уторак, 30. јун 2015.

О ЗАСТАВИ


Државна застава Србије
Бавећи се, пре неколико дана, на овом месту, односом грађана према застави једне развијене скандинавске државе (правећи паралелу са ситуацијом код нас), нисам ни слутио колико све ово може да буде актуелно. И колико смо ми, као држава (али и народ који у њој живи, без обзира на нацију, веру и политичка уверења), попустљиви када је у питању нешто што једним именом зовемо: државна обележја.
Са друге стране, на потенцијалне проблеме у овој области, медији, али и корисници њихових информација реагују превише емотивно, уместо да се о свему томе одлучује "хладне главе", али у складу са важећим законским решењима. Уосталом, постојање закона и њихова примена, чине једну територију државом. Уређеном, демократском државом.
Народна застава Србије
Једну такву ситуацију имали смо прилике да видимо на крају Европског првенства у кошарци за жене, које су организовале Румунија и Мађарска, а чија се завршница одиграла у Будимпешти. Као што је познато, наше кошаркашице су се на овом шампионату окитиле златом, али је сенку на читав догађај бацио организатор у тренутку када је интонирана српска химна, уз коју се на победнички јарбол дизала наша застава без грба. Односно, такозвана Народна застава. Или, уколико би желели да се мало вратимо у ближу историју, застава Републике Србије у периоду од 1992. до 2004. године. Из периода када је Србија била једна од чланица (уз Црну Гору) Савезне републике Југославије.
Као што је могло да се претпостави, тај догађај у Будимпешти изазвао је мноштво реакција у домаћим медијима, који су у насловима, углавном, имали речи срамота и скандал.
Чини ми се да је и једно и друго било пренаглашено имајући у виду основну сврху медија да доносе информације а не закључке. Са друге стране, било је упадљиво да се по овом питању нису оглашавали државни званичници (или је мени та реакција промакла), а сведоци смо да су исти склони оглашавању у вези са свакојаким и мање битним догађањима.
Наравно, ако изузмемо реакцију Драгана Ђиласа, који је у функцији председника Кошаркашког савеза Србије био присутан на шампионату у Будимпешти.
Оно што је мени, посебно, било индикативно је понашање једног медија (Б92), који је о овом догађају у Будимпешти најпре известио као и сви други (користећи термине скандал и срамота), а да су се након тога извињавали објавивши на свом интернет порталу, под насловом "Може и застава без грба", како "догађај у Будимпешти, можда и није толики скандал колико се у почетку чинило". А све то поткрепљујући цитатима из Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Врхунац читаве ове приче је на крају текста где се "Спортска редакција Б92 извињава читаоцима и организаторима такмичења на таквуој оцени и довођењу јавности у заблуду"
Искрен да будем, нисам баш сигуран шта ми је овде било јадније. То што су, у првом оглашавању у вези са догађајем у Будимпешти непрофесионално извештавали користећи утиске а не чињенице, или то што су се, касније извињавали. Јер ни једно ни друго није било потребно. Без обзира што су у другом тексту "пронашли" оправдање за организаторе и њихов пропуст са заставом. Наравно, како то обично бива, када се жели нешто оправдати, цитирани су они делови поменутог Закона који су писцу (или писцима) текста на интернет порталу одговарали да "докаже" своју теорију. И ту је почетак и крај свих наших заблуда. Јер смо склони површности и немамо ни воље ни жеље да се, макар мало, потрудимо да уђемо у суштину проблема (што је обавеза новинара), како би га саопштили јавности. 
Наравно, поведени писањем медија, огласили су се и грађани који су у својим коментарима, реаговали емотивно и "на прву лопту". А све по оном систему "кад могу они (медији), што не би и ми". И све то је, још једном, показало да у овој држави нема јединственог става чак ни по питању државних обележја, што, по природи ствари не би требало да се доводи у питање. Посебна је прича да ли су она (обележја) у духу традиције и потреба грађана ове државе. Али, оно на чему треба радити је едукација народа да су закони темељи једне државе и да се они морају поштовати. Све док се, у духу демократије, исти не промене.
Грб Републике Србије
У данашње време, захваљујући доступности информација, све се може веома једноставно и лако утврдити (што је обавеза медија) и предочити корисницима информација. Тако су медији треебали да поступе и у овом случају. Дакле, да информишу јавност да је направљен пропуст (без непотребног карактерисања на овај или онај начин) и да се позову на релевантне чињенице. У овом случају на Закон о изгледу и употребу грба, заставе и химне Републике Србије.
Јер у поглављу под називом Остали случајеви употребе Народне заставе, а у члану 29 пише да се Народна застава може истицати:
1) приликом прослава, свечаности и других културних, спортских и сличних  манифестација;
2)    у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.
Међутим, то је само једна страна медаље. И део на који су се позвали новинари Б92. Читаоцима су прећутали (или нису видели), један други део Закона.
У поглављу, које претходи цитираном, под називом Остали случајеви истицања Државне заставе, а у члану 24 пише да се Државна застава може истицати:
1)  на прославама и другим свечаним манифестацијама којима се званично обележавају догађаји значајни за Републику Србију;
2)  приликом међународних сусрета, такмичења и других скупова (политичких, научних, културно-уметничких, спортских и др.) на којима Република Србија учествује или је репрезентована, у складу са правилима и праксом одржавања таквих скупова;
3  у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.
Уколико нам је стало да нас други поштују, морамо најпре да поштујемо сами себе. А то значи да би требало да свако извршава свој део обавеза. Медији да извештавају (а не да доносе закључке и коментаре и тамо где им није место), а држава да брине о поштовању закона. 

