Т О П О Н И М И

Некако ми се, потоњих дана, по глави, поново, врзмају мисли које су ме опседале и пре двадесетак година. У време када се разбуктавао рат на простору претпоследње Југославије. И када смо, најпре, са сваком новом инцидентном ситуацијом, а касније, како се рат разбуктавао и са правим ратним операцијама, сазнавали имена села и насеља диљем бивше нам домовине, за које, до тада, ретко ко од нас да је икада чуо. Тако смо на најгрубљи начин упознавали своју (већ бившу) домовину. А у тој ситуацији, било је то далеко од оне тадашње фразе : "упознај домовину, да би је више волео".

Ових дана, сличне асоцијације ми се јављају слушањем телевизијских и читањем новинских извештаја о драматичним догађајима на граничним прелазима (које у строго контролисаним медијима зову и пунктови), Брњак и Јариње или барикадама код места Рударе. Управо ови топоними наводе ме на размишљање да ли сам икада раније чуо за називе ових места. И, вероватно, у томе нисам у мањини. А колико ли је тек неких других назива места диљем Косова и Метохије за које никада нисмо чули. Но, ја за разлику од нашег "државног врха", али и већине опозиционих странака, не гајим илузију да ћу имати прилику да, у свом, овоземаљском животу, та места и упознам. Чини ми се да је за то прилично касно. Кад је стицај животних околности хтео да се то не догоди раније. Тако да, сада, једино могу да констатујем оно што важи за већину Срба, да сам и ја, по питању Косова и Метохије, двострука личност! О том некадашњем делу Србије (то је реалност, јер да је другачије, представници државе Србије би могли да се шетају по читавом Косову и Метохији без ограничења) потпуно различито "размишљам" срцем и главом. Претпостављам да управо такав став провејава и у свим мојим ранијим текстовима, у којима се помиње Косово и Метохија, а  које сам објавио на овом блогу.  Текстови који су (гледано неким хронолошким редом), носили називе : КОСОВО (субота, 20. марта 2010.), NO NAME (четвртак, 29. априла 2010.), ГЛАС РАЗУМА (четвртак, 11. новембра 2010.) и МАРТ (среда, 9. марта 2011.)

Али, моја конфузија се може и разумети. Она мени, политичком лаику, коме је страно понашање у духу "најстаријег заната на свету", може бити и опроштена. Али се поставља питање да ли и наша Влада, као и већина политичара садашње Србије (и позиције и опозиције) може, по овом питању, да буде у конфузији. А чини ми се да је управо тако. У то ме је уверила и ванредна (10. по реду) седница Скупштине Србије која се (док ово пишем) одржава у сенци неуспеха опозиције да је, својим потписима, закаже и чињенице да је до њеног одржавања дошло на, наводни, захтев Владе. Па, толики политички лаик баш и нисам! Но, да не дужим даље по овом питању.

Не улазећи у то када ће, да ли и какву Резолуцију о Косову и Метохији овога пута изгласати Скупштина Србије (јер немам намеру да чекам расплет нечега што ће се, као и сваки хорор, одиграти у ситним ноћним сатима), морам да признам да у нашем Парламенту, по овом питању, нема ничег новог. И позиција и опозиција су кренуле у предизборну кампању, па се тако понашају и сада. Да је среће (и памети) у центру пажње и данашње скупштинске расправе (али и трајне државне политике) били би обични људи (пре свега Срби) који живе на Косову и Метохији. На читавом Косову и Метохији, а не само северно од реке Ибар, као да је јужна српска покрајина већ подељена.

Очигледно је да је држава Србија ушла у тунел из кога нема излаза. Понављајући да никада, ни под каквим условима, неће признати Косово (чак и владини функционери веома често заборављају да кажу "Метохија", а то није само топоним). 

Много би важније било да се Влада у Београду изборила, уз помоћ "међународне заједнице", да Србима на Косову (и Метохији) обезбеди место у уставу јужне покрајине, уз принцип такозване "позитивне дискриминације" (која није страна у међународном праву), али и равноправност којој, надам се, има места у једном мултиетничком друштву каквим Косово (и Метохију) жели да представи та иста "међународна заједница".

