среда, 31. октобар 2012.

Ч И Ч А



Историју пишу победници. То је, претпостављам, свако од нас чуо хиљадама пута. Али, да ли је свако од нас и колико пута, заиста, добро промислио суштину ове реченице? И да ли је свако од нас, макар формално, себи поставио питање: колико је тачно оно што су нас учили, или што смо учили из историје? Одговарајући, на оба питања, најблаже речено, морам да изразим сумњу. Јер да је супротно, вероватно би са више толеранције могли да прихватимо тврдње неких историчара да је наша (и не тако давна) прошлост, можда, изгледала и другачије. Што би онда значило и да не морамо, увек, да се сврстамо у два табора, понављајући, тако ушанчени, као папагаји, свако своју "истину". Користећи за то, чак и баналне поводе. Најновији је пружио бивши нам Председник Србије (који за разлику од садашњег, није био Председник свих грађана). А који је, као и пре извесног времена (када је био председник Србије), скокнуо у комшилук, како би изјавом на тамошњој телевизији, поново, узбуркао овдашњу јавност. Упркос томе, што је, по мом дубоком, уверењу (а емисију сам гледао - дакле није ми неко, као већини грађана Србије, препричавао), одговор Тадића на директно питање водитеља, био помало неспретан. Али, по систему "урађеном послу, мане нема", ни бивши нам председник, по свему судећи, није желео да "повуче реч". Такав закључак извлачим и због несувислог образложења које је уследило, а у прилог тврдњи да је  Драгослав Дража Михаиловић био квислинг. Лично, мислим да све то што је Тадић о тој теми изрекао на "комшијској телевизији" може боље да се схвати уколико се има у виду да је раније (у већ поменутој емисији), Тадић рекао да је он "партизанско дете". А то, само по себи, нигде, па ни у овој нашој недођији не може да буде аргумент. И због тога се никоме, па ни бившем председнику Србије, не може веровати на реч. Напротив. То само може да поткрепи моје уверење да је то један од многих стереотипа у вези са нашом прошлошћу. А да би се у такву тврдњу (чак и бившем председнику) поверовало, потребно је много више. Пре свега,  стручне аргументације. За коју су задужени историчари. А неки од њих су се, и у овом случају, као и неки други, сасвим обичан свет, "упецали". И као и остатак јавности, поделили по питању Тадићеве изјаве.
"Шта сад он има да изјављује када је државна политика ишла путем рехабилитације квислинга? То је радило Министарство правде у којем су седели људи из његове ДС" - каже историчарка Бранка Прпа.  
Историчар Чедомир Антић сматра да је та изјава нека врста невештог додворавања хрватској јавности.
"Ако означавате некога да је квислинг јер је калкулисао и није дизао оружану побуну већих размера против Немаца, онда можете рећи да је сваки покрет отпора у Европи био квислиншки" - каже Антић.
У сваком случају, изгледа да смо, по ко зна који пут, успели да се поделимо упркос томе што су и партизани и четници део наше историје. Али у форми: партизани или четници. Пошто је сасвим уобичајено да се код нас између ова два покрета ставља, искључиво, раставни, а не саставни везник. Имајући у виду, да, чак и након толико година, не успевамо да "измиримо" ова два покрета. Упркос формалном постојању Закона о рехабилитацији.  Проблем, по мом скромнном убеђењу лежи у томе што ништа не умемо да доведемо до краја. Да завршимо започети посао. Како год. Али, да га завршимо. Овако, све ми се чини да почнемо хиљаду послова а ни један не доведемо до краја. Или боље речено, све зависи од тога ко нам је на власти. Па, ако власт творе оне странке којима су партизани "даљи", ми направимо искорак ка четницима. А уколико су то оне странке којима су партизани и "отац и мајка", онда, по сваку цену, покушавамо да побегнемо од четника. Међутим, морамо да схватимо да је реалност много другачија и да су и партизани и четници део наших живота.
