недеља, 25. децембар 2011.

П Р Е Л А З



Стварно је чудан овај српски језик! У њему (као ни у једном другом језику), има толико двосмислености, или речи са "реповима", због чега свако (коме је до тога стало), мора добро да размисли, пре но што нешто прозбори.
Узмимо, на пример, реч прелаз. Наиме, она може да означава место куда се прелази на неку другу страну, или, са једног на друго место. Тај прелаз може бити и преко неког пута, пруге (пешачки, или пружни прелаз), али и преко неке реке или потока. А ако је преко потока, тај се прелаз, веома често, још назива и брвно због начина његове израде (ако ништа друго, претпостављам да свако зна ону причу о два јарца на брвну). Ако идемо даље у анализу израза прелаз, претпостављам да ћемо, веома лако, доћи и до закључка да је, на исти начин, настао и израз којим означавамо прелаз преко неке границе, односно, гранични прелаз. Било да се ради о физичком, или мисаоном појму.
Али, прелаз, или прелажење је и шатровачки израз који се употребљава у ситуацији кад некога превариш или "пређеш". Тако смо, веома често, чули израз да је неко некога "прешао". Исти израз се употребљава и у фудбалу (ово није мој терен, али...), када један фудбалер употртеби неку финту и "пређе", или предрибла другог фудбалера. Дакле, примера је много, а сведоци смо да се употребљава и израз "прећи некога", као и онај "прећи преко нечега".
Е сад, ја имам једну моралну дилему. Да ли исти израз може да се употреби у вези са неким ко је високи званичник неке државе? Можда и председник? Можда, чак, и председник неке нама блиске и "пријатељске" државе. Ипак, рачунам и политичари су људи. Те да су и они некада били мали и да је и њих неко васпитавао. А самим тим да су, још тада, научили да се лепо понашају, што подразумева да не "прелазе" неке друге људе. Макар они били и њихови "поданици".
А житељи Тимочке Крајине, већ пет година, поред многих других, живе и са осећањем једног посебног "прелажења". Прелажења због прелаза. Или, прецизније речено, прелажења због граничног прелаза. Имајући у виду да, готово све политичке гарнитуре, већ пет година обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. Од средине децембра, 2006. године, када је Влада Србије донела одлуку о његовом отварању, тај гранични прелаз предмет је сталних предизборних и других обећања. И домаћих и страних политичара.
Мало је фалило да прелаз буде отворен уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су о том спаносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином. И обећавали отварање прелаза. А треба ли, посебно, напоменути да су грађане Тимочке Крајине, прешли због прелаза?
Нову наду пробудио је председник Румуније, Трајан Баеску, када је (без свог домаћина Бориса Тадића), почетком новембра, ове године, боравио у Неготину. Тада је, грађанима Тимочке Крајине, обећао да ће гранични прелаз, “ускоро”, бити отворен. То "ускоро" многи су протумачили и уочи Божића, по Грегоријанском календару (који Румуни, иако православци, празнују). А било је и логично. Па и румунски политичари су "школовани" на истим местима  где и ови наши. И они знају да је лепо "подарити" својим поданицима нешто уочи најрадоснијег хришћанског празника. Поготову, ако већ добро знају да је то нешто, уствари ништа. Али, може да послужи. Међутим, занимљиво је да је комплетна прича у вези са "новим отварањем" граничног прелаза била обавијена велом тајновитости. Упркос томе, што су се, са приближавањем Божића, убрзавале неке активности у зони граничног прелаза "Ђердап 2". Ипак, у "српском информативном простору", нису постојале назнаке или потврде да ће се то "историјско" отварање граничног прелаза и догодити уочи Божића (или сам ја можда такву информацију пропустио?). Но, и поред тога, у малој неготинској вароши, све чешће су се чули "гласови" да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра 2011. године. Као и да би, том “свечаном чину”, могли да  присуствују и председници Басеску и Тадић. У прилог томе говори и податак да је већ било договорено да се "одради" само прва тачка, раније заказане седнице локалног парламента, а да се "остатак" одради наредног дана, како би одборници и локални функционери могли да присуствују "том свечаном чину". Међутим, и даље није било никаквог "званичног папира" који све то потврђује.
А онда је дошао и тај 20. децембар, када су, и поред кише која је упорно падала, обављене "последње припреме". Са румнске стране границе постављено је огромно озвучење, а са наше стране је пристигло доставно возило са припремљеном храном. Кажу за 50 особа. Са наше стране стигло је и десетак аутомобла из неколико градова Тимочке Крајине (у којима је било двадесетак грађана Србије, међу којима су предњачили осведочени "румунофили" или представници "влашких" организација који стављају знак једнакости између Влаха и Румуна). Са румунске, кажу, било их је много више (ово сам чуо, али не и видео!). А киша је упорно падала. (После неколико месеци суше). Упркос томе што  грађане Тимочке Крајине (бар колико је мени познато), који су сатима киснули да "неотвореном" граничном прелазу "Ђердап 2", нико из Србије (а они су, пре свега, грађани Србије), није обавестиио да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра, било је потребно да им неко нешто каже. Поготову што су се у таквим околностима (са разлогом), појављивали и "први знаци нервозе". Или да их, макар, пита шта траже ту? Ко их је позвао? И зашто баш сада? И како то да ту нису били јече, пре недељу, месец, годину...? Након неколико сати, на нашој страни границе, пред окупљене (покисле и промрзле) грађане Тимочке Крајине, стао је први човек Неготина – др Влајко Ђорђевић. И рекао им да отварања граничног прелаза неће бити због “формално-техничких разлога”. Након тога, са наше стране границе, грађани су се разишли. Са румунске, демонтирано је озвучење. Једино није познато шта је било са припремљеним ручком. Као што није познато ни ко је кога (у овом новом, неуспешном отварању граничног прелаза "Ђердап 2"), прешао, а ко је био "пређен"? Као, ни када ће, поново, бити (не)отварање граничног прелаза?
Оно што је сасвим сигурно је да, тог дана, у близини неотвореног граничног прелаза "Ђердап 2", нису примећена ни двојица председника (Трајан Басеску и Борис Тадић). А мени једино преостаје да претпоставим да је то било из "практичних разлога". Односно да је Тадићу још било прерано да се "окити" ловорикама за отварање овог прелаза (јер ће избори бити тек на пролеће), а да је Басеску “провалио” да у Тимочкој Крајини не“живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”, како су му рекли “његови” румунофили.

петак, 16. децембар 2011.

ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА


Након изузетне промоције књиге "Отворена страница-Соња Савић", пришао ми је један пријатељ (иначе познати неготински професор) и рекао како је штета да је Неготин "изгубио тако дивне гласове". Мислећи на гласове шест изузетних дама (Данијела Николић, Татјана Панић, Сузана Михајловић-Јовановић и Јованка Вања Станојевић, које су учествовале у промоцији ове монографије и Зденкa Томић (Голубовић), која је те вечери, уз Миломирку Цицу Јововић, била у улози аутора поменуте књиге).
И мени је било савршено јасно на шта је уважени професор мислио, али за оне којима то неће бити јасно, потребно је мало појашњење. Јер ради се о плејади некадашњих новинарки Радио телевизије Крајина (РТК), која је нестала у вртлогу транзиције.
А тај исти транзициони вртлог избрисао је са медијске сцене Србије и Самосталну телевизију Неготин (СТВ), која је рођена на данашњи дан, пре тачно двадесет година.
Јер, не треба заборавити да су се развојни путеви ове две телевизије (које су годинама биле ривали, а врло често и у неравноправној утакмици), у једном тренутку укрстили. Да би након тога тога (као после судара две планете), и једна и друга, заувек, нестале.
Данас сам све више убеђен да би судбина Радио телевизије Крајина, сигурно, била другачија да није било оне друге (СТВ Неготин), о којој сам, једном приликом написао и следеће:
"Рођена је 16. децембра, 1991. године. Тада је у држави њеног рођења већ увелико беснео рат, што је у приличној мери, одредило и њену судбину. За њено зачеће и рађање везана су многа имена, па се вероватно ни они сами не би усагласили у вези са тим ко је у томе имао одлучујућу улогу. Но, било како било, она је рођена те зимске ноћи и требало је бринути о њој. То није било баш увек лако, па је и њено одрастање било скопчано са мноштвом проблема. По свему судећи, њено превремено рођење утицало је на то да, веома често, има здравствених тегоба, тако да готово никога није ни изненадило када је, не дочекавши ни своје пунолетство, напустила овај свет".
Дакле, та и таква Самостална телевизија Неготин (СТВ), била је један од ретких електронских медија, који је рођен у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер, много година након тога, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци су, по признању многих, били боље информисани него житељи српске престонице.
Да се све променило, сведочи и податак да је, у међувремену, Неготин "сахранио" две телевизије (трећа, која је у међувремену рођена, још увек је у повоју - бар што се покривености сигналом тиче), па се, све чешће, о овом делу Србије говори у контексту "медијског мрака".
Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу поменути ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да је то већ добро познато. А прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја постајем званични биограф Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (мада ће то зазвучати нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део. А у тој биографији може се прочитати и следеће :
Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога са емитује програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.
Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.
Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".
У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.
Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).
Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.
То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.
Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.
Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.
Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.
И наравно, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија који су током свих ових година деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи.
То није само констатација која се везује уз оно "о покојнику све најбоље", већ је то апсолутна истина. Уосталом, много је оних који то могу да потврде и са једне и са друге стране екрана.

петак, 9. децембар 2011.

ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ



Претпостављам да ће се многи чудити због чега сам се, управо на овај историјски дан (неко је већ констатовао како ова држава има све више историје а све мање географије), када нам jе из главног града Европске уније, стигла још једна непријатна вест, одлучио да пишем о граничном прелазу (граничним прелазима). Међутим, треба подсетити да смо, данас, поново, били на клупи за понављаче, баш због граничних прелаза. Наравно, не овог о коме ја желим да пишем, али, ко зна? Пошто ми се чини да једино нас учитељица живота ничему није научила. Уз то, опште је мишљење да смо ми јако непредвидљиви. А ја мислим да то није тачно и да смо, напротив, јако предвидљиви. И да нам је, због тога, лако постављати "блокаде", а све под изговором да је то "за наше добро".
Уосталом, добар пример су управо гранични прелази (или административни пунктови, или, како год се то зове), на северу јужне српске покрајине (која је, по свему судећи, део територије Србије још једино у преамбули Устава), против чијег се успостављања, грчевито боре Срби са севера Косова (и Метохје).
Међутим, потпуно је другачија слика на другом крају ове државе, где житељима Тимочке Крајине, већ пет година, готово све политичке гарнитуре (и Коштуничине и Цветковићеве Владе), обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. О томе говори и податак да се отварању овог граничног прелаза нико не противи. Напротив, влада поприлична еуфорија, још од тренутка када је, први пут, најављено његово отварање, мада, никоме није јасно чему ће он служити и како може постати спас посрнулој привреди, али и осиромашеном и десеткованом становништву Тимочке Крајине. 
Умножавање питања без рационалних одговора последица је и податка да педесетак километара северно, већ постоји гранични прелаз са Румунијом, а тридесетак јужно и са Бугарском. Као и да још један прелаз са Бугарском постоји недалеко од Зајечара. Дакле, ко има шта да увози или извози, или просто има потребе да иде у провод у овај источни део Европске уније, нема неких великих препрека. Јер, мораћемо се сложити да не мора баш свако двориште у Србији да има свој гранични прелаз. Наравно, не бих волео да се схвати како сам ја против отварања још једног граничног прелаза. Мада бих више волео да се ми као држава "отварамо" према свету, макар имали мање прелаза. Осим тога, што се мене тиче, гранични прелази могу постојати на сваком ћошку, али ако су настали као резултат реалних потреба, а не пуког политичког измишљања. А чини ми се да је гранични прелаз "Ђердап 2" управо то.
Јер, летимичним погледом на карту путне инфраструктуре Румуније, јасно је да је нашим комшијама овај путни правац “задња рупа на сирали”, јер су се усмерили на правац који повезује Крајову (Румунија) и Видин (Бугарска), градећи модеран мост преко Дунава, који треба да буде готов наредне, 2012. године.
Такође, упућенији у ову проблематику могли би (ако би били искрени) да кажу како је овај гранични прелаз, у много чему,  проблематичан. Као и да они који су на њему желели да зараде неке политичке поене, баш и нису много разбијали главу.
Најпре, они који буду  користили овај гранични прелаз, мораће до главних саобраћајница у суседној Румунији да возе разноразним "стазама и богазама".
Осим тога, нико не води рачуна о томе да се добар део саме граничне зоне, односно дела који се на већини прелаза зове "ничија територија" (део између две царине), налази на самом мосту да Дунаву, који представља једини транспортни пут како за раднике тако и материјал у свакодневним активностима Хидроелектране "Ђердап 2". Поједностављено, ради се о путу са левом и десном коловозном траком, којим ће се кретати сви. И запослени у овој фирми и туристи ( и "туристи"), који би да се, преко истока докопају запада.
Но како, веома често, политичке одлуке нису баш у вези са реалношћу, гранични прелаз “Ђердап 2” ће бити отворен, пре Божића по Грегоријанском календару (који, иако су православци, Румуни славе), а испуњење обећања, у свој политички тефтер, неће уписати ни један од наших многобројних политичара, који су о томе мантрали претходних година, већ Трајан Басеску, председник суседне Румуније. Он је отварање овог прелаза најавио почетком новембра када је (по ко зна који пут,  без свог домаћина, Бориса Тадића), посетио Неготинску Крајину.
Тиме ће бити окончана судбина овог граничног прелаза, о чијем отварању је Влада Србије донела одлуку још средином децембра 2006. године, а који је најозбиљније шансе за отварање имао уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су, о том спасоносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином.
Учествујући у предизборној кампањи, тада су гранични прелаз “Ђердап 2” , активно (то је било најзначајније предизборно обећање), отварали Вук Јеремић, Божидар Ђелић, Ивица Дачић, Душан Петровић, Милан Марковић и Петар Шкундрић. А здушно им, својим присуством, помагали Славица Ђукић Дејановић, Млађан Динкић, Милутин Мркоњић, Слободан Милосављевић, Саша Драгин, Верица Калановић, Снежана Самарџић Марковић, Жарко Обрадовић, Небојша Брадић, Јован Кркобабић и Драган Марковић Палма (Извињавам се онима које сам изоставио)! Сећам се да су тада, сви они, онако, као навијени, чим изађу из скупих аутомобила, још ошамућени од труцкања крајинским друмовима, причали о значају граничног прелаза “Ђердап 2”.
Ваљда су толико били ошамућени да нису стигли ни да се распитају о неким битним детаљима везаним за овај гранични прелаз, већ су, једноставно, испуњавали жеље својих локалних представника, причајући о томе да ће, отварањем овог прелаза, све постати много лепше и боље.
Ускоро ће две пуне године, од када су окончани ванредни локални избори у Неготину, а гранични прелаз "Ђердап 2" још увек је у фази мировања. Они који су, пре скоро две године, обећавали да ће он бити отворен "већ колико сутра", више и не говоре о томе.
Међутим, то што није успело нашим политичарима, успело је румунском председнику. И то, вероватно, у жељи да врати “дуг” групици крајинских румунофила који су му, пред долазак, поручили да у Тимочкој Крајини “живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у Тимочкој Крајини, према попису 2002. године, било, укупно, 284.112 становника! А по прелиминарним резултатима овогодишњех пописа, нешто више од 242. хиљаде. Од чега више од стотину хиљада Влаха. Које румунофили, очигледно, “не виде”. Као ни Србе. А и власт их не види баш најјасније. Осим у време избора.

