"Ниједно зло не може постати добро
зато што га прихвата већина."
Меша СЕЛИМОВИЋ
Мислим да нећу рећи ништа ново уколико кажем
да је у тешким временима свима тешко. Или, углавном свима. Јер, има оних који, стално, успеју да се „снађу“, без обзира колико је тешко. Али, некако по дифолту (што
би рекао Председник свих грађана), најтеже је деци и старима. У тешким
временима, обично се, најпре њима нешто ускрати. Ваљда и због тога што се они
најмање буне. Стари не би да „сметају“, а деца још увек не умеју да изразе
своје потребе на одговарајући начин. И тако, и једни и други, морају да чекају
да их се неко сети. Неко ко има. Неко ко може. Неко коме је дато. Неко ко мисли
да му је дато и да може.
А детаљнијом анализом ове две групације, ипак,
долазимо до податка да је, мало теже деци. Јер, полазимо од тога да су стари, ипак, нешто проживели и да су имали и лепих тренутака, а да су многа деца, на самом почетку животног пута ускраћена за много тога. При томе, мислим да је најтеже кад та деца немају оно што је најосновније. Храну. Полазећи од тога да нико не може да сматра нормалним да је у овој и оваквој Србији, у 21. веку, и на прагу преговора са Европском унијом, храна луксуз. Поготову за децу.
Можемо да окрећемо главу, у жељи да не
признамо тај поражавајући податак, али тиме нећемо решти проблем. То је део
наше стварности. У читавој Србији, па и у Неготину. Без обзира да ли, тренутни вршиоци власти то желе да признају. Али је и наша стварност да
су неки људи, потпуно случајно, сазнавши за то, пожелели да помогну.
Издвајајући, сваког месеца, од сопстве зараде како би одређени број деце могао
да има редовну школску ужину. При томе, они се тиме нису хвалили. Други су
причали о томе. На овај или онај начин. Што је, опет, део наше стварности. А
када су, у складу са планом који су начинили, на самом почетку хуманитарне
акције, кренули у институционализацију решавања овог проблема, наишли су на
неразумевање оних којима је то посао. Који су себе кандидовали да брину о
другима. Поготову о деци. И уместо да људе који су показали хуманост, "понудили погачом", они су на њих, у старом и опробаном маниру, "бацали камење". Користећи, при томе, нека медијска средства за која
смо мислили да су део прошлости. Објављујући некакве „одговоре“ на непостављена
питања. Дајући сопствене коментаре, без могућности да и „друга страна“ учини то
исто. То се у информационом систему зове "право на деманти". (За оне који то не знају, деманти је реч француског порекла, која значи: оповргавање, исправљање неке неистине или нетачности.) Заборављајући при томе да је сада мало теже држати било коју информацију
у тајности. Заборављајући да је 21. век и век информација и да је још давно неко
рекао да „ко има информације, има и моћ“.
Али, то не значи да они који мисле да имају информације, треба да људе који су организовали
једну хуману
акцију, „разапну на стуб срама“, примењујући непримерени сарказам и поругу на општинском сајту, коме, како се то показало, имају приступ само "пробрани". Упркос чињеници да су ови људи свој посао завршили часно и поштено. Дајући јасно и гласно
„штафету“ овог проблема онима који су њиме требали да се баве од самог почетка.
Ипак, ово нису деведесете, упркос чињеници да
у многим сегментима, на њих подсећају. Зато и нема потребе, на начин како се то радило пре
двадесетак година, ове хумане људе држати у медијској блокади, не дозвољавајући
да саопште „њихов“ део приче. Томе треба да послужи и текст који следи у
наставку овог поста. Који је претрпео само ситне измене, зарад прилагођавања
оваквом начину објављивања. Али, који се, на приложеним фотографијама, може
видети и у оригиналу. Баш као и чувени „одговор“ на непостављена питања (који
је – какве ли симболике – објављен 16. децембра, на дан када је, пре 22 године,
почела да емитује програм прва неготинска телевизија, постајући „информативни
прозор“ читавог овог краја), који је био директан повод да се тражи право и
могућност да се одговори одговором на „одговор“. У најбољем маниру правог и
објективног информисања и већ чувеног гесла „чути и другу страну“.
А та друга страна је писмо
које је, са молбом да буде објављено на општинском сајту, председнику Општине
Неготин, мр Милану Уруковићу, у име радника ХЕ "Ђердап 2" и "Ђердап Услуга",
упутио инжењер Јован Чолић, председник Синдиката ХЕ "Ђердап 2".
