петак, 31. март 2017.

УСТАВ И ЗАКОН


Заиста немам проблема са тим ко је од познатих (и непознатих) личности подржао неког од председничких кандидата. Моје поимање демократије не искључује такве ствари. Због тога и не волим да осуђујем или величам било кога што је тако нешто урадио. Свако је (па и ја), "сместио" себе у окружење које му, по много чему, одговара. У складу са тим да људи треба да раде онако како мисле да је најпаметније, али, истовремено, свесни да су одговорни за то своје "чињење". Као и за "нечињење". И, уколико је могуће, да у времену које долази, живе са том и таквом одлуком. Наравно, свестан сам да је ово наше друштво, још увек, неколико светлосних година удаљено од праве и суштинске демократије, у којој би све ово било могуће, без икаквих притисака и "уплитања" са стране. Но и поред тога, човек мора да понесе одговорност за своје поступке, ма какви они били. И да буде спреман да, за годину, две, три, пет или десет, може да погледа у очи, како свом окружењу, тако и свима осталима. Можда је та категорија "погледати некоме у очи", у овој држави, изгубила значај, али, мени, као човеку "старог кова", ипак, много значи. Јер и то треба да буде један од степена демократије, у земљи која је, макар декларативно, сврстана у ту категорију. А једна од тековина демократије је и изборно право. Право избора, које нам гарантује Устав и закони, многи, још увек немају. Ми, на сву срећу, имамо. Дакле, не право гласања, него право избора. Упркос чињеници да је то право избора интимна ствар сваког од нас, очигледно је да се многи труде да оно буде обесмишљено на безброј начина. Лично мислим да, свако од нас, треба да уради све како би том чину вратио достојанство. Између осталог, задржавајући ћи га у сферу интиме. Наравно, то не значи да ћемо ми тиме имати мање одговорности. Напротив, бићемо свесни да смо урадили нешто што је наша (и само наша) одлука. И - живети са тим.
Када сам, пре неколико дана на једној од друштвених мрежа написао ових неколико реченица, мислио сам да је, од мене (поводом предстојећих председничких избора), сасвим довољно.
Међутим...
Очигледно је да институције ове државе много труда улажу да би грађанима загорчали а не олакшали живот. Чиме већ постајемо познати по томе да обесмишљавамо највише правне акте ове државе, у којој је, очигледно сасвим нормално да се изреком "држи се закона ко пијан плота", исмевамо свему што би, укратко, могли да назовемо "ред и закон". Уосталом, недавна изјава још увек актуелног премијера ове државе, о томе како он не жели да му "председник звоца", јасно указује на став оних који одлучују о свему и свачему, а понајвише о нашим животима, да овде нису пожењни ни Устав ни закони, нити уређен систем по угледу на развијени демократски свет, већ један импровизовани, наводно, демократски модел по мери само једне мале групе људи.
У конкретном случају, према мом суду, Републичка изборна комисија се баш потрудила да докаже како највиши правни акт и закони ове државе имају једнаку важност као и неко Правило. Без обзира што би неко рекао да то није баш обичан документ јер му је пуни назив Правила о раду бирачких одбора. Имам утисак да је неко баш и хтео да овај документ,  понајвише због члана 36, у поглављу под називом "Разликовање важећег и неважећег гласачког листића", "баци под ноге" и Устав и све законе који обрађују изборну материју. У сваком случају, овај правни акт је изазвао толико неспоразума да је, очигледно, било боље да није ни угледао светло дана. 
Искрен да будем, још већу конфузију је изазвало и тумачење председника РИК-а, Владимира Димитријевића, који је (у стилу покушаја да просуто млеко врати у канту, или просуто перје у јастук), покушао да ствар објасни тиме да су "решења из важећих Правила о раду бирачких одбора практично преузета из Правила о раду бирачких одбора за координирано спровођење свих избора расписаних 11. маја 2008. године". Морам да признам да мени ово образложење првог човека РИК-а уопште не изгледа оправдано, јер уколико су та Правила из 2008. године била добра, зашто је било потребно доносити нова? 
Осим тога, ко има права да неким тамо "правилима" суспендује Устав ове државе? Јер, уколико то некима још није јасно, треба поновити да се, према члану 114. Устава ове државе, председник бира на непосредним изборима, тајним гласањем, у складу са законом. И да (треба ли то, посебно, наглашавати?), приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи: 
"Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен суверени део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности".
А тај, већ поменути Закон о избору председника Републике, има два члана која јасно дефинишу управо то што је РИК покушао да објасни Правилима. Конкретно, ради се о поглављу четири и члановима 15 и 16 овог Закона, који се односе управо на материју коју су већ помињана Правила (бар како ја разумем) "ставила ван снаге". Због важности овог Закона, није сувишно овде и цитирати поменуте чланове.

