налазиште Гамзиград - Ромулијана код Зајечара, манастир Грачаница, Пећка патријаршија, Црква Богородица Љевишка у Призрену, манастир Високи Дечани код Пећи, манастир Студеница код Краљева и средњовековни комплекс Стари Рас и манастир Сопоћани, код Новог Пазара (који су, као први из Србије, на ову листу доспели још далеке 1979. године). Из простог разлога, што би, можда, у том случају извукли поуку о начину вођења дипломатске битке која им предстоји.
Лично, ја се не сећам да нам је Италија помагала или одмагала, када смо локалитет Феликс Ромулијана, код Зајечара, кандидовли за листу Светске културне баштине, где је и доспео 2007. године. Нити је било коме пало на ум да Гамзиград представља другачије осим као резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија.

уторак, 20. октобар 2015.

ПРЕДАЈТЕ СЕ, ИЗДАЈНИЦИ!


Претпостављам да нисам једини коме неке чувене реплике из домаћих филмова и серија, служе да, у најкраћем, опишу актуелна политичка збивања. Које се, као њихова рефлексија, урежу у подсвест, јављајући се, данима, као својеврстан политички лајтмотив.
У најновијем случају, у питању је изузетно позната реплика из домаће ТВ серије "Повратак отписаних".
А повезујем је са свим оним што је уследило након што је, огроман број становника ове државе, у недељу, негде након ручка, сазнао ко је председник Српске академије наука и уметности (САНУ). За то се побринуо (а ко би други?), лично, председник свих грађана. Који је, уз помоћ људи из свог кабинета, проценио да академик Владимир Костић, који је пре шест месеци изабран за председника САНУ, пати од недостатака "косовског патриотизма". Тако се десило да, мимо своје воље, академик Владимир Костић, у недељу, 18. октобра 2015. године, постане главни јунак вести многих медија, уместо да, у кругу своје породице, у миру и весељу, прослави свој 62. рођендан. А Србија је, поред три ријалити програма, добила још један, чији је радни наслов: "Шта је рекао председник САНУ ?".
Из пера провереног сценаристе, председника свих грађана, са сарадницима. При чему, како изгледа, никоме није ни пало на ум да би то требало питати самог Костића. Но и поред тога што то нису учинили, није им сметало да ту своју истину пошаљу онима који имају стрпљења на претек, једино за ријалити програме, којима су у стању да се сатима трују. А кад год је потребно "проверити" оно што му информативни апаратчици актуелних политичких елита "нуде на тацну", као ехо се чује оно тако познато: "не интересује ме политика".
Међутим, јасно је да, управо та политика "која нас не интересује", у великој мери, стоји и иза ове најновије животне ситуације у којој се, поново, некоме суди због личног става и мишљења. При томе, не треба занемарти да је овога пута "на мети" једна од најпрестижнијих институција ове државе. И да на њу и њеног председника "нишани" лично председник свих грађана. А уколико се покаже да су Српска академија наука и уметности и њен председник, академик Костић,  били "лака мета", јасно је каква се онда порука шаље "обичном" народу.