"Поштовани господине Уруковићу,
Подсећања ради, треба рећи да смо ми, од априла ове године, повели хуманитарну акцију за уплату ужине школској деци општине Неготин, чији су родитељи слабијег материјалног стања. Том хуманитарном акцијом, коју смо реализовали уз помоћ неготинског Центра за социјални рад, а у коју су се, поред радника, укључили и Горан Кнежевић, директор ПД „ХЕ Ђердап“, са 90 и Карменка Бабић, директор „Ђердап Услуга“ са 50 хиљада динара, било је обухваћено од 143. до 149. деце, у три градске и седам сеоских основних школа.
Битно је истаћи да се ради о деци из категорије такозваног „прикривеног сиромаштва“, па је самим тим јасно да нам намера није била да проверавамо да ли су родитељи неке од деце, која су била обухваћена акцијом, већ корисници неког вида социјалне помоћи. Желели смо да овом акцијом буду обухваћена сва она деца, која, због лошег материјалног стања њихових родитеља, не могу да користе школску ужину. Без обзира да ли је њихова породица већ прималац неког вида социјалне помоћи. Имајући у виду да је, како се лако може утврдити, многима од те деце то и једини оброк у току дана. Због чега смо закључили да је боље нахранити неко дете више, него ускратити некоме једини сигуран оброк који има.
Полазећи од чињенице да нисмо квалификовани за прављење стручних анализа и израду социјалне карте школске деце наше општине, ми ову акцију нисмо водили сами. Зато смо, од првог дана, у њу укључили неготински Центар за социјални рад, са својим стручним службама, као и стручне службе неготинских основних школа.
А као одговорни и
озбиљни људи, предвидели смо временски оквир у коме ће се одвијати ова акција.
Са намером да за то време, свим релевантним друштвеним и политичким чиниоцима
наше локалне заједнице скренемо пажњу на постојање овог проблема. Зато смо, већ
на самом почетку, утврдили да ће акција трајати до краја ове календарске
године. За тај временски оквир, имали смо сагласност свих радника који су,
добровољно, узели учешће у хуманитарној акцији.
И то смо, јасно и гласно, у личним контактима,
али и у писаној форми, пренели свим
релевантним представницима како локалне власти тако и опозиције.
Зато, није коректно да се ова хуманитарна акција претвори у међусобна „препуцавања“ на тему ко у општини Неготин прима редовно и колику плату. Те да се, на основу тога, извлаче закључци ко треба а ко не да учествује у хуманитарним акцијама. То је неозбиљно, према деци којима је та помоћ потребна.
Осим тога, непристојно је да једни другима „завирујемо“ у џепове како би установили колико ко има пара. Јер ће се, онда, неко сетити да и Ви, као председник Општине, треба грађанима да „положите“ рачуне и саопштите колика је Ваша плата. И због чега нисте, макар, лично узели учешће у овој хуманитарној акцији. Коју су, уз раднике ХЕ „Ђердап 2“, без остатка, подржали и радници „Ђердап Услуга“, међу којима је много и оних који су били ангажованин на одређено време (што је, без сумње, Вама јако добро познато), и чија је плата много мања од многих других у општини Неготин. А да и не говоримо о нашим очекивањима да ћете Ви употребити свој утицај, који, вероватно, као председник општине имате, како би акцију проширили и на остале установе, фирме и организације у општини Неготин, чији би запослени, такође, требало да се укључе у акције оваквог типа.
Уосталом, има много могућности да се некоме помогне уколико постоји добра воља и жеља. Зато нам и није намера да било ком житељу општине Неготин намећемо обавезу издвајања новца за хуманитарну помоћ. Ако, већ то неко не осећа као потребу. Јер неке Ваше колеге у неким другим општинама Србије, овакве проблеме решавају сами, без ичије помоћи.
А Ви себи дозвољавате „луксуз“ да констатујете како помоћ овој деци „није наша
законска обавеза“. Јер то у крајњем случају није ни битно. Битно је да је утврђено да постоје деца која немају средстава да уплаћују ужину. И то је довољно да нам зазвони звоно на узбуну. Претпостављам да су нам та деца битнија од једног концерта Ане Бекуте, који је, својевремено, финансирала локална самоуправа.
релевантним представницима како локалне власти тако и опозиције.
Зато, није коректно да се ова хуманитарна акција претвори у међусобна „препуцавања“ на тему ко у општини Неготин прима редовно и колику плату. Те да се, на основу тога, извлаче закључци ко треба а ко не да учествује у хуманитарним акцијама. То је неозбиљно, према деци којима је та помоћ потребна.