Гласачки листић
Члан 15
"Поред назнаке да се гласа за председника Републике гласачки листић за избор председника садржи: 
1.редни број кандидата који је утврђен на листи кандидата за председника Републике, име и презиме кандидата и назив редлагача кандидата, односно назнаку да је предлагач група грађана ако предлагач нема назив;
2.објашњење да се гласа само за једног кандидата тако што се заокружи редни број испред имена и презимена кандидата.

Неважећи гласачки листић
Члан 16.
Неважећи гласачки листић је листић који није попуњен или гласачки листић који је тако попуњен да се не може поуздано утврдити за ког кандидата је бирач гласао.

Управо због тога, не могу да схватим због чега је било неопходно да се на овакав начин "појашњавају" Устав и Закон!? И то неким Правилима која су направила потпуну и непотребну конфузију.  Да ли је то због тога што они који владају овом државом и њеним грађанима толико сумњају у здрав разум тих грађана, или је било неопходно да се направи пометња која ће тај исти народ толико да "ошамути", како би одустали од изласка на биралишта? Или да, ако се у недељу и нађу "очи у очи" са гласачким листићем, забораве шта треба да ураде?
Уосталом, не разумем због чега је тако компликовано да гласач, јасно, на гласачком листићу, изрази своју бирачку вољу тако да се "поуздано" може утврдити ком кандидату је "дао своје поверење". Или, можда, "држава" сумња у елементарну писменост својих грађана, па не верује да, свако од њих, када се нађе иза паравана, може, без помоћи са стране, на гласачком листићу који (на пример) има 11 имена, прецизно, заокружи број један, или неки други, а да то не буде сумњиво бирачком одбору?
Помињање разноразних прецртавања, Чича-Глиша или осталих графичких и других симбола, мени није баш најјасније. Јер за тим и нема потребе. Поготову што су избори толико важан процес који у великој мери могу да одлучују о животу свих нас. И управо из тог разлога, лично, као гласач, не могу да разумем додатна "тумачења" која је РИК дао у поменутим Правилима. Јер, ако тако будемо наставили, не би ме изненадило да, у скорије време, обавезан прибор за излазак на изборе бе буде оловка. Већ маказе. Којима би гласачи, једноставно, изрезали сва имена кандидата која им се "не свиђају" и у гласачку кутију стављали само тракицу са именом "њиховог" кандидата. Да ли би, можда, то, најтранспарентније, могло да помгне члановима бирачких одбора да "поуздано утврде за ког кандидата је бирач гласао"?

недеља, 12. март 2017.