недеља, 28. јун 2015.

Т А К С А


Сведоци смо да нас медији, свако мало, бомбардују неким информацијама, које иритирају јавност. Но, по свему судећи, осиромашеним грађанима Србије, најтеже падају оне које се односе на нова поскупљења, нове намете, или како се то, уобичајено каже, нови харач. 
Овог пута, харач је у најдиректнијој вези, управо са једним медијем. Али, не било којим. Већ "Јавном медијском установом Радио-телевизија Србије". У најкраћем, та вест, која је пре неколико дана (мало је рећи), уздрмала јавност у Србији (видети коментаре) гласила је: "Управни одбори Радио-телевизије Србије и Радио-телевизије Војводине одлучили су да од 1. јануара 2016. такса за јавне сервисе буде 500 динара". Е сад, ако би хтели да детаљишемо, могли би да додамо и да је предесдник Управног одбора РТС рекао да "такса може да буде и мања". Но, како то бива у земљи Србији, треба очекивати: "може, али не мора". Пошто се лако да претпоставити да ће тако и бити. Осим, уколико "јадни и напаћени народ" толико не зацвили па да то изазове сажаљење "господара Вучића", који би, у том случају, након "жестоке критике" Управних одбора ("одрођених од народа, који не схватају како народ тешко живи, те да је 500 динара много"), "одлучио" да та такса буде, рецимо, 400 динара. Алал вера и свака част!
Но, кренимо редом. Најпре, да ли су, "из ведра неба", Управни одбори РТС и РТВ "одлучили" да уведу таксу и то баш од 1. јануара наредне године? Не! Уколико мало загребемо испод површине (што нама баш није својствено), можемо доћи до одговора, који, у најмању руку, није једнодимензионалан. Пошто нема баш неке логике да су, једног дана, чланови Управног одбора РТС (мр Зоран Поповић, професор Универзитета-председник, Милан Николић, социолог- заменик председника и чланови: мр Ђорђе Возаревић-социолог, Милица Кубуровић-новинар, др Предраг Марковић-историчар, др Слободан Марковић-професор Универзитета-председник УО до 1. марта 2015., академик Војислав Становчић-професор Универзитета у пензији, Душан Стокановић-економиста и др Жарко Требјешанин-професор Универзитета) и Управног одбора РТВ (мр Вања Баришић-Јоковић-магистар српске књижевности, Димитрије Боаров-новинар, Борис Ковач-композитор, Далибор Бубњевић-дипломирани економиста, Иван Бенашић-новинар, др Љиљана Љ. Булатовић-наставник универзитета, Јован Адамов-композитор, мр Ненад Ђуретић-магистар политичких наука и Бранислав Поповић-дипломирани економиста), сањајући ружно претходне ноћи,  одлучили да донесу ову "историјску" одлуку.
Значи, логично је да им је то неко "шапнуо". Поготову ако се има у виду да је ММФ, као апсолутни владар свих наших финансијских токова, "дао налог" да се прекине са финансирањем јавног сервиса из буџета. А ова власт, без поговора, слуша све што јој се нареди из белог света, само се овде на "домаћем терену" јуначи да то није тако. 
Такође, да је сећање просечног грађанина Србије дуже од једног дана, могао би да се присети да је, прошле године, парламент Србије изгласао Закон о јавним медијским сервисима. А у њему (том закону), у члану 37, пише: 
"Основна делатност јавног медијског сервиса финансира се из таксе, у складу са овим законом. Висина таксе је јединствена на целој територији Републике Србије и не може износити више од 500,00 динара.
Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2. овог члана, доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатност јавног медијског сервиса из члана 3. став 1. овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, ствари су јасне као дан. Једино није јасно где се деде та "одлука" Управних одбора Јавних сервиса, пошто ја нисам успео да било шта тако пронађем на официјелном сајту РТВ (на коме, осим имена чланова, никаквих других докумената нема), док на сајту РТС има чак и записника са седница Управног одбора, али ја нисам успео да пронађем и тај са седнице на којој је донета та "историјска" одлука.
Али, то и није тако битно. Јер доношење те одлуке, за грађане Србије је само формалност, пошто је, вољом скупштинске већине, још прошле године, изгласан поменути закон. А у закону је све предвиђено. Осим Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за овај Закон, још једном одрекли Косова (и Метохије). Јер се у поменутом Закону нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима." (Колико је Србија далеко од Косова говори и податак да је данас, на Видовдан, председник државе, уместо на Газиместану, венац Косовским јунацима положио у Крушевцу)
Заборавност садашњих  владајућих гарнитура на оно што су овом народу обећавали док су били у опозицији, или када су уграбили власт, је очигледна. И велико је питање да ли се неких од тих обећања сећају и они који су њихови творци.
Тако је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре само две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог да се Јавни сервис не може више финансирати из буџета. Због чега је владајућа коалиција прешла на "резервне положаје" и посегла за применом поменутог Закона, према коме ће грађани Србије харач од стране Јавног медијског сервиса Србије плаћати на основу евиденције Електропривреде Србије о власницима бројила за утрошак електричне енергије. А да при томе нико није размишљао о проблемима који прате овакав начин прикупљања харача. Пре свега, то је додатна обавеза за ЕПС, који ће, за овај посао морати да ангажује своје ресурсе, за које неће имати надокнаду, али ће имати додатне трошкове. Да и не говоримо о томе што је оваква врста прикупљања претплате неправедна јер ће грађани Србије морати да је плаћају онолико пута колико имају пријављених бројила на своје име. Очигледно је да нико нема представу о томе колико има кућа или викендица у којима нико не живи стално, а где ће такође морати харач да се плаћа без обзира што је већ плаћен у месту сталног боравишта? 
При чему је слаба утеха то што је у Закону предвиђена могућност да корисници буду ослобођени плаћања уколико докажу да на неким од тих места не живе. Јер је то додатно губљење времена за власнике бројила у Србији. Или, је владајућа гарнитура решила да грађанима докаже како је могуће бити у исто време на два различита места.
Осим тога, огроман број грађана Србије (у пограничном подручју са Бугарском, а можда и на неким другим местима) и нису у стању да гледају било који, па самим тим ни програме РТС. 
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, управо окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку"Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са партијском (радикал), а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

четвртак, 18. јун 2015.

ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА



"Све су Дрине овог свијета криве; никада се оне неће моћи све ни потпуно исправити; никада не смијемо престати да их исправљамо."