Некако ми је "логично и нормално" да се, одмах након председника свих грађана, на академика Костића "обрушио" и  министар Вулин, а затим Дрецун...и тако редом. А Одбор за Косово је отишао и корак даље, тражећи да се САНУ "изјасни" о изјави свог председника. Упркос, чињеници да је академик Костић у својој изјави (ко је желео да чује), јасно рекао да износи свој, а не став САНУ. Од заглушујуће буке произвољних тумачења тешко се шта може чути. Тако да, готово нико, није ни приметио да је онај "чија се једино рачуна", председник Владе, рекао да "не може да се сагласи са изјавом председника САНУ, али да свако има право на свој суд и мишљење и да никога неће називати издајником". Лично, оваквим ставом премијера Вучића, нисам био изненађен. Јер, пратећи недељни линч којем је био подвргнут академик Костић, било ми је јако упадљиво да Он о овој теми није рекао готово ништа. Што значи да је чекао да се страсти разбуктају, како би у великом стилу могао да их смири. Тако тумачим и изјаву Зоране Михајловић, која је, мудро чекала да се огласи премијер, а тек онда, веома опрезно рекла да "свако има право на свој став". Међутим, сумњам да ће се ова ситуација тако лако поправити, будући да је "перје одлетело из јастука". И не верујем да ће на то битније утицати ни данашњи састанак државног врха, на који је премијер позвао и председника САНУ. Јер, управо такав поступак председника Владе показује све мањкавости "система". У коме важе правила која, по својој мери, кроји актуелна политичка елита Србије.
Са друге стране, није ми јасан недостатак жеље и воље да се одвоји педесетак минута како би се, изворно, чуло оно што је председник САНУ, академик Владимир Костић, рекао у емисији "Седмица", новинарке Ане Томашевић,  која је на Првом програму Радио Београда, минулог 18. октобра, емитована у десет сати и пет минута. Због тога ћемо, претпостављам и у будућност, имати још много сличних прича о "патриотама и издајницима". Ипак, охрабрује чињеница да су се неки људи, чије биографије нешто значе у Србији, охрабрили да дају подршку академику Владимиру Костићу.
Што даје наду да ова прича, можда, није пробни балон који треба да послужи да се провери стање "националне свести" и ниво "косовског патриотизма", или нова-стара прича о гласнику кога треба "убити" због лоших вести. А понајмање бих волео да је је у овом "филму" употребљен "дублер", као замена главном глумцу у "опасним сценама".
Међутим, не могу да се отмем ни утиску да би ово, веома лако, могла да буде и прича о "новом" Драгиши Павловићу. Ако је тако, велико је питање ко би могао да буде Иван Стамболић.

