уторак, 24. децембар 2013.

КРОЗ ГРАЊЕ НЕБО


"Ниједно зло не може постати добро
зато што га прихвата већина."
Меша СЕЛИМОВИЋ

Мислим да нећу рећи ништа ново уколико кажем да је у тешким временима свима тешко. Или, углавном свима. Јер, има оних који, стално, успеју да се „снађу“, без обзира колико је тешко. Али, некако по дифолту (што би рекао Председник свих грађана), најтеже је деци и старима. У тешким временима, обично се, најпре њима нешто ускрати. Ваљда и због тога што се они најмање буне. Стари не би да „сметају“, а деца још увек не умеју да изразе своје потребе на одговарајући начин. И тако, и једни и други, морају да чекају да их се неко сети. Неко ко има. Неко ко може. Неко коме је дато. Неко ко мисли да му је дато и да може.
А детаљнијом анализом ове две групације, ипак, долазимо до податка да је, мало теже деци. Јер, полазимо од тога да су стари, ипак, нешто проживели и да су имали и лепих тренутака, а да су многа деца, на самом почетку животног пута ускраћена за много тога. При томе, мислим да је најтеже кад та деца немају оно што је најосновније. Храну. Полазећи од тога да нико не може да сматра нормалним да је у овој и оваквој Србији, у 21. веку, и на прагу преговора са Европском унијом, храна луксуз. Поготову за децу.
Можемо да окрећемо главу, у жељи да не признамо тај поражавајући податак, али тиме нећемо решти проблем. То је део наше стварности. У читавој Србији, па и у Неготину. Без обзира да ли, тренутни вршиоци власти то желе да признају. Али је и наша стварност да су неки људи, потпуно случајно, сазнавши за то, пожелели да помогну. Издвајајући, сваког месеца, од сопстве зараде како би одређени број деце могао да има редовну школску ужину. При томе, они се тиме нису хвалили. Други су причали о томе. На овај или онај начин. Што је, опет, део наше стварности. А када су, у складу са планом који су начинили, на самом почетку хуманитарне акције, кренули у институционализацију решавања овог проблема, наишли су на неразумевање оних којима је то посао. Који су себе кандидовали да брину о другима. Поготову о деци. И уместо да људе који су показали хуманост, "понудили погачом", они су на њих, у старом и опробаном маниру, "бацали камење". Користећи, при томе, нека медијска средства за која смо мислили да су део прошлости. Објављујући некакве „одговоре“ на непостављена питања. Дајући сопствене коментаре, без могућности да и „друга страна“ учини то исто. То се у информационом систему зове "право на деманти". (За оне који то не знају, деманти је реч француског порекла, која значи: оповргавање, исправљање неке неистине или нетачности.) Заборављајући при томе да је сада мало теже држати било коју информацију у тајности. Заборављајући да је 21. век и век информација и да је још давно неко рекао да „ко има информације, има и моћ“.
Али, то не значи да они који мисле да имају информације, треба да људе који су организовали
једну хуману акцију, „разапну на стуб срама“, примењујући непримерени сарказам и поругу на општинском сајту, коме, како се то показало, имају приступ само "пробрани". Упркос чињеници да су ови људи свој посао завршили часно и поштено. Дајући јасно и гласно „штафету“ овог проблема онима који су њиме требали да се баве од самог почетка.
Ипак, ово нису деведесете, упркос чињеници да у многим сегментима, на њих подсећају. Зато и нема  потребе, на начин како се то радило пре двадесетак година, ове хумане људе држати у медијској блокади, не дозвољавајући да саопште „њихов“ део приче. Томе треба да послужи и текст који следи у наставку овог поста. Који је претрпео само ситне измене, зарад прилагођавања оваквом начину објављивања. Али, који се, на приложеним фотографијама, може видети и у оригиналу. Баш као и чувени „одговор“ на непостављена питања (који је – какве ли симболике – објављен 16. децембра, на дан када је, пре 22 године, почела да емитује програм прва неготинска телевизија, постајући „информативни прозор“ читавог овог краја), који је био директан повод да се тражи право и могућност да се одговори одговором на „одговор“. У најбољем маниру правог и објективног информисања и већ чувеног гесла „чути и другу страну“.

А та друга страна је писмо које је, са молбом да буде објављено на општинском сајту, председнику Општине Неготин, мр Милану Уруковићу, у име радника ХЕ "Ђердап 2" и "Ђердап Услуга", упутио инжењер Јован Чолић, председник Синдиката ХЕ "Ђердап 2".

