Т А Ј Н А

„Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, нe зна грм шта суседни грм сања нити птица шта се догађа између грања.“                                   

Претпостављам да су ови стихови ( некадашње обавезно градиво у средњим, али и у основним школама и на бројним такмичењеима рецитатора ), толико познати да им не треба наводити аутора. Али, ко зна!?

Ко зна (ах, нитко, нитко ништа не зна. Крхко је знање!),

одговорио би, да се однекуд појави, Добриша Цесарић (10.сијечањ1902,Славонска Пожега–18. просинац 1980,Загреб).

Да не проверавам. Ради се о стиховима из песме „Србија је велика тајна“, Десанке Максимовић (16.маја 1898.Рабровица код Ваљева – 11.фебруар 1993. Београд). Али, нисам се случајно сетио наше чувене поетесе. Још мање ми је намера да подгревам страсти код њених „слепих“ обожавалаца, нити њених, такође, „слепих“ опонената. Не бих ни да узнемирим њену племениту душу, у нади да лебди негде изнад Бранковине, тамо где су покопани њени земни остаци.

Њени стихови су ми послужили као добар увод у тему. У прилог тврдњи да је Србија (и даље!) велика тајна. А тако ће и остати! Кажу, до пролећа. А до када, не знамо...

Тако се, неславно (бар за сада), завршио покушај Српског покрета обнове (који траје готово читаву деценију), да се отворе тајне архиве, односно да се изгласа Закон о отварању тајних досијеа. Уједно, чини ми се да је то један од највећих промашаја „петооктобарских снага“ не само у овој, одлазећој, 2010. години, већ и у читавој „демократској декади“. И то све због „банане“ коју су СПО-е ударили „велики“ коалициони партнери – Демократска странка и Социјалистичка партија Србије. Или, да поједноставимо ( а што да се лажемо?!), први човек полиције и први човек државе.

Е сад, остаје нам само да тумачимо поруке овог чина. Да ли се све то десило због тога што није постигнут договор у вези са тим коме ће припасти заслуга за „убачену тројку“? Да ли се неко уплашио да „мали“ коалициони партнер не „покупи“ превише заслуга? Или је нешто много „животније“ у питању? Изгледа да се, ипак, свашта може прочитати у тим тајним досијеима. Па чак и много тога што би бацило ново светло на појединце „великих“ коалиционих партнера!?

Јер, још колико до половине последњег овогодишњег месеца све је изгледало идилично, а грађанима Србије се већ смешио "закон о тајнама". А онда се доготило то "нешто". Предлагачи овог закона нису имали довољно гласача за свој предлог, а "велики" коалициони партнери су саопштили како "се од закона није одустало, али да се са њега скида ознака хитности". Не липши магарче...

Уместо подршке "великих" коалиционих партнера, СПО је добио подршку "мањих" Г17плус, ЛСВ, странака мањина, СДП, као и опозиционе ЛДП. "Велике" опозиционе странке, такође, нису биле заинтересоване за овај закон. Може се само нагађати због чега.

И онда је, по већ опробаном рецепту почело "прање". Сви су хтели да појасне свој став у вези са "неотвореним тајним досијеима". Причало се и о томе да је у питању јако осетљива тематика и да треба бити обазрив...

У изјави за медије, Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, ишао је толико далеко да је испричао и један "типичан" пример осетљивости теме. Наиме, у време када је он имао увид у свој досије, видео је неког чичу "који плаче јер је из тајног досијеа сазнао како га је покојна супруга варала са најбољим пријатељем". Прави пример за осетљивост теме!

У сваком случају, показали смо да смо тврђи и од Амера. Њихове тајне и друге службе, у парампарчад су разбили Викиликс и Џулијан Асанж. Само се наш ДЕ-БЕ (или боље рећи УДБА - слабо се ту нешто мењало! ), још доста добро држи.

Сетих се да су социјалисти, некада, пласирали слоган:"Сви смо ми по мало социјалисти", али мислим да нам боље приличи парафраза овог слогана: "Сви смо ми по мало де-бе-ов-ци".

Отварање тајних досијеа Министарства за државну безбедност Немачке Демократске Републике (Штази), имало је за последицу и сазнање да је у овој тајној обавештајној служби бивше Источне Немачке било запослено 274.000 људи. Тврди се да је ова, најбруталнија служба комунистичког режима имала једног агента на 165 становника, док је старији брат КГБ имао једног на 580, а да је Гестапо, током Другог светског рата, имао једног агента на 2.000 људи. Према тим подацима, свака зграда имала је свог доушника.

По мом скромном мишљењу, код нас је ситуација била много гора, јер ми се чини да је сваки улаз, у свакој згради, имао свог доушника или "сарадника система". И оно што је најгоре у свему је да то "стање" још траје, односно да они још увек „раде“. Како другачије објаснити чињеницу о неким "недодирљивим" људима који су "добри" у свим системима и могу да "раде" шта год им се прохте?! Наравно, чешће мењајући партије него чарапе! 

И на крају, можда треба поставити и следеће питање: "А да ли би се нешто променило доношењем Закона о отварању тајних досијеа?" Е, могуће је да у том грму лежи зец!

Јер, треба се подсетити да је 2003. године, такође по хитном поступку, донет "закон о лустрацији", односно, Закон о одговорности за кршење људских права, са роком важења од 10 година. И шта се десило? Ништа. Тај закон до сада ни једном није примењен. Онај ко има мало дуже памћење, може се само присетити колико има "кандидата" у садашњем политичком естаблишменту Србије, на којима би он могао бити примењен. Међутим, поставља се питање -како? Јер, "велики" коалициони партнери ДС и СПС, у међувремену су потписали Декларацију о политичком помирењу и постали "најидеалнији" партнери у Влади. Има и оних који су постали "најидеалнија" опозиција. Тако да се сада поставља питање на кога би се и применио тај закон, пошто ЛСВ предлаже продужетак његовог рока важења на још 10 година. Да ли то значи да ћемо још толико морати да чекамо да би урадили оно што је требало урадити јуче? Ако неко мисли да је то много, треба се подсетити да нам је 10 година већ "појео" режим Слободана Милошевића. И још 10 "петооктобарске снаге". Да ли је то много? Зависи шта нам је репер!

Чини ми се да је прави одговор на то питање (не слутећи да ће баш нама требати), дао руски књижевник Николај Семенович Тихонов, пре више од пола века, а што је тако маестрално, много година након тога, изрекао Раде Шербеџија.

Речник мање познатих речи :

сијечањ - јануар

просинац - децембар

нитко - нико

повијест - историја

ЕРОГЕНА ЗОНА

По свему судећи, у Србији је завршена изборна грозница. Дакако не она права, коју неспретно призивају и прижељкују они који су, колико јуче, сишли са власти и они који су, у време бившег, "Милошевићевог режима" били на власти са једним делом оних политичких снага које су и данас на власти. Да не буде нагађања, мислим на унутарпартијске изборе. Тако се бар може закључити по, управо, окончаним унутарпартијским изборима три коалициона партнера - Српском покрету обнове, Социјалистичкој партији Србије и Демократској странци. И управо тим редом. И према датумима одржавања и према, тренутном, политичком рејтингу. А ко више воли математику, читаву ствар може представити и на овај начин :

Шести сабор СПО, Осми конгрес СПС и Четрнаеста изборна Скупштина ДС. Или нумерички : 6 + 8 = 14 !