П.С.
Како изгледа, у земљи Србији академика има на претек, па није никакав проблем да се један од њих (ма био и председник САНУ), нађе "на мети" политичких елита. То смо (макар у Неготину), на много нижем политичком нивоу,  имали прилике да видимо септембра 1996. године. Када се тадашњој општинској политичкој елити није свидело оно што је академик Љубомир Симовић, као беседник "Мокрањчевих дана", имао да каже о "актуелном друштвеном и политичком тренутку", због чега је протеран из Неготина. Наравно, то је изазвало "ланчану реакцију", па је град напустио још један академик - Дејан Деспић, који је поднео оставку на функцију председника Програмског савета. Тако је, по оној Његошевој: "Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека", због овог "неготинског случаја" остала трајна мрља и на град и на "Мокрањчеве дане".

петак, 9. октобар 2015.

ЂУБРЕ ЗА ПОНЕТИ


Фото: Ж. Р. Драгишић
И поред тога што сам, релативно, скоро писао о водопаду Бигар , (како на овом тако и на блогу Србија ван Београда у сликама) нисам могао да одолим а да о овом, мени омиљеним, месту (којим се бавим нешто више од четири године), не напишем још нешто.
Пролазећи овим  крајем пре неколико дана, свратио сам, као и обично, да направим малу паузу у вожњи, као што то чиним већ годинама. Јер, крајолик је толико импресиван да је немогуће да остане непримећен.
Али...
Дакле, то али је оно због чега сам одлучио да оставим још један траг о овом делу Србије ван Београда, који се налази на регионалном путу Књажевац - Пирот. У очекивању да ћу скренути пажњу онима којима је то посао, а у нади да нису баш сви у овој држави заузети градњом Београда на води, или Деспотовим градом. Јер, како се може видети, има још воде и у овој Србији ван Београда, само неко то треба да је примети.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Елем, "мој" водопад Бигар се ових октобарских дана (како би се то народски рекло), мало усукао, али је још увек леп и величанствен. Међутим, за тако нешто је "заслужна" природа и на то човек (на сву срећу!), бар овде, још не утиче.
Али, проблем је у ономе за шта је "заслужан" (читај: к р и в !) човек. А то је проблем одлагања отпада (или, народски речено - ђубрета). Јер, како сам пре много година  писао , то је овде вишегодишњи проблем. И баш кад сам мислио да се неко досетио да тај проблем трајно реши (постављајући најпре бетонске посуде за ђубре, а потом и металне, решеткасте, са кесама, примећујем да се појавио нови проблем. Јер, то ђубре треба неко и да однесе (када се канте напуне). То је некакав нормални редослед ствари. Свуда у свету. Али, како изгледа, не и код нас. 
Фото: Ж. Р. Драгишић
Бар сам ја то тако закључио прочитавши натпис на носећем стубу једног од два хладњака: "Молимо вас да смеће понесете са собом! Хвала!" 
И ту човек, неминовно, почне да размишља ко је овде луд а ко збуњен. И у глави развија филм по систему, да ли ће се и одакле појавити нека тета која ће запаковати "ђубре за понети". Али и о томе да ли треба понети само своје или и оно које неко пре тебе није понео. Лично, своје размишљање сам усмерио и у правцу да ово, можда није скривена камера или нечија неслана шала, али сам (детаљније гледајући обавештење) уочио да ове две узвичне реченице имају и свог "аутора". Јер у "потпису" пише: Туристичка организација општине Књажевац.
Због тога сам, ипак, помислио да је за све ово крива природа. Јер да је водопад (као у пролеће или лето) био мало "бујнији", вероватно бих више пажње посветио њему а мање осталим детаљима. Па, вероватно, овај натпис не бих ни приметио, као што је то, очигледно, био случај у неколико наврата током ове године. Јер, судећи по кородираним притискачима којима је "обавештење" прикуцано за стуб, очигледно је да оно "није од јуче".
Фото: Ж. Р. Драгишић
А претпостављам да је, већ поменута, природа "крива" и због тога што се рекламни пано, са мапом ове природне лепоте толико накривио да се питам да ли ће успети да "преживи" предстојећу зиму. Упркос чињеници да је неки (очигледно добронамеран) љубитељ природе покушао да заустави тај "процес", постављајући подупирач у виду чамове даске.
Искрено се надам да ће, пре но што овај подупирач попусти, неко схватити да је овом рекламном паноу потребна хитна реконструкција, како би преживео ову, али и многе друге зиме. Кад већ то није урађено квалитетно и дуговечно онда када је пано постављен.
Више фотографија

понедељак, 28. септембар 2015.

