среда, 29. децембар 2010.

Т А Ј Н А


Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, нe зна грм шта суседни грм сања нити птица шта се догађа између грања.“                                   

Претпостављам да су ови стихови ( некадашње обавезно градиво у средњим, али и у основним школама и на бројним такмичењеима рецитатора ), толико познати да им не треба наводити аутора. Али, ко зна!?
Ко зна (ах, нитко, нитко ништа не зна. Крхко је знање!),
одговорио би, да се однекуд појави, Добриша Цесарић (10.сијечањ1902,Славонска Пожега18. просинац 1980,Загреб).
Да не проверавам. Ради се о стиховима из песме „Србија је велика тајна“, Десанке Максимовић (16.маја 1898.Рабровица код Ваљева – 11.фебруар 1993. Београд). Али, нисам се случајно сетио наше чувене поетесе. Још мање ми је намера да подгревам страсти код њених „слепих“ обожавалаца, нити њених, такође, „слепих“ опонената. Не бих ни да узнемирим њену племениту душу, у нади да лебди негде изнад Бранковине, тамо где су покопани њени земни остаци.
Њени стихови су ми послужили као добар увод у тему. У прилог тврдњи да је Србија (и даље!) велика тајна. А тако ће и остати! Кажу, до пролећа. А до када, не знамо...
Тако се, неславно (бар за сада), завршио покушај Српског покрета обнове (који траје готово читаву деценију), да се отворе тајне архиве, односно да се изгласа Закон о отварању тајних досијеа. Уједно, чини ми се да је то један од највећих промашаја „петооктобарских снага“ не само у овој, одлазећој, 2010. години, већ и у читавој „демократској декади“. И то све због „банане“ коју су СПО-е ударили „велики“ коалициони партнери – Демократска странка и Социјалистичка партија Србије. Или, да поједноставимо ( а што да се лажемо?!), први човек полиције и први човек државе.
Е сад, остаје нам само да тумачимо поруке овог чина. Да ли се све то десило због тога што није постигнут договор у вези са тим коме ће припасти заслуга за „убачену тројку“? Да ли се неко уплашио да „мали“ коалициони партнер не „покупи“ превише заслуга? Или је нешто много „животније“ у питању? Изгледа да се, ипак, свашта може прочитати у тим тајним досијеима. Па чак и много тога што би бацило ново светло на појединце „великих“ коалиционих партнера!?
Јер, још колико до половине последњег овогодишњег месеца све је изгледало идилично, а грађанима Србије се већ смешио "закон о тајнама". А онда се доготило то "нешто". Предлагачи овог закона нису имали довољно гласача за свој предлог, а "велики" коалициони партнери су саопштили како "се од закона није одустало, али да се са њега скида ознака хитности". Не липши магарче...
Уместо подршке "великих" коалиционих партнера, СПО је добио подршку "мањих" Г17плус, ЛСВ, странака мањина, СДП, као и опозиционе ЛДП. "Велике" опозиционе странке, такође, нису биле заинтересоване за овај закон. Може се само нагађати због чега.
И онда је, по већ опробаном рецепту почело "прање". Сви су хтели да појасне свој став у вези са "неотвореним тајним досијеима". Причало се и о томе да је у питању јако осетљива тематика и да треба бити обазрив...
У изјави за медије, Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, ишао је толико далеко да је испричао и један "типичан" пример осетљивости теме. Наиме, у време када је он имао увид у свој досије, видео је неког чичу "који плаче јер је из тајног досијеа сазнао како га је покојна супруга варала са најбољим пријатељем". Прави пример за осетљивост теме!
У сваком случају, показали смо да смо тврђи и од Амера. Њихове тајне и друге службе, у парампарчад су разбили Викиликс и Џулијан Асанж. Само се наш ДЕ-БЕ (или боље рећи УДБА - слабо се ту нешто мењало! ), још доста добро држи.
Сетих се да су социјалисти, некада, пласирали слоган:"Сви смо ми по мало социјалисти", али мислим да нам боље приличи парафраза овог слогана: "Сви смо ми по мало де-бе-ов-ци".
Отварање тајних досијеа Министарства за државну безбедност Немачке Демократске Републике (Штази), имало је за последицу и сазнање да је у овој тајној обавештајној служби бивше Источне Немачке било запослено 274.000 људи. Тврди се да је ова, најбруталнија служба комунистичког режима имала једног агента на 165 становника, док је старији брат КГБ имао једног на 580, а да је Гестапо, током Другог светског рата, имао једног агента на 2.000 људи. Према тим подацима, свака зграда имала је свог доушника.
По мом скромном мишљењу, код нас је ситуација била много гора, јер ми се чини да је сваки улаз, у свакој згради, имао свог доушника или "сарадника система". И оно што је најгоре у свему је да то "стање" још траје, односно да они још увек „раде“. Како другачије објаснити чињеницу о неким "недодирљивим" људима који су "добри" у свим системима и могу да "раде" шта год им се прохте?! Наравно, чешће мењајући партије него чарапе! 
И на крају, можда треба поставити и следеће питање: "А да ли би се нешто променило доношењем Закона о отварању тајних досијеа?" Е, могуће је да у том грму лежи зец!
Јер, треба се подсетити да је 2003. године, такође по хитном поступку, донет "закон о лустрацији", односно, Закон о одговорности за кршење људских права, са роком важења од 10 година. И шта се десило? Ништа. Тај закон до сада ни једном није примењен. Онај ко има мало дуже памћење, може се само присетити колико има "кандидата" у садашњем политичком естаблишменту Србије, на којима би он могао бити примењен. Међутим, поставља се питање -како? Јер, "велики" коалициони партнери ДС и СПС, у међувремену су потписали Декларацију о политичком помирењу и постали "најидеалнији" партнери у Влади. Има и оних који су постали "најидеалнија" опозиција. Тако да се сада поставља питање на кога би се и применио тај закон, пошто ЛСВ предлаже продужетак његовог рока важења на још 10 година. Да ли то значи да ћемо још толико морати да чекамо да би урадили оно што је требало урадити јуче? Ако неко мисли да је то много, треба се подсетити да нам је 10 година већ "појео" режим Слободана Милошевића. И још 10 "петооктобарске снаге". Да ли је то много? Зависи шта нам је репер!
Чини ми се да је прави одговор на то питање (не слутећи да ће баш нама требати), дао руски књижевник Николај Семенович Тихонов, пре више од пола века, а што је тако маестрално, много година након тога, изрекао Раде Шербеџија.