Оно што је заједничко за сва три поменута догађаја, који су потресали нашу политичку јавност протеклих недеља је чињеница да су у сва три случаја, као једини кандидати за председнике својих странака, "победили" стари председници. Осим тога, на сва три "висока" партијска скупа, није било ни претераних изненађења у избору осталих челника ових странака.

Али, ове скупове је повезивало и то што се на свима њима, у главној улози, појавио председник Србије и председник најјаче политичке групације унутар Коалиције која твори садашњу власт ове државе - Борис Тадић.

Вук Драшковић и Борис Тадић

Некако се стекао утисак да је он јунак сва три догађаја које сам поменуо. Он је човек који је дошао на Шести сабор СПО и тиме јасно ставио до знања да Демократска странка рачуна на свог коалиционог партнера и на наредним изборима који ће бити - никако пре - но у изборној 2012. години. Осим тога, Тадић је на Шестом сабору СПО најавио да ће нам и наредне године бити тешко, али да ћемо у наредних десет година остварити и свој "европски сан". И још у току самом говора, то је и кориговао. Утешио нас је да наш "улазак у Европу" неће бити на крају тог периода од једне декаде. Они који воле да се шале, то су превели на практични језик и рекли - "дакле, 2019." Пажљивим посматрачима није промакла ни поприлична нежност која је "размењена" између два лидера Вука Драшковића и Бориса Тадића, која је завршена држањем за руке и њиховим победоносним дизањем у ваздух.

Многи тврде да је и то довољно, имајући у виду да су коалициони партнери, као проверени европски десничари, свом коалиционом партнеру и председнику државе "подметнули" краља. Наравно, краља у оригиналној верзији химне, пошто га "уживо" ни они нису видели, упркос чињеници да и даље (готово једини) баштине идеју монархизма у Србији.

Ивица Дачић и Борис Тадић

Међутим, такође пажљивим посматрачима, није промакао ни тај податак да је председник Тадић (у функцији председника Демократске странке и моћног коалиционог партнера), тако очински и нежно загрлио председника Социјалистичке партије Србије, Ивицу Дачића, на Осмом, "историјском", (како је сам Тадић рекао) конгресу социјалиста. Ако претпоставимо да  Тадић млађаном Ивици није тражио ерогене зоне (негде иза увета), и уважимо чињеницу да се нису пољубили, онако по "српски" - три пута, остаје нам само претпоставка да је ту било неког "шапутања", у стилу : "Држи се ти мене и не брини за своју европску будућност. А ни лустрација ти не може ништа, пошто си ти у време "несташлука" своје странке био млад. И зезнућемо ове из СПО, па нећемо отварати питање тог Закона о тајним досијеима". Упркос податку да се Тадић социјалистима обратио са "другарице и другови" и поруке да "Ивица Дачић и ја, делимо исту визију", занимљиво је да њима није "орочио" улазак у Европску Унију.

А оно што није пошло за руком провереним монархистима и "европским десничарима", пошло је за руком "провереном социјалисти", Ивици Дачићу. Њему и њиховом социјалистима обратио се лично Њ.К.В. Престолонаследник Александар II Карађорђевић, честитајући му на, поновном, избору.

“Честитам Вам на поновном избору за Председника Социјалистичке партије Србије.Сигуран сам да ће Социјалистичка партија Србије под Вашим вођством наставити да ради на добробит грађана Србије, и да ће у сарадњи са другим политичким партијама доприносити јачању и стабилности наше земље.У нади да ћемо се ускоро видети, изволите примити моје срдачне поздраве и најлепше жеље за успех и свако добро у будућности“.

Сигуран сам да је, управо тај телеграм, али и многе друге ствари које нам се дешавају ових дана унео додатну пометњу у онај део "широких народних маса", који је још увек био убеђен да је очувао здрав разум. Јер, или је Престолонаследник "побркао лончиће" па телеграм послао на погрешно место, или је погрешно разумео поруку коју су му слали некадашњи опозиционари, током десетогодишње борбе против режима Слободана Милошевића. Или се у СПО и ДС нису хвалили исто таквим телеграмом ? 

А као што су то већ констатовали "дежурни" политички аналитичари, на сва три изборна партијска скупа није било "претераних" изненађења. По свему судећи, најмање их је било у Српском покрету обнове. Осим председника Драшковића, изабрано је и седам потпредседника : Срђан Срећковић, Александар Југовић, Сања Чековић, Александар Чотрић, Жика Гојковић, Зоран Миленковић и Мирко Чикириз. Општа је констатација да су то, уз млађе и они проверени кадрови који су остали доследни овој странци ових последњих, за странку, турбулентних година.

И код социјалиста је, готово све, остало по старом. А по свему судећи, најбоље су прошли такозвани  "чувари ковчега" . Уз председника Дачића, за високо место се изборио професор др Жарко Обрадовић, који ће бити његов заменик и потпредседник, док су се за остала потпредседничка места "изборили" : професор др Славица Ђукић Дејановић, Милутин Мркоњић, Душан Бајатовић и др Дијана Вукомановић. А за председника Извршног одбора, Главног одбора изабран је, а ко други до, Бранко Ружић.

За разлику од скупова СПО и СПС, на којима је Тадић, на различите начине, говорио о "европском путу", на сопственој Изборној скупштини, је (како и приличи) био најпрецизнији и са најкраћим роком. "У Европску Унију улазимо до 2016. године", поручио је "својима" Тадић.

Борис Тадић, председник ДС

Но, изгледа да су, "његови", имали неку другу "фрку" и да им је то са Европом, било у другом плану.
Јер, осим Тадићу и Мићуновићу, којима су, као јединим кандидатима, била загарантована места и Јелени Триван, као јединој жени и Пајтићу, који је "бранио све три боје Војводине, била су још три "упражњена" места, а четири кандидата. И не само због тога, већ и због податка да се због "пада система" са електронског, морало да пређе на (при) ручно гласање. Након "узбуђења" која су трајала готово читаву ноћ (као некада у "добра стара времена", када су комунисти држали своје чувене ноћне седељке, од чијих исхода је зависила судбина државе), саопштено је да су нови потпредседници : Драган Ђилас, Душан Петровић, Бојан Пајтић, Драган Шутановац и Јелена Триван.

Е управо то је онај део који највише треба да интересује Србију ван Београда . Јер, како се и претпоставља, Ђилас ће се бавити Београдом, Пајтић Војводином, Шутановац Мрчајевцима и околином коју обично зовемо Шумадија, Јелена Триван улогом жена, а остатком Србије, или Србијом ван Београда, по свему судећи бавиће се Душан Петровић. А због чега је то важно? Мислим да ће, управо Петровић, у врху најмоћније политичке групације у Србији, "кројити капу" многим општинским одборима у Србији ван Београда. Због чега, вероватно, треба да страхују они који су се, у претходном периоду, мало "заиграли", "отргли контроли", или играли на "погрешну карту". Ја бих се у то кладио! А ви?

РОЂЕНА ДА УМРЕ

Она је рођена на данашњи дан 1991. године. Тада је у држави њеног рођења већ увелико беснео рат, што је у приличној мери, одредило и њену судбину. За њено зачеће и рађање везана су многа имена, па се вероватно ни они сами не би усагласили у вези са тим ко је у томе имао одлучујућу улогу. Но, било како било, она је рођена те зимске ноћи и требало је бринути о њој. То није било баш увек лако, па је и њено одрастање било скопчано са мноштвом проблема. По свему судећи, њено превремено рођење утицало је на то да, веома често, има здравствених тегоба, тако да готово никога није ни изненадило када је, не дочекавши ни своје пунолетство, напустила овај свет.