К О Л О Т Е Ч И Н А


Фото : Ж. Р. Драгишић
На данашњи дан, 1914. године у Скопљу је преминуо Стеван Стојановић Мокрањац. А можда овај податак и није тачан. Јер у неким изворима пише да се то догодило у ноћи између 28. и 29. септембра. Тако да су неки Мокрањчеви биографи управо овај други датум усвојили као дан његове смрти. Додатни проблем се појављује и у "прерачунавању" између старог и новог календара (ПС). Па су неки, као датум Мокрањчеве смрти, усвојили 16. септембар (по старом календару), што би било сасвим у реду када би прихватили да је то, по новом календару, 29. септембар. Међутим, управо ту и јесте проблем, пошто се овде барата са 15. септембром. А то значи да је Мокрањац (по новом календару) преминуо 28. септембра. Овоме у прилог иде податак да је Прво београдско певачко друштво (чији је један од најпознатијих диригената и хоровођа био и Мокрањац), 29. септембра 1923. године (по новом календару - видети П.С.), организовало пренос Мокрањчевих посмртних остатака из Скопља у Београд, што би могло да буде нека врста путоказа у утврђивању овог податка. Ако пођемо од претпоставке да је овај пренос посмртних остатака организован на дан Мокрањчеве сахране (а не смрти), 29.септембра 1914. године у Скопљу. Што би значило да је Мокрањац умро 15, а сахрањен 16. септембра 1914. године, по старом календару. Знам да има много оних који ће рећи да ово и није битно. Можда, али само уколико прихватимо да је површност оно чиме се руководимо. У супротном, јако је битно, јер је утврђивање материјалних чињеница о нечему или неком (не било коме!), основ онога што ће доћи касније, као надградња.
Упркос свему, датум Мокрањчеве смрти не представља тако велики проблем (пошто је и по новом и по старом календару у питању иста година), као што је то случај са датумом његовог рођења. И морам да признам да сам очекивао да ће тај проблем бити разрешен пре почетка јубиларних, педесетих, "Мокрањчевих дана". Да је решен, не би било потребе за овим текстом. Овако...Од спуштања фестивалске заставе овогодишњих, "Мокрањчевих дана" прошло је више од десет дана. Што је сасвим довољан временски отклон да се и о овоме проговори. С једне стране, довољно је близу да се не заборави, а са друге, има довољно времена за "поправни".
Фото : Ж. Р. Драгишић
Претпостављам да су сви људи који живе у овом делу Србије, као и они који су у Неготин долазили у току "Мокрањчевих дана",  макар једном, видели Мокрањчеву  бисту у централном неготинском парку, који се ослања на главни градски трг, који носи име славног Неготинца. А ако је већ тако, онда су приметили и да је биста подигнута 1953. године, као и да, на постаменту, осим тог податка стоји још: Стеван МОКРАЊАЦ (1855-1914). Морам да признам да, већ годинама, очекујем да се по овом питању нешто уради, чиме би наша мала варош избегла брукање пред људима који, још увек имају и жеље и воље да се утврде све релевантне чињенице о нашим познатим Неготинцима. Пошто, вероватно, оне друге, који су у време "Мокрањчевих дана", овде "на задатку", вероватно и не интересује шта ми радимо Мокрањцу. Јер је, по свему судећи, њихов однос према Мокрањцу строго пословне природе. И вероватно их не интересује што ми, свих ових година, упркос чињеници да се у овој држави, званично, употребљава грегоријански (нови) календар, нисмо исправили годину рођења нашег славног суграђанина, која је исписана према јулијанском (старом) календару. Е сад, они који су спремни да се  удубе у овај проблем, можда и знају о чему је овде реч. Али, шта ћемо са онима који овај наш, 21. век, доживљавају као век информација и за које је година Мокрањчевог рођења, исписана на бисти у градском парку, у његовом родном граду, само једна од информација? Коју ће прихватити здраво за готово. А који ће у свим другим, релевантним, документима пронаћи податак да је Мокрањац рођен трећег дана Божића (Свети Стефан), 9. јануара 1856. године (по новом календару).
Исправљање овог ситног детаља на бисти у централном градском парку у Мокрањчевом родном граду, што је требало да буде учињено у сусрет овим, јубиларним, "Мокрањчевим данима", само је мали дуг који имамо према нашем музичком великану. Мада, они који су плаћени да о томе воде рачуна, имају шансу за поправни испит, па да ово коригују пре 9. јануара 2016. године, када ће се (претпостављам) обележити 160 година од рођења Стевана Мокрањца. У славу живота, за разлику од ранијих инсистирања да се обележавају јубилеји годишњица нечије смрти. Од чега се није спасао ни Мокрањац.
