петак, 19. септембар 2014.

В О Д А


Вода је хемијско једињење кисеоника и водоника (чија је формула - H₂O - била саставни део увреде многих наставника и професора хемије - пре увођења демократије у образовни систем - када су оне који то нису знали, "чашћавали" са оним чувеним "Пијеш воду као во, не знаш шта је H₂O!"), која је, уколико је исправна за људску употребу без боје, мириса и укуса. Чврсто агрегатно стање воде зове се лед, а гасовито пара. Вода смрзава на 0, а кључа 100 ⁰C. 
Вода има огроман значај за опстанак човечанства, јер човек може без воде да издржи свега 24, а нека истраживања говоре, највише 48 сати. Према подацима организације WaterAid, сваких 15 секунди једно дете умре због обољења изазваног мањком воде, јер чак 40 процената светске популације, у овом тренутку, нема довољно воде за пиће. Неправилна експлоатација и загађење угрозили су светске залихе воде, а према подацима UNESCO-a, у наредних 20 година, резерве пијаће воде ће се смањити за 30 процената. Управо тај податак је кључан у предвиђањима неких људи који тврде да ће Трећи светски рат започети због воде. Јер води се у већини светских религија даје и симболичан значај као средству за прочишћење, како од материјалних тако и од духовних прљавштина. Тако се у Библији вода спомиње неколико стотина пута, а у политестичким религијама (код старих Грка и Римљана), сваки извор воде је имао свог бога заштитника.А грчки филозоф Емпедокле је, уз ваздух, ватру и земљу, воду сматрао једним од четири елемента.
И поред тога што је вода свуда око нас, некако је, посебно, ушла у наше животе кода је постало
јасно да је престоница Србије, након вишевековног постојања на две реке, постала  Београд на води. А посебно када је у мају, потпуно неочекивано, готово читава Србија била на води, или прецизније речено - у води. Истини за вољу, то се догодило и читавом региону. Што се Србије тиче (углавном, ван Београда), материјална штета је била огромна и велико је питање да ли ће се, ова држава, од тих поплава, икада опоравити. Наравно, оно што је ненадокнадиво су људски животи. И то је, сасвим сигурно, највећи губитак. 
А онда су, овог септембра, дошле нове поплаве. Овог пута, то се догодило делу Србије који, углавном, није био погођен поплавама у мају. Природа се поиграла са истоком Србије, или како је неко духовито записао на једној од друштвених мрежа - "пукло је слепо црево Србије". 
Но, о томе ћу, вероватно, неком другом приликом и другачијим поводом. 
А овде, и даље о води.
Оно што би могло да се сазна (уколико је школско знање испарило), ако се завири у неку од енциклопедија је и следеће: 
-Вода (мада је по дефиницији безбојна) може имати и неке нијансе - зеленкасту или зеленкастоплаву - што је последица растворених органских и неорганских материја у њој.
-Мутноћа воде описује се са бистра, слабоопалесцирајућа, опалесцирајућа, мало мутна, мутна, врло мутна.
-Воде у потоцима и рекама могу бити мутније у периодима киша и топљења снега.
-Мутна вода се не сме користити за пиће, па такву воду треба пре употребе избистрити, а потом дезинфиковати.
И тако, миц, по миц, дођосмо до кључне речи: мутноћа. Јер, управо је мутна вода помутила однос између одговорних за квалитет воде за пиће у Неготину и грађана ове вароши на истоку Србије, која је, као и општине Кладово и Мајданпек била погођена овим септембарским поплавама. Да ли је након њих вода у Неготину исправна за пиће или не, у тренутку настанка овог текста (читава четири дана од почетка поплава), још увек није јасно. Зато што одговорни за квалитет воде, уместо прецизног речника који им нуди већински језик ове државе, говоре неким нејасним и неразумљивим. Који се може тумачити према потреби.
А све је почело15. септембра, у Другом телевизијском дневнику Радио телевизије Србије, у његовом трећем минуту, када је дописник ове телевизије саопштила следеће: "У Неготину не треба користити воду из градског водовода. Вода је замућена и треба користити алтернативне чесме, или просто, купити воду".