Речник мање познатих речи :
сијечањ - јануар
просинац - децембар
нитко - нико
повијест - историја

недеља, 19. децембар 2010.

ЕРОГЕНА ЗОНА


По свему судећи, у Србији је завршена изборна грозница. Дакако не она права, коју неспретно призивају и прижељкују они који су, колико јуче, сишли са власти и они који су, у време бившег, "Милошевићевог режима" били на власти са једним делом оних политичких снага које су и данас на власти. Да не буде нагађања, мислим на унутарпартијске изборе. Тако се бар може закључити по, управо, окончаним унутарпартијским изборима три коалициона партнера - Српском покрету обнове, Социјалистичкој партији Србије и Демократској странци. И управо тим редом. И према датумима одржавања и према, тренутном, политичком рејтингу. А ко више воли математику, читаву ствар може представити и на овај начин :
Оно што је заједничко за сва три поменута догађаја, који су потресали нашу политичку јавност протеклих недеља је чињеница да су у сва три случаја, као једини кандидати за председнике својих странака, "победили" стари председници. Осим тога, на сва три "висока" партијска скупа, није било ни претераних изненађења у избору осталих челника ових странака.
Али, ове скупове је повезивало и то што се на свима њима, у главној улози, појавио председник Србије и председник најјаче политичке групације унутар Коалиције која твори садашњу власт ове државе - Борис Тадић.