                                     "Поштовани господине Уруковићу,
Није ми била намера да се са Вама дописујем на овај начин, али, пошто је то, очигледно, Ваш нови стил комуницирања, прихватам га, у очекивању да ћете искористити Ваш утицај да и ово писмо, у складу са Законом о информисању, буде објављено на званичном општинском сајту. Јер је оно иницирано Вашим одговором објављеним на сајту Општине Неготин, у вези са хуманитарном акцијом коју су, радници ХЕ „Ђердап 2“ и радници „Ђердап Услуга“, успешно реализовали. 
Подсећања ради, треба рећи да смо ми, од априла ове године, повели хуманитарну акцију за уплату ужине школској деци општине Неготин, чији су родитељи слабијег материјалног стања. Том хуманитарном акцијом, коју смо реализовали уз помоћ неготинског Центра за социјални рад, а у коју су се, поред радника, укључили и Горан Кнежевић, директор ПД „ХЕ Ђердап“, са 90 и Карменка Бабић, директор „Ђердап Услуга“ са 50 хиљада динара, било је обухваћено од 143. до 149. деце, у три градске и седам сеоских основних школа. 
Битно је истаћи да се ради о деци из категорије такозваног „прикривеног сиромаштва“, па је самим тим јасно да нам намера није била да проверавамо да ли су родитељи неке од деце, која су била обухваћена акцијом, већ корисници неког вида социјалне помоћи. Желели смо да овом акцијом буду обухваћена сва она деца, која, због лошег материјалног стања њихових родитеља, не могу да користе школску ужину. Без обзира да ли је њихова породица већ прималац неког вида социјалне помоћи. Имајући у виду да је, како се лако може утврдити, многима од те деце то и једини оброк у току дана. Због чега смо закључили да је боље нахранити неко дете више, него ускратити некоме једини сигуран оброк који има. 
Полазећи од чињенице да нисмо квалификовани за прављење стручних анализа и израду социјалне карте школске деце наше општине, ми ову акцију нисмо водили сами. Зато смо, од првог дана, у њу укључили неготински Центар за социјални рад, са својим стручним службама, као и стручне службе неготинских основних школа.
А као одговорни и озбиљни људи, предвидели смо временски оквир у коме ће се одвијати ова акција. Са намером да за то време, свим релевантним друштвеним и политичким чиниоцима наше локалне заједнице скренемо пажњу на постојање овог проблема. Зато смо, већ на самом почетку, утврдили да ће акција трајати до краја ове календарске године. За тај временски оквир, имали смо сагласност свих радника који су, добровољно, узели учешће у хуманитарној акцији.
И то смо, јасно и гласно, у личним контактима, али и у писаној форми, пренели свим
релевантним представницима како локалне власти тако и опозиције. 
Зато, није коректно да се ова хуманитарна акција претвори у међусобна „препуцавања“ на тему ко у општини Неготин прима редовно и колику плату. Те да се, на основу тога, извлаче закључци ко треба а ко не да учествује у хуманитарним акцијама. То је неозбиљно, према деци којима је та помоћ потребна. 
Осим тога, непристојно је да једни другима „завирујемо“ у џепове како би установили колико ко има пара. Јер ће се, онда, неко сетити да и Ви, као председник Општине, треба грађанима да „положите“ рачуне и саопштите колика је Ваша плата. И због чега нисте, макар, лично узели учешће у овој хуманитарној акцији. Коју су, уз раднике ХЕ „Ђердап 2“, без остатка, подржали и радници „Ђердап Услуга“, међу којима је много и оних који су били ангажованин на одређено време (што је, без сумње, Вама јако добро познато), и чија је плата много мања од многих других у општини Неготин. А да и не говоримо о нашим очекивањима да ћете Ви употребити свој утицај, који, вероватно, као председник општине имате, како би акцију проширили и на остале установе, фирме и организације у општини Неготин, чији би запослени, такође, требало да се укључе у акције оваквог типа. 
Уосталом, има много могућности да се некоме помогне уколико постоји добра воља и жеља. Зато нам и није намера да било ком житељу општине Неготин намећемо обавезу издвајања новца за хуманитарну помоћ. Ако, већ то неко не осећа као потребу. Јер неке Ваше колеге у неким другим општинама Србије, овакве проблеме решавају сами, без ичије помоћи. 
А Ви себи дозвољавате „луксуз“ да констатујете како помоћ овој деци „није наша
законска обавеза“. Јер то у крајњем случају није ни битно. Битно је да је утврђено да постоје деца која немају средстава да уплаћују ужину. И то је довољно да нам зазвони звоно на узбуну. Претпостављам да су нам та деца битнија од једног концерта Ане Бекуте, који је, својевремено, финансирала локална самоуправа.
И на крају, са жаљењем констатујем да Ви, као председник Општине Неготин, са позиције вршиоца јавне функције, делите савете радницима ХЕ „Ђердап 2“ и „Ђердап Услуга“ како је добро да и даље показују своју хуманост и солидарност, настављајући акцију коју су сами иницирали. По принципу: „сама пала, сама се убила“. Пошто смо ми своју хуманост и солидарност показали.  А молили смо и друге у општини Неготин да нам се у томе придруже. Упућујући и дописе свим председницима одборничких група у локалном парламенту (и позиције и опозиције), али и Вама,   као и председнику Скупштине, и члановима Већа који су задужени управо за област о којој је реч. 
Нико од побројаних, укључујући и Вас, није сматрао потребним да нам се јави и да заједнички покушамо да нађемо неко решење. Али сте, зато, осетили потребу да нам делите савете посредством званичног општинског сајта. 
То свакако није начин за решавање, већ за стварање нових проблема. Јер смо ми, као озбиљни и одговорни људи, званичним путем, упутили свој предлог како треба изменити Нацрт буџета Општине Неготин за 2014. годину и где се могу наћи средства за обезбеђење ужине за децу слабијег материјалног стања. 
Дакле, начин постоји, а да ли постоји и добра воља видећемо након усвајања Буџета на наредној седници локалне Скупштине.

