четвртак, 25. октобар 2018.

Б У Л Е В А Р

Фото: Ж. Р. Драгишић
Фото: Ж. Р. Драгишић
Када су пре двадесетак дана окончани радови на почетку
Булевара Медијана (из правца Књажевачке, према Византијском булевару), који су изискивали раскопавање асфалта, многи грађани Ниша, али и сви они који су, свакодневно, морали овуда да пролазе, осетили су олакшање. Јер, не треба сметнути са ума да је ово једна од најфреквентнијих саобраћајница у Нишу, будући да чини најкраћу везу између Књажевачке улице и Византијског булевара, који повезује још два нишка булевара - Булевар Зорана Ђинђића и Булевар Немањића, са једне стране, али је и најкраћа веза са источним излазом на ауто - пут.
Фото: Ж. Р. Драгишић
У току неколико дана када су извођени поменути радови (вероватно је било у питању прикључење неких инсталација за објекат који се налази између Основне школе "Мирослав Антић" и Насеља "Беверли Хилс"), у појединим деловима дана стварале су се и по неколико стотина метара дуге колоне аутомобила, што је понекад личило на прави саобраћајни колапс. Зато и не чуди што су сви они који су били принуђени да, свакодневно, пролазе овим делом Ниша, осетили велико олакшање када је уклоњена тешка механизација из десне коловозне траке, а саобраћај поново "нормализован".
Фото: Ж. Р. Драгишић
Фото: Ж. Р. Драгишић
Но, како то бива у земљи "истине, љубави и слободе", возачи нису морали дуго да "чекају" на нови проблем. Јер ту где је извођач радова раскопао асфалт, појавиле су се рупе. Из простог разлога јер несавесни извођач радова није обавио свој посао до краја. Односно, раскопани асфалт није довео у пређашње стање. А како изгледа, није било никог ко би га на то натерао!? 
А да и не помињемо да би било сасвим нормално да су они, који су овде изводили радове, имали обавезу да место радова доведу у пређашње стање, не чекајући да их неко на то опомене.
Овај проблем је је много већи и због чињенице да не постоји ни један саобраћајни знак који би возаче могао да упозори да се на саобраћајници налазе "опасне рупе".
Међутим, како изгледа у земљи Србији је све друго важније од "нормалног понашања", а вршиоци власти, како на локалу, тако и на републичком нивоу, по свему судећи, увек имају нека друга и неодложна посла, због којих "немају времена" да виде оне обичне и свакодневне проблеме грађана. 
И по свему судећи, још ће много воде протећи и Нишавом и многим другим српским рекама, пре но што овдашњи политичари схвате да имају обавезу да се "клањају грађанима" а не свом вођи.

понедељак, 2. јул 2018.

Д Е Т К О


Детко Петров
На данашњи дан, 1936. године, у селу Протопопинци, рођен је Детко Петров. Човек који је у својим књижевним делима овековечеио Забрђе, укључујући и родно село, али и читав овај крај. Сјајан приповедач који је, стицајем околности, свој комплетан књижевни опус написао на српском ( или српскохрватском) језику, мада је, по рођењу, био припадник бугарске националне мањине у Србији, а постао је један од најзначајнијих књижевника Босне и Херцеговине.
Тешка болест, прерано је отргла Детка од своје породице, а књижевни свет на овим просторима, ускратила је за много тога што је Детко припремао, а читалачка публика жељно ишчекивала. 
Мој „сусрет“ са Детком догодио се пре више од четрдесет година, када сам први пут дошао  у село Протопопинци, у време када је имао објављене три збирке прича. Никада га нисам упознао, мада сам имао утисак да се знамо годинама, стварајући слику о њему на основу књижевних бисера које је стварао.Претпостављам да нисам једини који је имао такав утисак.
Као што претпостављам да нисам једини који мисли да се крај у коме је рођен, али и држава Србија, нису на адекватан начин одужили овом књижевнику.
У жељи да „пробудим“, пре свега културну, али и политичку јавност, како Димитровграда тако и Србије, пре две године написао сам предлог идејног пројекта, чијом би реализацијом, ова вишегодишња неправда била исправљена. Пошто се овакав пројекат не пише да би сакупљао прашину у некој фиоци или да буде загубљен у некој фасцикли рачунара, пре нешто више од годину дана, представио сам га ужем кругу људи који би могли да утичу на његову реализацију. Тада сам добио и похвале и обећања. Но, до данас, без конкретних помака.
Наравно, обелодањивањем овог предлога пројекта не желим, ни на који начин, да вршим притисак на било кога, већ ми је намера да широкој јавности ставим на увид идеју коју би требало допунити и оплеменити, пре но што се преточи у конкретну „посвету“ Детку Петрову - човеку који је то својим делом свакако заслужио. 
У наставку овог текста представљам предлог идејног пројекта у својој оригиналној верзији, који је, само, прилагођен оваквом начину презентовања. 