Вук Драшковић и Борис Тадић
Некако се стекао утисак да је он јунак сва три догађаја које сам поменуо. Он је човек који је дошао на Шести сабор СПО и тиме јасно ставио до знања да Демократска странка рачуна на свог коалиционог партнера и на наредним изборима који ће бити - никако пре - но у изборној 2012. години. Осим тога, Тадић је на Шестом сабору СПО најавио да ће нам и наредне године бити тешко, али да ћемо у наредних десет година остварити и свој "европски сан". И још у току самом говора, то је и кориговао. Утешио нас је да наш "улазак у Европу" неће бити на крају тог периода од једне декаде. Они који воле да се шале, то су превели на практични језик и рекли - "дакле, 2019." Пажљивим посматрачима није промакла ни поприлична нежност која је "размењена" између два лидера Вука Драшковића и Бориса Тадића, која је завршена држањем за руке и њиховим победоносним дизањем у ваздух.
Многи тврде да је и то довољно, имајући у виду да су коалициони партнери, као проверени европски десничари, свом коалиционом партнеру и председнику државе "подметнули" краља. Наравно, краља у оригиналној верзији химне, пошто га "уживо" ни они нису видели, упркос чињеници да и даље (готово једини) баштине идеју монархизма у Србији.
Ивица Дачић и Борис Тадић
Међутим, такође пажљивим посматрачима, није промакао ни тај податак да је председник Тадић (у функцији председника Демократске странке и моћног коалиционог партнера), тако очински и нежно загрлио председника Социјалистичке партије Србије, Ивицу Дачића, на Осмом, "историјском", (како је сам Тадић рекао) конгресу социјалиста. Ако претпоставимо да  Тадић млађаном Ивици није тражио ерогене зоне (негде иза увета), и уважимо чињеницу да се нису пољубили, онако по "српски" - три пута, остаје нам само претпоставка да је ту било неког "шапутања", у стилу : "Држи се ти мене и не брини за своју европску будућност. А ни лустрација ти не може ништа, пошто си ти у време "несташлука" своје странке био млад. И зезнућемо ове из СПО, па нећемо отварати питање тог Закона о тајним досијеима". Упркос податку да се Тадић социјалистима обратио са "другарице и другови" и поруке да "Ивица Дачић и ја, делимо исту визију", занимљиво је да њима није "орочио" улазак у Европску Унију.
А оно што није пошло за руком провереним монархистима и "европским десничарима", пошло је за руком "провереном социјалисти", Ивици Дачићу. Њему и њиховом социјалистима обратио се лично Њ.К.В. Престолонаследник Александар II Карађорђевић, честитајући му на, поновном, избору.
“Честитам Вам на поновном избору за Председника Социјалистичке партије Србије.Сигуран сам да ће Социјалистичка партија Србије под Вашим вођством наставити да ради на добробит грађана Србије, и да ће у сарадњи са другим политичким партијама доприносити јачању и стабилности наше земље.У нади да ћемо се ускоро видети, изволите примити моје срдачне поздраве и најлепше жеље за успех и свако добро у будућности“.
Сигуран сам да је, управо тај телеграм, али и многе друге ствари које нам се дешавају ових дана унео додатну пометњу у онај део "широких народних маса", који је још увек био убеђен да је очувао здрав разум. Јер, или је Престолонаследник "побркао лончиће" па телеграм послао на погрешно место, или је погрешно разумео поруку коју су му слали некадашњи опозиционари, током десетогодишње борбе против режима Слободана Милошевића. Или се у СПО и ДС нису хвалили исто таквим телеграмом ? 
А као што су то већ констатовали "дежурни" политички аналитичари, на сва три изборна партијска скупа није било "претераних" изненађења. По свему судећи, најмање их је било у Српском покрету обнове. Осим председника Драшковића, изабрано је и седам потпредседника : Срђан Срећковић, Александар Југовић, Сања Чековић, Александар Чотрић, Жика Гојковић, Зоран Миленковић и Мирко Чикириз. Општа је констатација да су то, уз млађе и они проверени кадрови који су остали доследни овој странци ових последњих, за странку, турбулентних година.
И код социјалиста је, готово све, остало по старом. А по свему судећи, најбоље су прошли такозвани  "чувари ковчега" . Уз председника Дачића, за високо место се изборио професор др Жарко Обрадовић, који ће бити његов заменик и потпредседник, док су се за остала потпредседничка места "изборили" : професор др Славица Ђукић Дејановић, Милутин Мркоњић, Душан Бајатовић и др Дијана Вукомановић. А за председника Извршног одбора, Главног одбора изабран је, а ко други до, Бранко Ружић.
За разлику од скупова СПО и СПС, на којима је Тадић, на различите начине, говорио о "европском путу", на сопственој Изборној скупштини, је (како и приличи) био најпрецизнији и са најкраћим роком. "У Европску Унију улазимо до 2016. године", поручио је "својима" Тадић.
Борис Тадић, председник ДС
Но, изгледа да су, "његови", имали неку другу "фрку" и да им је то са Европом, било у другом плану.
Јер, осим Тадићу и Мићуновићу, којима су, као јединим кандидатима, била загарантована места и Јелени Триван, као јединој жени и Пајтићу, који је "бранио све три боје Војводине, била су још три "упражњена" места, а четири кандидата. И не само због тога, већ и због податка да се због "пада система" са електронског, морало да пређе на (при) ручно гласање. Након "узбуђења" која су трајала готово читаву ноћ (као некада у "добра стара времена", када су комунисти држали своје чувене ноћне седељке, од чијих исхода је зависила судбина државе), саопштено је да су нови потпредседници : Драган Ђилас, Душан Петровић, Бојан Пајтић, Драган Шутановац и Јелена Триван.
Е управо то је онај део који највише треба да интересује Србију ван Београда . Јер, како се и претпоставља, Ђилас ће се бавити Београдом, Пајтић Војводином, Шутановац Мрчајевцима и околином коју обично зовемо Шумадија, Јелена Триван улогом жена, а остатком Србије, или Србијом ван Београда, по свему судећи бавиће се Душан Петровић. А због чега је то важно? Мислим да ће, управо Петровић, у врху најмоћније политичке групације у Србији, "кројити капу" многим општинским одборима у Србији ван Београда. Због чега, вероватно, треба да страхују они који су се, у претходном периоду, мало "заиграли", "отргли контроли", или играли на "погрешну карту". Ја бих се у то кладио! А ви?