петак, 11. новембар 2011.

11. 11. 11.


Када сам, негде у пролеће, 2001. године, на једном предавању чуо прогнозу да ће Србија ући у Европску унију, у најбољем случају, тек око 2020. године, био сам, мало је рећи, разочаран. Тада је, ту и такву суморну прогнозу изнео наш уважени економиста, професор, Мирослав Прокопијевић, а ја сам, у том тренутку мислио, да тај човек нема благе везе. И да је у питању још једно, од многих, "гурања препрека у точкове младе српске демократије".
Недуго након тога, схватио сам да је професор Прокопијевић потпуно био у праву, па сам и ја све опрезније примао, углавном, политичка обећања да смо, свако мало, на вратима Европске уније. И не само то, почео сам да размишљам на један битно другачији начин о нашем чланству у ту организацију држава. Наравно, не желим да кажем, као наш некадашњи председник државе и Владе, др Војислав Коштуница, да "Европи треба залупити врата", већ да сам постао реалнији у процени неопходности тог приближавања.
Упркос томе, у Србији, како у оном "елитном" делу које се зове Београд (са све Овчом и Борчом), тако и у Србији ван Београда, стално се догађају ствари које ме изнова запањују. И без обзира што сматрам да политичари треба да буду флексибилни, неке ствари је тешко објаснити. Зато ни себи, а ни другима, не могу да протумачим тај најновији став лидера Српске демокрартске странке, који је предводио Демократску опозицију Србије у свргавању Милошивећа, када је  један од приоритета био и прикључење ЕУ.
Са друге стране, перјанице Српске напредне странке, а некадашњи љути противници свега што "мирише на запад", сада,  у сваком свом наступу, објашњавају да нам готово нема живота без Европске уније. Истини за вољу, има ту и других, без којих нам "нема живота",  али, у врху приоритета је и Европска унија.
И то није ништа спорно. То је легитимнан политички циљ. А тај циљ, као што је познато имају у свом програму и неке друге политичке странке, како позиције, тако и опозиције. Разлика је само у томе како представници  тих странака тумаче неке од основних услова које Србија мора да испуни, да би уопште "примирисала" Европској унији. Е ту сада, свако има свој приступ. Тако напредњаци хоће у Европску унију, али под "нашим условима", Демократе и неке друге странке из ове коалиције би да уђемо у ЕУ, али, "да им још нешто објаснимо", док су представници једне нове политичке коалиције ЛДП-СПО-СДУ и мноштво независних интелектуалаца, уз слоган "Покрет за преокрет", за то да се "елитном делу европских народа", прикључимо без много запиткивања. Због таквог става, ови потоњи су, последњих дана, на удару жестоке критике, готово свих осталих, јер се њихово пристајање на ЕУ "без условљавања", углавном, тумачи као капитулација и "готово сигурно признавање никад признате и самозване републике Косово".
Међутим, како би то наш народ, мудро, рекао, "нити је ђаво толико црн, нити је анђео толико бео", ни овде ствари нису баш црно-беле. Јер, напросто, неким политичким ставовима је потребна "временска провера". Они који мало дуже памте, могу се присетити колико је промашаја у нашој "политичкој пракси" направљено последњих 20 година. Такође и колико је у тих 20 година, политичких ставова одбачено, а каснији догађаји су потврдили њихову ваљаност. Али, тада је већ било касно. Упркос мом садашњем ставу да нисам баш убеђен у потребу присаједињавања Европској унији, по сваку цену, сматрам да актуелне политичке гарнитуре треба да схвате да је немогуће да се постављени циљ реализује сам од себе. Другим речима, треба му ићи у сусрет, а не на супротну страну. А за то је потребна и нека енергија. И труд. И жртва. На тај труд и жртву, за сда  су спремни само ЛДП-СПО-СДУ + српски интелектуалци. Али, другима то смета. Тако је отворена, још једна, сезона "лова на вештице". И никоме не пада на памет да треба дозволити и тој групацији да промовише свој став, који ће, колико сутра, имати и своју проверу "пролазности" на изборима, али и одрживости на дужи рок. Уместо да јасно одреде наш национални интерес (али не онај који се може мерити једним изборним циклусом), наше политичке елите се исцрпљују нацртом још једне у низу Декларација о Косову (и Метохији). А то је још једна потврда да те исте политичке елите (не све, наравно) нису спремне на временску проверу исправности свог политичког става, због чега се посеже за израдом неких докумената који избледе и пре но што се мастило на њима осуши.
Трагајући за потврдом оваквог става и размишљања, пронашао сам на овом истом Блогу, текст који сам писао, тачно, пре годину дана. И оно што је већ на први поглед било видљиво, схватио сам да се за тих годину дана нисмо померили од почетка. И тада је, као и сада, у "главној улози" било Косово (и Метохија). Осим што сам, лично, сентиментално, везан за 11. новембар ( који се ове године бележи са 6 јединица ), пронашао сам и већ заборављени податак да сам се пре годину дана, на овај исти дан (прецизније, овог истог датума, јер је дан био четвртак), бавио тадшњим парламентарним изборима на Косову (и Метохији) и дилемом која је била присутна у нашој јавности, да ли на њима треба да учествују и Срби. Званични став власти, тада је био (треба ли то рећи), да не треба (мада су неки, на своју руку, ипак изашли и они су сада представници Срба у косовским институцијама). Е сада, годину дана после, мислим да се треба подсетити тадашњег става Вука Драшковића, који је о тим изборима размишљао на следећи начин :
„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.
Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“
Наравно, као што је свима познато, то се није догодило. На изборе су изашли само неки Срби, а представнике оних других, сада, годину дана касније, можемо видети на барикадама.
А да ли је Србија, годину дана касније ближа или даља  Европској унији? У одговору на ово питање морам да констатујем да није најгоре то што се нисмо померили ни за милиметар, јер у време када се и у ЕУ "пребројавају" и типују "прекобројне", то може да буде и предност.
Али, нисам сигуран како би гласио одговор на друго питање, које би могло да гласи : "На шта смо потрошили тих годину дана ?"

среда, 2. новембар 2011.

ТРЕЋИ ЧОВЕК


Ко се труди да направи "румунски Санџак" у Тимочкој Крајини?