Уводне напомене

Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо“, својевремено је написао Иво Андрић, наш једини добитник Нобелове награде за књижевност. Ако претпоставимо да се ова велика мисао може применити и на то да нам „живот враћа само оно што ми чинимо за друге“, али и да то, осим за људе важи и за градове, претпостављам да је јако важно да ли ће један град, какав је Димитровград, учинити за свог, најпознатијег књижевника, Детка Петрова оно што је он учинио за свој град, као и за своје родно село Протопопинци, проносећи њихова имена читавом бившом Југославијом.
Поготову, уколико се има у виду да је Димитровград, судећи према називима својих улица, једна велика библиотека. Јер улице ове вароши носе имена многих познатих књижевника и просветитеља, са простора бивше Југославије, али и из околних држава, па и читаве Европе.
Можда о томе нико није, посебно, водио рачуна, али је чињеница да улица којом се, из правца Козарице (Забрђа) улази у Димитровград, носи име поменутог Иве Андрића, која се, улива у улицу Детка Петрова, на коју се наставља улица Ћирила и Методија. Занимљиво је да се у ову улицу „улива“ улица под називом Сутјеска, која, на неки начин и са много симболике, у њу „уноси“ и градску Библиотеку, која се у њој налази и која носи име књижевника Детка Петрова.
Симболично је и то што се све ове улице „уливају“ у улицу која се зове Балканска, која је, заједно са побројаним улицама, „жила куцавица“ овог града који одише свежином, уредношћу и чистоћом.
Оно што је посебно важно лежи и учињеници да се у ту, већ наречену, „жилу куцавицу“ Димитровграда, директно, или индиректно, „уливају“ улице које носе имена: Светосавска, Вук Караџић, Његошева, Толстојева, Љубен Каравелов, Христо Ботев, Лазе Лазаревића, Нушићева, Бора Станковић, Елин Пелин, Десанка Максимовић, Христо Смирненски и Бранко Ћопић.
Такав град, који је и по наведеним именима улица специфичан, има обавезу да свог највећег књижевника, Детка Петрова, „постави на посебно место“. Односно, да се овом изузетном књижевном ствараоцу посвети она пажња коју би сваки други град посветио неком свом знаменитом ствараоцу.
Требало би да, Димитровград, у годинама које долазе, створи све неопходне услове, како би, што пре, отпочело, редовно, годишње, подсећање на Детка Петрова, које би се, под називом „Дани Детка Петрова“ или „Деткови дани“ организовало сваке године, а чији би носиоци активности требало да буду Центар за културу Димитровград и Народна библиотека „Детко Петров“, а под покровитељством Општине Димитровград, уз претпостављену финансијску помоћ министарстава за културу Србије, Бугарске и Босне и Херцеговине.