Да не буде забуне, ових неколико уводних реченица односи се на Самосталну телевизију Неготин (СТВ), електронски медиј, који је рођен у Неготину, дакле у  Србији ван Београда.  А то није неважан податак. Јер, много година након тога, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци су, по признању многих, били боље информисани него житељи српске престонице.

Да се све променило, сведочи и податак да је, у међувремену, Неготин "сахранио" две телевизије (а трећа-која је рођена недавно- још је у повоју, бар што се покривености сигналом тиче), па се, све чешће, о овом делу Србије говори у контексту "медијског мрака".

Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиджа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу поменути ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да је то већ добро познато. А прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја постајем званични биограф Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (мада ће то зазвучати нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности,  поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део. А сада кратко подсећање.

Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога са емитује програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.

Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".

У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте  у Неготину, а почетком1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша".  Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.

То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога  је емитован програм.

 Међутим,  грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају  Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију  који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.

Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.

Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.

И наравно, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија који су током свих ових година деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи.

То није само констатација која се везује уз оно "о покојнику све најбоље", већ је то апсолутна истина. Уосталом, много је оних који то могу да потврде и са једне и са друге стране екрана.

ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА

Чини ми се да, све чешће, не умемо или не можемо да „пронађемо“ себе. Срљамо и лутамо, као пијанац у мраку, љути на себе, што нам се, ето, опет поновило. Али само до новог пијанства. Увек постоје „они“ који би то нешто урадили боље од „ових“ и увек „они“ то знају да ураде само док не постану „ови“. Кад „они“ постану „ови“, као да је пала бомба, па се ничег не сећају. И зато имамо то непрекидно „трчкарање“ у круг. Чак и кад неко покуша да направи искорак, трудимо се да га што пре вратимо назад. Осим политичара, у томе велику улогу имају и медији. Просто се утркујући у томе да „оцрне“ некога или нешто, дајући лажни привид да у пљувачини учествују и  „широке народне масе“, које (под велом "коментара"), увек могу да пруже аргументавију за оно чувено: „народ тако хоће!“.

Најновији пример је прашина која се дигла због, наводног, „подметања неподобне химне“ Борису Тадићу, Председнику Србије, на Шестом сабору Српског покрета обнове. И тако, уместо да медији пруже на увид јавности шта је то ново или старо могло да се чује са овог највећег страначког скупа СПО (партије којој се не може оспорити допринос у рађању демократије у Србији), они су се, углавном, бавили тиме која се химна слушала.

Успут, нико није хтео (или желео) да подсети да је у питању партијски скуп странке деснице, која баштини монархистичку идеју, уз чињеницу да је та химна била она иста под којом су се oкупљали сви лидери некадашње опозиције, на свим важнијим скуповима који су означавали борбу против "Милошевићевог режима".

И, ако су то већ неке чињенице, онда је логично да се на, том скупу, свира управо та верзија химне. Kао што је логично да то за Председника Тадића није требало да буде изненађење. Поготову што неки, добри, обичаји налажу да, понешто, научимо о домаћинима, пре но што им одемо у госте. Дакле, интонирана је оригинална верзија химне, а не оригинал фалсификата и то на партијском, а не на државном скупу. Уосталом, не видим ни један паметан разлог да идеја монархизма буде, заувек, протерана са ових простора. Бар не на тако бруталан начин. Зар и на ту тему не треба рећи по коју? Наравно, аргументовано. И управо због тога, потребно је,  понекад, подсетити се нечега што је наша историја, традиција... Да нисмо тиква без корена. А о тим "коренима" постоје многа сведочанства. Једно од њих је у Архиву (бивше нам државе) Југославије и говори о томе да је та, оригинална, српска химна (помало модификована) коришћена и у Краљевини Југославији. 

 И то, ни тада, никоме није сметало. Сада, одједном, некоме смета. И уместо да погледамо где су узроци, љути смо на последице. А истине ради, (за оне који би да све буде легално), треба рећи да је употреба химне на страначком скупу СПО била у складу са Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, (чланови 35 и 36 ).

Осим тога, није ли помало чудно да у једној држави која на својој застави има круну (дакле, монархистички симбол), постане непожељно да у химни буде поменут краљ.

Поготову што сам, готово, убеђен да већина становника ове државе не би могла да направи (велику) разлику између оне заставе која нас "заступа" на Ист Риверу, пред зградом Уједињених нација, оне свечане, која је у кабинету председника Тадића, или српске заставе која је била у употреби од 1882. до 1918. године.

И то има неко, једноставно, објашњење. Убеђени смо да све знамо, да не желимо да нам "други соле памет", а дешава нам се управо то, мада нисмо ни свесни. Са друге стране, у одбрани од нових сазнања или обнављања "старог градива", веома често не желимо да чујемо, или схватимо, шта је неко хтео да нам каже. То нам се догодило и са порукама, које је, са Шестог сабора СПО, упутио лидер ове странке, Вук Драшковић. Поруке које је требало чути и над њима се замислити. Без мржње и предрасуда према човеку који их упућује. Јер, не треба заборавити ни то да је (без обзира шта ко о томе мислио), Вук Драшковић један од највећих  живих писаца које ова Србија има. И колико год се неко упорно трудио, његово место у историји књижевности ове државе је сигурно обезбеђено. А вероватно ће, и много тога што је говорио  на Сабору, бити сврстано у неко књижевно градиво. Можда нешто од овога што сам ја издвојио:

 

"Странке левице и њихови креатори јавног мнења не крију ликовање због трагичне истине да се десничарима данас представљају најекстремнији противници евроатлантског курса наше државе, корифеји мржње према суседима и неправославним религијама и народима, бранитељи српских злочина и злочинаца. То се догађа у држави чији су стратешки путокази, од Карађорђа до генерала Михаиловића, били десни и увек окренути ка Западу, ка Европи и Америци. Демократска и просветитељска државотворност десне Србије пала је онога момента када је СПО изгубио своју велику снагу и када су се, огрнути плаштом деснице, на том његовом пољу појавили најекстремнији настављачи антизападне политике и комунистичког наслеђа.



Застава Србије од 1882. до 1918. године



Као национална странка десног усмерења, ми се противимо свим уступцима антиевропским снагама у Србији и компромисима са њима. Последњи воз за Брисел не смемо пропустити, а пропустићемо га избегавањем ризика да, због безусловног курса ка чланству и у НАТО и у ЕУ, изгубимо неке гласове. Ово није време кампање за освајање бирача. Ово је време одлучујуће битке за освајање демократске, развојне и безбедносне будућности наше државе.Многи младићи и девојке Србије данас у својим рукама стискају погрешне заставе. Ако су за српску десницу, као што говоре, онда је њихово место под заставама Карађорђа, Доситеја, Вука, Обреновића, Карађорђевића, војводе Мишића, генерала Михаиловића, Цвијића, Панчића, Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Андрића. То су заставе десне, европске и победничке Србије."

По начину на који се опходимо према онима који "нешто повише од нас виде", имам утисак да, поново, пролазимо кроз деведесете. На један другачији, али једнако погубан начин. Тада од заглушујуће буке топова, помешаном са неподношљиво сладуњавим турбофолком нисмо чули ништа. А данас, заокупљени разноразним фармама, немамо ни воље ни жеље да чујемо и тумачимо шта нам поручују они који, још увек, имају шта да кажу.