                     Уз захвалност и извињење за Ваше одузето време, срдачно Вас поздрављам, и желим срећне наступајуће празнике !"


П.С.

Приповетка Кроз грање небо (из тематске збирке Велика деца), по којој је снимљен и истоимени филм 1958. године, који је режирао Столе Јанковић, је прича о групи рањеника које је одред оставио у шуми како би се лакше ослободио немачког обруча. Они ту чекују; да их одред прихвати када се ослободи офанзиве, ослушкују немачке потере, звиждуке и лајање паса, стрепе да не буду откривени. Свако од рањеника је заокупљен својом муком, неизвесношћу, стрепњом. Понеко сећање враћа у дане пред рат, у детињство или неку другу мирнодопску ситуацију. У осами се зачињу кратки разговори, духовите реплике, анегдоте. Свако мирно подноси свој бол и мирно прима могућност блиске смрти.  


Антоније Исаковић (Рача Крагујевачка, 06.11.1923 – Београд, 13.01.2002.) афирмисао се као приповедач (Велика деца 1953, Папрат и ватра 1962, Празни брегови 1969), а потом и као романсијер (Трен I, 1976, Трен II 1982, Миран злочин, Трен III 1992). Као учесник рата од 1941 — 1945. године, Исаковић је теме за своје приповедање углавном налазио у свом доживљају рата. Том тематском опредељењу остао је веран до краја.

 

понедељак, 16. децембар 2013.