А имајући у виду да је овај текст, сам по себи, резултат личног става, претпостављам да ми нико неће замерити да, по овом питању будем и јако личан. У прилог сопственој теорији. Јер, на коју бих ја страну требало да станем, ако бих уместо четници и партизани, морао да ставим четници или партизани?
Јер је мој деда (или ђед), по мајци, Милорад Рајо Ђуришић, носилац Партизанске споменице, пошто је, као и његов најстарији син, погинуо на страни партизана (оставивши за собом супругу и четворо малолетне деце). Са друге стране, мој деда по оцу, Илија (Бурић) Драгишић, мада, формално, није био учесник рата, идеолошки је био ближи четничком покрету. Чији су чланови, веома често и боравили у његовој кући. Можда и због чињенице да је, у то време, у Петровом Селу код Кладова, боравио један од четничких команданата Драго Бурић. Човек истог презимена које су носили и моји преци у 17. веку. Али и рођени брат народног хероја, Сава Бурића..
Дакле, ја бих тешком муком могао да се одредим са супротним везником. Имајући у виду да ми много више "лежи" саставни. Јер су и четници и партизани део мог живота. А у томе, сигуран сам, нисам усамљен.
Не мислим да би, пуко помирење, без икаквог основа било решење, али треба учинити макар искрен покушај да се то наше "партизанско-четничко" клупко размрси на прави начин. Уважавајући све историјске чињенице и, колико год је могуће, из свега тога уклонити идеологију. Али, бијим се да корак у добром смеру није једнострана оцена да је ђенерал Дража био квислинг. Упркос томе што, то је више него очигледно, да се о овоме одлучује "како ветар дува", уместо да се јавности на увид стави довољна количина релевантних и проверљивих података. Као и да се "усијане главе" повуку у страну, а да, коначну реч, понуди правосуђе. Поготову што још увек није завршен поступак за рехабилитацију Драже Михаиловића, који је покренуо његов унук, Војислав Михаиловић, а подржало неколико академика и истакнутих јавних личности.
Уосталом, морамо ли да "трчимо испред руде", ако имамо у виду да су наши савезници, током   Другог светског рата, али и након њега, генерала Михаиловића одликовали изузетно значајним признањима. Која, бар до сада, нико није оспорио.
Тако му је генерал Шарл де Гол, 1943. године, као командант француског Покрета отпора, доделио француски Ратни крст, орден Легије за заслуге првог степена, намењен врховним командантима, уз похвалну наредбу која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
"Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао да води борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се велика земља може да покори суровом завојевачу" - написао је тада Де Гол.
Председник Сједињених Америчких Држава, Хари Труман, постхумно је, 1948. године, Дражу Михаиловића одликовао америчком Легијом заслуга првог степена због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије. То знамење је, у Амбасади САД у Београду, уручено генераловој кћерки Гордани, 2005. године.
У британском "Тајму", 25. маја 1942. године, објављен је чланак посвећен Михаиловићу и његовој борби, под називом "Орао Југославије" у којем је наведено да је "био најзаслужнији што је Хитлер морао да држи снаге на Балкану, уместо на Источном фронту". Овај угледни лист је 28. јула 1946. године, после стрељања Михаиловића, објавио и текст под насловом:  "Свет се тресе из темеља".
У Холивуду је, још у току рата, 1943. године, снимљена играна филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије, под називом "Четници, борбена герила". Сличан филм снимљен је и у Енглеској, али су му дали назив "Илегално", како би се избегло евентуално поистовећивање са холивудским филмом. У време Другог светског рата, четници су били и јунаци стрипова у САД и Енглеској. 
Занимљиво је да се, у Архиву САНУ у Београду, чува луксузна књига "Четири слободе", коју је, пред крај рата, председник САД Френклин Рузвелт поклонио Дражи Михаиловићу.
А комисија за одликовања Пентагона, коју је чинило 19 најугледнијих људи у САД (шест сенатора, осам конгресмена и пет гувернера) одлучила је да генерала Михаиловића уврсти у Легију заслужних, након извештаја тамошње истражне комисије Комитета за праведан суд.