СРБИЈА НА ИСТОКУ

На овогодишњој церемонији доделе Нобелове награде за мир, у Ослу, 10. децембра, по свему судећи (ако одлука не буде преименована у последњи час- не би било први пут!), неће бити Србије. Према саопштењу које је обелоданио Нобелов комитет, Србија се, на тај начин, сврстала међу 19 земаља које ће бојкотовати овај планетарни догађај.

Бојкот церемоније у Ослу, организовала је Кина јер је овогодишњи добитник кинески дисидент Лију Сјаобо, који се налази у затвору и кога Кина сматра државним непријатељем број један. Осим Србије, бојкот су подржале Русија, Казахстан, Колумбија, Тунис, Саудијска Арабија, Пакистан, Ирак, Иран, Вијетнам, Авганистан, Венецуела, Филипини, Египат, Судан, Украјина, Куба и Мароко.

Иначе, овогодишњи добитник Нобелове награде за мир, педесетчетворогодишњи Лију Сјаобо био је вођа чувених протеста на тргу Тјенанмен у Пекингу 1989.године.
Прошле године је осуђен на 11 година затвора због “подстицања субверзивне делатности” састављањем Повеље 08, у којој се залаже за вишепартијску демократију и поштовање људских права у Кини.

Знам да ће неки (не мали број) људи  у Србији ( што значи и Србији ван Београда ), рећи да то и није важно. Да имамо ми и већих брига и проблема од учешћа у испуњавању хирова неког ексцентричног проналазача. Но, како ствари, ипак, нису баш тако једноставне, крајње је време да, тренутно, владајућа политичка елита ове државе мало „изоштри“ слику и тон и својим грађанима упути јасну поруку, избегавајући комуницирање „у шифрама“.

Ако је циљ Еврпа, односно запад, онда то треба јасно и гласно да кажу својим поданицима. Овако, стиче се утисак да „они горе“ не знају на коју би страну. Ни на исток ни на запад. Или, и на исток и на запад. Као да се питају где да усмере овај брод, чији је кормилар, изгледа, све чешће одсутан. А та разрокост, створена гледањем једним оком на запад а другим на исток, може да створи и много веће, „здравствене“, проблеме. Тако сам ја протумачио реакцију нашег „личног тренера“ за улазак у тим ЕУ, Јелка Кацина, који је био згранут одлуком да наши представници не буду у Ослу, на Међународни дан људских права. А човеку треба веровати на реч, ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, још колико јуче, били браћа.

Осим тога, ако не због других, Србија је требало да покаже мало више поштовања према норвешкој држави (која је - треба ли то рећи – историјски савезник и пријатељ Србије), јер  одлуку о овој престижној награди доноси Комитет норвешког парламента, а њеној додели присуствује и норвешки краљ.

Према саопштеном списку земаља које ће бојкотовати доделу Нобелове награде за мир, 10. децембра, у Ослу, уочљиво је да нема ни једне чланице Европске Уније, али ни оних које би хтеле да тамо доспеју, па се, још једном, може посумњати у искрене намере Београда да „Европа нема алтернативу“. Судећи по овом потезу наше спољне политике, очигледно је да има.

Изгледа да овде, многи, још увек, нису свесни да оне некадашње и велике државе више нема, па нема ни тог геополитичког значаја. Нисмо ми ни „капија истока према западу“ ни „капија запада према истоку“, већ све чешће остајемо само „Србија на истоку“, како је, давно, писао Светозар Марковић.

ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА

Претпостављам да би веома висок проценат становника ове државе знао да (на свој начин) објасни шта је то децентрализација. Поготову што се ради о појму који се, као и многе друге стране речи, одомаћио у нашем свакодневном говору. Ипак, није сувишно напоменути да се ради о појму који, мада у корену има латинси израз centrum, што значи средиште, припада француском језику. Тако је, у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, децентрализација објашњена као: "лабављење једног политичког тела и, као последица и циљ тога, већа самосталност појединих делова", или: "управни систем који свима управним одељењима даје што већу самосталност, нарочито у државној управи".

Дакле, то је теорија. И, теоретски, готове све странке на политичкој сцени Србије, јесу за децентрализацију.

Невоља је у томе што ту децентрализацију свака од њих види "кроз свој дурбин". И сви се нешто забављају тиме како ће Србија бити "подељена". Односно, колико ће региона или подручја имати. А шта је ту у суштини лоше? Па управо то да децентрализација не може да се спроводи "одозго на доле", већ обрнуто. Не може неко у Београду да зна шта је то што треба "онима доле", у Србији ван Београда. Поготову је нелогично "прекрајање Србије" где ћемо за резултат имати, уместо једног Београда, десетине других "малих Београда" који би "кад порасту" да буду онај велики Београд.

А да је "догорело до ноката" види се сваког дана и голим оком. То "признају" чак и они који творе данашњу власт у Србији. Тако је, на недавном скупу (поново у Београду!, где је чак-скачем са теме на тему- одржан и Сајам локалне самоуправе!? - па зар то није могло да буде организовано у неком "ћошку Србије?), одржаном под називом "Ко је за регионе?", један од учесника, Вук Драшковић, лидер СПО, рекао и следеће :

"На сва уста галаме да је Косово Србија, а Србија све више постаје Косово. Јужно од Бубањ потока број Срба се за десет година смањио за 450.000, а нестало је 1.200 насеља... Само Београд и Војводина у нечему личе на Европу, док јужно од Београда нема ништа".

А у економском смислу, још више су поражавајући подаци које је, на истом скупу, изнео Млађан Динкић, актуелни министар екомомије и лидер Г17плус :

"Плате на Новом Београду су три пута веће него у Босилеграду, незапосленост у Пријепољу 20 пута већа него на Врачару, а Београд има дупло већи БДП него цела Војводина и три пута више него неки други делови Србије".

И најновији подаци о томе су поражавајући. Просек плата у Србији ван Београда износи нешто изнад 34 хиљаде динара, док је у Београду она нешто изнад 45 хиљада. 

Зато, оно што они у Београду не виде, или неће да виде, види "неко други". Па и проблеми у Новом Пазару, односно Рашкој области, или Санџаку, који су у основи економски, постају међунационални или верски.

Зато у Тимочкој и Неготинској Крајини, на сајту Timoc Press, може да се појави саопштење Влашке демократске странке Србије у коме се, између осталог,  тврди : "6. новембра 2010.године у Жагубици државни врх Републике Србије одузео је право на коришћење матерњег језика влашкој националној мањини, на тај начин што је донео нови Статут НСВНМ у коме стоји да је језик комуникације српски језик".

По старом добром обичају, ово нико није демантовао, па тако није ни било прилике да се сазна да је то једна сасвим легитимна одлука коју су, у виду Декларације, донели органи Националног савета влашке националне мањине.

У малој варошици Босилеграду, протествовали су Бугари (који су ту већинско становништво), због наводне обесправљености. И поред тога што ова варошица, као ни Димитровград (друго веће место у коме живи бугарска национална мањина у Србији), није била позната по "оптерећеним" међунационалним односима, управо је овом вешћу она на себе скренула пажњу јавности.

Заједнички именитељ, претходних неколико примера, није, како се, на први поглед може закључити, нерешено национално или верско питање, већ (ако се мало загребе испод површине!), нерешено економско питање.