четвртак, 16. децембар 2010.

РОЂЕНА ДА УМРЕ


Она је рођена на данашњи дан 1991. године. Тада је у држави њеног рођења већ увелико беснео рат, што је у приличној мери, одредило и њену судбину. За њено зачеће и рађање везана су многа имена, па се вероватно ни они сами не би усагласили у вези са тим ко је у томе имао одлучујућу улогу. Но, било како било, она је рођена те зимске ноћи и требало је бринути о њој. То није било баш увек лако, па је и њено одрастање било скопчано са мноштвом проблема. По свему судећи, њено превремено рођење утицало је на то да, веома често, има здравствених тегоба, тако да готово никога није ни изненадило када је, не дочекавши ни своје пунолетство, напустила овај свет.
Да не буде забуне, ових неколико уводних реченица односи се на Самосталну телевизију Неготин (СТВ), електронски медиј, који је рођен у Неготину, дакле у  Србији ван Београда.  А то није неважан податак. Јер, много година након тога, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци су, по признању многих, били боље информисани него житељи српске престонице.
Да се све променило, сведочи и податак да је, у међувремену, Неготин "сахранио" две телевизије (а трећа-која је рођена недавно- још је у повоју, бар што се покривености сигналом тиче), па се, све чешће, о овом делу Србије говори у контексту "медијског мрака".
Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиджа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу поменути ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да је то већ добро познато. А прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја постајем званични биограф Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (мада ће то зазвучати нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности,  поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део. А сада кратко подсећање.
Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога са емитује програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.
Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.
Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".
У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте  у Неготину, а почетком1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.
Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша".  Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.
То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога  је емитован програм.
 Међутим,  грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају  Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију  који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.
Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.
Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.
И наравно, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија који су током свих ових година деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи.
То није само констатација која се везује уз оно "о покојнику све најбоље", већ је то апсолутна истина. Уосталом, много је оних који то могу да потврде и са једне и са друге стране екрана.

петак, 10. децембар 2010.

ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА


Чини ми се да, све чешће, не умемо или не можемо да „пронађемо“ себе. Срљамо и лутамо, као пијанац у мраку, љути на себе, што нам се, ето, опет поновило. Али само до новог пијанства. Увек постоје „они“ који би то нешто урадили боље од „ових“ и увек „они“ то знају да ураде само док не постану „ови“. Кад „они“ постану „ови“, као да је пала бомба, па се ничег не сећају. И зато имамо то непрекидно „трчкарање“ у круг. Чак и кад неко покуша да направи искорак, трудимо се да га што пре вратимо назад. Осим политичара, у томе велику улогу имају и медији. Просто се утркујући у томе да „оцрне“ некога или нешто, дајући лажни привид да у пљувачини учествују и  „широке народне масе“, које (под велом "коментара"), увек могу да пруже аргументавију за оно чувено: „народ тако хоће!“.
Најновији пример је прашина која се дигла због, наводног, „подметања неподобне химне“ Борису Тадићу, Председнику Србије, на Шестом сабору Српског покрета обнове. И тако, уместо да медији пруже на увид јавности шта је то ново или старо могло да се чује са овог највећег страначког скупа СПО (партије којој се не може оспорити допринос у рађању демократије у Србији), они су се, углавном, бавили тиме која се химна слушала.
Успут, нико није хтео (или желео) да подсети да је у питању партијски скуп странке деснице, која баштини монархистичку идеју, уз чињеницу да је та химна била она иста под којом су се oкупљали сви лидери некадашње опозиције, на свим важнијим скуповима који су означавали борбу против "Милошевићевог режима".
И, ако су то већ неке чињенице, онда је логично да се на, том скупу, свира управо та верзија химне. Kао што је логично да то за Председника Тадића није требало да буде изненађење. Поготову што неки, добри, обичаји налажу да, понешто, научимо о домаћинима, пре но што им одемо у госте. Дакле, интонирана је оригинална верзија химне, а не оригинал фалсификата и то на партијском, а не на државном скупу. Уосталом, не видим ни један паметан разлог да идеја монархизма буде, заувек, протерана са ових простора. Бар не на тако бруталан начин. Зар и на ту тему не треба рећи по коју? Наравно, аргументовано. И управо због тога, потребно је,  понекад, подсетити се нечега што је наша историја, традиција... Да нисмо тиква без корена. А о тим "коренима" постоје многа сведочанства. Једно од њих је у Архиву (бивше нам државе) Југославије и говори о томе да је та, оригинална, српска химна (помало модификована) коришћена и у Краљевини Југославији. 
 И то, ни тада, никоме није сметало. Сада, одједном, некоме смета. И уместо да погледамо где су узроци, љути смо на последице. А истине ради, (за оне који би да све буде легално), треба рећи да је употреба химне на страначком скупу СПО била у складу са Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, (чланови 35 и 36 ).
Осим тога, није ли помало чудно да у једној држави која на својој застави има круну (дакле, монархистички симбол), постане непожељно да у химни буде поменут краљ.
Поготову што сам, готово, убеђен да већина становника ове државе не би могла да направи (велику) разлику између оне заставе која нас "заступа" на Ист Риверу, пред зградом Уједињених нација, оне свечане, која је у кабинету председника Тадића, или српске заставе која је била у употреби од 1882. до 1918. године.

И то има неко, једноставно, објашњење. Убеђени смо да све знамо, да не желимо да нам "други соле памет", а дешава нам се управо то, мада нисмо ни свесни. Са друге стране, у одбрани од нових сазнања или обнављања "старог градива", веома често не желимо да чујемо, или схватимо, шта је неко хтео да нам каже. То нам се догодило и са порукама, које је, са Шестог сабора СПО, упутио лидер ове странке, Вук Драшковић. Поруке које је требало чути и над њима се замислити. Без мржње и предрасуда према човеку који их упућује. Јер, не треба заборавити ни то да је (без обзира шта ко о томе мислио), Вук Драшковић један од највећих  живих писаца које ова Србија има. И колико год се неко упорно трудио, његово место у историји књижевности ове државе је сигурно обезбеђено. А вероватно ће, и много тога што је говорио  на Сабору, бити сврстано у неко књижевно градиво. Можда нешто од овога што сам ја издвојио:

 
"Странке левице и њихови креатори јавног мнења не крију ликовање због трагичне истине да се десничарима данас представљају најекстремнији противници евроатлантског курса наше државе, корифеји мржње према суседима и неправославним религијама и народима, бранитељи српских злочина и злочинаца. То се догађа у држави чији су стратешки путокази, од Карађорђа до генерала Михаиловића, били десни и увек окренути ка Западу, ка Европи и Америци. Демократска и просветитељска државотворност десне Србије пала је онога момента када је СПО изгубио своју велику снагу и када су се, огрнути плаштом деснице, на том његовом пољу појавили најекстремнији настављачи антизападне политике и комунистичког наслеђа.

Застава Србије од 1882. до 1918. године

Као национална странка десног усмерења, ми се противимо свим уступцима антиевропским снагама у Србији и компромисима са њима. Последњи воз за Брисел не смемо пропустити, а пропустићемо га избегавањем ризика да, због безусловног курса ка чланству и у НАТО и у ЕУ, изгубимо неке гласове. Ово није време кампање за освајање бирача. Ово је време одлучујуће битке за освајање демократске, развојне и безбедносне будућности наше државе.Многи младићи и девојке Србије данас у својим рукама стискају погрешне заставе. Ако су за српску десницу, као што говоре, онда је њихово место под заставама Карађорђа, Доситеја, Вука, Обреновића, Карађорђевића, војводе Мишића, генерала Михаиловића, Цвијића, Панчића, Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Андрића. То су заставе десне, европске и победничке Србије."

