четвртак, 26. фебруар 2015.

В И З У Р А


ВИЗУРА (латински videre - видети, visum) у оптичком смислу значи замишљену црту која полази из ока посматрача и иде кроз дурбин право до предмета посматрања. То је направа на филмској камери кроз коју сниматељ прати догађаје на сцени. Уједно, визура означава видно поље, односно, све оно што се оком може "ухватити".
У фигуративном смислу, визура је угао гледања, или ракурс.
РАКУРС (француски racourcir - скратити) представља угао под којим филмска или ТВ камера снима објекат или глумца. У фигуративном смислу ракурс је угао гледања, тачка стајалишта, становиште.
Изрази визура и ракурс,  по свом значењу су синоними, који се, посебно, употребљавају у филмској и телевизијској индустрији имајући у виду да на посебан начин дефинишу кадар (најмањи део филма), односно, посматрање кадра по вертикали. Тако, када се призор посматра одозго према доле, кадар је из "горњег ракурса", а одоздо према горе - из "горњег ракурса". Крајњи доњи ракурс назива се и "жабља перспектива", а крајњи горњи "птичја перспектива".
И руку на срце, многе ствари је могуће дефинисати или објаснити уз помоћ ракурса, или визуре.
Јер, све, више-мање, зависи од угла гледања. Ови што гледају одозго, из "птичје перспективе", ове доле, виде као мале и безначајне. И чине им се много мањим него што они заиста и јесу. 
Са друге стране ови што гледају одоздо, из "жабље перспективе", имају утисак да су они горе много већи и значајнији. И није редак случај да ови "одоздо" себе доживљавају као жабу, коју сваког тренутка може прогутати рода.
Али, није ми намера да, под старе дане пишем басне. Ово сам навео само као пример за ракурс, односно визуру. Јер сам, у последње време, о појму визура почео интензивно да размишљам, пре свега због појма који се са овим римује - цензура. А имајући у виду да је цензуру, често, могуће применити на веома широк спектар јавног изражавања мишљења или идеја, овом приликом ћу се ограничити само на цензуру у медијима.
Мада се о цензури говорило и за време "оне власти", као и "оне, оне" и "оне, оне, оне", некако ми се чини да је ова тема много присутнија у време "ове власти". А поготову негде од средине прошле године, када је, у Пешчанику, објављен текст под називом "Како до доктората?Лако!Случај министра Стефановића". Након тога дошло је до "обарања" овог сајта, што је подигло доста буре у, иначе, успаваној јавности Србије. А како то обично бива, део те буре прелило се и ван граница ове државе. Због чега је реаговала Дуња Мијатовић, представница ОЕБС-а за слободу медија. Читава ова прича би се, можда, ту и завршила. Али, у држави Србији се ствари, готово увек, дешавају на другачији начин него у земљама у чије друштво, макар декларативно, хоћемо да се сврстамо. Оно што, вероватно не би урадио премијер неке друге државе, урадио је наш. Одаслао је Дуњи "ситну књигу". Наравно, тамо у белом свету, чак и када су у праву, нису спреми да, у свако доба, дижу ларму већ пкушавају да не "кољу вола за кило меса". 
А Пешчаник је, поново морао да доказује да цензура у Србији постоји.
У сваком случају, све што се касније дешавало у медијском простору Србије, ишло је у прилог онима који су још давних дана, покушавали да "подигну узбуну" због, тада, појавних облика цензуре. 
На ову тему, у неколико наврата, оглашавао се и Заштитник грађана, Саша Јанковић, али и извршни директор Репортера без граница, Кристијан Мир, наводећи да је цензура у Србији 
Да је медијска цензура "реалност у Србији", мишљења су и у Европској федерацији новинара, који посебно реаговали због недавне изјаве европског комесара за проширење, Јоханеса Хана, да су "потребни докази за кршење слободе медија у Србији".
За разлику од неког претходног периода, недавно се на ову тему огласио и ресорни министар, Иван Тасовац, који је, како се и могло очекивати "одбацио критике" о стању медија.
Наравно, ни министар, као ни било који други државни званичник није објаснио због чега је Оља Бећковић (чије дугогодишње, култне емисије, "Утисак недеље" више нема на програму Б92), из Лондона, тачније са трибине у британском парламенту поручила: "Преко мене поручили како да раде новинари који желе да задрже посао".
У сваком случају, случајност или не, али мени су, ових дана појмови визура и цензура нераздвојиви.
И нисам сигуран да је то само због риме.

недеља, 15. фебруар 2015.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН, ПРЕДСЕДНИЧЕ