А да не говоримо о томе да је требало, поново уз помоћ "међународне заједнице" натерати власти у Приштини да брину о свим својим грађанима ( а Срби то јесу), као и да обезбеде услове за миран повратак оних који су протерани. И наравно, да, та иста "међународна заједница" обезбеди транспарентну заштиту за све Србе који живе на Косову и Метохији (без обзира да ли живе јужно или северно од Ибра). Да обезбеди и заштиту свих српских православних објеката, историјских и споменика културе, као и да се утврди јасан степен аутономије за Српску православну цркву. То је требало да ради Влада у Београду (без обзира из чијих партија долазили њени експоненти). Да промовише управо ту нашу културну и историјску баштину у свету, да нам се не догоди да се једног јутра пробудимо са сазнањем да су, рецимо, Грачаница или Пећка патријаршија албанска историјска и културна баштина. Није посао Владе у Београду да употребљава, тешком муком, издвојен новац пореских обвезника са територије "уже Србије" за нејасне "рачуне" или плаћање "дуплих" плата појединцима на Косову (и Метохији), већ да тај исти новац употребљава управо на промовисање српског битисања и вековног постојања нашег народа на том простору. А има се шта приказати и понудити свету, макар и оном делу који, као, то не жели да "види и чује". Може се то урадити и на алтернативне начине. Као што су се Албанци досетили (уз помоћ Бернара Кушнера), па снимили филм "У кавезу" у коме су Срби приказани као џелати који тргују људским органима (наравно албанским). Замена теза која пролази. Ту замену теза је до сада видело 100 хиљада људи. Мало ли је! И то оних који, вероватно, о овој теми никада не би ни чули на неки другачији начин. Да ли је могуће да ми не можемо да окупимо сву "филмску памет" ове државе која би се бавила израдом капиталних филмских пројеката чија би тема била Косово (и Метохија)? Без потребе да измишљају било шта. Или је то исувише "приземно" за нашу филмску елиту? Наравно, филмска уметност је само једна од области уметности (поготову за "широке народне масе"), где треба улагати. Таквих примера има још много. Али, тиме неко треба да се бави. Као дугорочним државним пројектом. Који не треба да траје за мандата само једне владе. Већ да буде обавеза свих будућих влада. На тај начин "никада нећемо признати Косово".

Јер, ако постојање Срба на Косову и Метохији, једног дана, потпуно, буде "избрисано", на чему власти у Приштини несебично раде (укључујући и промену, историјских, топонима), биће потпуно небитно да ли смо или не, формално, признали јужну српску покрајину.

Ј А Б У К О В А Ц

На данашњи дан, пре четири године, Јабуковац је постао синоним за трагедију. Деветоро мештана овог села, били су жртве зла, чије порекло још увек није дефинисано. Појам масовног злочина, након Јабуковца добио је другачије значење. А Јабуковац је добио место у свим светским енциклопедијама. Јабуковац није заборавио нико, али су, изгледа, Јабуковац заборавили сви. Породице жртава јабуковачког злочина, свака на свој начин, постале су жртве и ове државе. Државе која је заборавила да овим људима треба помоћ. У најширем смислу те речи. И то се примећује на сваком кораку. Ово је мој покушај да скренем пажњу на тај проблем. Због чега ћу, уместо уобичајеног коментара, представити део репортаже коју сам направио ових дана у Јабуковцу, а коју је, у целини, објавио данашљи Прес. 

Смирај дана. Крај јула 2011. Тишина. Не чују се чак ни удаљени гласови или звуци, тако специфични за свако село. Две главне улице, које се укрштају у центру села, потпуно су празне. Трепери једино ваздух исијавајући акумулирану јулску топлоту. Кажу, тако је било и тог петка, 27. јула 2007. А онда су тишину пресекли пуцњи. Смртна пресуда за деветоро невиних мештана Јабуковца. Пушку је у руци држао њихов комшија, тада 39-годишњи Никола Радосављевић.