А кад већ помињем Мокрањчеву бисту у центру града, треба поставити и питање (које су многи суграђани мени постављали!?) у вези са овогодишњим концертима на отвореном, које су, током трајања "Мокрањчевих дана", приређивали студенти Факултета музичке уметности из Београда. Наиме, ови концерти су се одржавали на Тргу испред зграде локалне самоуправе, уместо да то буде у Музичком павиљону, који, заједно са бистом Стевана Мокрањца, чини прави амбијент за тако нешто. Нарочито ако се има у виду да су температуре биле прилично високе, те да је и за публику, а поготову за извођаче, Музички павиљон био много адекватнији.
Занимљиво је још нешто у вези са овом Мокрањчевом бистом у центру Неготина. Наиме, о овом делу парка, поготову током трајања "Мокрањчевих дана" готово се уопште не води рачуна. Наиме, било би логично да се, на дан отварања Фестивала, и овде положи букет цвећа. Или, да се, макар, окопа оно постојеће "живо" цвеће које окружује постамент. (Видети фотографије начињене последњег дана Фестивала).
Фото : Ж. Р. Драгишић
И други део овог текста ослања се на фотографије (као документ) начињене последњег дана Фестивала. А оне ("слика говори више од хиљаду речи") сведоче управо о томе какав је наш однос према Мокрањцу. Односно, о схватању организатора да се ова манифестација организује на тај начин што се добију неке велике паре (локална самоуправа, Министарство, ЕУ и остали спонзори), које се немилице троше на неке мегаломанске програме и на ауторске хонораре вечитих сателита "Мокрањевих дана". А у исто време, не могу да се обезбеде новци за неке ситне ствари.
Наиме, ако организатори, упорно и тврдоглаво (без адекватног оправдања) инсистирају на трајању фестивала као "гладна година", било би логично да, током трајања Фестивала, макар једном, освеже цвеће које се, на споменик Мокрањцу, полаже првог дана. Организатор бар толико дугује Мокрањцу, а и мала је то количина пара, у односу на оно што се током седам дана потроши.
Такође, било би крајње време да се и свакодневно, а поготову током трајања "Мокрањчевих дана" званични улаз у комплекс Мокрањчеве родне куће премести тамо где му је и место - из Доситејеве улице. Само би било неопходно да они који о томе треба да донесу одлуку покажу мало више личне храбрости. Јер, садашњи улаз из улице Војводе Мишића је толико ружан и непримерен (довољно је видети капију!) да ми није јасно због чега то до сада још није урађено. Осим тога, зар је потребно много разлога и оправдања имајући у виду да би се, променом званичног улаза, у овај комплекс улазило кроз капију уличног броја који је наведен и у свим званичним документима - Доситејева 7?
Фото : Ж. Р. Драгишић
Наравно, то би значило неопходно уређење овог дела дворишта Мокрањчеве куће, примерено главном улазу. Као и, коначну, поправку капија и комплетног окружења на овом улазу. О чему би морало да се, много више него до сада, води рачуна. Током читаве године. А поготову током трајања "Мокрањчевих дана", како се не би виђале сцене као на фотографији у време овогодишњег, јубиларног, Фестивала. А због чега би промена коришћења улаза у овај споменик културе још била значајна? Некима ће то, можда, звучати као ситница, али, то је, у основи, јако значајно и важно. Јер би на овај начин Мокрањчева кућа, коначно, дошла до изражаја. Пошто би свако ко долази у овај комплекс, најпре (како и приличи) наишао управо на тај објекат. А да и не говоримо о томе што је (углавном) на свим фотографијама које се у јавности појављују а носе потпис "Кућа Стевана Мокрањца", у првом плану помоћни објекат који је, пре пет година, постао Легат још једног чувеног Неготинца - сликара Радислава Раше Тркуље. Е сад, то би, можда, значило да је потребно (мало) померити и споменик Стевану Мокрањцу који се налази у дворишту његове родне куће. (Што, претпостављам, није ништа страшно, јер већ имамо искуства са премештањем споменика још једном великану.)
Конкретно, сматрам да споменик Мокрањцу треба да буде лицем (а не профилом) окренут према дворишту, односно да му леви профил буде окренут према родној кући, а десни, према Легату. А то је посебно важно не само због тога што желим да јавност убедим у потребу да садашња споредна постане главна капија, већ због тога што има много више логике да Мокрањац "гледа" према дворишту, које је место свих догађања. Садашњи положај споменика Мокрањцу је, очигледно, резутат жеље оних који су о томе одлучивали, да буде видљив са садашњег главног улаза, што не значи да то мора бити исправно. А ја, као и многи други, имам права да сањам да ће, једнога дана, ова моја визија бити прихвтљива и онима који доносе одлуке. Јер, најгоре од свега је да робујемо шаблонима проистеклим из колотечине.