Ово је још једно питање, које званична Србија, гура под тепих, уместо да на њега да одговор. Јер, бојим се да би у супротном, ускоро, и са ове “треће стране” могли имати исто оно уплитање које су недавно испољили наши "пријатељи” Мађари и Турци.
А због медијске прашине која је подигнута “дипломатским скандалом Конузин”, изгледа да нико не примећује оно што нам долази из суседне и “пријатељске Румуније”, која “снажно подржава европске интеграције Србије” и још увек “није признала самозвану републику Косово”.
Оличено у унисоној медијској најави, да председник Румуније, Трајан Басеску, “долази у дводневну посету Србији током које ће разговарати са званичницима у Београду и посетити румунску заједницу у Тимочкој Крајини”. И ту нема ничег спорног. Спорно је то што су од почетка ове године из Румуније стизали “пријатељски” сигнали да Србија треба Власима у Тимочкој Крајини, да “призна статус румунске националне мањине”. А на то нико није реаговао!
Јер влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.
Изразивши свом колеги Тадићу подршку суседне и “пријатељске” Румуније за "европски пут Србије", Басеску је, претпостављам, нагласио да је такву одлуку изгласао Дом посланика (Доњи дом) са 272 гласа “за” и само 2 “против”. А вероватно му није сакрио ни податак, да би та “подршка” постала пуноважна, то исто треба да учини и румунски Сенат (Горњи дом). То је вероватно мала резерва, или “пријатељско увртање руке” суседу који треба још мало “да савије кичму”. И да “политичким декретом” припаднике влашке националне мањине претвори у Румуне. Да Власима, који вековима живе на простору Тимочке Крајине, “укине Србију” као једину домовину коју признају и додели им неку другу, коју они поштују као суседа, али која није њихова.
Спорно је и то што господин Басеску, по други пут за две године, долази у Тимочку Крајину без свог домаћина Бориса Тадића. И што је, и овог пута, за своје саговорнике, одабрао неколицину људи који су на претходним изборима за Национални савет Влаха постали губитници јер су се залагали за румунизацију овог највишег представничког тела Влаха у Србији.
Тачно је да су они “нечији” представници, али далеко од тога да они могу да представљају све Влахе Тимочке Крајине јер њихов концепт „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Али их то није спречило да, 15 дана пре прелиминарних резултата пописа, шаљу поруке посредством свог електронског гласила “TimocPress”, да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно! Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника! На овоме би им и Гебелс позавидео!
Дакле, мени није чудно да једна група људи која није успела да све Влахе Тимочке Крајине, колективно, преко ноћи "преобрати у Румуне", сада иде по разноразним румунским и европским центрима и телали о томе како су угрожена права Румуна у Тимочкој Крајини. Није ми чудно јер је то њихов посао. Они су за то добро плаћени. Али, не могу да верујем да ни они сами нису свесни да ходају по оштрици жилета. По тој танкој, црвеној линији, која одваја поборнике припадања "великој румунској нацији", од великорумунских националиста и шовиниста. Они морају да буду свесни да, негирајући великом броју људи могућност да припадају Власима, од којих, по сваку цену желе да створе "цвет румунског народа" или, у најмању руку, да између Влаха и Румуна ставе знак једнакости, шире мржњу и нетрпељивост. Јер, уколико неко нешто не жели, а ти по сваку цену то исто желиш да му наметнеш, то је насиље. Макар га терао да сваке ноћи спава у свили и кадифи и једе "мед и млеко". Јер и од тога човеку може да буде мука! И то су основни постулати за елементарна људска права. Да будеш оно што желиш и да се изјашњаваш онако како хоћеш. На то не може да утиче ни група људи која се "добро ухлебила" и у суседну Румунију "шаље депеше" како су они једини и аутентични тумачи националне слике Тимочке Крајине. Ако су таквим причама успели да обману и преваре и политички врх румнске државе, укључујући и самог председника Басескуа, свака им част! Али ту "жваку", убеђен сам, не могу да продају нити Власима, али ни осталим народима који на овом простору живе.
А да ли су то људи са којима Басеску треба да разговара? Да, ако то њему не смета!
А да ли су то људи који могу да буду представници Влаха који живе у Србији? Одговор је поново потврдан. Али, уколико им већинска влашка популација да легитимност. А то тек треба да видимо кроз резултате недавно окончаног пописа.

среда, 26. октобар 2011.

Т Е С Т Е Р А Ш И


Боравећи десетак дана у једној здравственој институцији, јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда, схватио сам да ће нам, у времену које је пред нама, бити неопходни чепови за уши, илити тампони.
На моју велику жалост, томе је претходило девет непреспаваних ноћи. Јер, због хркања, или како се то стручно каже ронхопатије (а народски “тестерисање”), пацијента који је био смештем у истој соби, ноћима нисам спавао. Није ме утешила ни помисао на то како је било онима који су (ако јесу) спавали у истој просторији са Черчилом, Стаљином или Орсоном Велсом, који су били познати “тестераши”. Али ми је схватљивија била чињеница због чега су многе “недемократске” полиције света, па и нацисти, неспавање користили као методу у изнуди признања или мучењу људи. А у потпуно другачијем светлу, тумачио сам и текст који сам, пре нешто више од годину дана, прочитао у новинама како је један кинески студент убио свог цимера јер му је сметало његово хркање.
На сопственом примеру схватио сам колико проблема може да изазове нечије хркање, а са друге стране и колико тај неко, ко хрче, није свестан проблема који има или проблема које прави другима. Међутим, употребом чепова за уши од стране оних који су у соби са “тестерашем”, гласно хркање постаје проблем само “хркача”. Јер, како тврде оториноларинголози, хркачи имају веома озбиљан здравствени проблем, а да тога нису ни свесни, пошто они сами себе не чују.
А судећи по предизборној кампањи која се све више захуктава, озбиљан здравствени, “тестерашки”, проблем имају и наши политичари. И позиције и опозиције. И без обзира што их, на сву срећу, нема ни приближно као оних “правих” (неки подаци говоре да око 50 процената мушке и женске популације на планети “гласно спава”), јасно је да они себе, као ни прави “тестераши”, нити виде, нити чују.
Тако испаде да ће, према причи лидера напредњака, Томислава Николића, ако они дођу на власт, у ову земљу, у наредних 10 година, “ускочити” стотину милијарди евра инвестиција. Одакле? То нико не зна! Али ће доћи. Ваљда исто онако како су и после двехиљадите стигле "досовске" милијарде.

Са друге стране, странке позиције, које су најавиле да ће се хвалисати градитељским чудима у и око Београда, одлучиле су да се мало похвале и са оним што су направили у Србији ван Београда. Па су тако, у другој половини октобра (!), уместо топлана, увелико отварали аква паркове и отворене базене. Оливер Дулић, сам у Сокобањи, а у Бабушници у тандему са Ивицом Дачићем.
Осим потребе да се грађанима објасни шта ће Бабушници (општини која је, као и многе друге у Србији ван Београда пред економским, социјалним и демографским колапсом) базени у које је "скрљано" 170 милиона динара, народу је требало објаснити и како то да се тај "комплекс" отвара средином октобра, када је већ време за зимске капуте а не за купаће гаћице. Такође, можда је потребно објаснити и како то да тај "комплекс" од два базена у Бабушници вреди за око четрдесетак милиона више него читав аква парк у Сокобањи. Уместо тога, овом народу је, посредством "дежурних медија", на брзину, "истестерисано", како новоизграђени објекти имају огроман значај за развој локалне средине.
Подсети ме све то скупа на ону лакрдију, када су све виђеније фаце из нашег садашњег политичког естаблишмента, у време ванредних локалних избора у Неготину, "отварале" гранични прелаз "Ђердап 2", који још увек није отворен! Али, кога је још брига за то?! Важно је да се "тестерише".
Судећи по томе како је почело, сва је прилика да ће нам они чепови за уши, илити тампони, са почетка текста бити јако потребни. Јер, ако смо деведесетих користили шерпе, лонце и пиштаљке, током ове предизборне кампање неко би могао да профитира на чеповима за уши!

понедељак, 3. октобар 2011.