                                   Иво Андрић ("Знакови поред пута")


Фото: Ж. Р. Драгишић

Фото: Ж. Р. Драгишић
У неготинском Насељу "Вељко Влаховић", на раскрсници између два реда зграда, у шибљу (које је некада, можда, било украсно), већ недељама, стоји чудан украс. Овде, где му свакако није место, стоји знак, који путнике намернике треба да обавести да су, са леве и десне стране, "слепе улице". Имајући у виду да знак, на овом месту, нема првобитну, функцију, поставља се питање како је ту доспео.
Фото: Ж. Р. Драгишић
И да ли је ово нечији неуспео покушај да вертикална сигнализација постане хоризонтална? У сваком случају, надам се да су ово уочили и они који су задужени за саобраћајну сигнализацију у граду. И да ће овај знак бити враћен на одговарајуће место током радова на вертикалној и хоризонталној сигнализацији, за шта су, у општинском буџету, предвиђена средства у износу од 4,5 милиона динара (два милиона за хоризонталну и 2,5 милиона за вертикалну). Мада је (према признању сопствених представника), локална власт била штедљива па је за ове послове ангажовала фирме које ће наплатити 1,25 милиона динара мање, односно, 3,25 милиона динара.
Надам се да је у предвиђене послове "урачунат" и овај знак. И да ће му се, ускоро, наћи одговарајуће место. Макар ако извођачи морали да штрбну део од оних "уштеђених" пара.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Фото: Ж. Р. Драгишић
П.С.
Пре много година, поред постојећег блога Србија ван Београда, покренуо сам и блог коме сам дао назив Србија ван Београда у сликама. Намера ми је била да се овај блог, за разлику од првог, много више бави фотографијом, као средством да се пренесе одређена порука. Но, како то обично бива, мало због недостатка времена, а мало због личне инертности, прошло је много времена, пре но што сам одлучио да блог Србија ван Београда у сликама, и формално, "пустим у погон".
Стицајем околности, то сам учинио баш данас, јер ми се тема (која се, како то обично бива, сама наметнула) учинила згодном да са њом започнем активност новог блога.
За разлику од првог блога, Србија ван Београда, планирам да блог Србија ван Београда у сликама, буде отвореног типа, односно да свако ко има вољу и жељу може да пошаље фотографије (уз кратак текст објашњења), након чега ћу их ја, у најкраћем року објавити.
Наравно, све послате фотографије треба да буду ауторске (као и кратак текст у неколико реченица). И у духу основне поруке блога Србија ван Београда у сликама : "за оне који мисле да Србија ван Београда треба да буде и лепша и боља".

субота, 13. јун 2015.