Да није те колотечине, вероватно би нам и "Мокрањчеви дани" изгледали другачије. Трајали би краће, коштали мање, али и били ефектнији и много више (кроз медије), присутни у јавности.
А то значи да Фестивал уместо као "гладна година", траје три дана. Отварање Фестивала би требало, са петка, померити на суботу и то од 11 сати, из разлога што би се тиме обезбедила већа присутност у медијима. И штампаним и електронским. Јер, отварање Фестивала, само по себи је догађај, који треба да има адекватну заступљеност у медијима. Досадашњи концепт по коме су отварање Фестивала и Натпевавање хорова у истом дану, у вечерњим сатима, доводе до тога да овај догађај није ни заступљен у електронским медијима тог дана (осим, можда у трећем Дневнику РТС), док га штампани медији објављују тек у недељу. У суботу би, током дана, могао да се одржи и неки од пратећих програма, укључујући и поподневно отварање неке ликовне изложбе. У вечерњем програму требало би да, са својим целовечерњим концертом, наступи победнички хор од претходне године. Недеља би била резервисана за програм "Нити традиције", који би, као и ранијих година, био организован у Мокрању (никако у Рогљеву). У поподневним сатима, могао би бити организован неки од пратећих програма, а у вечерњим сатима, требало би организовати неки од премијерних програма.
Понедељак би, током дана, био резервисан за трибине, предавања, промоције, док би од 19. сати, отпочео ударни програм и круна Фестивала - Натпевавање хорова. Након проглашења победника, било би организовано свечано затварање Фестивала.
Наравно, током ова три дана било би места и за неки од концерата у цркви, као и до сада.
Дакле, све то што се годинама развлачило на недељу и више дана, може се организовати у само три дана. Брже, ефектније и са много мање новца (од овогодишњих 14 милиона). Осим тога, оваква организација Фестивала значила би и много већу присутност у медијима. Јер би, сасвим поуздано, имали бар три занимљива медијска догађаја: отварање, премијеру и Натпевавање хорова са затварањем Фестивала. И све то у савршеном распореду дана за медијску покривеност. Чиме се, очигледно, до сада, нико није бавио. Јер, медији имају свој "ритам рада" и потребно је да им се, онај који нешто пласира, прилагоди. Или, да поједноставимо ствари, Фестивал можемо да посматрамо као "производ" који треба "продати" медијима. Јасно је да и на овом пољу морамо да се потрудимо и учинимо све како би обезбедили медијску заступљеност, која већ годинама није адекватна.
А за ту медијску заступљеност треба се борити и тиме што би се организовала само једна конференција за новинаре (КЗН). И то у Неготину. Јер, у овом 21. веку (веку информација и комуникационих технологија) рећи некоме да је неопходно организовати КЗН у Београду да би се "приближили" медијима је, најблаже речено - непознавање медија. Јер, да је неко, макар једном, извршио анализу онога што су објавили медији било би му јасно да је ова "београдска КЗН" потпуно беспотребно расипање пара. Пошто је град Неготин увек имао изузетно добре дописнике "београдских медија", а у Зајечару постоји и добра дописничка мрежа готово свих електронских медија из Београда. Дакле, једна КЗН и то у Неготину!
Уз ово, потребно је обезбедити и адекватну позорност надлежног Министарства (које је и један од покровитеља), што до сада није био случај. А врхунац се догодио управо на овим, јубиларним "Мокрањчевим данима". Јер, упркос констатацији самог министра Тасовца да је "...Мокрањац за српску музику оно што је Вук Караџић био за језик", на делу је показао да постоји разлика. Јер, господин Тасовац није нашао за потребним да дође и отвори, педесете, јубиларне, "Мокрањчеве дане", већ се на ову манифестацију појавио другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа", Београдска филхармонија. И то, вероватно јер је морао да буде у пратњи овогодишњег "европског донатора" - Мајкла Девенпорта.
А колико се сећам, ни један медијски посленик није питао министра Тасовца због чега није отворио најпознатији музички фестивал на овим просторима, који је, ове године, био и јубиларни педесети. (Ја јесам на једној друштвеној мрежи, али ми није одговорио.)
Или, је овима у Београду (укључујући и надлежно Министарство) Мокрањац много мање значајан него нама у овом делу Србије ван Београда.