Ф О Н Т А Н А


Почетком септембра у центру Неготина пуштена је у рад нова фонтана. Мада би исправније било рећи да је пуштена у рад недовршена фонтана. Или, нова-стара фонтана. И једно и друго и треће је истинита вест. Ако је то, уопште, вест, у време када други градови добијају велелепне аквапаркове. А опет, и није да није…
Фонтана је пуштена у рад уочи “Мокрањчевих дана”, али и уочи некадашњег Дана Неготина, 12. септембра (ослобођење од Немаца, 1944 године). Мада је, након ”увођења демократије”, за Дан ослобођења Неготина проглашен 12. мај (ослобођење од Турака, 1833. године). Претпостављам да је ова игра са датумима и пуштање у рад недовршене фонтане, резултат жала за ”добрим старим временима”, социјалистичког члана владајуће коалиције. Јер они најбоље знају да се, годинама, уочи ”празника над празницима”, 12. септембра, обавезно нешто ”пуштало”. Е сад, пошто нисмо те среће да се у погон пусти нека фабрика, у те сврхе, очигледно, послужила је фонтана. Фонтана, која је, упркос дуготрајним радовима, очигледно, урађена збрда-здола. Јер, за ових двадесетак дана више је “паузирала” него што је радила. А и онда када је радила, њоме се, упркос веку електронике и аутоматике, управљало ручно. Једноставно, радници сиђу у шахту, поред фонтане и, ето Неготинцима радости!
Али и бриге. Јер, пошто радови још увек трају, није могуће подвући црту на рачуну. А ни досадашњи износ није познат. Па грађани лицитирају. У “добро обавештеној чарчији” тврди се да је, до сада, утрошено близу једанаест милиона. Динара, наравно. У еврима је то много мање. Лицитирање ће потрајати и током зиме, пошто ће фонтана ”радити” још који дан, а онда ће на ”заслужени одмор” до пролећа. Када ће, како је власт саопштила на свом сајту, ”бити отклоњени уочени недостаци”.
Е сад, грађани се питају да ли ће се и ови недостаци отклањати 20 година. Јер, фонтана о којој је реч, иста је она, коју је, пре 20 година, како то кажу данашњи неготински сосијалисти, такође саградила ”социјалистичка власт”. А у тој фонтани је 20 година, уместо воде била земља. А понекад и нешто што је личило на цвеће.

П.С.
Није никаква тајна да сам овај коментар писао за Прес, где је данас и објављен. Али, пошто те коментаре објављујем и на овом блогу (где покушавам да увек нађем одговарајућу илустрацију уз текст), тражио сам адекватну фотографију фонтане (у поприличној архиви, која се накупила током свих ових година колико је ово здање грађено).
Међу многима, пронашао сам и ову коју сам снимио ноћу (након само неколико дана рада),  а која ми је открила још један веома важан недостатак ове фонтане о коме градитељи, очигледно, нису ни размишљали. (Искрен да будем, нисам ни ја, све док нисам мало боље загледао фотографију).
Наиме, на фотографији се лепо види оно што Неготинци (а посебно Неготинке), виђају сваког дана. У питању је врста воде коју пију становници овог дела Србије, а која у себи има огромне количине каменца, који се, након веома кратког периода рада фонтане, наталожио и на њеним слапиштима. Могу само да претпоставим како ће они тек изгледати након неколико година рада (ако фонтана поново не постане жардињера). Наравно, уколико се нешто не предузме да се то спречи. Јер, постоји начин да се одстрани каменац из воде и та инвестиција је много мања од штете коју тај каменац може да нанесе скупоценим "гранитним плочама". Такво нарушавање естетике неће моћи ничим бити ублажено, па ни светлошћу "28 широкопојасних рефлектора".

петак, 30. септембар 2011.

НЕГДЕ ИЗНАД ДУГЕ (2)


-->

Зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са "дневног реда".
Судећи по томе, Србија се, поново, "спотакла" на свом "европском путу" јер се васколика популација (да не кажем нација!) поделила у вези са одржавањем "Параде поноса" (какав је званични назив и како је називају поборници ЛГБТ популације), или "Параде срама" како је називају противници, или самозвани "чувари чистоте, части и поштења".
Не спорим да је ово питање заиста значајно, може бити и од пресудне важности за неке потоње догађаје. Осим тога, питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, је нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање "европљани" сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове под којима хоћемо да "уђемо у Европу". Јер, смо се, већински, изјаснили да хоћемо тамо. И не можемо да се правимо невешти и наивни, те да нисмо знали да "тамо има и тога".
Оно што је, по мом схватању, парадокс у читавој ствари је то што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. Није ми намера да банализујем ствари, али зар није шкакљиво питање и то због чега данас у Србији нема довољно млека, управо за ту децу? Зар није шкакљиво питање и то што, готово у читавој Србији, упркос ниским температурама, нема грејања? Које је, осим старима, најпотребније деци. Због чега нико нема храбрости да нам саопшти да је електрична енергија утрошена на грејање најскупљи облик енергије и да то у Европи нико не ради. Уместо тога, народу се (зарад социјалног мира!) саопштава да ће струје бити довољно (троши народе!), али се, у пола гласа (да не буде нисмо вам рекли!), каже да ћемо имати и мањак који ћемо надоместити увозом. А тад се не пита под којим условима и за које паре! И опет је то терет на она нејака плећа наше деце, односно "генерације која расте". Те дугове ће морати они да враћају. Мислим да ће њима, тада, ако се уопште и буду сећали, "борба" њихових родитеља "за" или "против" сексуалних слобода ЛГБТ популације бити смешна. Али ће зато имати горак укус у устима од дугова које су им родитељи "оставили у наследство".
И на крају и најважније питање! Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово питање само врх леденог брега.
Свестан да су то само нека од питања, знам да питања имају и противници слобода за ЛГБТ популацију. Једно од најчешћих је на тему како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици? Наравно, признајем да је заиста тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".
А како ли је тек тешко пронаћи одговоре на многа питања која, кад-тад, имају сексуално злостављана деца? Свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!
Ако је неко помислио да је горњи текст написам ових дана, направио је грешку. Текст је  писан пре годину дана, али нисам могао да одолим да га, још једном, не презентујем јавности, коју нисам чак хтео ни да оптерећујем да до њега дође на убичајени начин, одговарајућим линком.
И све сам то учинио без обзира на мишљење које и сам делим да је  врхунац препотентности кад неко (ма ко то био), почне да цитира самог себе. Међутим, мени то није била намера, већ сам само хтео да скренем пажњу на евидентан податак колико смо као друштво „одмакли“ за годину дана. Због тога ми се и учинило згодним да сада, годину дана после, поново презентујем текст који сам писао на овом истом блогу, на тада (као и данас), актуелну тему  о „паради поноса“ или „паради срама“.
Поготову што мислим да су и заговорници и противници тог најављеног окупљања ЛГБТ представника сада коначно одахнули. Пошто је власт проценила да су „сви скупови који би се одржали овог викенда“, скупови „високог ризика“. А очигледно је да имамо и пречих ствари, које нам, „горе под ногама“. Једна од њих је нерешено питање Косова (и Метохије). А како би то некада говорио један,  оновремски политичар,  тамо се „ситуација усложњава“. Из простог разлога јер би ми хтели „и јаре и паре“, а Европејци баш и не мисле тако.
Али,  да не буде све баш сасвим исто као и прошле године, побринла се (а ко би други), него власт. Сада нам се, зарад социјалног мира, не нуди јефтина струја (мада  није искључено да неће, пошто нам је сада сам Бог био наклоњен, па за разлику од прошле године, још увек „држи“ лепо време – или је парада мало поранила?), али нам се нуди јефтинији хлеб (једи народе хлеб, то ионако није здраво).
Дакле, власт је и овог пута, уместо да покуша да реши неки проблем, исти склонила у страну, да га решава када „буде боље време“, или да га, као врућ кестен, преда неком другом у руке. А да то није добар начин решавања проблема говори и поменуто питање Косова (и Метохије). Управо на том примеру се најбоље види да је требало ићи „корак испред“, док је наша политика увек била „корак иза“ реалности. Да је било те среће да су нам политичари били нешто храбрији, можда би данас сва та питања, о која се саплићемо, била решена. И то не због те „проклете Европе“. (Јер и по том питању треба да се начисто отрезнимо-од нас је Европа јако далеко!). Зато и мислим да све то што радимо (или не радимо), не треба да буде због Европе. Из простог разлога, јер све што радимо, радимо за себе или против себе. Тек када то буде укапирала „већинска Србија“, бићемо спрени да начинимо и неки „корак напред“.