Загледаног у таблу окачену на ограду цркве Вазнесења Господњег, препуну умрлица, из размишљања ме трже храпави људски глас.

- Новинар, а? Поново би да мало стављате со на рану ових јадних људи!? И да пишете оне глупости о влашкој магији - окренух се и иза себе угледах двојицу људи који испијају пиво, седећи у хладовини, на клупи испред зграде месне заједнице.

Не знајући коме се тачно обраћам, понудих „власнику храпавог гласа" да се представи и каже шта има. Кажем да ћу написати све што каже..., да га сликам.

- Ма ајде - одмахује руком „власник храпавог гласа". - Идите и сликајте убицу! О њему нико ништа не пише. Наводно је на лечењу, а питање је где се налази. Сликајте његове... - прекиде нагло, отпи још један гутљај пива, али не настави даље.

Готово постиђен што сам поново овде, ћутке прихватих одговорност за све што је било ко од колега погрешно написао о Јабуковцу и највећем масовном злочину у Србији. Али, реших да послушам незнанца. Упутих се према крају села где живе родитељи убице. До куће, одакле је око 17 сати тог 27. јула, ваљајући се улицом Албанске споменице, кренуло зло које је сејало смрт.

- Тешко сине, тешко... Осећам одговорност за оно што је урадио мој син - готово без питања одговара Петар Радосављевић (71), отац јабуковачког убице. - Наш син је пролио крв невиних људи, наших комшија.

Одлазим из дворишта у коме је живео човек који је постао највећи масовни убица у Србији. Пролазим оним истим путем којим је и он пролазио у свом крвавом пиру. Подилази ме језа...

Из дворишта куће Боронгића нико се не одазива. Високо на зиду куће број 110 постављена црна мермерна плоча. Са два пара фотографија. С леве стране Бранислав (57) и Драгиња (55) Боронгић. Жртве јабуковачког злочина. С десне стране слике њихових унука Александре и Викторије, које су погинуле неколико година пре тога у саобраћајној несрећи у Мађарској.

Преко улице, кроз закључану капију гледам двориште у коме су убијени Драган Ђорђевић (22), његов отац Вељко (58) и Драганова бака, Марина Барбуцић-Куткуреговић (70). Сања Ђорђевић, сестра, кћер и унука, тада није била код куће. Да је била, зло у људском лику тог црног петка однело би и њен, тада 19-годишњи живот.

- Сања није ту. Студира у Крагујевцу. Заветовала се над три гроба да ће завршити факултет. Не попушта... - каже комшија Чедомир Трујкић. - Сам бог зна како, има неку стипендију, али је питање да ли је то довољно.

Идући даље, према центру села, застајем код броја 83. Улазим у двориште где је, пре четири године, убијен 15-годишњи Срђан Баџикић. Момчић, који никада неће упознати свог брата Себастијана. Трогодишњег дечака који прекида игру и пружа ми руку. За столом под надстрешницом седе његови родитељи Изворинка и Синиша. Хтео бих да питам нешто, али ми реч застаје у грлу.

Шта питати људе којима је убијен син јединац? У покушају да га заштити, рањен је и Синиша. Тело му је још увек пуно сачме, укупно 46 зрна. Само уз кичмени стуб осам. Инвалид 87 процената.

- Не могу ништа да причам за новине. Ово не може да разуме онај ко то није доживео - каже Синиша препознавши ме.

Поново себи упућујем прекор, али прихватам понуђену столицу. Потребна ми је.

- Имам само два питања. Ко њега штити? И где је тај убица сада? - пита Синиша више себе него мене, гледајући према црној мермерној плочи са уклесаним именом његовог Срђана, на месту где је пао покошен сачмаром јабуковачког убице.

И преко улице, у дворишту Бадејевића, на зиду куће црна мермерна плоча. Под прозором момачке собе Бранислава (30), сина јединца Љубинке и Михајла.