О Детку Петрову

Детко Петров је рођен 2. јула 1936. године у селу Протопопинци.
У Димитровграду је похађао гимназију, а матурирао у Пироту. На Филозофском факултету у Београду, где је студирао заједно са Данилом Кишом, 1960. године, завршио је одсек Југословенске књижевности. Септембра исте године, одлази у Сански Мост, где, у тамошњој гимназији, до краја 1976. године ради као професор српскохрватског језика и књижевности. Након тога, са породицом се пресељава у Сарајево, где је и умро 4. јануара 1990 године.
Прве прозне радове објавио је у Студенту, Видицима и Летопису Матице српске, а потом је сарађивао у сарајевским часописима Лица, Одјек и Живот.
Детко Петров и његова дела, уврштени су у едицију “Савремена књижевност народа и народности БиХ у 50 књига”.
Из пера Детка Петрова, за нешто мање од осамнаест година, колико је трајао, његов прерано прекинути књижевни век, објављено је пет збирки прича, два романа, као и по једна збирка прича и један роман за децу:  
„Граница“, збирка прича („Петар Кочић – Београд, 1972.), „Тихи сутони Забрђа“, збирка прича („Веселин Маслеша“ - Сарајево,1974.), „Смешак стрица Радована“, збирка прича („Свјетлост“ – Сарајево, 1977.), „Живети исправно“, збирка прича, („Веселин Маслеша“ – Сарајево, 1982.), „Како је убијен цврчак“, изабране приче („Свјетлост“ - Сарајево,1984/1985.), „Пуцањ у Малом Вакуфу“, роман („Веселин Маслеша“ – Сарајево, 1985.), „Тајне сунцокрета“,приче за децу („Свјетлост“ - Сарајево,1986.), „Крилате душе“, роман („Свјетлост“ – Сарајево, 1988.), „Дани велике правде“, роман за децу („Свјетлост“ – Сарајево, 1990.).
Мада је Детко Петров већину својих дела објавио у Сарајеву (Босна и Херцеговина), користећи за писање, искључиво, српски језик, његове теме су га, увек и изнова, враћале родном Забрђу.
Издавачка кућа „Братство“ из Ниша 1982. године, штампала је, на бугарском језику, збирку прича „Јабука крај пута“, а 2006. године и изабрана дела („Тихи сутони Забрђа“, „Тајне сунцокрета“ и „Пуцањ у Малом Вакуфу“) у преводу познате бугарске преводитељице, Желе Георгиеве.
У рукопису су му остала два необјављена романа.
Народна библиотека, као и једна улица у Димитровграду, данас носе име Детка Петрова.


Родна кућа Детка Петрова

Родна кућа Детка Петрова
Искуства многих народа показују да се успомена на неке личности, најсигурније, може сачувати уколико се, поред духовних вредности које су нам оставили, сачувају оне материјалне вредности које настављају везу између тих личности и нових генерација.
Зато је, готово подразумевајеће, да, уколико желимо да новим нараштајима пренесемо знања о неким људима који су за свој крај, народ, али и читаву државу учинили много, заштитимо од пропадања она материјална добра, посредством којих би се, на најсигурнији начин то знање и сећање сачувало.
У великом броју случајева прибегава се постављању споменика тим личностима, али, поред тога, огроман је број примера да се чувају или обнављају родне куће тих личности, које се, уз одређена улагања, претварају у музејске и просторе за одвијање мнгобројних културних збивања.
У селу Протопопинци постоји родна кућа Детка Петрова, која је, на жалост свих нас, у стању интензивног пропадања.
Различити фактори су допринели таквој ситуацији, али се такво стање, ангажовањем, пре свега, локалне заједнице, може поправити и уз неопходна материјална улагања, учинити да родна кућа Детка Петрова постане место које ће окупљати како садашње, тако и будуће књижевнике (из Србије и околних држава), али и многобројне љубитеље књижевности, као и уметности у целини.
Обнављање родне куће Детка Петрова, у његовом родном селу, Протопопинци, био би основни услов за утемељење културне манифестације, под називом „Деткови дани“, која би, у наредним годинама, могла да постане једна од најзначајнијих културних манифестација. И то не само у Србији, јер је Детко Петров и његов књижевни опус подједнако значајан за културну баштину, како државе у којој је рођен, тако и за културну баштину Босне и Херцеговине (државе у којој је живео и стварао), али и суседне Бугарске (због своје националне припадности).
Обновљена кућа Детка Петрова, поред просторија које би биле уређене у духу времена када је он у њој живео, имала би и једну просторију опремљену као спомен-соба, која би, на посебан начин чувала успомену на овог значајног књижевника.