Т Р А Н С



Tранс је посебно психофизичко стање обележено променама ритма дисања, крвног притиска, осетљивост на бол, до којег се долазои "изласком из себе" и утапањем у нешто веће, праћено осећањем усхићености, озарености или заноса.
Због чега је било важно, на овај начин, објаснити појам транс? Из простог разлога јер сматрам да би то могло да помогне бољем разумевању приче која следи.
На данашњи дан, пре двадесет и две године, некадашња Самостална телевизија Неготин (СТВ) (о чему сам већ неколико пута писао), почела је да емитује свој програм. При томе, треба имати у виду да је, у то време, та и таква Самостална телевизија Неготин, била један од ретких електронских медија, који је "рођен" у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер су, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци по признању многих стручњака, годинама, били боље информисани него житељи српске престонице. И то у време када је Србијом, "гвозденом медијском песницом" владао режим Слободана Милошевића (чему је, у једном периоду, свој несебичан допринос дао и садашњи Први потпредседник "проевропске" Владе Србије).
И управо због тога, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија,  који су касније деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи. То није само констатација настала као резултат сентименталне везе аутора овог текста са именованом телевизијом већ чињеница која је, много пута, неупитно потврђена.
Међутим, што би рекао Балашевић, "од тог доба у васиони су се одиграле млоге невероватне појаве..." А Неготин је, у међувремену, "сахранио" две и по телевизије (ова половина се односи на ону која је сахрањена док је још била у повоју) - при чему не упирем прстом ни у кога - због чега се, о овом делу Србије, све чешће, говори о "зони сумрака" или подручју вечитог медијског мрака.
Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу саопштити ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да то већ "и врапци знају“. И прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја, свако мало, пишем неки део биографије Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (зазвучаће нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део.
А када већ помињем људе који су одговорни за суноврат Самосталне телевизије Неготин и "бацање под ноге" годинама стицаног имиџа "прве приватне телевизије у СФРЈ", неправедно би било избећи податак да је исти "двојац без кормилара" одговоран и за уништавање вечитог ривала СТВ, "општинске" Радио телевизије Крајина.
А онда, готово двадесет и две године од првог емитовања програма Самосталне телевизије Неготин и скоро исто толико од почетка емитовања програма Радио телевизије Крајина, у наше животе је "ушетао" појам транс, на посве особен начин, као део назива једне телевизије.
И без обзира што имам, сасвим лични утисак, да се ради о телевизији која покушава да, помоћу штапа и канапа, на "површини воде" одржи свој "експериментални програм", болујући од свих оних болести од којих болују медији на свом старту (а електронски медиј је скупа играчка!), постоје велике сличности са овим електронским медијем и некадашњим почецима СТВ Неготин. Ако занемаримо податак да је ова нова телевизија (поново мој лични утисак), мало превише једнопартијски обојена, а да је, својевремено, СТВ у својој „партијској опредељености“ имала мало „више боја“, међу којима, истини за вољу, није било оних из реда „владајућих“ (што њима није ни сметало). Због чега су многи спремни да устврде да је и то један од доказа да нам се, на велика врата, враћају деведесете.
Већ на самом почетку свог медијског живота, ТВ Транс се суочила са (само)вољом власти, оличене у првом човеку локалне самоуправе, који је, главном и одговорном уреднику новорођеног неготинског медија, посредством, свог, општинског сајта, одржао предавање из "лепог медијског понашања".
А онда, како одговора са друге стране није било, први човек наше мале вароши, решио је да, главном и одговорном уреднику ТВ Транс, одржи и додатну лекцију уводећи у читаву причу и чланове синдиката једне фирме која је неколико месеци водила и успешно окончала хуманитарну акцију, којом је обезбеђена ужина за око 150 неготинских школараца, чији су родитељи слабијег материјалног стања.
Осим чињенице да је ово друго "тренирање строгоће" локалног медија настало као резултат могућности које пружају друштвене мреже и председниковог прековременог рада (у суботу, кад му време није!), а испровоцирано текстом који је, на Фејсбуку, написао директор и главни и одговорни уредник поменуте телевизије. А то је, што се мене тиче, за сваку похвалу. Јер живимо у веку информација и треба користити све доступне медије. Због чега се надам да ће, председник Општине Неготин, и у времену пред нама, наћи времена да се дописује са својим суграђанима и посредством друштвених мрежа. Да поменути пример не буде изузетак који ће потврдити правило.
Међутим, први човек наше мале вароши морао би да зна (или да га на то упозоре они којима је то посао) да не може, посредством "свог медија", званичног општинског сајта, да одговори већ поменутим синдикалцима, уместо да то учини онако како је требало. Званичним дописом, како су се и они њему обратили. Овако, председник општине је упао у сопствену замку. Пошто сада мора да "дозволи" да на истом месту и на исти начин, синдикалци објаве свој одговор. И тако у круг.

недеља, 8. децембар 2013.