П.С.
У Краљевини СрбаХрвата и Словенаца, грегоријански или „нови“ календар званично је уведен 10. јануара 1919. године, када је Закон о изједначавању старог и новог календара, објављеном у првом броју „Службених новина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском („старом“) календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по „новом“ календару. 


недеља, 20. септембар 2015.

ОПАСНО РУГЛО


Фото: Ж. Р. Драгишић
Град Неготин има неколико места која би, без размишљања, свако могао да назове ругло. Вероватно да таква места имају и други градови, а једина разлика је у томе што Неготин, по свему судећи, своја ругла негује и пажљиво и љубоморно чува. Лично, у таква места убрајам напуштени хангар ИХП "Прахово" (или, како се сад ова фирма зове - Еликсир Прахово), бившу "Пољотехнину" робну кућу (нови неготински Скадар на Бојани) и запуштену парцелу између поменутог објекта и пумпе "Лукоил". Али, о овим објектима ћу, вероватно, неком другом приликом. Како и приличи, имајући у виду да се ради о објектима на ободу града.
Овог пута, желим да скренем пажњу на ругло у самом центру града. На објекат који се налази у дворишту Музичке школе "Стеван Мокрањац", у коме су некада биле просторије Удружења Неготинаца, а - ако се не варам - пре тога, и неки угоститељски објекат (ова врста објеката ми нису "јача страна", па сам можда и погрешио).
У сваком случају, овај објекат је уништен у пожару 17. јануара 2007. године (уколико је моја новинска архива тачна) и од тада постаје ругло. 
Или, прецизније, опасно ругло. Имајући у виду да поред њега, свакодневно, прође (макар), трећина од око 500 деце колико их, тренутно има у Предшколској установи "Пчелица". Бројка је сама по себи импозантна и обавезујућа јер су у питању деца, али томе треба додати и њихове родитеље (пратиоце).
Међутим, ево већ осам и по година, ништа није урађено да се бар пролаз поред овог објекта,
Фото : Ж. Р. Драгишић
учини колоко-толико безбедним. Макар због деце.

Упркос чињеници да се ради о објектима у приватној својини, на шта, по свему судећи, локална самоуправа не може да има утицаја, изгледа да то никога и не интересује. У супротном, мислим да би била покренута нека иницијатива за промену актуелне законске регулативе, која би била обавезујућа за власнике, а према којој би они (власници), у неком нормалном временском року, своје објекте (ругла) или уклонили или их оспособили и учинили безопасним за окружење.

субота, 29. август 2015.

Б И Г А Р


Водопад Бигар
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Ретке су прилике кад се неко из Владе Србије сети да погледа јужно од Бубањ потока. И примети да постоји и Србија ван Београда. Једна од тих прилика десила се средином овог месеца када је Влада донела Уредбу којом се "Долина потока Бигар" проглашава Спомеником природе. И то је за сваку похвалу. Али... (Пределом о коме је реч пролазим најмање два пута годишње, због чега сам у претходних неколико година сачинио богату фото архиву овог краја, а један мањи део може се погледати на блогу Србија ван Београда у сликама).
Није ми јасно због чега ова Влада ништа не може (из прве) да уради како треба!? Као што је то и у овом случају. Тако, уколико будемо желели да ова Уредба има своју пуну правну потку, биће неопходно да она, у најскорије време, буде исправљена.
Водопад Бигар
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Јер, судећи по информацијама којима ја располажем, географске одреднице које су коришћене у овој уредби не одговарају чињеничном стању. А све је могло много другачије да се неко у Влади сетио старе народне изреке (намерно не користим израз мудрост, јер се ради о "народном искуству"), која каже: "Карту читај и сељака питај". Дакле, када је неко решио да ово подручје стави под одређеном заштитом, требало је да се, најпре, распита о томе који су географски појмови у питању. Тако се не би десило да Влада у својој Уредби овај део Србије који је прогласила Спомеником природе назове погрешним именом. Односно, да име једног водопада буде употребљено за име читавог краја, односно "Долина потока Бигар".
Водопад Бигар
(Фото: Радица Драгишић)
У сваком случају (опет, како каже народ са искуством, а по оној старој - "учињеном послу мане нема"), надам се да ће и од - такве - каква је - уредбе бити неке користи. И да ће то помоћи да овај крај посети много више туриста.
Ипак, треба имати на уму да највеће заслуге због којих се неко, уопште, и сетио овог дела југоисточне Србије припадају водопаду Бигар који се (у свој својој лепоти), налази на потоку Буковски до, на магистралном путу Књажевац - Пирот, неколико километара од места Кална. 
Водопад је висок око 35 метара а лоциран је на месту где се поток Буковски до улива у Стањинску реку.
Водопад Бигар је добио име по врсти порозног камена (бигра), од кога је сачињена стена преко које се вода слива. Узводно од водопада Бигар налази се неколико мањих водопада као и неколико мањих језера, но овај део је слабије приступачан па и мање познат. Иста је судбина и остатака манастира Светог Онуфрија, из 13. века.
Пре неколико година, код водопада Бигар постављене су клупе и столови са надстрешницама о чему сам писао на овом истом месту у једном од својих ранијих  текстова.