Јер, кад би нешто, игром судбине, просек плата "тамо доле" у Србији ван Београда, био онолики колики је "тамо горе", односно у Београду, тешко да би неко могао народу да "баца прашину у очи". Или да му "продаје рог за свећу". Овако, кад већ нема хлеба, народу је неко увек спреман да понуди игре.

То је и потврда да прича о децентрализацији мора да се започне "доле", а не "горе". Јер они "доле", много боље од оних "горе", знају шта им је потребно. С тим што у "оне доле" не убрајам партијске апаратчике "оних горе", који би све учинили само да и они једног дана из категорије "оних доле", пређу у категорију "оних горе".

ГЛАС РАЗУМА

Ових дана, као усамљени вапај (или молба), може се чути мишљење Вука Драшковића да би косовски Срби требало да изађу на предстојеће изборе. Стидљиво о томе, по коју, прозборе и наши медији. Истини за вољу, много већи простор даје се онима који заступају, званичан, став Владе Србије, по коме се "нису стекли услови да се Срби са Косова позову на изборе".

Да не будем неправедан, сличан став о овом питању заступа и ЛДП (ваљда је то и за очекивати), али не треба изгубити из вида да је СПО, странка десног центра, национално, прецизно профилисана. Управо зато, став Вука Драшковића и СПО-а треба посебно вредновати.

Међутим, тај усамљени глас разума све ме више подсећа на, један од многих, предизборних слогана ове странке (више се и не сећам да ли то беху парламентарни или председнички избори), из 1998. године, који је гласио "Једино Вук".

Да ли је могуће да сви други колективни чланови наше Владе не могу да препознају оно што препознаје "једино Вук"? Да ли "једино Вук" схвата да време неумитно пролази и да се и на Косову може десети оно што се десило Србима у Хрватској? Ја тако тумачим оно што каже "једино Вук":

„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.

Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“

Са великом одговорношћу, прихватам ризик прављења бар два пропуста, подсећајући на свој старији пост (из марта ове, одлазеће, године) и цитирајући самог себе.

Тај текст се у великој мери бавио Косовом, или, прецизније речено, филмом "Медени месец", Горана Паскаљевића, који се бави овом темом (али у једном ширем контексту).

Укратко, филм, у садашњем времену, прати два млада пара из две суседне државе. Један живи у некој забити Албаније, на граници са Косовом, а други у Београду. Пар из Албаније има циљ да напусти земљу и докопа се Европске Уније (преко Италије), а пар из Београда, такође жели у ЕУ, али преко Мађарске. И један и други пар су неоптерећени национализмом (ово треба нагласити пошто се ради о Балкану!) и једини им је циљ да бољи живот потраже "напољу".

Међутим, на путу ка Европској Унији и једном и другом пару испречило се Косово!

Наиме, италијанским цариницима било је сумњиво што је мушкарац из "албанског пара", како је "показивао" његов пасош, веома често одлазио на Косово (нису му веровали да је то због посла),док је мађарским цариницима "веома чудно" било то што у пасошу мушкарца из "српског пара" пише да је рођен у Косовској Митровици (отац му је, као војно лице тамо био на служби). Елем, мушкарци бивају задржани, "ради провера", а девојке у туђим земљама остају саме.

Наставак ове приче, догодио се у стварности. Наиме, и Албанија је, уз Црну Гору, добила статус званичног кандидата за чланство у Европску Унију. Судећи по томе, они више немају препрека, за разлику од нас. Нама ће се (мада то није званичан услов), на путу ка ЕУ испречити управо "најскупља српска реч" - Косово. У форми "да се Власи не сете", као јачање добросуседских односа. Са ким? Са самим собом? Апсурдно, али је тако! Зато, треба бити прагматичан и признати реалност. А то је оно о чему говори "једино Вук". Срби са Косова треба да изађу на изборе. Да узму "ствар у своје руке" и гласају за себе. Да престану да буду наши, али и ми њихови таоци !

Знам да ризикујем да, оваквим својим ставом, будем "сврстан", уз могућност да постанем предмет нечије мржње.

Но, то ме баш и не оптерећује, имајући у виду да припадам онима који сматрају да је мржња потпуно ирационално, али једино искрено, осећање. Поготову што су са друге стране љубав, разумевање или сажаљење - осећања која су, веома често, неискрена.

На тај начин тумачим и, садашњи, већински однос овог народа према ставовима које заступа "једино Вук". Од некадашњег идолопоклонства "краљу тргова", који је био у стању да на улице изведе милионе људи, данас га, у најмању руку, исто толико људи не подноси. Из тога могу да извучем само закључак да "једино Вука" нисмо разумели. Или, да нисмо желели да "чујемо" оно што нам је говорио, јер - што да не - нисмо ништа схватили.

Уосталом, велико је питање да ли више и имамо права да, на било који начин, осуђујемо Вука Драшковића и његов СПО, пошто им, до сада, никада нисмо дали шансу. Ту шансу су добијали чак и они на које смо проћердали добар део својих живота. "Једино Вуку" нисмо дали шансу.

Зато, нешто мислим да би било јако добро - пошто ми у Србији нисмо - то ураде Срби на Косову. Да, за промену, буду јединствени, изађу на косовске изборе и поврење дају "једино Вуку".

Јер, више него икад, Србима на Косову је потребно све оно што у себи, као поруку коју у Србији нисмо размели, носи име странке Вука Драшковића - СРПСКИ ПОКРЕТ ОБНОВЕ.

Можда је то последња шанса да Срби на Косову ухвате "прикључак" и, колико год (на први поглед), апсурдно звучало, изласком на косовске изборе, чвршће него икад, вежу себе за Србију.

БАБЕ И ЖАБЕ

Зар је, заиста, потребна толика халабука због одлуке да се цена грејања, у престоном граду, повећа за "чак" 30 процената? Ова тема не силази са хедова електронских, нити са насловних страница штампаних медија! Не кажем да је проценат безначајан, али ми није јасно како се, ни приближно, није говорило о томе да ли је било оправдано повећање цене грејања, у многим градовима у унутрашњости, које је ступило на снагу и пре но што су се прве капи топле воде докотрљале до тамошњих радијатора.

Осим, ако у Београду не живе неки квалитетнији и вреднији људи!? Јер сви су у први план истицали проценат (који јесте позамашан и највећи у Србији), не водећи рачуна о томе да су и примања у српској престоници далеко већа него у било ком граду у Србији ван Београда.

И када бих желео да будем злобан, могао бих да констатујем да Београду, као највећем, најзначајнијем и нај, нај, нај...и приличи да има највишу цену грејања.

Јер и они који раде у топланама, треба да имају "пристојна" примања, чији је просек много већи но у остатку Србије, који му дође као својеврсна београдска колонија. Богати север и сиромашни југ. Огромна је посесивност коју престоница показује према "остатку" државе, односно оном делу који ја, са поносом, називам Србија ван Београда, а видљива (за оног ко хоће да види!), на сваком кораку.

Звучи сурово, али, у рано јутро, 3. новембра, хтедоше да "украду" и земљотрес који се догодио у околини Краљева. Управо тако! Јер, када се једна од многих телевизија "одважила" да о том догађају обавести јавност, у кајрону је стајало да се "земљотрес догодио у околини Београда". Заиста чудно, јер је већ у то време била доступна информација на једном од сајтова, према којој није било никаквих тајни где се догодио земљотрес.

