петак, 28. април 2017.

ТРОЈАНСКИ КОЊ


Giovanni Domenico Tiepolo:
Unošenje Trojanskog konja u Troju
(Wikipedia)
Упркос чињеници да историчари, ни 32 века од окончања Тројанског рата, немају поузданих доказа и детаља о његовом постојању, на основу писаних извора, насталих много година касније, опште је прихваћен податак да је овај митолошки, десетогодишњи рат, вођен између Грка и грађана Троје, као и да је окончан 24. априла 1184. године пре нове ере. Ако имамо у виду те податке, јасно је да је у домену легенде је и прича о Тројанском коњу, односно догађају који је пресудно утицао на окончање овог сукоба и по којој је овај рат и постао познат.
Према легенди, након што је тројански принц Парис отео Јелену, „најлепшу жену на свету“, иначе, жену Спартанца Менелаја, његов брат Агамемнон окупио је војску одлучивши да нападне Троју. Међутим, Троја је била окружена високим зидинама које Грци нису могли лако да савладају. Из тих разлога, опсада Троје трајала је, скоро, десет година, током којих је околна територија била потпуно уништена, али је град остао, скоро, нетакнут. Изгубивши стрпљење, Грци су одлучили да прибегну лукавству, како би, најзад, привели рат крају. Изградили су великог, шупљег, дрвеног коња, наговоривши Тројанце да га приме као знак помирења и за жртву богу Посејдону. Поверовавши у ову причу, Тројанци су узели коња и одгурали га у утврђење, не знајући да се у празној утроби дрвеног коња налази Одисеј са војницима. Прослављајући наводну победу, Тројанци су се напили, што су искористили Одисеј и његови војници који су, под окриљем мрака и тројанске непажње, те ноћи, 24. априла 1184. године, пре нове ере, већ имали план за завршну битку десетогодишњег рата. Изашавши из утробе огромног дрвеног коња, они су побили стражаре и отворили градска врата, чиме су омогућили преосталој грчкој војсци да уђу у Троју и униште је.
Осим што историчари нису сигурни да ли се Тројански рат заиста и када догодио (а самим тим и да ли је и прича о Тројанском коњу измишљена), нема ни поузданих података да ли су и где постојали држава и град Троја. Истини за вољу, у Малој Азији, на северозападу данашње Турске, постоји једно археолошко налазиште под тим именом, али нико са сигурношћу не може да тврди да је то место на коме су се одиграли догађаји које сам, укратко, описао у претходном делу текста. Упркос тој непознаници, готово је сасвим извесно да то није било на месту где се, данас, налази главни град Тимочке Крајине - Зајечар. Тако да, уколико претпоставимо да Зајечар нема никакве везе са Тројом, по логици ствари, тешко је наћи везу и са митом о Тројанском коњу. 
Зато и нисам баш сасвим сигуран због чега сам, када су у недељу увече (23. априла 2017. године), почели да пристижу први резултати локалних избора у граду Зајечару и општинама Ковин, Косјерић, Врбас и Оџаци, био опседнут асоцијацијом на овај древни мит. Али не због побројане четири општине, већ због јединог града међу њима.
Победа коју је на локалним изборима у граду Зајечару остварила (још увек) група грађана под називом Покрет за Крајину, чији је лидер (већ годинама) Бошко Ничић (који је све само не непознат на политичком небу Србије), изазвала је прави ватромет коментара на друштвеним мрежама, али и на неким интернет порталима. Имао сам утисак (поједностављено говорећи) да је те вечери означен крај Вучићеве владавине, при чему је град Зајечар означен као место где се догађа "почетак његовог краја". Но и поред тога што сам и лично мишљења да је крајње време да у држави Србији власт буде подељена на неклико нивоа (што би у крајњем случају, неминовно, довело до тога да, једног дана, и de facto и de jure, грађани уживају у благодетима истинске демократије), нисам баш био убеђен да је, то што се догодило у Зајечару, почетак тог процеса. Без обзира што су неки медији то (најблаже је речено), еуфорично, најавили. Или, другачије речено, биће потребно да још много воде протекне и Тимоком и Дунавом па да грађани ове државе схвате да, на локалу, треба да бирају оне које најбоље знају.
Међутим, чак и лаичким политичким аналитичарима (у које убрајам и себе), сасвим је јасно да
ауторитарна власт у Србији, коју симболизује њен премијер-председник или председник-премијер, свеприсутни, Александар Вучић, не дозвољава развој локалног лидерства на начин како је то познато у развијеним, демократским друштвима. Тако имамо апсурдну ситуацију да се и у кампањама за локалне изборе (па чак и за Савете месних заједница), увек истиче А.В. у први план. Из чега се може закључити да, или највећа владајућа странка нема квалитетних људи у локалу који би могли да "изађу  на мегдан" својим локалним политичким супарницима, или вођа не жели да ствара своје локалне копије.