петак, 23. септембар 2011.

ОТВОРЕНА СТРАНИЦА



Да је поживела, пре осам дана би прославила свој педесети рођендан. И била и даље враголаста и (углавном) несхваћена девојчица српског (и европског) филма. 
Овако, остаје нам да се данас (23. септембра 2011.године) присетимо да је прошло тачно три године од преране смрти глумице Соње Савић  (Чачак, 15.септембар 1961. - Београд, 23.септембар 2008.). Уз тужну констатацију да се данас у овој и оваквој Србији (и у Београду и ван Београда), мало ко тога сетио. Електронски медији су "прежвакавали" већ добро познату тему "за и против параде поноса" и "Косово је срце Србије", а штампанима је било занимљивије да нам најаве најезду нових, грандиозних звезда које ће арлаукати на сеоским свадбама, да нам открију колико се и која "већ потврђена" певаљка напила и шта је све радила у том стању, али и да нас "информишу" која је од њих открила своје  "међуножје". Тужно...
И управо због тога, по ко зна који пут сам констатовао да је добро имати свој блог. Не да бих показао како у Србији ван Београда постоји још једно пискарало више, већ да у оваквим ситуацијама, макар, покушам да исправим ту неправду.
Јер, важно је да неко остане будан. Да се не успавамо баш сви. А све док постоји покрет, постојаће и живот, који ће подсећати и на животе оних који више нису ту, међу нама.
Толико им бар дугујемо!
Текст који следи, написан је за новине, али, може да послужи и за блог.

Поводом педесет година од рођења наше познате глумице Соње Савић и три године од њене преране смрти, до краја овог месеца, из штампе треба да изађе књига „Соња Савић-отворена страница“, коју су приредиле Миломирка Цица Јововић и Зденка Томић.
Ово најновије издање ваљевске Интелекте, финансијски су подржали Министарство културе, информисања и информационог друштва Србије и McCann група, а њених 1.000 примерака биће бесплатно подељени на промоцијама у пет градова Србије.
- Књига је рађена у знаку броја 47, односно, броја година живота Соње Савић. Она садржи два блока од по 47 аутентичних и ауторизованих текстова, које су, сећајући се Соње, изрекли или написали деведесет и четворо познатих личности са простора читаве бивше Југославије. Оплемењена је са 47 фотографија које дефинишу живот и уметнички рад глумице и 47 изворних порука и тумачења Соње Савић о животу и уметности – каже Зденка Томић, неготински новинар.
Прилози у књизи доносе и сећања чланова Соњине ближе породице, аутобиографска казивања Соње Савић и свеобухватну информацију о њеном целокупном стваралаштву.
- Отворити страницу о Соњи Савић и оставити једну празну за читаоце значи оставити јој заувек широм отворена врата и учинити је присутном за нове промисли напредних и далековидих. Прошла је кроз иста та врата у веку кад је можда тек требало да се роди. О Соњи Савић, оштроумној, немилосрдној само према себи, са геном доброљубља и геном генија говоре, сећајући се и сведоче пријатељи...- каже Миломирка Цица Јововић, која је, пре нешто више од 40 година, као дете без родитељског старања, неколико година провела у дому породице Савић.
По изласку књиге из штампе, биће одржано пет промоција, у пет градова Србије. Прва ће бити у у Југословенској кинотеци у Београду, а друга у Доњој Горевници код Чачка, где је сахрањена Соња Савић. Затим ће промоција бити одржана у Ваљеву, граду где се штампа књига, Нишу, где је Соња Савић, добила прво значајно глумачко признање и на крају у Неготину, граду у коме живе ауторке књиге и где је Соња често долазила.
-Овом књигом исписујемо Соњиној тапију дубоко свесни да треба на време забележити истину о архитекти постављених темеља авангардних филмова у нас. Кад је отишла оставила нам је свој ехо у замрзнутој тишини и звуке новог уметничког таласа који ћемо тек разумети – каже Миломирка Цица Јововић.
У књизи „Соња Савић-отворена страница“, своје сећање на Соњу изнели су многи глумци, књижевници, редитељи, сценаристи, новинари, музичари...Између осталих и Душан Ковачевић, Раде Шербеџија, Светозар Цветковић, Воја Брајовић, Мирослав Илић, Бата Живојиновић, Маја Волк, Милена Дравић, Драган Николић, Љубиша Самарџић, Весна Дедић, Александар Југовић, Оливера Катарина, Миломир Марић, Суада Капић, Дејан Мијач, Мира Фурлан, Бранислав Лечић, Пуриша Ђорђевић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Влада Дивљан, Миша Радивојевић, Дарко Рундек, Лазар Ристовски, Борка Павићевић, Слободан Шијан, Беби Дол, Здравко Шотра...Укупно 94 особе из јавног и културног живота са простора читаве бивше Југославије. Занимљиво је да у књизи о Соњи Савоћ говори и Јосипа Лисац, мада се никада, званично, нису упознале.

С о њ а
Соња Савић је са непуних 17 година уписала Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирала 1982. године у класи професора Миње Дедића, заједно са Светиславом Гонцићем, Бранимиром Брстином, Жарком Лаушевићем, Зораном Цвијановићем...
Своју прву филмску улогу остварила је 1977. године у филму „Лептиров облак“, а затим се ређају улоге у филмовима „Живети као сав нормалан свет“, „Уна“, „Шећерна водица“, „Нешто између“, „Давитељ против давитеља“, "Живот је леп", „Балкански шпијун“, „Браћа по матери“, „Како је пропао рокенрол“, „Ми нисмо анђели“, „Ни на небу ни на земљи“, „Урнебесна трагедија“, „Крух и млеко“, „Од гроба до гроба“, „Принц од папира“... Последњу улогу остварила је у филму „Забрањена љубав“, а гледаоци су имали прилике да је гледају и у ТВ серији „Вратиће се роде“.

Признања
Соња Савић је добитница великог броја признања, међу којима и Златне арене у Пули, награде Царица Теодора за најбољу женску улогу за филм „Живети као сав нормалан свет“ и Гран при награде Ћеле кула за улогу у „Шећерној водици“ на Филмским сусретима у Нишу, Специјалне награде жирија у Венецији за улогу у филму „Живот је леп“.

Доња Горевница уместо Алеје великана
Соња Савић је, жељом својих родитеља, Микаине и Милована Савића, сахрањена на сеоском гробљу у Доњој Горевници код Чачка. Њени земни остаци почивају на гробљу родног села њеног оца, мада су били испуњени сви услови и регулисане све формалности да Соња Савић буде сахрањена у Алеји великана у Београду.

среда, 31. август 2011.