Уосталом, можда би Београђани и могли да откажу грејање, уколико им цена није по вољи. Јер, све ми се чини да ће толики број "усијаних глава", ослобађати довољну количину топлотне енергије, коју, не треба расипати.

Ето и доказа! Наиме, генијални представници разноразних синдиката (вероватно их је приближно колико и самог чланства), ових дана, прете како ће кренути у сакупљање потписа за обарање Владе. Е, ту се, заиста, нешто чудно измешало! А ја мислио да синдикалци треба да штрајкују. Али не! Они би да руше Владу. А можда би, мало, и да владају. Дакле, уместо да из лепезе синдикалних метода изаберу најплодотворнију за притиске на институције ове државе, они се досетили да би требало срушити Владу. Наравно, ни у примисли ми није да је Влада цвећка, али, за њено, евентуално, обарање није "надлежан" синдикат, већ нека од политичких партија.

А за грејање ове зиме може се употребити и усијана атмосфера настала након одлуке "надлежних" (да ли у Београду или Бриселу) да се цена награде за најтраженијег Србина, повећа на 10 милона евра или долара(чега год много је!).

Огромна пара! А може да буде и практично. Сваки Београђанин коме буде скупо грејање и који се због тога "искључи" са система, може, ове зиме да јури за Младићем. Тако ће, ем да се греје, ем да заради неке силне милионе.

Они којима нешто та јурњава за ратним злочинцима не иде од ноге, могли би да смишљају питања којима ће наша делегација отпочети будуће преговоре са представницима (никад признате) државе Косово. Али да не претерују!

Пошто је председник Тадић саопштио нацији да ће преговори почети од једноставних, малих, обичних ствари. Без обзира што то, на неки начин, представља дисконтинуитет са политиком коју је трасирао покојни Зоран Ђинђић, а коју, макар декларативно, баштини управо странка на чијем је челу председник Србије.

А та политика није тешка за памћење, пошто је, у огромној мери, презентована разним поучним пословицама.

Наиме, ако се добро сећам, на трибини у Шапцу, 17. маја, 2002. године ( и не само тада), тадашњи премијер Србије подсетио је на познату индијанску пословицу : "Ако мораш да прогуташ жабу, немој да је много гледаш, већ је прогутај одмах, а ако мораш да прогуташ неколико жаба, прогутај прво највећу! Ми се држимо те пословице" - рекао је тада, обраћајући се "чивијашима", Зоран Ђинђић.

Уосталом, нико није утврдио колика је калоријска моћ жаба и колико би се гутањем жаба могло ослободити, преко потребне, топлотне енергије.

Само још да се договоримо да ли ћемо почети од најмањих или од највећих.

К О М П А С

"Компас је навигациони инструмент за оријентацију, односно проналажење праваца на Земљи. Састоји се од магнетске игле која се слободно креће, ротира око осе, и управља према магнетском пољу Земље. Ово је изузетно корисно при навигацији. На компасу су обележена четири основна места која означавају Земљине стране света: север, југ, исток и запад. Компас се може користити заједно са маринским хронометром и секстантом како би се омогућила изузетно прецизна навигација."

Овај први пасус, намерно, стављам под наводнике да скренем пажњу да се нисам, лично, бавио дефиницијом компаса, већ сам то "узео" из једног од "интернет мегамаркета".

Тек толико да се зна!

Е сад (да ли уз помоћ компаса и силних направа које у новије доба иду уз њега?), очигледно је да је наша Влада открила да постоји и исток, као страна света.

И то се догодило пре недељу дана, када је у Зајечару отворена Национална агенција за регионални развој, као прва од неколико које би требало да буду лоциране у неким градовима Србије ван Београда, као доказ да је ова држава посвећена(како се то каже "проевропским" речником) децентрализацији.

Том приликом, први човек Владе Републике Србије Мирко Цветковић изјавио је да се опредељењем Владе за измештање институција у унутрашњост Србије и кроз децентрализацију власти створају повољнији услови за живот у локалним заједницама како би оне постале привлачније за улагања. Он је, такође, рекао да је Влада опредељена да подржи развој недовољно развијених подручја и навео да ће пресељењем седишта тих институција ван Београда бити измештено и доношење кључних државних одлука.

Да то баш не иде увек глатко и лако говори, управо, званични сајт ове новоформиране Агенције на коме се јасно види да је њено седиште још увек на Тргу Николе Пашића. Али у Београду, да не буде забуне!

Дакле, може се Влада, декларативно, изјашњавати да је за децентрализацију, али, "малчице је друкчије у пракси".

И наравно, то није све. На поменутом сајту нема готово ничега што би упућивало на то да се ради о једној "децентрализованој" владиној Агенцији која треба да "помогне" грађанима на истоку Србије. Али се зато може "из прве руке" видети која је њена ВИЗИЈА и шта јој је МИСИЈА.

"Наша ВИЗИЈА
Србија, као просперитетна и међународно конкурентна држава интегрисана у европски систем владавине, обезбеђује окружење за одржив и равномеран развој путем стимулисања динамичне, предузетне и друштвено-одговорне привреде засноване на економији знања, технолошким иновацијама, развијеној инфраструктури, прекограничној сарадњи, повољнијим демографским трендовима и системом образовања који производи квалитетне људске ресурсе.
Национална агенција за регионални развој је централни ресурсни центар у смислу информација, знања и усаглашавања појединачних иницијатива и развојних мера.

Наша МИСИЈА
Национална агенција за регионални развој је водећа институција Републике Србије која спроводи националну политику равномерног и одрживог регионалног развоја:
-креира мрежу партнерства са свим релевантним кључним актерима
-иницира и подржава развојне, инфраструктурне и инвестиционе програме и пројекте
-образује, саветује и информише јавност и специфичне циљне групе
-унапређује капацитет локалних и регионалних актера за апсорпцију европских фондова
-подстиче међуопштинску, међурегионалну и прекограничну сарадњу приватног, јавног и цивилног сектора
-доприноси побољшању укупне конкурентности, предузетничког капацитета и инвестиционих могућности."

А оно у шта бих ја могао да се кладим је то да огроман број људи (да не лицитирам са процентом који се врти око стотке), у овој Србији (и у Београду и ван Београда), не би био у стању ни напамет да научи (што би се рекло без разумевања) ни десети део МИСИЈЕ, или ВИЗИЈЕ, али ни да разлучи шта му је ту ВИЗИЈА а шта МИСИЈА.

Логично питање које би свако поставио, па дакле и ја, гласи : Због чега онда на том сајту нема много битнијих информација о самом седишту Агенције (адреса, број телефона, мејл) или о особама које раде у њој, а "шепуре" се нека ВИЗИЈА и нека МИСИЈА?

Уосталом, чак и на мапи Србије, која стоји на овом сајту (а која ваљда треба да документује ту децентрализацију), уопште нема Зајечара. Града који је, као, требало да постане симбол децентрализоване Србије. Једноставно, нестао са мапе, у преводу са главног града Београда на главни град Зајечар. А можда се некоме журило?

Једино моје логично објашњење је то што се ова Агенција, као и много тога у овој држави, "заљуљала" и пре но што је рођена.

Ако се томе дода и податак да се све то догодило у Зајечару, у коме столује родоначелник "Покрета живим за Крајину" који је колективни члан новоформираних "Уједињених региона Србије", на чијем је челу Г17 Плус, онда је сасвим јасно да је то отварање, пре свега, била политичка порука. Можда и реванш за, релативно, успешан заједнички наступ на мајским локалним изборима у Бору.