З А С Т А В А


Далека, али, како то имамо обичај да кажемо, "нама блиска и пријатељска" држава Норвешка, честа је тема српских медија. Углавном оних који се све мање баве озбиљним новинарством а све више сензацијама. А таквих је све више. Разлоге због којих је Норвешка (поготову у последње време), код нас медијска тема, треба пронаћи управо у тим и таквим медијима, који је описују као државу благостања. И као потенцијални Елдорадо за армију наших незапослених, углавном младих, људи. Е сад, свако ко је био те среће да оде у ову скандинавску државу, ту констатацију не може да негира. Јер Норвешка заиста јесте држава благостања. Али, се ова држава не може описивати једнодимензионално и (само) на тај "материјалистички" начин. Нити се све може посматрати кроз исту призму. Нити се може о овој богатој земљи севера говорити кроз неке уопштене примере. Имајући у виду да је Норвешка много више од тога. Као и да Норвежанима, то што имају, није "пало са неба". И да су јако свесни чињенице да њихово богатство потиче од природних ресурса, који не могу трајати бесконачно. Али и да цене њихових производа зависе од ситуације на светском тржишту. На коме има колебања. Као што је то тренутно случај. Стиче се утисак да је сваки Норвежанин тога дубоко свестан. Али, то им не смета да живе опуштено и да уживају у сваком дану. Поготову ако је сунчан. Мада им ни киша не смета. Јер, како се код њих каже: "Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".
Без обзира колико то чудно изгледало, Србија има много више заједничког са Норвешком (државом са највишим стандардом у
Европи, а можда и шире), него са било којом од 28 чланица Европске уније. Бар тако изгледа тренутно. Јер, ни Србија ни Норвешка (или Краљевина Норвешка, какав је службени назив ове скандинавске државе), нису чланице Европске уније. И то је та огромна сличност. Након које почињу огромне разлике.
Дакле, Норвешка (уставна, парламентарна монархија) није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Још од 1949. године. (Тренутно, бивши норвешки премијер, Јенс Столтенберг, обавља функцију Генералног секретара ове војне алијансе. Он је недавно, у Подгорици, ако се не варам, као први функционер овог савеза изразио жаљење због цивилних жтава током НАТО бомбардовања СРЈ.) А то, како се чини, многи у Србији мешају.
Фото: Ж. Р. Драгишић
И без обзира што није чланица ЕУ, има отворен позив, стар више од две деценије, да то постане. Међутим, Норвежани неће у Унију. Што су и потврдили на референдуму 1994. године. Они, како би рекао наш Ђоле, "певају свој блуз, без намере битне". Управо та чињеница учврстила ме је у уверењу да, евентуални (за сада неизвестан) улазак Србије у Европску унију, није у директној вези са просперитетом и напретком. Поготову ако део "европске заједнице" постанемо политичком вољом моћника (као што се то десило нашим суседима Бугарима и Румунима). Но, као што сам то већ констатовао, нема потребе о Норвешкој писати као о земљи благостања. Јер, она то свакако јесте. Више од тога, мене импресионира њена "нормалност". Која се огледа у чињеници да је Норвешка подређена човеку. Али, не једном, као што је то случај са Србијом, већ сваком њеном грађанину. То је посебна вредност ове државе и то се примећује на сваком кораку. Ипак, ово је тема која изискује много дубљу и озбиљнију анализу, а овај текст нема таквих претензија. Са друге стране, мада то може зазвучати површно, закључке сам доносио на основу неких детаља који су на мене оставили веома јак утисак. Вероватно из разлога што сам, можда и несвесно, те појаве поредио са ситуацијом у Србији.
Фото: Ж. Р. драгишић
Најпре, мислим да још једном треба подсетити да је Норвешка краљевина. А Србија није. И поред тога што на норвешкој застави (као једном од два најзначајнија државна симбола) нема ничега што би на ту чињеницу указивало. А на српској има. Истини за вољу, краљевска круна се налази и на застави, братске, Црне Горе, а уколико избор проширимо и на грбове, у ову групу спадају још и Русија, Мађарска, Грузија, Бугарска и Република Српска. Али, то није оправдање. Већ указује на неку врсту неозбиљности држава које нису имале снаге да се, у потпуности, врате "на старо". Или, боље речено, говоре о томе да политичке групације, због популизма и политикантства, нису желеле да се одрекну одређеног броја гласова, због чега је направљен компромис у жељи да "сви вуци буду сити, а све овце на броју".
Ако занемаримо ујдурму са српском заставом која лако може да заведе да смо, поново, постали краљевина, вратићемо се на почетак. Односно, покушај поређења са државом која је, заиста, краљевина. Јер, Норвешка то јесте.
Фото: Ж. Р. Драгишић