Оно што је требало да, након тога, одговорни за квалитет воде у општини Неготин ураде је,
или да ту информацију потврде, или демантују. На нашу велику жалост, ту почињу "игре са водом" које, као и све игре немају граница. Али, игре у којима, гледано на дуге стазе, зачетници ове игре могу бити само губитници. Јер, водити се мишљу да је у 21. веку могуће сакрити, или макар прикрити неку информацију је, шта друго, него изгубљена битка. Без обзира што општина Неготин, реално, нема медија који могу да на квалитетан начин информишу грађане (упркос чињеници да је из будџета издвојено 1.600.000,00 динара за потребе информисања од 6. августа ове године). Као и много пута до сада, друштвене мреже су преузеле ту улогу. Уз сав ризик да многе информације које се тамо могу видети могу бити и полуистине и неистине. У овом конкретном случају, само су се "наслониле" на већ саопштену информацију Првог програма државне телевизије. И уместо да ту отпочне разбистравање информација, долази до замућења. Уз већ опробане методе замене теза: "да су се на неким друштвеним мрежама пјавиле информације...". А онда, 16. септембра 2014. године, у изјави директора ЈКП "Бадњево" објављеној на званичном општинском сајту, грађани могу да чују како "они сматрају да је вода исправна".
Затим, у извештају са 12. седнице Штаба за ванредне ситуације, објављеном на званичном општинском сајту, 17. септембра 2014. године, наводи се да је директор ЈКП "Бадњево" обавестио чланове Штаба да је "по првим прелиминарним резултатима из Завода за јавно здравље, вода из градског водовода хемијски исправна за пиће. У складу мера које је препоручио Завод, вода се додатно хлорише, а појачан је и надзор над извориштима"
Наредног дана, 18. септембра 2014. године, на званичном општинском сајту, ова информација се додатно елаборира, тако да се грађанству саопштава : " Према првим прелиминарним резултатима из Завода за јавно здравље, физички, физичко-хемијски и хемијски параметри свих узетих узорака из градског водовода (са осам мерних места - прим. аутора) одговарају Правилнику о хигијенској исправности воде за пиће.Микробиолошке анализе су у току а грађани ће бити обавештени о резултатима анализа".
У овом извештају, што је врло важно (а ради се о трећем дану сумњи грађана у квалитет пијаће воде), наводи се и препорука Завода да је потребно "прокувавање воде из мреже док не стигну коначни резултати микробиолошких параметара".
Тек тада (18. септембра 2014. године) званично се појављује и тај толико очекивани папир Завода за заштиту здравља из Зајечара у коме се наводи да су у питању "прелиминарни" резултати (о којима је директор ЈКП "Бадњево" говорио још претходног дана) према којима "физички, физичко-хемијски и хемијски параметри свих узетих узорака одговарају Правилнику о хигијенској исправности воде за пиће."
Вероватно постоји неко коме ће све ово бити јасно. Великој већини, сигурно, неће. А можда и није потребно. Само се надам да ће се неко присетити да је (на пример) управа Дечијег вртића "Пчелица" и поред беспарице у којој се налази, (до сада) четири дана морала да купује воду за пиће, јер нико није могао гласно и јасно да им каже да ли воду из водоводне мреже могу да дају деци.Могу да замислим шта би се догодило да нису тако поступили, а да се недај Боже, неком детету нешто догодило.
А остали грађани ће, вероватно, ставити прст на чело, након данашњег саопштења за јавност на званичном општинском сајту (које носи датум 17. септембар 2014.) да је, према резултатима Завода за заштиту здравља, вода са јавних чесми у граду Неготину исправна за пиће, осим једне - оне која се налази у "Пикијевој" улици број 9, испред зграде Техничке школе. Поготову, уколико се присетимо "савета" дописника РТС-а која је, још првог дана поплава саветовала грађане Неготина да "треба користити алтернативне чесме".

субота, 13. септембар 2014.

ЈУБИЛАРНИ МОКРАЊАЦ


Фото: Ж. Р. Драгишић
Можда ће неко, по оној народној: "ко о чему, баба о уштипцима, протумачити и овај нови текст, али сам ја чврсто решен да не одустанем од тема  јубилеј и свечаност. И то ће бити све док некоме не досади. Мени или онима који би, по сваку цену, хтели да имају јубилеје и свечаности. Чак и тамо где их никако не може бити. Изгледа да смо склони да, у недостатку идеја, злоупотребљавамо чак и годишњице смрти познатих Неготинаца, како би и од тога направили јубилеје (зло и наопако!). Прошле године је то био Хајдук Вељко, а ове, Мокрањац (коме сам, лани, некако у ово време, посветио једну од  септембарских  тема).
