четвртак, 28. фебруар 2013.

К О Н С Т А Н Т И Н


Кад би Константин I Велики, илити Цар Константин, макар малкице, могао да види како се у Србији обележава година Миланског едикта вероватно би се у гробу окретао као ветрењача (уколико су му све кошчице на једном месту).
При томе, нешто и није важно како се и шта ради у Србији (имајући при томе у виду да мислим на Београд, али и део Србије, који ја смештам у мисаону, али и географску одредницу "Србија ван Београда"), већ шта се то и како ради у његовом родном Нишу. 
Јер, уколико је ово "Година Миланског едикта", која се, готово хорски, најављивала током претпрошле, а поготову прошле године, онда ту нешто дебело није у реду. Просто је велики несклад између онога што се причало и оного што се реализује. Или бар ја тако схватам посвећеност некоме или нечему. Јер, за мене та посвећеност значи да је неопходно да читав град "живи" у том духу. А да би "живео" у том духу, неопходно је да буде и у том руху. Дакле, свуда и на сваком кораку потребно је да се осећа (а поготову види) тај "дух" Миланског едикта, али и Цара Константина. Пошто је то уобичајено у неком "паметнијем" и искуснијем свету. Тако да неки европски градови, трајно,  "живе"  у духу нечега или некога. На сваком кораку може се купити неки сувенир који одише тим духом. Чак и они најбизарнији. За разлику од тог света, ми смо шампиони у кампањама. И све што радимо, радимо кампањски. А пошто кампању увек повезујемо са политиком, то неминовно значи да је све у служби политике. На несрећу, у те вирове су увучени и Милански едикт, али и Цар Константин.
О томе у довољној мери говори и бура која се ових дана подигла у нашој јавности, на тему "колико кошта Константин?". Или, тачније речено, колико кошта представа "Константин-знамење анђела", која је, премијерно, изведена у Народном позоришту у Нишу, на дан рођења Цара Константина, 27. фебруара, лета Господњег 2013. Представа која је рађена у копродукцији Народног позоришта у Нишу и Народног позоришта у Београду, за коју је текст написао нишки књижевник Дејан Стојиљковић, а коју је режирао београдски редитељ Југ Радивојевић. Од димне завесе која је тим поводом бачена, тешко да је могуће закључити да ли је реч о представи која је "понос српског театра" или ће, ипак, бити да се ради о представу у којој је "спектакл, ипак, изостао". У све то се, у великој мери, умешала политика, чији представници покушавају да у том облаку дима зараде који поен за себе и своју странку. У исто време, чини ми се да она друга, "владајућа" политика није у некој већој мери дала значај овој позоришној премијери. Тако да су се, те вечери, у Нишу обрели само министар културе и чувени београдски посластичар, саветник за културу Председника свих грађана (иначе мој омиљени драмски писац и сценариста, аутор сценарија за филм "Балканска правила" и ТВ серије "Мој рођак са села") и супруга Председника свих грађана. Вероватно је и на тај начин владајућа политичка олигархија у Србији, поново, хтела да стави до знања шта мисли о манифестацијама јужно од Бубањ потока. Макар оне биле и највишег државног ранга. Но, да се вратим на главну тему. Немам намеру да тврдим како је деветнаест милиона (динара, наравно) за нишког позоришног Константина, колико, наводно, кошта ова представа "сића" (при чему 11 "даје"  држава, 7 град Ниш, а 1 Народно позориште у Нишу) коју Србија има за разбацивање. Али и не могу да тврдим да та представа не може толико да кошта. Поготову што, као и већина "критичара" нисам ни видео представу. Осим тога, о овој теми тако мало (или готово никако) говоре људи од струке. Уместо њих, како је то већ уобичајено у земљи Србији, то чине политичари. Што сигурно није добро. Поготову није добро позивати на бојкот представе. При чему је разлог пронађен и у томе што је неко, вероватно несмотрено, одлучио да "забрани" снимање дела представе. Тако да је новинарима, "као кец на једанаест", дошла политичка реакција неких странака. Чији представници, вероватно мисле да ће ту "зарадити" неке велике поене. Не размишљајући о томе да се, на жалост, на култури у Србији нико није офајдио. Али је могуће направити штету. Јер, биће ипак да је најскупља она представа која нема публику, или представа која ће бити заборављена после једне сезоне. А толико богати, ипак, нисмо. Да правимо представе за једно гледање. Или за један догађај. И просто не могу да размишљам на тај начин. Мислим да у "том грму" не треба да тражимо зеца. Напротив!
Бојим се да све ово има за циљ да се још једном покаже "најширим народним масама" како је само престони град довољно добар за велике догађаје. И како је само у Београду могуће урадити нешто значајно. По принципу да се догодило само оно што се догодило у Београду. А да "остатак" Србије, или Србија ван Београда, није погодна за тако нешто. Због чега ме не би зачудило да се, ускоро, појави неко ко ће се "досетити" да је право место за Милански едикт, али и Цара Константина Београд и једино Београд. Као што је то својевремено био случај са "Мокрањчевим данима", за које су неки престонички културњаци али и њихови "трабанти из провинције" мислили да им није место у Неготину већ у Београду. Где би "Мокрањчеве дане" знали да цене много више него тамо у некој провинцији. А да при томе то није усамљен случај. Пошто су неки "Београђани", у разноразним околностима и поводима већ "бацали око" и на "Вуков сабор", али и  на Егзит и Гучу. Па чак и на зрењанински фестивал пива (који су успели да ископирају). И да би, по свему судећи били најсрећнији када би све те манифестације "стрпали" под неку замишљену београдску куполу. Чиме би, ваљда, задовољили све своје потребе за родном грудом. Која је, готово по правилу, тамо негде, далеко од Београда.