Градоначелник Лос Анђелеса, Том Бредли, указом је 17. јул 1986. године, прогласио за Дан сећања на генерала Драгослава Дражу Михаиловића. 
Ако ништа друго, био би ред да се, макар, запитамо: знамо ли све што би требало да знамо, уколико желимо да о нечему донесемо прави суд?

среда, 17. октобар 2012.

И В И Ц А



Крај друге седмице месеца октобра лета Господњег 2012. био је некако посебан. Новак је, по ко зна који пут обрадовао нацију. Oсвајањем турнира у Шангају, поново се примакао челној позицији светског тениса. Међутим, како то обично бива, тај догађај, тог 14. октобра, остао је у сенци једног другог, много значајнијег, планетарног, или боље речено интерпланетарног, који је приредио Феликс Баумгартнер. Успешно скочиивши на земљу, са ивице свемира. 
А да је у Србији могуће засенити и овакве догађаје, без одласка у далеку Кину, или пентрања на ивицу свемира, по ко зна који пут, показао је наш Ивица.Коме, очигледно, још нико није дојавио да је Други светски рат завршен. И да је (бар у званичном, дипломатском речнику) давно заборављена подела на поражене и победнике. При томе немам намеру да релативизујем, близу три хиљаде, невиних жртава Мачве и Поцерја, које су фашисти стрељали у селу Драгинац, током три дана октобра 1941. године. 
Управо су то елементи од којих је требало да пође и председник Владе (и министаср полиције), када је смишљао свој говор који ће одржати поводом подсећања на овај злочин. Уместо што води неку своју политику. Само њему знану. Политику, због које, редовно, добијамо пацке од оних који су нам, макар декларативно, партнери. Стиче се утисак да Ивица никако не може да прихвати чињеницу да су избори прошли, да је Влада формирана и да је он на њеном челу. Изгледа да се наш Ивица много боље осећа у улози предизборног агитатора своје странке. Сипајући у уши својим симпатизерима оно што би они хтели да чују, уместо оног што треба рећи. И што је реалност. Предуго је трајало формирање Владе, вероватно, да би се постигао договор у вези са стратегијом коју ће она имати. А та стратегија се не одређује сваког јутра.  И, претпостављам да, не зависи од тога на коју је ногу устао Први човек Владе, или неко од министара. А оно што се догодило у поменутом селу Драгинац, опомиње нас да баш и није тако. Јер је јавност, по ко зна који пут, добила две верзије истог догађаја, уз већ позната наклапања и тумачења "шта је песник хтео да каже". Епилог свега је извињење агенције Танјуг, која је, након свега, објавила и интегрални говор председника Владе. Али, не видим да је то битно променило ствари. Као што томе није допринело ни оправдање које је, у "Ставу Србије", на ПСТ изрекла Сузана Грубјешић, потпредседница Владе за европске интеграције и потпредседница странке Г17 плус и коалиције Уједињени региони Србије, рекавши да је премијера "понела атмосфера". 
(Могу да разумем, али не и да оправдам ту врсту полтронизма према сопственом "шефу". Међутим од министарке која треба да буде предводник у евроинтеграцијама Србије, сви очекују много више. Чак и то да сопственом "шефу", ако треба, каже да није певачка звезда на сеоској свадби (мада, како смо већ видели, уме и да запева), па да испуњава жеље сопственог бирачког тела. Уместо тога наша министарка за евроинтеграције, „шета“ из једне у другу крајност. От става да „не треба срљати ка ЕУ“, до става да „нема промене курса ка ЕУ“.)
А да и не говоримо о томе да остаје горак укус због извињења које је Танјуг морао да упути Првом човеку полиције (и Владе). Јер ми заиста није јасно због чега је оно упућено. Осим уколико неко може да сумња у елементарни интелект просечног читаоца или гледаоца. Пошто мислим да управо интегрални текст говора премијера, у пуној мери, оправдава новинске написе и телевизијске извештаје који су пропратили поменути догађај.