Но, кренимо редом.
Чињеница је да су се овом "јубиларном" темом већ "играли" и на локалу, али се она распламсала након што се појавила на месту где никако није смела. На извору. А изрекла ју је, на конференцији за медије, др Бранка Радовић, музиколог и селектор "Мокрањчевих дана", ламентирајући над чињеницом да није било довољно пара за "прославу" стогодишњице Мокрањчеве смрти.
"Дозволићете ми да не будем баш тако одушевљена ни улогом Министарства културе нити државном заједницом нити свима онима који су требали далеко, далеко озбиљније и са већим средствима да се укључе у ову прославу коју је једино UNESCO препознао и наш еснаф. Морам да кажем музички еснаф није прескочио стогодишњицу, велику годишњицу, - то је велика годишњица за нашу културу - просто, утемељивача новије српске музике Стевана Мокрањца. Међутим, ништа се додатно у том смислу није догодило" - казала је др Бранка Радовић.
Истини за вољу, UNESCO је у свој календар уврстио стогодишњицу смрти Мокрањца, као што је то урадио са још 107 раличитих датума и годишњица, који су предложени из многих држава света, али је и чињеница да на том списку преовлађују годишњице рођења или настанка нечега. Дакле, предност је дата животу (настанку, рођењу) а не смрти. А уколико смо хтели да, по сваку цену, пронађемо неки јубилеј, а који је у вези са Мокрањцем, није требало ићи далеко. Требало је само завирити у Мокрањчева дела. И "открити" да се, ове године,  навршава 130 година од настанка Друге руковети или 120 година од настанка Седме руковети. Дакле, ето нама јубилеја! Уместо тога, на првој вечери Фестивала, у традиционалном натпевавању хорова, организатор је одлучио да обавезна композиција буде Десета, а не Друга или Седма руковет, чији би јубилеј требало обележити.
И како то бива, онда је ова прича о "прослави" и "јубилеју" кренула даље. А најистакнутија је била (што је за очекивати) у прилогу централног телевизијског дневника који је емитован на дан отварања Фестивала, на првом програму "државне" телевизије.
О томе како је озвучење на отварању "најзначајније музичке манифестације у Србији" било катастрофално (на месту на коме сам ја стајао - код легата Радослава Тркуље - могли су да се чују само хорови), новинарка државне телевизије није рекла ни реч. А због тог и таквог озвучења, претпостављам да нисам једини који је био ускраћен да чује о чему су то, на отварању Фестивала говорили председник општине и директор Дома културе (који је у недостатку неког из Министарства културе отворио Фестивал). А поготову што нисам успео да чујем (а што је мени посебно важно!) Беседу, коју је ове године говорила, наш прослављени диригент, Даринка Матић Маровић. Но, на сву срећу Прес центар Фестивала (читај, Вања) је јако добро и уиграно функционисала па сам могао да добијем и прочитам тај најзначајнији документ овогодишњих "Мокрањчевих дана". А за потребе овог текста, без жеље да било шта извучем из контекста, представљам само мали део текста, са самог краја Беседе, у којој је и Даринка Матић Маровић говорила о обележавању годишњице Мокрањчеве смрти.
"Данас обиљежавамо стогодишњицу Мокрањчеве смрти пред његовом родном кућом, са осјећањем да и наше вријеме његовом дјелу и његовој музици дугује много. Славимо и отварање 49. Фестивала који носи његово име. Педесетогодишњи јубилеј који ће "Мокрањчеви дани у Неготину, прославити наредне године, потврђује да смо и данас свјесни његове величине и потребе да му се враћамо, и због њега и због нас, и ово је прилика да се захвалим свима који су својим умијећем, трудом и љубављу и овај, као и све претходне фестивале учинили могућим. Сигурна сам да ће и убудуће, оплемењен напорима нових генерација, овај фестивал и даље бити оно што је одувијек био: велики празник хорске музике, Мокрањцу у част."