- Мој Бране ми често долази у сан. Каже ми да није требало да буде убијен. Волео би да је жив, да нам је унуке подарио - каже јецајући Љубинка, бришући сузе крајевима шамије, као да се присетила како јој Бране у сну говори да не треба да плаче.

- Кажу да је убица био болестан. Али кажу и да је пио алкохол и по читаву шаку лекова! Ако су то знали, зашто нису водили рачуна о њему. Кад је био на психијатријском лечењу у Београду, његова жена и брат су потписали да га пусте. И држава је одговорна због тога - наставља Љубинка, наглашавајући да изгледа држава више брине о убици него о жртвама.

- Мало су нам помагали око сахране и то је све. Ко ће нама да помогне сада кад нашег сина нема? Обоје смо болесни. Требало је да држава распрода сву имовину убице и да обештети породице настрадалих. Они имају неколико кућа, аутомобиле, тракторе, њиве. Имају паре у банкама. Нека држава то прода и помогне жртвама - каже Љубинка.

У дворишту куће број 71 затичем Димитрија Банковића, свекра покојне Јелице Персе Банковић. Јеличин син Горан и супруг Чедомир нису код куће.

- Горан студира економију. Чеда ради. Мора се. Од нечег треба да се живи, али и да се школује Горан. Нико не помаже - прича ми Димитрије сузних очију, које гледају негде у празно.

Одлазим до куће где је живела Аника Чогић, девета жртва помахниталог јабуковачког убице.

Ни тамо не затичем никога, па напуштајући улицу Албанске споменице, одлазим ка центру Јабуковца. Не примећујући да је већ први сумрак, стижем до зграде месне заједнице. Из мисли ме трже дечја граја. Подигох поглед и на оближњем спортском терену, у центру Јабуковца, угледах мноштво дечака који су трчали за фудбалском лоптом. Са стране их бодре девојчице, њихових година.

- Има у Јабуковцу пуно младих. Имамо основну школу, а лети нам долазе и деца из Неготина. Па, ово је некада било среско и општинско место, где је живело око шест хиљада житеља. Сада их има нешто више од хиљаду. Трудимо се да обновимо село. Уредили смо центар, делом самодоприносом, а делом из општинског буџета. И то је Јабуковац. Мада знамо да на помен имена овог села људи имају другачије асоцијације - објашњава Јован Митојевић, председник Савета МЗ Јабуковац, додајући да ни сами мештани ту црну страну никада не могу и неће заборавити.

Не треба да заборави ни Србија!

П Р Е Ф И К С

Нећу се у овом тексту, како то на први поглед изгледа, бавити језиком (граматиком). Из бар два разлога. Најпре, нисам довољно стручан за то, а чини ми се и да је модеран, електронски, начин комуницирања, који укључује и блоговање, до те мере унаказио (и не само наш) језик да му нема помоћи. Или, да будем прецизнији, ја сам не могу ништа, а они који би требало да се тиме баве, то, још увек, нису препознали као озбиљан друштвени проблем.

Дакле, префикс, као наслов овог поста треба да буде, искључиво, у функцији једног сасвим одређеног слога (префикс), који ових дана свакоме од нас, готово, пара уши.

Ради се о префиксу де, који је послужио за творбу многих, па и оних сложеница које тако често слушамо у последсње време,  као што су  децентрализација, денационализација, деполитизација и департизација.

Наравно да ми ни на крај памети није да тврдим да такве тенденције, које укључују ангажовање читавог друштва у циљу позитивне трансформације, нису за похвалу, али ми се чини да се ти појмови тако олако троше (као вид предизборног маркетинга), да ће читава прича остати само то-мртво слово на папиру. 