С Б ЗАТВАРА КРУГ


Некада давно, чуо сам формулацију да је „круг најсавршенија космичка форма“. Ово је, временом, за мене, постао аксиом који сам понављао у небројеним и различитим приликама.
Није ми баш најјасније због чега, али, ових дана, та ми се формулација поново намеће и то као асоцијација на неке догађаје који су обележили период за нама. Један од њих, седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена ситуацији на Косову (и Метохији) , свакако заузима посебно место, из простог разлога што сам стекао утисак да је, управо она, изазвала најјаснију асоцијацију на већ поменути круг. Вероватно и због тога што Савет безбедности УН,  као и многи други органи (па и наша Влада), заседа за округлим столом (са малим прорезом, за комуникацију кроз "унутрашњост стола"). 
Вероватно је депласирано да, управо на овом месту, поменем да су за таквим (округлим) столом, некада, седели и витезови краља Артура. Поготову што нас је развој догађаја на поменутој седници СБ УН, подсетио да је време витезова далеко иза нас и да овим светом једино влада интерес (и то у некој чврстој валути).
Стекао сам утисак да се управо тај круг, некако затворио око нашег млађаног министра иностраних послова, Вука Јеремића (упркос податку да је он - баш као неко сироче - седео на самом рубу тог "прореза"), али и око наше државе Србије.
Осим тога, са пређашњим догађајем (однекуд), појавила се и друга асоцијација, у виду сећања на играи филм Миомира Микија Стаменковића "СБ затвара круг", из 1974. године.
Све ми се ово некако испреплетало, мада, на први поглед, једно са другим није ни у каквој вези. Јер, скраћеница "СБ" у филму Микија Стаменковића се односи на "Службу безбедности", а иста скраћеница у контексту Уједињених нација, односи се на Савет безбедности. Ипак, ако се мало детаљније анализира, може се доћи и до "неке везе". 
(За лакше разумевање, треба подсетити да је у филму  "СБ затвара круг" (како се наводи и у његовом садржају), реч је о "акцији шпијунског центра из иностранства чији је циљ диверзија на објекат од великог значаја за југословенску привреду. Служба безбедности, после много напора, успева да осујети овај покушај".
Са друге стране, проверљив је податак да је Миомир Мики Стаменковић своје најуспешије филмове урадио управо на Косову (и Метохији), обрађујући теме које су биле историјски битне за ову српску покрајину.)
Но, да се са терена филма, поново, вратим у стварност.
Развој догађаја на поменутој седници СБ УН, по свему судећи, цена је коју морамо да платимо за све погрешне политике које су многе политичке гарнитуре водиле, током претходне три деценије (а можда и дуже).
Изгледа да ни садашња политичка елита (са неким изузецима) не може или не жели да схвати да је политичка реалност у вези са Косовом (и Метохијом) које је "срце" или, "колевка", или "српски Јерусалим", или... тренутно, оличена у чињеници да "заступник наших интереса у СБ", Русија, није успела да "прогура" ни такозвано председничко саопштење о ситуацији на Косову (и Метохији), а да и не говоримо о нечем значајнијем. Без обзира што је "мајчица" имала огромну подршку Габона, Нигерије, Либана, па и Кине.
Нашим политичким лидерима никако није јасно да "независно Косово (и Метохија", уз себе има (а то је показала и потоња седница СБ УН), САД, Француску, Енглеску, Немачку, као и све остале државе које не желе да се замерају поменутима.
А да и не помињем недавну (јасну) поруку коју је председник Тадић добио од немачке канцеларке Ангеле Меркел, која му је "у очи" рекла да Србија треба да напусти политику "и Косово и Европска Унија". Вероватно због тога што је много подсећа на Милошевићеву политику "и Србија и свет".
Но, желим да будем потпуно јасан. Нисам ја убеђен да нашу политику у вези са Косовом (и Метохијом) треба мењати због Европске уније. Јер, заиста је велико питање да ли ћемо и када моћи да остваримо тај циљ. Све је извесније да је то за Србију, ипак, "превисока мета".
Дакле, политику о Косову (и Метохији) треба мењати због нас самих, али и због оних људи који тамо живе. Време је да Србија направи неки искорак у добром правцу и прихвати "реалност на терену" . А на том терену, представници Косова (и Метохије), пред очима јавности држе нам придике о демократичности а север Косова називају "рајем за шверцере и криминалце".
Бојим се да ћемо са таквом, аутистичном, политиком доћи у ситуацију да, једнога дана, дајемо и оно што нам нико, сада, не тражи. Уместо да сада јасно кажемо какав статус хоћемо за српску мањину на Косову (и Метохији), за наше цркве, манастире, за нашу културну баштину, у замену за "промену политичког курса према Косову (и Метохији)". То би требало да буде државотворан полтички одговор, уместо папагајског понављања да је Косово (и Метохија) Србија. Јер оно што је сада "камен око врата" како Србије тако и народа који овде живе, треба да постане "појас за спасавање" и то не, како смо обично научили, на нечију штету, већ на корист свих нас.  
Зато и недавно мишљење лидера СПО, Вука Драшковића, које је у вези са овом темом изнео у Блицу, треба посматрати као једно од могућих решења, као мишљење  човека са великим политичким искуством, а не као "продају" Косова (и Метохије).
То би већ била нека промена. Да схватимо да нема готових решења и да смо ми на потезу. Ми треба да кажемо шта хоћемо а не да чекамо да то уради свет, па да се после дуримо и трубимо около да "нас нико не схвата" и калимеровски понављамо да нам је учињена неправда.
О односу Србије према Косову (и Метохији) не треба да се изјашњава ни Штефан Филе, како то мисли лидер српских напредњака, Томислав Николић,  који ће, како је сам рекао, у зависности од добијеног одговора (ако Косово буде услов даљих европских интеграција), питати народ да се о томе изјасни. А то је, како се мени чини, повратак на оно што смо имали. Овај се народ по том питању већ реферемдумски изјашњавао, у време режима Слободана Милошевића.
Крајње је време да Николић (који  претендује на најодговорније функције у држави Србији), али и сви остали политичари схвате да су се они (а не народ) определили да воде политику, те да због тога морају да буду много одговорнији. Али и храбрији, да доносе мудре и државотворне политичке одлуке које том истом народу треба да буду од користи.
Јер, нису ни други лидери у региону (и шире), свако мало, запиткивали народ како да о нечему донесу одлуку, па су, ипак, доносили одлуке које су значиле корист како за државе, тако и за народ који су представљали.

уторак, 16. август 2011.

СА ДРУГЕ СТРАНЕ БУБАЊ ПОТОКА

-->

Чак и у оно мало “капиталних“ инвестиција на путној инфраструктури, низводно од Бубањ потока, које се, углавном, сводe на крпљење рупа (што демантује неке “аналитичаре” који, покушавају да докажу како сада “Београд ради, а Србија се гради”), извођачи радова не примењују ни минимум мера безбедности. Готово је аксиом да се степн безбедности пропорционално смањује, са сваким километром удаљавања од „чувеног“ београдског потока.
До недавно, деоницом регионалног пута Неготин – Кладово, код села Самариновац, возачи су данима били принуђени да возе прави велеслалом, како би успели да заобиђу бар неку од небројаних рупа, које су на асфалтирање чекале десетак дана. За све то време, извођачу радова, ни на крај памети, није било да, одговарајућим знацима, упозори возаће да се ту “нешто ради”.
Случај други вреди поменути упркос томе што се догодио августа прошле године, на регионалном путу Димитровград-Пирот, преко планине Видлич. У вишедневном покушају да једну деоницу пута, код села Смиловци, пресвуче новим слојем асфалта, извођач радова је и по неколико сати у току дана обустављао саобраћај. Возачи су били принуђени да користе макадамску обилазницу од неколико километара, али за то није постојао ни један саобраћајни знак.
Врхнац оваквог немара, возаче овох дана сачекује на магистралном путном правцу Ниш-Градина (граница са Бугарском). У Сићевачкој клисури, у јеку и ове, као и ранијих, туристичких сезона, поново су у току (неки) радови. А на само двадесетак метара од излаза из једног од 13 тунела, извођач је поставио семафор, који треба да регулише саобраћај, због наизменичног пропуштања возила из једног или другог смера. И то без икаквог претходног упозурења. Није тешко израчнати колико је возила могуће сместити на том простору. А они што тек излазе из тунела могу само да се “закуцају” у ту колону, или да то учине са возилима из супротног смера. Ја сам имао много среће, да се иза мог возила појави један турски теретњак, који је успео да пређе у другу траку, у којој, срећом, није било возила из супротног смера.
А оно што је заједничко у сва три поменута случаја је податак да, о овом проблему, није било могуће разговарати са неким ко је “одговоран”. На лицу места су (без намере да било кога увредим”, само они који “о томе не знају ништа”.
И баш се нешто питам да ли и о овоме, макар нешто, знају надлежни министри. Или, прецизније речено, погледају ли, макар некад, преко Бубањ потока. Ако ни због чега другог, а оно због тога јер је тамо, већини, родни крај.