Детково раскршће

На улазу у село Протопопинци, родно место Детка Петрова, са леве стране од Старе чешме, треба поставити мобилијар који би, путника намерника, обавештавао о томе да је у селу Протопопинци, недалеко одатле, рођен књижевник Детко Петров.
Мобилијар би требао да садржи: два информативна паноа, међусобно повезаних, између којих би био стуб са путоказима, док би, са једне или друге стране, требало поставити дрвену клупу са столом, који би били покривени одговарајућом надстрешницом.
Два информативна паноа би била конципирана тако да садрже фотографију (портрет) Детка Петрова, најосновије податке о њему и (у позадини) наслове његових дела.
Информативни панои би били потпуно идентични, али би, на једној страни био исписан текст на српском, а на другом, на бугарском језику.
На стубу са путоказима треба да буду исписане одреднице: Протопопинци, Видлич, Бребевница, Мојинци, Мазгош, Смиловци, Димитровград, Пирот, Београд, Сарајево, Софија, Сански Мост.
Оно што се подразумева у овоме је да локална заједница обезбеди дозволе за постављање описаног мобилијара, а представници поменутих села би учествовали у радовима у мери у којима би, они, својим знањем и стручношћу могли.
Такође, битно је да се званично „отварање“ овог простора приреди 2. јула, имајући у виду да је то дан рођења Детка Петрова.
Претпостављам да није потребно, посебно, напоменути да би простор о коме је реч, монтажом поменутог мобилијара, био оплемењен и да би о њему и у наредном периоду (након постављања), требало водити рачуна, што би био задатак месних заједница које гравитирају овој локацији.
У сваком случају, ово су само смернице (идеје), које могу бити употпуњене другим идејама, као допуну у реализацији основне идеје.


Деткови дани

Замишљена манифестација „Деткови дани“ била би организована сваке године у Димитровграду, у трајању од два дана, од којих би један дан, под називом „Забрђу у походе“, био организован у селу Протопопинци, родном месту Детка Петрова. Ту би, у дворишту родне куће Детка Петрова, уз пригодан културноуметнички програм могао да буде организован и програм под колоквијалним називом „оживљавање народне традиције“. То би, уједно значило да би у делу програма који би требао да има „чврсту форму“, били заступљени наступи песника, сценографска „оживљавања“ делова прича Детка Петрова, наступи вокалних и инструменталних солиста и група, као и фолклорних група, који би морали да буду у духу народне традиције.
У другом делу, који би имао много слободнију форму, требало би одржати разна такмичења у припреми традиционалних јела, изложбе народних ношњи или јела приређених на традиционалан начин. Све то би било урађено на начин како су некада организовани народни сабори, онако како је то Детко Петров детаљно описивао у својим књижевним делима.
Манифестација „Деткови дани“, требало би да се организује у јулу месецу и да траје два дана. тако да један од фестивалских дана, обавезно буде 2. јула, када је  рођен Детко Петров. Било би добро да, уколико је то могуће, то буде дан који би био организован у његовом родном селу, мада то не мора да буде обавеза.
Други фестивалски дан организовао би се у Народној библиотеци „Детко Петров“ у Димитровграду, али и у великој сали Центра за културу.
У преподневним сатима, био би организован округли сто са тематиком даљег истраживања значаја дела Детка Петрова, у чему би учешће узели многобројни познаваоци његовог књижевног опуса.
У поподневном, односно, вечерњем делу програма који би се организовао у Центру за културу, била би организована изложба неког од уметника који воде порекло из Димитровграда (али и из БиХ или Бугарске), док би касније било организовано песничко вече, где би се представили песници који су узелу учешће на позивном конкурсу који би, бар шест месеци пре одржавања манифестације „Деткови дани“, расписивала Народна библиотека „Детко Петров“. Награде би биле новчане, а победнику би припала и статуета Детка Петрова, коју би урадио неко од познатих вајара овог краја.
Наравно и овај део програма би могао да се осмисли тако да садржи још неколико програма, који би били у функцији основног програма који је посвећен књижевнику Детку Петрову.
Веома је важно напоменути да би, већ од самог почетка у организацији манифестације „Деткови дани“, требало сакупљати документацију везану за све активности, јер би пратећи део овог Фестивала било штампање годишњака под истим називом, или само „Детко“.
У њему би се објављивале све стручне расправе које би биле организоване током „Деткових дана“, али и сви радови који су пристигли на позивни конкурс.
Летопис, под називом „Деткови дани“ или једноставно „Детко“ био би штампан пред почетак сваке манифестације, са садржајем од претходне, а његова промоција би била саставни део манифестације наредне године.
Важно је напоменути да, за сада,  све поменуте идеје имају слободну форму и да их је могуће надоградити и детаљније осмислити.
Међутим, уколико би дошло до реализације овог пројекта, благовремено би требало саставити Организациони одбор, у који би, осим културних посленика из Димитровграда, обавезно требало укључити неког од добрих познавалаца дела Детка Петрова и њега лично (Стеван Тонтић, Славко Даишевић, Ранко Рисојевић...).
Један од првих почасних гостију Фестивала, морао би да буде дугогодишњи пријатељ Детка Петрова, Абдулах Сидран, са којим сам ступио у контакт и који је одушевљен идејом за реализацију оваквог пројекта, а који је у једном интервјуу рекао да је Детко „бриљантни приповедач, Бугарин из Босне који је писао на српском језику“ и који му је посветио изузетно потресну поему, под називом „Умире Детко Петров“.