О П Т И М И З А М


Према дефиницији, оптимисти су они људи који имају изражену склоност у очекивању најбољих могућих исхода или ослањања на животне ситуације које уливају највише наде. Оптимисти се, такође, дефинишу као људи који су "испуњени надом и који верују у успешан резутат, односно, који имају склоност да све животне ситуације посматрају повољно и са надом". Реч оптимизам потиче од латинског појма оптимум,  што значи - најбоље. Бити оптиистичан, у уобичајеном тумачењу, значи очекивање да ће одређена ситуација имати најбољи од свих могућих исхода. У психологији, ово се обично назива диспозицопни оптимизам. Насупрот оптимизму (оптимистима) је песимизам (песимисти). У научном свету (филозофија), најпознатији представник оптимизма је барон Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц ("Бог је створио најбољи од свих могућих светова"), док је Артур Шопенхауер најпознатији представник песимизма ("Живот је бескрајна патања, а овај свет је најгори од свих могућих светова").
Како сам, као и многи други, имао прилике да се уверим, а супротно неким претпоставкама, оптимизам није пропорционално сразмеран материјалном благостању. Али, некако се човек боље осећа и има већу сигурност (па самим тим и више оптимизма) уколико у џепу има више пара. Односно да му та материјална подлога, на неки начин, "подгрева" оптимизам.
Са друге стране, нисам нешто имао прилике да прочитам како постоје изразито оптимистичне нације. Односно нације, које су по дифолту (што би рекао Председник свих грађана) оптимистичне. Али, има држава у којојима је, процентуално, много више оптимизма него у неким другим. Ми спадамо у оне у којима је, по мом личном суду, оптимизма много више него што би то било нормално, имајући у виду  шта нам се све догађало и кроз шта смо све прошли. И пролазимо. Чему, опет, по мом личном суду, у великој мери доприноси стил живота, настао као директна последица грандовско-фармерско-великобратовског телевизијског утицаја. Али, не треба потценити ни податак према коме је, у земљи Србији, несразмерно велика потрошња умирујућих средстава. Било да су она синтетичка или на "природној бази".
Осим средстава која се употребљавају за "стимулисање оптимизма", о томе, како се искуствено може потврдити, периодично брину и политичари. И то, углавном, они који су на власти. Због чега је сасвим јасно да то стање свести, у држави Србији, може бити делимично, краткоточно и строго наменско. На неки начин, о томе сведочи и текст који сам, на ову тему, писао и пре , скоро, три године. За разлику од оптимизма којим је тада свој народ "частио" председник, овог пута је тај оптимизам народу стигао од Првог потпредседника Владе (или, како сам то данас чуо, Правог председника владе). Дакле, од човека који, је, до сада, био "сурово реалан" у својим говорима. И који је обећавао само "крв, зној и сузе". Лоповима и криминалцима. Што је постао његов заштитни знак. Део његовог политичког маркетинга. А што му је донело апсолутну и неподељену моћ. И због чега је постао човек који се за све пита и без чијег "амин" нема решења ни једног проблема. Од вртића до врха државе.
Зато сам ја ову поруку Првог потпредседника Владе, да ћемо живети боље већ крајем 2014.године, схватио веома озбиљно. Једино, мало ме забринула чињеница што је та порука послата за потребе предизборне кампање. Када је Први потпредседник Владе, поред свих обавеза које има (између Абу Дабија и Брисела), нашао времена да скокне до  Рипња, у склопу предизборне кампање за општину Вождовац. Јер, сви смо се већ, много пута, осведочили да се у време предизборних кампања, обећања деле и шаком и капом. Осим тога, чини ми се да су медији ту изјаву Првог потпредседника Владе пренели не улазећи у суштину. Пошто ми изгледа сасвим могуће да је он мислио само на грађане Рипња. Или, у најбољем случају, на грађане општине Вождовац. А не и на све грађане Србије. Пошто се, тренутно, води кампања само за изборе у општини Вождовац, па је сасвим логично да се обећања деле грађанима тог дела државе. Осим тога, на снимку који сам ја слушао, то обећање ППВ мало се меша са узвицима "издаја, издаја", који су долазили од групе присталица Српског сабора Заветници. Као искусан политичар, ППВ је био принуђен да то "издаја, издаја", из супротног табора, "покрије" својом интерпретацијом да је садашња власт "издала лопове и криминалце", што је, у великој мери, покрило и обећање о бољем животу.
Али, ако и претпоставимо да ће тог, обећаног, "бољег живота" (а да није у питању телевизијска серија), бити, поставља се оправдано питање коме ће то бити боље? Ако се то односи на неку мању групу, оличену у нечему што се обично назива политичка елита, у то могу да поверујем. Али, да ли ће бити боље већини, на то питање потврдан одговор немају ни највећи оптимисти. Из простог разлога што у овој држави има, близу, милион незапослених. И да ће их, по свему судећи бити још више. Синдикални представници, оних који имају срећу да, још увек раде, јасно су показали да се не слажу са визијом коју има садашња власт у вези са радништвом. О томе довољно говори податак да су се повукли из преговора о два "радничка закона". А да ли ће то умети да артикулишу и да ли ће у томе бити јединствени, показаће синдикални протест, који је, симболично, заказан за Дан људских права.
Са друге стране, поставља се питање како ће у наредној години бити и онима који се сврставају у категорију буџетских корисника. Имајући у виду да двојица врхунских економиста најављују могућност да сива економија може да сруши буџет. На ту могућност, на индиректан начин указује и гувернер(ка) Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић. Свему овоме треба додати и најаву "благог" раста евра, до краја године и могућности да европска валута у току наредне, 2014. године, оде и на 119 динара.
Уз констатацију да је ово само део српске стварности, интересује ме да ли би они који имају мало дуже памћење, у контексту најављене сиве економије, добро познатих бувљака и раст девиза, уз повећање броја незапослених, могли да, са оптимизмом гледају на наредну, 2014. годину?