А најављено формирање Фонда за развој у Нишу, Агенције за осигурање и финансирање извоза у Ужицу и Националне службе за запошљавање у Крагујевцу, у великој мери то и потврђује.

И, да! Нисам рекао због чега је компас, са почетка овог текста, као направа, битан? Па управо због тога да би људи могли да одреде где је која страна света, односно да не буду "изгубљени". Јер није редак случај да, за оне који се "изгубе у простору и времену", народ каже да су "изгубили компас".

К О Л У М Б О

Они који ме добро познају, знају да ни до сада нисам баш имао неко лепо мишљење о фудбалу и о навијачима. Поготову о нашем фудбалу и нашим навијачима. Од вечерас ћемо фудбал и ја бити још удаљенији. А Ђенову ћу памтити по томе да је постала град у коме је сахрањен наш фудбал. Да ли ће се и када "повампирити" то је велико питање. А што се мене тиче, немам намеру да, чак и по цену да овај спорт (ако је, гледајући кроз призму навијачких хорди које га прате, уопште спорт!?) нешто и промени, мењам свој став.

Изгледа да је људски усуд да човек мора да оде из родног краја да би нешто постигао у животу, да створи каријеру, постане познат, или да нешто сазна, открије. Тако су данас становници Ђенове поносни на свог суграђанина Кристифора Колумба, који је (вероватно немајући шта да ради, из чисте досаде), далеке 1492. године открио Америку. А ми смо морали да нашу фудбалску репрезентацију пошаљемо у Ђенову да би открили какве навијаче имамо.

Но, неко је некада давно рекао да је фудбал само друштвена надградња. Е сад, ако је то тако, каква нам је основа, или база, таква је и надградња. Дакле-лоша!

Да наш фудбал прате неке навијачке групе, које су, у најмању руку, сумњиве, на то се у овој држави указује већ годинама, али, по свему судећи, то нема ко да чује. Све се нешто налазе оправдања због чега имамо такве навијаче, а нико није био спреман да се ригорозно и на једини могући начин обрачуна са онима којима је до фудбала стало као до лањског снега.

Друштвени моћници, умотани у страначке заставе, углавном су неким немуштим језиком осуђивали дивљање навијача на нашим стадионима, све се бојећи да ће им та "маса" бити неопходна за "следеће изборе". Углавном су све политичке партије играле игру незамерања са навијачким групама, јер су биле убеђене да ће им управо та доза "националног" и "патриотског" бити језичак на ваги на неким наредним изборима.

А онда се догодила ерупција која је, очигледно, избила на површину пре само два дана. Геј парада није имала никакве везе са тим. Али, су неки политичари и то искористили за своју промоцију, амнестирајући од било какве одговорности оне који су, без икаквог повода, немилице рушили и пљачкали главни град ове државе.

Јасне поруке специфичне "подршке" младим хулиганима су стизале из Српске напредне странке, али и из Нове Србије и Демократске странке Србије. Наводно, ти млади људи нису имали где да изнесу "своје ставове", јер су медији за њих затворени, па су они морали некако да "кажу шта мисле"!!!???

Млађани Вучић је отишао и корак даље па је оправдање за дивљање младих хулигана пронашао у томе да ти млади људи (показало се да многи имају од 15 до 17 година), немају где да раде!? Па, они и не треба да реде, већ у том узрасту треба да уче. Осим тога, баш бих волео да ми неко објасни одакле тим "назови навијачима" новац да стигну чак до Ђенове, ако немају пара и живе у "социјалном безнађу", како то карактеришу неке душебрижничке странке?

У исто време док неки обичан свет који ради (ако има среће) за неку просечну плату од 300 евра нема могућности да оде ни у најобичнији шопинг у неком мегамаркету?

НЕГДЕ ИЗНАД ДУГЕ

Зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са "дневног реда".

Судећи по томе, Србија се, поново, "спотакла" на свом "европском путу" јер се васколика популација (да не кажем нација!) поделила у вези са одржавањем "Параде поноса" (какав је званични назив и како је називају поборници ЛГБТ популације), или "Параде срама" како је називају противници, или самозвани "чувари чистоте, части и поштења".

Не спорим да је ово питање заиста значајно, може бити и од пресудне важности за неке потоње догађаје. Осим тога, питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, је нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање "европљани" сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове под којима хоћемо да "уђемо у Европу". Јер, смо се, већински, изјаснили да хоћемо тамо. И не можемо да се правимо невешти и наивни, те да нисмо знали да "тамо има и тога".

Оно што је, по мом схватању, парадокс у читавој ствари је то што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. Није ми намера да банализујем ствари, али зар није шкакљиво питање и то због чега данас у Србији нема довољно млека, управо за ту децу? Зар није шкакљиво питање и то што, готово у читавој Србији, упркос ниским температурама, нема грејања? Које је, осим старима, најпотребније деци. Због чега нико нема храбрости да нам саопшти да је електрична енергија утрошена на грејање најскупљи облик енергије и да то у Европи нико не ради. Уместо тога, народу се (зарад социјалног мира!) саопштава да ће струје бити довољно (троши народе!), али се, у пола гласа (да не буде нисмо вам рекли!), каже да ћемо имати и мањак који ћемо надоместити увозом. А тад се не пита под којим условима и за које паре! И опет је то терет на она нејака плећа наше деце, односно "генерације која расте". Те дугове ће морати они да враћају. Мислим да ће њима, тада, ако се уопште и буду сећали, "борба" њихових родитеља "за" или "против" сексуалних слобода ЛГБТ популације бити смешна. Али ће зато имати горак укус у устима од дугова које су им родитељи "оставили у наследство".

И на крају и најважније питање! Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово питање само врх леденог брега.

Свестан да су то само нека од питања, знам да питања имају и противници слобода за ЛГБТ популацију. Једно од најчешћих је на тему како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици? Наравно, признајем да је заиста тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".

А како ли је тек тешко пронаћи одговоре на многа питања која, кад-тад, имају сексуално злостављана деца? Свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!