Умире Детко Петров
 (Абдулах Сидран)

Отварали експерти његову главу, два пута резали
лубању, тјемену плочу подизали, и оба пута дизали
руке. Виђели, унутра, невидљиву животињу, виђели
како једе људски мозак, и страшни посао приводи крају.
Уз постељу, скупили се пријатељи, на посљедњи разговор
и посљедње виђење. Примакли столице, да се, сви скупа,
боље чују и виде. Около, подбухлих очију, на прстима
корача Мира, што ће се одсутра, звати  Удовицом.
Двије пчелице, одсутра сиротице, њежне и нијеме ко духови
сами, изађу и уђу, приносећи гостима празне пепелнице
и бесмислене, пуне тацне јела и пила.
Умире Детко Петров.
Локалним аутобусом до Ниша, возом до Београда,
Санског Моста и Сарајева, тридесет година, и хиљаду
километара далеко од ђедове воденице у Протопопинцима – умире Детко Петров. 
Очале моли, да му их Она на лице метне. 
Хоће боље да нас види и упамти, тачнију слику тамо да понесе.
Али се кидају ђердани реченица, ко шаку кукуруза
по земљи да проспеш, тако се, ћилимом, котрља жалосно
зрневље ријечи. Умукли пријатељи, све сами мајстори од
језика, говора и приче: два Ивана, и по један – Марко, Гавро, Стеван и Абдулах.
Умире Детко Петров
Умире онај што је, у туђем језику, описао Границу, чуда
живота с једне и са друге стране кривудаве државне црте.
Воденицу ђедову описао, и цијело дјетињство, у једноме
дану, на сеоскоме годишњем вашару. Коња залуталог
описао, како, траву пасући двије војске на ноге диже, и
новим балканским ратом пријети. Караулу и касарну, крај
бугарске границе, описао, споља и изнутра, као да је у њој
цио живот провео и био. – Читаш, а подилазе те жмарци,
споља и изнутра.
У његове књиге није стигло да стане још много важног:
осмијех и грива Данила Киша, из сусједне београдске
студентске клупе, професура у Босни, бугарско-хрватска
свадба, и шарени сватови у Санскоме Мосту, зидање куће
од стотину зајмова, на земљи водоплавној, између двију
Саниних притока. Ни прве сиједе, понад сљепоочница, покрај ситних ушију. 
Је ли можда уз њих, уз те прве сиједе, успузала
животињка, што једе његов мозак, и посао, ево, приводи
крају? (Казивао нам, у та доба, професор Детко: “Кад
видите човјека да улицом иде и сам са собом прича,
знајте, или је полудио или кућу гради!”)
Умире Детко Петров.
Муњевито, крати се и истиче његово вријеме. А вријеме
посјете, одуљило се силно. Боле уши, тако тишина зуји. Звецне о филџан кашичица – хоће да прсне бубна опна. Кресне шибичин фосфор – као да гром и муња затресу собу и стан.  Из утробе постеље, испод самртника, зашкрипи опруга. 
Окренуо се, мрву једну, пружио ми руку, да свој длан у његов длан ставим.
Да се, ко ђеца, држимо за руке. Један Бугар,
други Бошњак, док гледају – три Србина, два Хрвата, и три
женске несретнице. Ево на што се, у његовом оку, свело
човјечанство!
Истргнем, нагло, руку, из руке самртника. – Кад умре Детко,
куда одлази његово бисерно књижевно дјело? Ако босанске књижевности нема – него, у њојзи, имају само бошњачка, хрватска и српска, да ли то Детко умире двапут, одједном?
Да ли то, у овој соби, свирепо крепаје наш, о свјетској
књижевности сан?
Ако ње нема, да ли је постојао и живио, икада и игдје, 
благи професор и златни приповједач, Бугарин из Босне – Детко Петров?
Цигарету приносим усни: плаче, празна и мокра,
његова десна, за мојом лијевом руком. А срце ми се стврдло, напречац из њега исхлапила душа. Кажем – а слажем! – како морам у заход – а не морам и не могу ништа, него морам, и хоћу, стрчат низ Деткове стубе, до најближе крчме! Морам, и хоћу, што прије и што брже – у крчми да се олешим, пун срама, да се олешим, од срама и стида.
Свеједно ми, у крчми, шта дадоше да пијем. Може бијело,
може жуто, само нек је одмах, и нек је жестоко и љуто.
Одсјеко бих најрадије – да је ово месница а не крчма –
месарском сатаром своју лијеву курву, а преврћем десном
право у вене, далматинску лозу, ко божански нектар, ил
прастару, нашу, медовину славенску.
Морам бити сам.
Морам пустити све да преноћи –
Морам пустити све да преспава.
А ја ћу да бдијем, док Детко мрије.
Ја ћу да бдијем.