Децентрализацијом   сам се, новембра прошле године, бавио и ја у једном од својих текстова. Наравно, на карактеристичан начин, због чега морам (неко ће рећи крајње сујетно), да констатујем да му не бих, ни након оволико времена, нити шта одузео, нити додао. А због чега бих, ако се ништа није променило? Осим што се повећао број оних политичких странака које, помињући ову  тему, бацају народу све више прашине у очи. У жељи да тај и такав (обневидео) народ, што је могуће лакше, "преведу жедне преко воде".

Да ми неко не би пребацио да по питању децентрализације имам амбивалентан став, желим да, сасвим децидно, устврдим да је то веома позитиван процес. Под условом да о њему не одлучују политичари (вође странака) који су на власти. Из простог разлога јер они овај проблем виде, искључиво, кроз број гласова које "тако децентрализована Србија" може да им донесе.

Осим тога, децентрализација Србије није само питање прерасподеле пара из државне касе и на који начин ће се ти новци трошити, већ је то много битније, државотворно, питање. Није то просто само питање да ли неки крај у Србији ван Београда може да опстане на економским принципима, већ да ли тај и такав, "тупи угао Србије" има и неки другачији значај. И није то само питање да ли је градоначелник Београда упутио помоћ неком полупустом крају Србије (обавезно пропраћено пренаглашеном медијском пажњом). То треба да буде нешто што би се решило, како би народ рекао "за сва времена". Или, како би се то модерним језиком рекло : системским мерама. Али, о томе наши политичари не желе, или не умеју, да воде рачуна. То што не примећују они, приметио је Кристер Асп, амбасадор Краљевине Шведске у Србији, који је констатовао да је Влада одговорна што су велики делови територије Србије "буквално испражњени миграцијом становништва". 

Дакле, није децентрализација ексклузивно партијско питање појединих странака које су изгубиле подршку у престоници, па би да мало захвате воде и са "бистрог извора". Не могу се партијски лидери враћати "свом извору" и "свом корену" само кад им у престоници "пође наопако". О томе треба да размишљају стално. Чак и по цену да изгубе гласове. Јер нема ни једне странке чији челници неће рећи да им је "једино Србија важна". Или, што би се рекло, "Србија изнад свега". Ако је тако, морају да схвате да је Србија и испод Бубањ потока, да постоји и Србија ван Београда.

Денационализација, или, како се то сада новоговрним, европским речником каже реституција, још једна је од оних ствари у коју се Србија упетљала "као пиле у кучину". Али и још једна од оних обавеза које морамо да приложимо на "олтар Европе". Јер, Европа хоће чисте рачуне. Европи не треба тај баласт из прошлости са којим не би знала шта да ради. А са којим ни наша политичка елита, сада, нема благе везе шта би да уради. Јасно је мени да озбиљна држава мора да враћа и своје "старе дугове", поготову што, према неким евиденцијама, постоји око 110 хиљада захтева за повраћај одузете имовине. Најновија обећања челника ове државе су да ће Закон о реституцији бити у скупштинској процедури ове јесени. Међутим, према ономе што се могло чути у јавности и овде држава има један приступ решењу проблема, а Мрежа за реституцију (организације која се бави проблемима оних који од државе потражују своју или имовину својих предака), сасвим други. Они којима је држава некада немилице отимала имовину (и њихови потомци) хтели би своју имовину назад. Али је проблем што те имовине, углавном, више нема. Или је променила власника и по неколико пута. А враћање дуга у новцу, такође је велики проблем. Пошто држава може свој јавни дуг да увећа "само" до три милијарде евра, изгледа да ће, као и много пута до сада, овај дуг бити "равномерно" распоређен на све нас. Тако што ће држава,  вероватно, да посегне за штампањем "државних обвезница" којима би у неко догледно (како за кога) време тај дуг вратила. Тако ће држава, још једном, затворити круг на само њој знани начин. Некадашња власт у оној, непостојећој држави, одузимала је иметак богаташима и дала радницима!!!?. Ова нова, демократска власт, све је то одузела од радника али и државе и (како се сада испоставља), у многим случајевима сумњивим приватизацијама све то, багателно, продала неким новим богаташима (од којих је већина из времена друга Слобе). А круг се затвара тако што ће сада, она иста сиротиња која је истерана на улице и остала без својих радних места у продатим фабрикама, морати да, кроз државне обвезнице, враћа дугове за одузету имовину некадашњим богаташима.