ДВЕ СРБИЈЕ


Фото: Ж.Р. Драгишић
Претпостављам да никоме (ко макар повремено сварати на мој блог), неће бити чудно што пишем о "две Србије". Наравно, назив мог блога је одраз личног става по овом питању, али је чињеница да у оваквом мишљењу нисам усамљен, јер на овим  просторима заиста постоје "две Србије". При чему је једна коју ја зовем Србија ван Београда и она друга која живи у престоном граду. У ове "две Србије"  свако живи свој живот, који подразумева да се једни другима, превише, не мешају у исти. Тачније, тај однос је у стању, такозване, "хладне резерве". 
Ипак, у време избора (као што је то тренутно), дође до извесне промене, када "хладна резерва" прелази у статус "топле резерве". Али је та подела на "две Србије" и даље уочљива. Односно, током изборне кампање и самих избора, граница те две Србије није код Бубањ потока, са једне, или на почетку војвођанске равнице, са друге стране. Тачније, та граница губи географске одреднице и добија политичке. И то траје. Као да није ни престајало. Управо због тога, претпостављам да није потребно подсећати да је та политичка подела Србије, односно, та располућена Србија, пројекат који је настао деведесетих, у такозваној Милошевићевој Србији, чији су експоненти, без неких великих измена, они исти који и данас чине политичку номенклатуру. И јасно је да, упркос великом труду, употреба разноразних средстава из палете "политичке хигијене" (која траје скоро десет година), није дала жељене резултате. На то упућује понашање представника "владајуће Србије", укључујући и актуелног премијера и кандидата за председника Србије, који у овој предизборној кампањи бацају "дрвље и камење" на политичке противнике, а самим тим и на грађане ове државе који их подржавају. Подсећања ради, ту поделу на "две Србије", односно на "ове" и "оне", или "нас" и "њих", дежурни хушкачи деведесетих су представљали и као "патриоте" и "издајнике", због чега ме не изненађује да је то "насушна потреба" и њихових политичких наследника.
И без обзира колико се кандидат владајуће коалиције трудио да у својим наступима прикрије да је и сам инспиратор тих подела, чак и политичким лаицима је јасно "одакле ветар дува". Јер је, управо актуелни премијер и кандидат за председника Србије, лансирао причу о томе да ће се он сам, у име "нас" супротставити "њима", односно, неким "удруженим досовским кандидатима". Актуелном премијеру и кандидату за председника Србије, Александру Вучићу, очигледно, смета и оних стотину јавних личности , који су, још и пре но што су избори били расписани, упутили апел тадашњем Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, да се кандидује за председника Србије. Толико да није пропустио прилику да њима, али и читавој јавности поручи да се ради о "лажној елити".
Оно што је карактеристика досадашњег дела кампање (а нема назнака да ће то бити промењено), такође представља "две Србије". И из авиона је видљиво да се кандидат владајуће коалиције (још увек актуелни премијер) и не труди да направи разлику кад наступа као премијер а када као кандидат за председника. При чему никога не брине то што министри и други државни функционери користе службене аутомобиле за одлазак на митинге свог кандидата. То, очигледно, не брине ни Агенцију за борбу против корупције. Тако да они силни аутобуси који, из једног у други град Србије, возе премијерову добровољну и ону другу подршку, према претходном податку делује сасвим наивно.
Међутим, грађане ове државе (по мом скромном мишљењу), много више треба да брине податак, који су објавили неки медији, према коме састав Републичке изборне комисије није у складу са Законом о избору народних посланика, који се примењује и на избор председника Србије, али и да је угрожено изборно право.
Судећи по томе, није велико изненађење што смо, бар у досадашњем делу кампање (при чему треба признати да темпо "диктира" кандидат владајуће коалиције), могли да видимо и чујемо да су многи кандидати заборавили основни правни документ (Устав) и законе на којима се темељи постојање ове државе. Да је другачије, кандидати би, много више, говорили о својим надлежностима које проистичу из Закона о председнику Републике, али и њему надређеног Устава. Али, када би неки кандидати морали да говоре само о надлежностима дефинисаних Уставом и законима, сва је прилика да не би имали о чему да говоре. Међутим, како ни једним правним актом није дефинисано о чему могу, или не да говоре у својим кампањама, кандидати (или њихове присталице), најчешће, говоре оно за шта су убеђени да би грађани  желели да чују. А грађани су, бар на папиру, основ свега.
Јасно ми је да не постоји баш много људи који сматрају да текст неког закона, па чак и Устава, може да буде занимљиво штиво за читање, али мени се учинило занимљивим да овде цитирам део нашег Устава који се односи на Уставна начела, дефинисана чланом један.
"Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима."
Ништа мање није значајан ни део Устава који, у члану два, дефинише носиоце суверености.
"Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и
преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." Из ова два цитирана члана, јасно је да је грађанин основ нашег Устава.
То, како изгледа, једино није јасно Милошу Вучевићу, који, тренутно, осим функције градоначелника Новог Сада обавља и функцију потпредседника Главног одбора Српске напредне странке. Јер је, судећи по саопштењу које је објављено на званичном сајту његове странке, Вучевић има доста проблема да схвати ко су то грађани ове државе, упркос чињеници да је завршио правни факултет. Због чега се неминовно намеће питање да ли је ово био "домаћи задатак", или се господин Вучевић "сам сетио" да треба написати нешто што би однело који позитивни поен противкандидату његовог шефа? Не водећи при томе рачуна да човек кога покушава да критикује, кандидат грађана за председника Србије, Саша Јанковић, никада не употребљава терминологију за коју се определио Вучевић - "путујући циркус", "отпадници", "рециклирани политички прелетачи", "камарила", "да Србију дели на грађанску и ону другу, ваљда сељачку"...
Осим тога, поставља се питање због чега некоме ко је, као Саша Јанковић, десет година обављао функцију Заштитника грађана, забрањена употреба термина грађанин? При чему, бар колико је мени познато, господин Јанковић није правио поделе на "грађане из града" и "грађане са села". Напросто, грађанин је одредница која, како то "каже" Устав Србије, дефинише носилаца суверенитета ове државе.
Можда то смета господину Вучевићу? Или је и то резултат оне поделе на "две Србије", са почетка текста?