уторак, 10. април 2018.

НИКОЛА ТЕСЛА VS КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ


Фото: nis-airport.com
Са великим интересовањем пратим сва догађања у вези са аеродромом "Константин Велики" у Нишу, што је потпуно разумљиво имајући у виду моје опредељење по питању децентрализације Србије, које је сасвим јасно декларисано и текстовима које објављујем на овом месту. Најновији доказ да они који управљају овом државом или немају добар компас, или немају добре намере, показао се управо на примеру "нишког" аеродрома. Мада ја мислим да ову ваздушну луку не треба декларисати, искључиво, придевом који означава припадност "главном граду југа Србије". Јер је аеродром "Константин Велики" много више од тога. Он припада огромној већини грађана Србије који живе јужно од Бубањ потока, али (ако већ то није), могао би да припада и многим грађанима неколико суседних земаља. И због тога је веома важно да се пронађе право решење за аеродром који је, у јуну прошле године, по расту броја путника, био на првом месту у Европи
Без обзира што су неки медији, данас (након још једног од протеста којим Нишлије и њихови гости покушавају да скрену пажњу јавности на најновији проблем који ова власт ствара), објавили да су грађани одлучили да "аеродром остаје Нишлијама" нисам сасвим сигуран (или прецизније речено, нисам уопште сигуран), да се "власт у Београду" са тиме слаже.
И то из неколико разлога.
На примеру аеродрома "Константим Велики" показује се комплетан бесмисао политичког система који ова држава има. Укључујући имитацију демократског уређења којим се први човек ове државе хвали где стигне. Јер је, чак и врапцима, јасно да ће коначну реч о "проблему Константин Велики" донети Александар Вучић, не зато што му је то "у опису посла", већ због тога што су он и неколико људи у његовом окружењу инсталирали начин живота према коме одлуке, од месне заједнице до најважнијих државних питања доноси први човек најбројније владајуће странке у држави. У имитацији демократије, која је у Србији очигледна, јер је до најситнијих детаља развијена пирамидална партијска послушност, јасно је да, без обрира на здраву логику, нико нема храбрости да се супротстави одлукама против којих би, у неким другачијим околностима, била већина од оних који чине ту пирамиду.
Одлагање седнице Скупштине града Ниша, која је била заказана за данас (па одложена на неодређено време), на којој је требало да одборници донесу одлуку о правној подлози да аеродром "Константин Велики" постане државна својина, након што је такву одлуку, на "препоруку" Владе Србије, донело Градско веће, само је потврда да је већ поменута "пирамида" била мало изненађена, али не и неспремна на реакцију одређеног броја грађана.
Јер је "први човек пирамиде", јасно рекао свој став. А то значи да ће, на овај или онај начин, бити онако како је он рекао, управо због тога што је, већ неколико година уназад, од када имамо "напредну власт", народ трениран да размишља не својом главом, већ "главом  власти".
Нема другачијег објашњења за недавно изговорену реченицу првог човека ове државе: "Хоћете да Ниш управља аеродромом, нема проблема, само немојте да тражите паре за инвестиције", додајући да зна шта би било после месец дана, "рекли би да су се шалили".