уторак, 12. фебруар 2013.

У Д А Р


Вероватно је мало оних грађана (и грађанки - како би неки рекли) Србије, који не примећују помаке које је ова Влада (коју формално води министар полиције, а неформално министар војни), начинила од њеног формирања до данашњих дана. И по први пут, након много година, стекла огромну наклоност најширих слојева становништва (што није само пуки популизам). Поготову ако се има у виду да такозване „транзиционе владе“, односно владе које су на челу држава у транзицији (због оштрих резова које, по правилу, морају да чине), не могу баш да задобију симпатије својих грађана (и грађанки). О томе, уз мноштво других параметара говоре и многобројна истраживања јавног мњења. То (све чешће), признају и  многобројни „људи од струке“, који одају признање Влади или (прецизније речено), оном „војном крилу“. Чак и политички противници у многим приликама исказују поштовање за неке (за сада још малобројне) потезе које је ова Влада предузела, при чему се некако стиче утисак да се при томе понашају по систему: „како се тога ми нисмо сетили?“
А све то због предузетих мера на пољу борбе против организованог криминала, односно, на темељу напредњачке предизборне приче, према којој је „народ гладан правде“. Е сад, без обзира што спадам у велике поборнике правде и што мислим да је борба против криминала стварање темеља једне државе, сматрам да се све више може констатовати да је народ „само гладан“. А о томе ће ова Влада морати пре или касније да почне да размишља. У сваком случају, када буду испричане све приче о криминалцима и лоповима, о уласку у ЕУ, или о Косову (и Метохији).
Ипак, оно што некако нападно „боде“ очи је све чешћа прича да министар војни и шеф свих служби у држави у свом раду све више подсећа на покојног Ђинђића. Односно, да се, након толико година појавио човек који има енергије и жеље да од Србије створи нормално место за живот, како је то желео да учини тадашњи премијер, који је убијен пре десет година, на прагу Владе. Но, по мом скромном мишљењу, то је лоше поређење. Из простог разлога јер су у питању потпуно различити људи, формирани у два различита миљеа. Упркос чињеници да министар војни и шеф свих служби у држави Србији показује велику жељу да се мења, уз свеприсутну свест да је некад чинио лоше ствари (по сопственом признању, као министар информисања). Јер је разлика у томе  што је Ђинђић покушавао да изгради инстуције у Србији, док је министар војни и шеф свих служби (бар за сада) успео једино да од себе направи институцију. А моја грађанска свест ми не "дозвољава" да будем присталица толике концентрације моћи на једном месту. Из простог разлога јер то може бити штетно. А и опасно. Како што би штетно и опасно било да сваког дана једемо колаче.
Но, много је опаснија теза која се ствара на другом крају Владе, у оном „полицијском делу“. А коју, последњих дана, све чешће пласирају поштоваоци лика и дела премијера и министра полиције. Према којој, све оно што се догађа у вези са Ивицом, у многоме подсећа на оно што се догађало покојном премијеру Ђинђићу.
Та теза (теорија), заменила је ону претходну, према којој су оптужбе на рачун премијера да се сусретао са  неким људима „из криминогених кгугова“, равне удару на темеље државе, или, у најмањој мери, удара на Владу!
Међутим, она је у директној супротности са прокламованим циљевима да у борби против криминала неће бити недодирљивих. А ја то тумачим да и  премијер и министар полиције спада у категорију „недодирљивих“. Осим тога, ако се сви слажу да у овом случају треба испитати све околоности, зашто би онда био удар на Владу само помињање управо те тврдње?
Уосталом, ако узмемо сасвим легитимну тврдњу премијера и министра полиција да се, у време када се састајао са Р.Р. исти „није био криминалац“, остаје само нерешено питање због чега је први полицајац Србије морао толико дуго да чека како би јавности обелоданио да се састајао са тим човеком? Због чега је било неопходно да медији толико нагађају ко је човек из Владе који се састајао са Р.Р. званим М.Б.? Зар није премијер одмах могао да каже: „Људи, ја сам тај“? Као што је то рекао онда када су медији (како то обично бива) већ "провалили" читаву ствар. Уместо тога, из СПС партијских редова свакодневно стижу несувисле одбране партијског шефа у стилу да „тај Р.Р. односно М.Б. и није неки криминалац високог ранга“ или да исти „није био криминалац у време када се састајао са њиховим шефом“.
Као да смо сви, изгледа, заборавили да је, недавно, из Тужилаштва за организовани криминал саопштено како би, хипотетички, Д.Ш. могао да од вође нарко картела еволуира у сведока сарадника. Уколико се, у читаву причу,  уплете и нека „крупнија риба“. Да ли је Р.Р. звани М.Б. та „крупнија риба“? Ако јесте, онда читава прича са премијером и првим полицајцем Србије и није тако безазлена. У том случају, чини ми се да му неће бити довољна одбрана у стилу четрдесетосме: „Што је више лажи, Дачић наам је дражи“. Бојим се да би се тада Ивица нашао на ивици. И питање је да ли би се, тада, многи који му сада певају урадили исто оно што је у случају његовог саветника за националну безбодедност, такође Ивице, урадио његов рођени брат?