По начину на који се опходимо према онима који "нешто повише од нас виде", имам утисак да, поново, пролазимо кроз деведесете. На један другачији, али једнако погубан начин. Тада од заглушујуће буке топова, помешаном са неподношљиво сладуњавим турбофолком нисмо чули ништа. А данас, заокупљени разноразним фармама, немамо ни воље ни жеље да чујемо и тумачимо шта нам поручују они који, још увек, имају шта да кажу.


среда, 8. децембар 2010.

СРБИЈА НА ИСТОКУ


На овогодишњој церемонији доделе Нобелове награде за мир, у Ослу, 10. децембра, по свему судећи (ако одлука не буде преименована у последњи час- не би било први пут!), неће бити Србије. Према саопштењу које је обелоданио Нобелов комитет, Србија се, на тај начин, сврстала међу 19 земаља које ће бојкотовати овај планетарни догађај.
Бојкот церемоније у Ослу, организовала је Кина јер је овогодишњи добитник кинески дисидент Лију Сјаобо, који се налази у затвору и кога Кина сматра државним непријатељем број један. Осим Србије, бојкот су подржале Русија, Казахстан, Колумбија, Тунис, Саудијска Арабија, Пакистан, Ирак, Иран, Вијетнам, Авганистан, Венецуела, Филипини, Египат, Судан, Украјина, Куба и Мароко.
Иначе, овогодишњи добитник Нобелове награде за мир, педесетчетворогодишњи Лију Сјаобо био је вођа чувених протеста на тргу Тјенанмен у Пекингу 1989.године.
Прошле године је осуђен на 11 година затвора због “подстицања субверзивне делатности” састављањем Повеље 08, у којој се залаже за вишепартијску демократију и поштовање људских права у Кини.

Знам да ће неки (не мали број) људи  у Србији ( што значи и Србији ван Београда ), рећи да то и није важно. Да имамо ми и већих брига и проблема од учешћа у испуњавању хирова неког ексцентричног проналазача. Но, како ствари, ипак, нису баш тако једноставне, крајње је време да, тренутно, владајућа политичка елита ове државе мало „изоштри“ слику и тон и својим грађанима упути јасну поруку, избегавајући комуницирање „у шифрама“.
Ако је циљ Еврпа, односно запад, онда то треба јасно и гласно да кажу својим поданицима. Овако, стиче се утисак да „они горе“ не знају на коју би страну. Ни на исток ни на запад. Или, и на исток и на запад. Као да се питају где да усмере овај брод, чији је кормилар, изгледа, све чешће одсутан. А та разрокост, створена гледањем једним оком на запад а другим на исток, може да створи и много веће, „здравствене“, проблеме. Тако сам ја протумачио реакцију нашег личног тренера“ за улазак у тим ЕУ, Јелка Кацина, који је био згранут одлуком да наши представници не буду у Ослу, на Међународни дан људских права. А човеку треба веровати на реч, ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, још колико јуче, били браћа.
Осим тога, ако не због других, Србија је требало да покаже мало више поштовања према норвешкој држави (која је - треба ли то рећи – историјски савезник и пријатељ Србије), јер  одлуку о овој престижној награди доноси Комитет норвешког парламента, а њеној додели присуствује и норвешки краљ.
Према саопштеном списку земаља које ће бојкотовати доделу Нобелове награде за мир, 10. децембра, у Ослу, уочљиво је да нема ни једне чланице Европске Уније, али ни оних које би хтеле да тамо доспеју, па се, још једном, може посумњати у искрене намере Београда да „Европа нема алтернативу“. Судећи по овом потезу наше спољне политике, очигледно је да има.
Изгледа да овде, многи, још увек, нису свесни да оне некадашње и велике државе више нема, па нема ни тог геополитичког значаја. Нисмо ми ни „капија истока према западу“ ни „капија запада према истоку“, већ све чешће остајемо само „Србија на истоку“, како је, давно, писао Светозар Марковић.