Јер, ако премијер у свом говору каже: "Одмах после Другог светског рата они који су починили овај злочин су почели да граде нову Европу. Сматрамо и да Србија има право на своју нову шансу..." са правом се поставља питање како се такав превид може догодити некоме ко је био један од најбољих студената на Факултету политичких наука. Или, можда заиста није чуо да су злочине чинили фашисти (а не Немци)!? Као и да "нову Европу" нису градили фашисти, већ Немци, заједно са Французима, Енглезима и другим народима Европе. Осим тога,  ако "Србија има право на нову шансу" да ли то значи да је Србија чинила неке злочине? 
А тек шта рећи на премијерову констатацију да су наше жртве заборављене , зато што је историја искривљена и историјски поражене нације у Првом и Другом светском рату су данас постали важнији фактори на Балкану него што је то Србија и српски народ.?  Да ли може неко други да нам буде крив због тога што смо заборавили сопствене жртве? И колико смо сами допринели томе да нас на Балкану (и шире) доживљавају као агресоре, уместо као слободарски народ, какав смо били у Првом и Другом светском рату? Да ли је то завладала тотална амнезија, па су сви заборавили шта се догађало деведесетих, укључујући и премијера (који је у њима имао, релативно, активну улогу)?
Наравно, премијер није пропустио прилику и да прозбори коју о свему што Србију „жуља“ у односима са Европском унијом, уз подсећање да: „за европске вредности Србија је дала много више него што су неке друге државе које су веома лако постале чланице Европске уније и који дан-данас говоре о томе како Србији тамо није место, који нам свакога дана прете говоре да Србија треба да призна независност Косова да треба да нам врате визе и све остало што не спада више у домен једне озбиљне политике. Ја желим свима њима да поручим, Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој дајете, Србија је заслужила да буде део Европе јер је Европу стварала и овде.“ Истини за вољу, све ово може лепо да звучи ако је за „унутрашње потребе“, али „они напољу“ не сматрају да је ово допринос грађењу партнерских односа са чланицама ЕУ. Већ гурања прста у око. Туђе.
Али, надахнути говор Првог човека Владе Србије, очигледно је оставио добар утисак на грађане Србије, али и на Председника свих грађана, који је, дан касније, вероватно понесен Дачићевим говором, поновио оно што је већ добро познат став: Ако нам званично поставе услов Европа или Косово, одустаћемо од европског пута“.
Сад нам још остаје да видимо да ли ће и како ставови по овом питању бити усаглашени у бившој странци Председника свих грађана. Имајући у виду да је чланица Председништва СНС, Јадранка Јоксимовић поручила да „Србија будућност може и мора да гради у најбољем интересу свих са свима који су данас важни актери међународне политике и економије, наводећи да пре свега мисли на стратешко партнерство и окренутост земљама ЕУ, посебно онима који данас представљају мотор развоја читаве европске економије, попут Немачке и Француске.“
По овом питању, сличан став је изнео и Први потпредседник Владе, министар војни и Шеф свих служби, који је изјавио: "Не мислим да било ко планира да Србију води супротно од Европске уније, нити је то реално", одговарајући на питање новинара да прокоментарише изјаву премијера Србије у Драгинцу.
Осим председника Владе, могло би се рећи. Ако се у обзир узму његове недавне поруке, као и став о Паради поноса, који му је у Европи уписан као велики минус.
Но, по свему судећи, наш Ивица уме и другачије да се понаша. Показујући да зна и да савије кичму. О чему сведочи и податак да је свој говор из Драгинца, лично однео у Амбасаду Немачке, како би га Његова екселенција Хајнц Вилхелм, лично излекторисао.
Али, да се вратимо на почетак овог текста. Како сада ствари стоје, Феликс Баумгартнер више неће изводити вратоломије са ивице свемира. Објављен је и податак да је "Ред бул" на његовој храбрости зарадио више од шест милијарди евра.
А што се тиче нашег Ивице, претпостављам да ће нама, у наредном периоду, испоставити рачун за храброст коју је, у односу на „међународну заједницу“ испољио.