М И С Т Е Р И Ј А

Мада не припадам онима који верују у "теорије завере" и разна чудеса, ово што се, колико јуче, догодило на Генералној скупштини УН, наводи ме на помисао да је на овој "лудој планети" све могуће. Како другачије протумачити ситуацију коју је изазвао говор иранског председника Махмуда Ахмадинеџада? Наиме, он је (ово пишем због оних којима је ова планетарна вест промакла), говорећи о својој омиљеној теми (догађајима од 11. септембра 2001. године у Америци), описао два могућа сценарија за то. Један је да је тај атак на најмоћнију силу света изведен од стране добро организованих терориста који су били у стању да "заобиђу" сву силесију људства и технике који су ангажовани у њеној одбрани, а други је да је тај атак дело "неких сегмената америчких власти". И шта сад? Ништа. Пошто је ово већ добро познат став иранског председника, вероватно, нисам рекао ништа ново. Али, поента је у томе шта се издешавало после. Наиме, док је Ахмадинеџад још био за говорницом Генералне скупштин, овај "највиши светски дом" напустиле су делегације Америке, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Костарике, али и делгати свих 27 чланица Европске Уније. Е, у том грму лежи зец! Сећате ли се приче из времена "режима Слободана Милошевића" управо на ову тему? Не. Онда морам да вас подсетим да им је то била једна од омиљених "жвака". О томе како ће се "по питању Југославије" поделити Уједињене Нације и, на крају, распасти. Сада испада да је у том "пророчанству", била "погрешна држава". Нисам сигуран да ли ми верујете, али ја ово не констатујем са дозом цинизма. Једноставно, подсећам оне који су на то заборавили. И још нешто. Сећате ли се како је почео распад СФРЈ? Не? Готово је невероватно, али на сличан начин како се све ово издогађало у УН. Наиме, на Четрнаестом конгресу СКЈ, одржаном од 20 до 22 јануара 1990. године, у центру "Сава", Словенци су, након неуспелих покушаја проналажења компромиса са Милошевићем, повукли своју делегацију . Тиме је, фактички, започет распад СКЈ (јер се даљем раду "крњег" највишег органа југословенских комуниста, успротивила делегација Хрватске, коју су подржали и представници Македоније и БиХ). Како су комунисти тада били неприкосновени "владари", био је то и почетак распада тадашње државе. Но, ни то није моја основна тема. Ја желим да пишем о информисању, или, боље речено о злоупотреби информисања. Наиме, већина медија код нас (али и у свету !) је иступање иранског председника представила кроз "други сценарио" америчког 11. септембра. Вероватно, због тога што је он сликовитији и на одређени начин, јасније, представља ту "црно-белу" слику коју је потребно саставити обичном свету. То је напросто постала матрица. Нико се више и не труди да гледаоцима (слушаоцима, читаоцима) представи све а да они сами створе "свој суд", или "своју слику". За моје поимање информисања, то је најгора варијанта, али свеприсутна и код нас. Због погрешног схватања медијских слобода, некима је, изгледа све дозвољено. Поготову ако су у читаву причу уплетени неки који се, као, баве људским правима, или су представници неке, мањинске, националне заједнице. Е, они постадоше "недодирљиви"! Неко кога "не треба дирати" и са ким се "не треба петљати". А све по систему : "Немој њих да дирамо, они могу да подигну велику прашину". Уместо да се и њима, као и свима нама, обичним смртницима, "одреже" по закону. Ваљда у томе и јесте суштина демократије. Да нико не буде изван и изнад закона! Овако, неко може, не водећи рачуна о одредбама Закона о информисању да пише и саопштава јавности шта му се прохте, а да, за разлику од неких других, не буде санкционисан. Може и да објављује текстове који су на ивици "говора мржње", или распиривања национализма, односно, нетолеранције према другима, а да се не "почеше ни по табанима". Без обзира што су, управо таквима, ово "дежурне" теме. Ево и примера. На званичном сајту Тимок преса ( Timoc Press), односно, како пише "Електронске новинске агенције" која објављује вести из региона у коме живе Румуни (Истрорумуни, Арумуни или Цинцари, Власи, Мегленовласи, Молдавци...), а који је "подржан од стране Одељења за Румуне из дијаспоре (прекограничне-одасвуд)", недавно је објављен следећи текст (који због аутентичности објављујем у изворном облику: "Organizatore Mokranjcevih dana, manifestacije koja se odrzava u Negotinu i posvecena je velikom kompozitoru sa ovih prostora, ne zanima kultura rumunskog/vlaskog naroda. Ansambl MISTERIA CARPATICA, koji izvodi muziku ovog naroda u spoju sa modernim aranzmanima, grubo je odbijen od ucesca na ovoj manifestaciji. Gospodin koji se predtavio kao sekretar Doma kulture rekao je da za novac koji je Ansambl trazio moze da dovede bend mnogo veceg kvaliteta. Na pitanje Dragomira Milenkovica, koordinatora Ansambla, i pionira etno jazz scene Balkana, da li je ikada cuo muziku MISTERIA CARPATICA, odgovorio je negativno. Postavlja se pitanje kako je onda mogao znati bilo sta o kvalitetu muziciranja ovog ansambla u kome svira i nekoliko profesora muzike? Organizatori su ipak obezbedili etno zvuk. Na manifestaciji ce ucestvovati norveski bend RAKIJA, koji izvodi srpsku muziku. Izgleda da su na Mokranjcevim danima pozeljni svi, osim Vlaha/Rumuna."  

За мене је права мистерија како на ову гомилу неистина и непрофесионалног информисања нико (јавно), до сада није реаговао! А што се мене тиче, чекао сам довољно дуго и надам се да сам показао довољно толеранције и стрпљења, надајући се да ће то неко до сада урадити, будући да је овај текст објављен још крајем августа. Иначе, из цитираног текста, који објављује "Електронска новинска агенција", није могуће утврдити да ли је он нечија исповест, лични став, или нешто слично... Те дилеме ми је отклонио Душан Првуловић, директор и главни и одговорни уредник ове "Електронске новинске агенције", када сам га позвао телефоном и скренуо пажњу да то што је наведено у тексту, у најмању руку не одговара истини, замоливши га да се текст или уклони, или да се објави деманти. Јер, елементарно је знање да се програм "Мокрањчевих дана" не прави недељу дана унапред, нити га саставља неки "секретар" ове институције. А све и да је тако, "тај секретар" мора да има име. Осим тога, зар се те ствари решавају телефоном? За тако нешто, колико је мени познато, потребна је "подебела" преписка између учесника и организатора, јер све то остаје у архиви. Међутим, он је одговорио да је то написао господин који се помиње у тексту, "да му је он веровао" и да је "требало да га провери", али и да је сада немогуће објавити деманти, посаветовавши ме да "Дом културе напише деманти". Међутим, мени и није била намера да, на било који начин, у име Дома културе "Стеван Мокрањац" одговарам на грубе информативне манипулације у вези са начином и временом састављања програма "Мокрањчевих дана". Имајући у виду да је Дом културе инстуција, (чији је оснивач локална заједница), надам се да они знају како ће (ако треба и уз помоћ суда) доказати неистине изречене у тексту. Моје реаговање је било због оног дела цитираног текста, у коме се помиње учешће норвешко-српске музичке групе "Ракија" на управо одржаним 45. "Мокрањчевим данима" . И то из простог разлога, што у њихово име то неће нико учинити. А јако је битно, имајући у виду да се ради о једном интернационалном музичком саставу који је на "Мокрањчеве дане" дошао уз финансијску подршку Министарства иностраних послова Краљевине Норвешке и који су, осим у Неготину, наступили и у Грачаници, Нишу, Кладову, Новом Саду и Београду. И то са намером да успоставе сардњу са музичким групама и појединцима из Србије, којима би било могуће организовати концерте у Норвешкој. На једном од њихових концерата било је најављено и учешће Кристијана Вагнера, који је и члан ансамбла "Мистерија Карпатика". Управо због тога, треба рећи да је у тексту који је објављен на страницама "Електронске новинске агенције" много детаља који подсећају на говор мржње и изражавање нетолеранције према другима "који нису са ових простора". А то није добро. Најпре, требало је да се аутор текста, макар мало, упозна са радом ове музичке групе па да утврди да је седмочлани бенд састављен од четворо Норвежана и троје људи који су, пореклом, из Србије. А да су на њиховом репертоару музичке нумере које изводе из Бугарске, Македоније, Норвешке, као и Србије, певајући их на бугарском, македонском, енглеском, норвешком, па и српском језику.Дакле, не како се то наводи у поменутом тексту да група "изводи српску музику", јер је то најобичнија манипулација. Баш као и она о којој сам писао на почетку текста.