Председник свих грађана Србије данас неће бити на Марковом тргу, у главном граду суседне нам државе Хрватске. Уместо њега, поруку мира за регион и читав свет је, како смо имали прилику да чујемо, однео председник Владе Србије - Александар Вучић. То је био епилог одлуке коју је донео наш Председник свих грађана (да ли само он?) и, пре неколико дана саопштио, да у Загреб не путује јер су наше комшије своју церемонију заказале баш на Дан државности Србије. (Занемарујући да је то био уступак Хрватске неким "великим" председницима, који, како се испоставило, ипак не долазе у Хрватску). А из реакције главне звезде данашње церемоније у Загребу - Колинде Грабар Китаровић, могли смо да сазнамо да је такав развој догађаја, односно, недолазак нашег председника, није потресао. Истини за вољу, можда има и оних који су, због недоласка нашег Председника свих грађана остали ускраћени да, из прве руке, чују његов специфичан смисао за  "народњачку дипломатију". У очекивању да би се могло десити да и у Загребу понови нешто из "старог репертоара"?
При чему никада не можемо да будемо сигурни да ли би наше комшије благонаклоно гледале на пророчанство Тарабића, које је наш председник свих грађана "скресао у брк", премијеру Кине, Ли Кећангу, када је, средином децембра, прошле године, боравио у Србији?
Можда би нашим комшијама засметала Николићева интерпретација Тарабића: "Доћи ће људи са истока, жути људи. И завладаће светом. И они ће да пију воду са реке Мораве".
Из два разлога. Као прво, можда би комшије поставиле питање: Зашто "жути људи" да пију воду само из Мораве? Можда би им и они понудили неку своју реку!?
Са друге стране, шта ако нашим комшијама смета Николићева формулација да ће "жути људи завладати светом"? А то значи и Хрватском. Сасвим је оправдано да се ту постави питање да ли би Хрвати дозволили да "жути људи" завладају њиховом државом?
(Истина, ту је остао недефинисан однос нашег Председника свих грађана према тој, претпостављеној, владавини "жутих људи". Односно, да ли би они владали и Србијом, или би ми, заједно са њима, владали "остатком света"?)
Уосталом, око тога би могао да настане спор и још са неким од европских и светских лидера,
присутних на председничкој инаугурацији у Загребу. Не верујем да би се, било ко од њих сагласио са тим да ће "жути људи завладати светом". А ту би онда наш Председник свих грађана био изложен свакојаким питањима. И сасвим је сигурно да на нека од њих (нико не зна све!), не би имао одговор. А не би било никога да му помогне, јер, претпостављам да Председник свих грађана, због кризе у држави, на путовања ван ње, не води своје премудре саветнике. Као што, вероватно, не вуче са собом ни онај "метар" књига, који му стоји на радном столу у председничком кабинету.
Осим тога, велико је питање како би присутни представници држава реаговали, да је наш Председник свих грађана, био у прилици да, као ономад у интервјуу који је дао за британски BBC (Би-Би-Си), предочи своје решење украјинске кризе.
"Мислим да би требало затворити неколико председника у једну собу да проведу дане и дане заједно док не изађу са решењем, да договоре решење пошто од њих зависи судбина милиона, десетина и стотина милиона људи", рекао је том приликом наш народни председник.
Вероватно би наш Председник свих грађана био у прилици да појасни на које је председнике тачно мислио, рекавши да  би их требало "затворити у једну собу". И да ли би и он био међу њима, или би он био пред тим вратима? И тако редом.
Међутим, изгледа да су се преварили сви они који су мислили да наш Председник свих грађана није способан да, и без одласка у Загреб, обезбеди да и ово Сретење остане у сећању.
Пре свега по томе што ће се, Председник свих грађана, баш данас, уз све остале обавезе које укључују прославу најзначајнијег државног празника, добро уморити како би доделио толика одликовања. Јер их наш Председник свих грађана дели и шаком и капом.
Међутим, како то бива у тамном вилајету, званом Србија, бојим се да ће, ове године, сва та одликовања, признања и награде, пасти у сенку једног од њих. Ордена белог орла са мачевима првог степена, који ће добити генерал Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије. И то из разлога јер је, крајем јануара, ове године, Фонд за хуманитарно право, званично, објавио Досије: Рудница,  који се бави потенцијалним ратним злочинима на Косову, на основу ексхумираних и идентификованих посмртних остатака (до сада) 52 особе.
"Током анализе грађе за писање овог досијеа идентификован је велики број појединаца који су у најмању руку „знали или имали разлога да знају“ да су у тим селима почињени злочини, као и оних који су наредили и вршили уклањање тела. Највећи број њих су бивши припадници 37. мтбр ВЈ, укључујући њеног тадашњег команданта а данас начелника Генералштаба ВС Љубише Диковића." - наводи се у тексту Фонда за хуманитарно право.
Овој теми, део свог опширног интервјуа у НИН-у, посветио је и Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине.
"Тајна је оно до чега смо ми дошли. Видели смо шта је на сајту али то не значи да је то истина. Не тврдим ни да је то лаж. Ми у нашем поступку даље треба да откријемо ко је  учествовао, ко је наређивао, да утврдимо конкретну одговорност. Ја само могу да кажем да ми апсолутно никога нећемо ту поштедети без обзира на командно место. Нас искључиво интересују докази." 
Међутим, управо те доказе, не помиње Председник свих грађана, већ тужиоцу Викчевићу поручује да "размисли шта копа по Србији", а  генералу Диковићу да "стоји уз њега"
У читаву причу су се укључили и представници опозиционих странака (ДС, СДС,ЛСВ и ЛДП ), оптужујући Председника свих грађана да врши притисак на тужилаштво, али и владајуће СНС, бранећи бившег им председника.
Зато сам готово сигуран да смо добили још једну тему којом ће се, не само за празник, бавити "широке народне масе", потискујући у заборав и намет на плате и пензије и незапосленост и скупоћу и "швајцарце".
А ко зна да ли ће се неко и сетити да данашњем слављенику каже: "Срећан рођендан, председниче!" ?