Деполитизација или департизација јавних предузећа о којој се ових дана толико и тако жучно расправља прилично је стара тема. Али се њој, као и многим другим темама, интензитет појачава сразмерно приближавању избора.

Занимљиво је да је ово омиљена тема и позиције и опозиције. И једни и други причају о деполитизацији, односно, департизацији јавних предузећа.

Само је привид да је ту тему започео Млађан Динкић, однедавно лидер нове странке, инспиративног назива (УРС), који је направио још једну вратоломију у свом политичком животу, неби ли, обележио и другу деценију владавине некадашњег ДОС-а обогаћеног неопходним примесама остатака некадашњег режима.

Јесте он некако био најгрлатији у томе, али је то била она класична прича "да се Власи не сете", те да га нико не би пропитивао колико је директора из редова његових странака "тамо где треба", или колико је његових поверљивих људи у управним одборима ( у којима, како кажу, плата и није нека, али ни посао није неки). Било би занимљиво да и то Србија сазна!

Ни остале владајуће странке немају се на шта пожалити. Оне знају ко су све "њихови људи" и где су све распоређени. Истини за вољу, многи од њих су, током ранијих периода, били и нечији други људи, али то овима никако не смета. Све док показују довољну дозу кооперативности, односно полтронства. И све док поштују принцип: "Вежи коња где ти газда каже"!

А то што сада из редова владајуће коалиције иде прича да директоре треба бирати конкурсом, вероватно је у директној вези са предизборном кампањом која је већ почела, мада "стартни судија" још није дао знак. Претпостављам да у овој коалицији влада став "ајде и ми да мало причамо о томе, да не заостајемо превише". А ако некада и дође до тога да се директори бирају на конкурс, вероватно ће у комисијама седети патијски кадровици, који ће одабрати управо "оне најбоље".

О наводној жељи да се директорска места ослободе "политичког утицаја" говори и Чедомир Јовановић, коме је то омиљена тема на путу кроз Србију. Е сад, два разлога могу да буду томе. Или је Чеда наиван, па га ови "испод њега" фолирају, или не уме да, међу људима који се око њега тискају,  препзна људе који су већ сами себе кандидовали за неко директорско место или место у неком управном одбору. Просто не могу да верујем да један драматург може да буде толико наиван и поверује да су сви ти људи његови и фанови његове политике.

По реакцијама напредњака, могло би да се закључи да су и они против политизације "директорских фотеља". А за ту политизацију оптужују садашњу власт да су "апсолутно политизовали и јавна предузећа и правосуђе и све што има живота у Србији", како је то изјавио лидер СНС, Томислав Николић.

Додајући (Тома) да "чим дођу избори, они говоре о томе да треба постављати стручњаке, а забораве колико афера су њихови партијски кадрови направили у тим истим јавним предузећима".

Ако ја добро умем да тумачим неки политички став, ово би требало да значи да напредњаци, ако и кад дођу на власт, ни за живу главу неће пропустити прилику да заседну у та иста јавна предузећа, али и у "све друго јавно и мање јавно", а све оправдавајући то жељом да "раскринкрају" ове садашње шта су све радили док су били у тим фотељама.
Уосталом, јавна је тајна да су се напредњаци за то већ добрано припремили. Тако што су, чак и  у најнижим "партијским ћелијама" поделили "ресоре" у којима чекају кадрови спремни за ускакање у "освојене фотеље".

И тако у круг.

Важно је да су свима уста пуна речи које у себи имају и тај фамозни префикс де (децентрализација, ненационализација, департизација или деполитизација).

Готово је невероватно ( јер на први поглед није ни у каквој вези), али, у том контексту, нико не говори о дехуманизацији, деградацији, девалвацији, депресији, демотивацији, или дестабилизацији.

А можда би требало!