Елаборирајући ову тему, један од медија је отишао и корак даље, уводећи у наш политички речник израз "непобедиви локални лидери", сврставајући у исти кош  Драгана Марковића Палму, Владимира Захаријева, Бошка Ничића, Милана Стаматовића, Новицу Тончева, Душана Петровића, Живорада Милосављевића, Горана Јешића, Верољуба Стевановића, Велимира Илића, Горана Кнежевића, Добривоја Будимировића Биџу, Радована Раку Радовића.
Чак и летимичним погледом на овај списак јасно је да ту постоје, бар, две групе локалних политичара. У првој су они који су најпре, показали свој таленат и способност па били примећени и они други који су своју "способност" увек показивали уз несебичну подршку странке, или, странака на власти.
Већ годинама, у Србији се  негује прича о томе да председници општина морају да буду у "добрим односима са Београдом", односно, са републичком влашћу. А то, уједно, значи да је најидеалније уколико припадају групацији владајућих странака, на републичком нивоу. Дакле, поново треба поставити питање поштовања Устава и закона ове државе. А то значи да не може и не сме бити било какве дискриминације међу грађанима, због неприпадања некој од политичких групација. Међутим, већ је и врапцима јасно да се реалан живот не налази ни у Уставу ни у законима ове државе, а да су за то највише одговорни они који врше власт. И да управо представници те власти подстичу "прекомпоновање" власти у локалним срединама, ангажујући армију "прелетачевића". Много је примера у земљи Србији где су локални лидери, на различите начине, "убеђени" да не само лично "прелете" у неку од владајућих странака (најчешће у СНС), а најочигледнији се, током прошле године, догодио у Белој Паланци.
Они, који нису желели да се "прилагоде" власти у Београду или да "промене јато", морали су да се суоче са "реалношћу".То, на најбољи могући начин, одсликавају проблеми које у Чајетини има Милан Стаматовић, упркос чињеници да (колико ја са ове даљине могу да просудим), жели да уради много тога доброг и корисног и то не само за своју локалну средину, већ и за читаву Србију. Ништа мање проблема (колико је мени познато) нема ни председник општине Босилеград, Владимир Захаријев.
По сопственом признању, већ помињани Бошко Ничић, неће бити један од "прелетача", али је занимљиво да је његова идеја да у Зајечару формира власт и са демократама и са напредњацима. Али, не баш са свим напредњацима. Јер, како изгледа, Ничић се још увек није опоравио од политичких и других стресова којима је био изложен о време док су главним градом Тимочке Крајине, владали напредњаци предвођени његовом некадашњем партијским другом и пријатељем, Сашом Мирковићем. Са којим је прешао класичан "пријатељско-кумовски" пут на нашој политичкој сцени, који је завршен тако да је, Бошко Ничић, у једном интервјуу, с почетка 2015. године завапио: "Вучићу, склони ово зло из Зајечара!" Да би, негде у завршници предизборне кампање, рекао да је "Мирковић Тројански коњ".
Осим идеје да у Зајечару, у наредне четири године, власт, поред људи из његовог Покрета, врше и представници напредњака (од којих је, са највишег места, брже-боље добио честитке) и демократа, Бошко Ничић је, очигледно, дошао на још једну оригиналну идеју. Мада је од изјашњавања Зајечараца о будућој власти протекло мање од недељу дана, Ничић је одлучио да их, поново, пита какву би коалицију хтели, будући да нико, појединачно, власт не може да врши сам. Из тих разлога он је, за сутра (29. април 2017. године), закупио салу Позоришта "Зоран Радмиловић" у Зајечару, са намером да чује vox populi. Да је, којим случајем жив, један аутентичан представник тог народа, човек чије име носи позориште у главном граду Тимочке Крајине, вероватно би много тога имао да му каже, али сумњам да би се то Ничићу свидело. Јер се, оправдано, поставља питање шта би то могло да Бошку Ничићу каже 400 људи (колико може да прими сала позоришта), а што му већ није "рекло" нешто више од двадесет хиљада који су изашли на биралишта.
Или је то само још један маневар, који је "тимочки кнез" и некадашњи радо виђени учесник српских  ријалити програма, осмислио како би имао алиби за будуће политичке потезе.
У сваком случају, сада више нисам сигуран да је тачна моја констатација да се Зајечар не налази на месту некадашње Троје. Јер, поред поменутог Тројанског коња, чињеница је да су локални избори у Зајечару одржани управо у време годишњице завршне и одлучујуће битке у митском, Тројанском рату. А како ствари стоје, Зајечар је место погодно за митове и митомане.