Дакле, јасно је да председник има развијен сценарио за "операцију аеродром". И жели да помогне онима који би, након месец дана, дошли код љега да би му саопштили "да су се шалили". Али није јасно ко су то "они". Јер, као што је добро познато комплетну власт у овој држави (осим пар места међу којима, сасвим сигурно, није Ниш), укључујући и месне заједнице у којима Вучићева нога никада није крочила, држе управо напредњаци. Па се поставља питање ко су "они који хоће да управљају аеродромом", а нису напредњаци? И да ли је могуће да председник државе не верује ником осим себи? 
Осим тога, да ли је председник убеђен да се паре "праве" само у Београду? Ако није, под хитно неко треба да му саопшти да пара има и у Србији ван Београда. И да су те паре створене радом људи који ту живе. И којима треба дати могућност да сами одлучују о томе где би требало те паре уложити. Дакле, то нису нити председникове паре нити "паре Београда". А ако је већ тако, зашто председнику није логично да се део пара који се створи јужно од Бубањ потока, ту и потроши? И то за модернизацију јединог путничког аеродрома јужно од Бубањ потока.
Ако ни због чега другог а оно због чињенице да, углавном, читава "финансијска консолидација" државе Србије (којом се толико хвали),  почива на дубоко завученој руци власти у џепове њених грађана. Те да, уколико председник хоће сам да одлучује о томе коме ће, колико и због чега дати новац нека, најпре, "дозволи" аутономију локалним структурама у погледу финансија, уместо да се паре шетају од места где се стварају, да би се, након тога, као милост централних власти, у мрвицама, враћале тамо где Београд сматра да треба.
Фото : nis-airport.com/statistika/
А да и не говримо о томе да је сасвим очигледно да раст и развој аеродрома "Константин Велики" није ни у каквој директној вези са "напредњацима". Упркос чињинци што председник и у овом, као и у већини других случајева, жели да прикаже Србију пре напредњака као пустош. А да не говоримо о потопу који би настао уколико се грађани Србије, једног јутра, пробуде са сазнаљем да напредљаци нису владајућа странка.
Пошто предпостављам да председник све зна, вероватно му је познат статистички податак о броју путника који су користили аеродром "Константин Велики", од 2009. године. Уколико није упознат са овим, податак је доступан на званичном сајту аеродрома "Константин Велики". Тако да нема потребе да обмањује јавност тиме да је "држава улагањем у инфраструктуру тог аеродрома, од 2014. године, подигла број путника са 1.335 на 331.582".  Пошто се из поменуте статистике јасно види да је, од 2009. године, константан раст броја путника и то са 17.159, до 27.426 путника 2012. године. Наравно да је то далеко мање од 331.582 путника колико их је било у 2017. године, али уколико се саопштавају неки подаци треба се држати чињеница. А те чињенице говоре да је дошло до пада броја путника, са 27.462 колико их је било 2012. године, на 21.700 путника, колико их је било 2013. године, односно (тих фамозних) 1.335 путника, 2014. године (што је, вероватно, последица поменутог "улагања").
У сваком случају и ови статистички подаци говоре у прилог чињеници да аеродром "Константин Велики" има будућност. Уколико неко ко има моћ и могућност не одлучи да ту будућност подреди будућности аеродрома "Никола Тесла", или неким другим тајновитим разлозима. У том случају, под великим знаком питања ће бити и данашња "одлука" грађана Ниша да "њихов" аеродром остане њихов. Мада, што се власти тиче, треба да буде опрезна. Јер и велике лавине могу да настану од мале грудве.