А у тој и таквој држави, застава (чији данашњи изглед датира  од далеке 1898. године, а са прекидима, чак од 1821. године), је, заиста, државно обележје. И то се види на сваком кораку. Јер је потпуно нормално да свака кућа у Норвешкој, у свом дворишту, има јарбол за заставу. Као и што сваки стан, на тераси има предвиђено место за постављање заставе, која је саставни део купљеног стана. Према тамошњем Закону о застави, прецизирани су услови под којима се ово државно обележје може истакнути (чак и када је рођендан некоме од укућана), али и обавеза њеног истицања током државних празника. Посебно, Дана државности (Дана уставности), који се обележава 17. маја. Празника због којег сам пожелео да управо у том периоду, будем у Норвешкој. И нисам се покајао. Јер, бити 17. маја у Норвешкој значи видети на делу однос грађана према једном од два најзначајнија државна обележја. Које поједнако поштују и цене и они "лево" и они "десно", као и они "у центру". И они који су, по убеђењу левичари и они који су монархисти. Тог дана је застава најзначајније државно обележје и налази се на реверима и у рукама раздраганих људи, као и на свим зградама и државним институцијама. Тог дана је норвешка застава најлепша улична декорација.
И ту се, неминовно, намеће поређење са ситуацијом у Србији. У којој су грађани, као и по многим другим питањима, дубоко подељени. А о односу према нашој државној застави, можда најбоље говори податак да је, вероватно, једини масовни скуп где се ово државно обележје користи - свадба. Или неки спортски догађај. Углавном у иностранству. Управо због те подељености, многи грађани Србије, нашу садашњу заставу не доживљавају као своју. Једнима смета круна, други би да се "врати" петокрака, а трећи би да на њој не буде никаквог обележја.
Најгоре од свега је што ни сама држава (оличена у државним институцијама и фирмама) не води рачуна о застави као једном од најзначајнијих државних обележја. Па често имамо прилику да видимо како наша државна застава, као каква крпа, отрцана и упрљана, виси са неког јарбола. Као што је то, недавно, забележено на згради Железничке станице у главном граду. Или, на једном граничном прелазу, поред кога свакодневно пролазим. Таквих примера је много и они говоре управо о односу ове државе према својим обележјима, упркос податку да су казне за овакве прекршаје (предвиђене Законом)  поприлично високе.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Осим значаја државног обележја, мој боравак у Норвешкој, током обележавања Дана државности, био је прилика да, "из прве руке", добијем информацију на који начин се најзначајнији државни празник обележава у овој далекој, скандинавској, држави. Од југа до севера. У сваком граду, али и у сваком селу.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Најпре, јасно је да Норвежани (али и они који то нису, а живе у овој држави), тај празник доживљавају као прилику за забаву и уживање. Славље се организује по кућама, али су, тог дана и кафане препуне. Ипак, највише људи је на улицама. Без обзира какве су временске прилике.
Фото: Ж. Р. Драгишић
("Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".) И тако је у читавој Норвешкој. Од најмањег села до највећег (и главног) града Осла. Тај улични хепенинг се организује у главној градској (или сеоској) улици, по принципу свечане поворке (у којој учествују представници институција, школа, удружења, музичких оркестара...али и сви који то желе), која се креће ка "зборном месту", које је обично главни градски или сеоски трг. (Посебно место заузимају матуранти средњих школа, који су и највеселији део поворке, али који нису "накинђурени" као у Србији, већ имају неку врсту "униформе", налик радничком комбинезону, али црвене боје и са јасним националним ознакама.) У главном граду (Ослу), поворка се креће главном пешачком улицом (улица Карла Јохана), према Краљевском двору, где се шетња и завршава и где чланови краљевске породице поздрављају грађане.
Фото: Ж. Р. Драгишић
О "различитости" у односу на Србију, говори и податак да је актуелна премијерка Норвешке, Ерна Солберг, овогодишњи, Дан државности прославила са својим суграђанима у Бергену
(граду у коме је рођена и у коме је живела до избора за премијерку и где проводи сваки слободан тренутак), другом по величини граду у Норвешкој и некадашњој престоници ове скандинавске државе. Огрнута кишном кабаницом, премијерка је (без посебног и видљивог обезбеђења) била у поворци која се кретала улицама Бергена. А национална телевизија о томе је (без помпе и посебне "драматургије") известила током једног од укључења и јављања репортера из свих крајева Норвешке.
Фото: Ж. Р. Драгишић
А кад је већ о телевизијском извештавању реч, тамошња државна телевизија (NRK), има значајну улогу у обележавању Дана државности. Које се огледа у томе да се њихови новинари и дописници, током читавог дана, јављају из огромног броја градова и села (од севера до југа), извештавајући како се и на који начин у тим местима прославља најзначајнији државни празник. Наравно, у директном телевизијском преносу, гледаоци могу да сазнају шта се догађа на улицама највећих градова, али и у многим другим државама у којима живе Норвежани.
А то је само један од примера који говори о томе да Норвешка живи свој живот и ван Осла. При чему је прослава Дана државности само "пресликано" стање ствари током осталих дана у години.