субота, 30. јул 2011.

Т О П О Н И М И


Некако ми се, потоњих дана, по глави, поново, врзмају мисли које су ме опседале и пре двадесетак година. У време када се разбуктавао рат на простору претпоследње Југославије. И када смо, најпре, са сваком новом инцидентном ситуацијом, а касније, како се рат разбуктавао и са правим ратним операцијама, сазнавали имена села и насеља диљем бивше нам домовине, за које, до тада, ретко ко од нас да је икада чуо. Тако смо на најгрубљи начин упознавали своју (већ бившу) домовину. А у тој ситуацији, било је то далеко од оне тадашње фразе : "упознај домовину, да би је више волео".
Ових дана, сличне асоцијације ми се јављају слушањем телевизијских и читањем новинских извештаја о драматичним догађајима на граничним прелазима (које у строго контролисаним медијима зову и пунктови), Брњак и Јариње или барикадама код места Рударе. Управо ови топоними наводе ме на размишљање да ли сам икада раније чуо за називе ових места. И, вероватно, у томе нисам у мањини. А колико ли је тек неких других назива места диљем Косова и Метохије за које никада нисмо чули. Но, ја за разлику од нашег "државног врха", али и већине опозиционих странака, не гајим илузију да ћу имати прилику да, у свом, овоземаљском животу, та места и упознам. Чини ми се да је за то прилично касно. Кад је стицај животних околности хтео да се то не догоди раније. Тако да, сада, једино могу да констатујем оно што важи за већину Срба, да сам и ја, по питању Косова и Метохије, двострука личност! О том некадашњем делу Србије (то је реалност, јер да је другачије, представници државе Србије би могли да се шетају по читавом Косову и Метохији без ограничења) потпуно различито "размишљам" срцем и главом. Претпостављам да управо такав став провејава и у свим мојим ранијим текстовима, у којима се помиње Косово и Метохија, а  које сам објавио на овом блогу.  Текстови који су (гледано неким хронолошким редом), носили називе : КОСОВО (субота, 20. марта 2010.), NO NAME (четвртак, 29. априла 2010.), ГЛАС РАЗУМА (четвртак, 11. новембра 2010.) и МАРТ (среда, 9. марта 2011.)
Али, моја конфузија се може и разумети. Она мени, политичком лаику, коме је страно понашање у духу "најстаријег заната на свету", може бити и опроштена. Али се поставља питање да ли и наша Влада, као и већина политичара садашње Србије (и позиције и опозиције) може, по овом питању, да буде у конфузији. А чини ми се да је управо тако. У то ме је уверила и ванредна (10. по реду) седница Скупштине Србије која се (док ово пишем) одржава у сенци неуспеха опозиције да је, својим потписима, закаже и чињенице да је до њеног одржавања дошло на, наводни, захтев Владе. Па, толики политички лаик баш и нисам! Но, да не дужим даље по овом питању.
Не улазећи у то када ће, да ли и какву Резолуцију о Косову и Метохији овога пута изгласати Скупштина Србије (јер немам намеру да чекам расплет нечега што ће се, као и сваки хорор, одиграти у ситним ноћним сатима), морам да признам да у нашем Парламенту, по овом питању, нема ничег новог. И позиција и опозиција су кренуле у предизборну кампању, па се тако понашају и сада. Да је среће (и памети) у центру пажње и данашње скупштинске расправе (али и трајне државне политике) били би обични људи (пре свега Срби) који живе на Косову и Метохији. На читавом Косову и Метохији, а не само северно од реке Ибар, као да је јужна српска покрајина већ подељена.
Очигледно је да је држава Србија ушла у тунел из кога нема излаза. Понављајући да никада, ни под каквим условима, неће признати Косово (чак и владини функционери веома често заборављају да кажу "Метохија", а то није само топоним). 
Много би важније било да се Влада у Београду изборила, уз помоћ "међународне заједнице", да Србима на Косову (и Метохији) обезбеди место у уставу јужне покрајине, уз принцип такозване "позитивне дискриминације" (која није страна у међународном праву), али и равноправност којој, надам се, има места у једном мултиетничком друштву каквим Косово (и Метохију) жели да представи та иста "међународна заједница".
А да не говоримо о томе да је требало, поново уз помоћ "међународне заједнице" натерати власти у Приштини да брину о свим својим грађанима ( а Срби то јесу), као и да обезбеде услове за миран повратак оних који су протерани. И наравно, да, та иста "међународна заједница" обезбеди транспарентну заштиту за све Србе који живе на Косову и Метохији (без обзира да ли живе јужно или северно од Ибра). Да обезбеди и заштиту свих српских православних објеката, историјских и споменика културе, као и да се утврди јасан степен аутономије за Српску православну цркву. То је требало да ради Влада у Београду (без обзира из чијих партија долазили њени експоненти). Да промовише управо ту нашу културну и историјску баштину у свету, да нам се не догоди да се једног јутра пробудимо са сазнањем да су, рецимо, Грачаница или Пећка патријаршија албанска историјска и културна баштина. Није посао Владе у Београду да употребљава, тешком муком, издвојен новац пореских обвезника са територије "уже Србије" за нејасне "рачуне" или плаћање "дуплих" плата појединцима на Косову (и Метохији), већ да тај исти новац употребљава управо на промовисање српског битисања и вековног постојања нашег народа на том простору. А има се шта приказати и понудити свету, макар и оном делу који, као, то не жели да "види и чује". Може се то урадити и на алтернативне начине. Као што су се Албанци досетили (уз помоћ Бернара Кушнера), па снимили филм "У кавезу" у коме су Срби приказани као џелати који тргују људским органима (наравно албанским). Замена теза која пролази. Ту замену теза је до сада видело 100 хиљада људи. Мало ли је! И то оних који, вероватно, о овој теми никада не би ни чули на неки другачији начин. Да ли је могуће да ми не можемо да окупимо сву "филмску памет" ове државе која би се бавила израдом капиталних филмских пројеката чија би тема била Косово (и Метохија)? Без потребе да измишљају било шта. Или је то исувише "приземно" за нашу филмску елиту? Наравно, филмска уметност је само једна од области уметности (поготову за "широке народне масе"), где треба улагати. Таквих примера има још много. Али, тиме неко треба да се бави. Као дугорочним државним пројектом. Који не треба да траје за мандата само једне владе. Већ да буде обавеза свих будућих влада. На тај начин "никада нећемо признати Косово".
Јер, ако постојање Срба на Косову и Метохији, једног дана, потпуно, буде "избрисано", на чему власти у Приштини несебично раде (укључујући и промену, историјских, топонима), биће потпуно небитно да ли смо или не, формално, признали јужну српску покрајину.