И управо на темељу порука које је, у овогодишњој Беседи, упутила Даринка Матић Маровић, организаторима Фестивала треба адресирати и још неколико тема за размишљање. Као прво, чини ми се да се овај град, још увек, није адекватно "оправдао" за политички пропуст који се десио на самом почетку "Мокрањчевих дана", 1996. године. А уколико неко воли јубилеје, ево додатног мотива за размишљање, јер ће, за две године, бити мали јубилеј од оног срамног чина "протеривања" тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Можда је прави начин да, управо 2016. године академику Симовићу Неготин додели признање почасног грађанина наше вароши. Био би то мали гест за академика Симовића, али велики за Неготин.
Осим тога, мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Као и да натпевавање хорова, из практичних разлога, помере за последњи дан. Уједно, такође из практичних разлога, треба размислити и о промени дана за почетак Фестивала. Мислим да су оправдања за то више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања Фестивала, а под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака програма. Уз то, ништа се не би изгубило од пратећих програма. Такође, мислим да, гледано из угла медија, петак није најбољи дан за почетак фестивала. Па због тога, треба покушати да се Фестивал прилагодио медијима, кад већ медији неће Фестивалу. Јер, већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи и мању потенцијалну заступљеност Фестивала у тим медијима. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. У том случају, требало би решити проблем заједничког наступа хорова на отварању Фестивала. Али, то је тема за размишљање.
У тренутку када сам, увелико, "скицирао" овај текст на насловљену тему, стигао ми је позив од музиколога, Александре Паладин, из Радио Београда, да будем њен гост у емисији "У средишту пажње" која је, дан пред свечано отварање овогодишњих, 49. "Мокрањчевих дана" (као и неколико других радио емисија), поводом девете деценије постојања ове медијске куће, а у част Фестивала, реализована уживо из Неготина. Емисија је била веома динамична, али (што се тиче мене) и прекратка да би се у њу сместила сва моја, дугогодишња, размишљања у вези са Мокрањцем и "Мокрањчевим данима". Зато је, мада раније планиран, овај текст прилика да, на неки начин, допуним своје размишљање на тему којом се бавила и поменута радио емисија. Поготову што, током година, када сам био дописник неколико престоничких дневних листова, нисам имао прилику да о овоме пишем. Јер уредници, углавном, нису имали разумевања ни за "Мокрањчеве дане", показујући тиме где, већина таблоидизираних, београдских дневних листова сврстава Мокрањца и њему посвећен Фестивал. И то траје годинама. А то нико не примећује. Или, што је још горе, "чују, али не хају". Јер да није тако, како то да се неко, током свих ових година, не запита чему служи двојна конференција за медије, пред почетак "Мокрањчевих дана"? Једна у Београду, а једна у Неготину. Због чега неко није урадио озбиљну анализу колико су се и који медији бавили овом темом након "београдске" конференције за медије?  И да ли се одласком "на ноге" београдским медијима нешто постигло? Не, је одговор на оба питања. Јер, чак и они медији који су се, након "београдске конференције" бавили овом темом, углавном су користили агенцијске информације. (А једини, озбиљан текст о најави овогодишњих "Мокрањчевих дана" објавиле су Вечерње новости. Наравно из пера њиховог дописника из Неготина). И то траје годинама.
Дакле, због чега се организује конференција за медије у Београду? Једноставан би одговор гласио - ни због чега. Међутим, заговорници ове идеје сматрају да се тиме промовише и ова манифестација и град у коме се она одржава. Али, зар то исто није могуће и боље и сликовитије чинити у Неготину? Јер, ради се о догађају који се одиграва у главном граду Неготинске Крајине. Граду који је, као и многи други у Србији ван Београда, увек имао квалитетне и одговорне дописнике како штампаних тако и електронских медија. Осим тога, живимо у ери развијених електронских комуникација у којој свака информација, за само неколико тренутака, може стићи на најудаљенију тачку ове планете.
Уосталом, да ли се неко бавио истраживањем на тему: колико смо, након ових "београдских конференција за медије", привукли љубитеља Мокрањца и његовог дела, да у време ове велике музичке светковине буду гости Неготина? Било да се ради о некој другој вароши у Србији ван Београда, било да се ради о самој престоници. А да то нису они који су, углавном, већ година "ухлебљени" у сваку пору Фестивала. Наравно, био бих неправедан кад не бих, из дугогодишњег дописничког искуства, поменуо један мали број заљубњеника у Мокрањца и његово дело, који сваке године своје годишње одморе планирају према "Мокрањчевим данима", преваљујући и по неколико стотина километара да у време најзначајније музичке светковине у Србији, буду гости Неготина. Међутим, тај број је на нивоу статистичке грешке.