Осим тога, непристојно је да једни другима „завирујемо“ у џепове како би установили колико ко има пара. Јер ће се, онда, неко сетити да и Ви, као председник Општине, треба грађанима да „положите“ рачуне и саопштите колика је Ваша плата. И због чега нисте, макар, лично узели учешће у овој хуманитарној акцији. Коју су, уз раднике ХЕ „Ђердап 2“, без остатка, подржали и радници „Ђердап Услуга“, међу којима је много и оних који су били ангажованин на одређено време (што је, без сумње, Вама јако добро познато), и чија је плата много мања од многих других у општини Неготин. А да и не говоримо о нашим очекивањима да ћете Ви употребити свој утицај, који, вероватно, као председник општине имате, како би акцију проширили и на остале установе, фирме и организације у општини Неготин, чији би запослени, такође, требало да се укључе у акције оваквог типа.
Уосталом, има много могућности да се некоме помогне уколико постоји добра воља и жеља. Зато нам и није намера да било ком житељу општине Неготин намећемо обавезу издвајања новца за хуманитарну помоћ. Ако, већ то неко не осећа као потребу. Јер неке Ваше колеге у неким другим општинама Србије, овакве проблеме решавају сами, без ичије помоћи.
А Ви себи дозвољавате „луксуз“ да констатујете како помоћ овој деци „није наша
законска обавеза“. Јер то у крајњем случају није ни битно. Битно је да је утврђено да постоје деца која немају средстава да уплаћују ужину. И то је довољно да нам зазвони звоно на узбуну. Претпостављам да су нам та деца битнија од једног концерта Ане Бекуте, који је, својевремено, финансирала локална самоуправа.
И на крају, са
жаљењем констатујем да Ви, као председник Општине Неготин, са позиције вршиоца
јавне функције, делите савете радницима ХЕ „Ђердап 2“ и „Ђердап Услуга“ како је
добро да и даље показују своју хуманост и солидарност, настављајући акцију коју
су сами иницирали. По принципу: „сама пала, сама се убила“. Пошто смо ми своју хуманост и солидарност показали. А молили смо и друге у општини Неготин да нам се у томе придруже. Упућујући и дописе свим председницима одборничких група у локалном парламенту
(и позиције и опозиције), али и Вама, као и председнику Скупштине, и члановима Већа
који су задужени управо за област о којој је реч.
Нико од побројаних, укључујући и Вас, није
сматрао потребним да нам се јави и да заједнички покушамо да нађемо неко
решење. Али сте, зато, осетили потребу да нам делите савете посредством званичног
општинског сајта.
То свакако није начин за решавање, већ за стварање нових проблема. Јер смо ми, као озбиљни и одговорни људи, званичним путем, упутили свој предлог како треба изменити Нацрт буџета Општине Неготин за 2014. годину и где се могу наћи средства за обезбеђење ужине за децу слабијег материјалног стања.
Дакле, начин постоји, а да ли постоји и добра воља видећемо након усвајања Буџета на наредној седници локалне Скупштине.
Уз захвалност и извињење за Ваше одузето време, срдачно Вас поздрављам, и желим срећне наступајуће празнике !"
То свакако није начин за решавање, већ за стварање нових проблема. Јер смо ми, као озбиљни и одговорни људи, званичним путем, упутили свој предлог како треба изменити Нацрт буџета Општине Неготин за 2014. годину и где се могу наћи средства за обезбеђење ужине за децу слабијег материјалног стања.
Дакле, начин постоји, а да ли постоји и добра воља видећемо након усвајања Буџета на наредној седници локалне Скупштине.
Уз захвалност и извињење за Ваше одузето време, срдачно Вас поздрављам, и желим срећне наступајуће празнике !"
П.С.
Приповетка Кроз грање небо (из тематске
збирке Велика деца), по којој је снимљен и истоимени филм 1958. године, који је режирао Столе Јанковић, је прича о групи рањеника које је одред оставио у шуми како
би се лакше ослободио немачког обруча. Они ту чекују; да их одред прихвати када
се ослободи офанзиве, ослушкују немачке потере, звиждуке и лајање паса, стрепе да
не буду откривени. Свако од рањеника је заокупљен својом муком, неизвесношћу, стрепњом.
Понеко сећање враћа у дане пред рат, у детињство или неку другу мирнодопску ситуацију.
У осами се зачињу кратки разговори, духовите реплике, анегдоте. Свако мирно подноси
свој бол и мирно прима могућност блиске смрти.
Антоније Исаковић (Рача Крагујевачка,
06.11.1923 – Београд, 13.01.2002.) афирмисао се као приповедач (Велика деца
1953, Папрат и ватра 1962, Празни брегови 1969), а потом и као романсијер
(Трен I, 1976, Трен II 1982, Миран злочин, Трен III 1992).
Као учесник рата од 1941 — 1945. године, Исаковић је теме за своје приповедање углавном
налазио у свом доживљају рата. Том тематском опредељењу остао је веран до краја.