Но, није то једини проблем са којим се суочавамо уколико реално желимо да одговоримо на питање које је било и једно од постављених у поменутој радио емисији, а тиче се односа ове државе према Мокрањцу и њему посвећеном Фестивалу који се одржава у његовом родном граду - Неготину. Сама чињеница да, ове године, нико из Министарства културе није осетио потребу да дође у Неготин и отвори Фестивал, можда говори најбоље о томе. А тако је било и прошле године. Када је тадашњи (и садашњи) министар културе поручио да због "раније преузетих обавеза" не може да дође у Неготин!? Које су то обавезе значајније и веће од "најзначајнијег музичког фестивала у Србији"? Посвећеног "најзначајнијем српском композитору и диригенту". И зар министар културе нема календар најзначајнијих дешавања у Србији у области културе, поготову за оне које и само министарство финансира? Но, јасно је да је то била само бледо и несувисло оправдање за оно што се не може оправдати. Они који су то желели да виде, већ наредног дана, видели су "накострешеног" министра у првим редовима на промоцији најновије класе официра Војске Србије. Можда ће министар тамо бити и ове године? (Наравно, немам намеру да омаловажавам и овај "војни" догађај. Поготову што је и ова манифестација на најдиректнији начин везана за Неготин, пошто Војна академија носи име још једног славног Неготинца, генерала и академика,  Јована Мишковића. Међутим, мислим да надлежне службе у овој држави треба да поведу рачуна о томе када и где треба да се појављују њени наистакнутији представници. Од председника па до чланова Владе.)
Истини за вољу, овакав однос "државе" према Мокрањцу траје...У последњих 10 година, само су четири министра удостојили "најзначајнијег српског композитора и диригента" и дошли да отворе Фестивал. Зар је могуће да смо, заиста, толико далеко од Бубањ потока?
Чак ни новци (чији су?) које Минстарство културе даје за "Мокрањчеве дане" нису неки од којих застаје дах. Ове године, то је три милиона. Исто онолико колико је одвојила и локална самоуправа. Значи ли Мокрањац Србији само онолико колико значи и Неготину?
И није ли Министарство културе, још пре неколико година, са "Мокрањчевим данима" дефинисало редослед активности како би се, до јубиларног, педесетог Фестивала, урадило све оно што годинама није, а што Мокрањац заслужује? Промовисана је тада и крилатица "са Мокрањцем у свет", али се говорило и о првом балету на Мокрањчеву музику и монографији о Фестивалу (који је сврстан у "приоритетни културни бренд Србије") и филму о Мокрањцу...
Фото: Ж. Р. Драгишић
Да ли се ова држава довољно одужила Мокрањцу ако је овом "најзначајнијем српском композитору" посвећена само једна монодрама ("Последња руковет", Саше Хаџитанчића а у режији Ферида Карајице, из 2006. године, у којој је зајечарски глумац Милутин Вешковић, маестрално, одиграо Мокрањца) и један документарац ("Мокрањац заувек", који је на сценарио Стевана Јовичића режирао Миомир Мики Стаменковић)? При томе треба имати у виду да су оба ова дела урађена у продукцији Дома културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, а не надлежног министарства коме је то била обавеза. Осим тога, ако већ није раније, Министарство је имало обавезу да се побрине о постпродукцији оба ова дела, јер је очигледно да су и монодрама и документарац, завршили у неком депоу. А то је права штета јер се ради о врхунским уметничким остварењима.
(Мислим да ми нико неће замерити што у ова дела не убрајам епизодни лик у телевизијској серији о шеширу једног београдског професора).
Дакле, сасвим је извесно да ћемо, и након овогодишњих "Мокрањчевих дана" бити у прилици
да се питамо шта, заиста, овој држави значи Мокрањац?  И да ли је, када, говорећи о Мокрањцу и "Мокрањчевим данима", употребимо изразе "најзначајнији српски композитор и диригент", или "најзначајнија музичка манифестација у Србији", то најобичнија флоскула?
На оба ова питања, љубитељи и поштоваоци Стевана Мокрањца треба, у годинама које долазе, да добију одговор од оних који креирају политику, а посебно културну политику ове државе.