Претпостављам да би веома висок проценат становника ове државе знао да (на свој начин) објасни шта је то децентрализација. Поготову што се ради о појму који се, као и многе друге стране речи, одомаћио у нашем свакодневном говору. Ипак, није сувишно напоменути да се ради о појму који, мада у корену има латинси израз centrum, што значи средиште, припада француском језику. Тако је, у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, децентрализација објашњена као: "лабављење једног политичког тела и, као последица и циљ тога, већа самосталност појединих делова", или: "управни систем који свима управним одељењима даје што већу самосталност, нарочито у државној управи".
Дакле, то је теорија. И, теоретски, готове све странке на политичкој сцени Србије, јесу за децентрализацију.
Невоља је у томе што ту децентрализацију свака од њих види "кроз свој дурбин". И сви се нешто забављају тиме како ће Србија бити "подељена". Односно, колико ће региона или подручја имати. А шта је ту у суштини лоше? Па управо то да децентрализација не може да се спроводи "одозго на доле", већ обрнуто. Не може неко у Београду да зна шта је то што треба "онима доле", у Србији ван Београда. Поготову је нелогично "прекрајање Србије" где ћемо за резултат имати, уместо једног Београда, десетине других "малих Београда" који би "кад порасту" да буду онај велики Београд.
А да је "догорело до ноката" види се сваког дана и голим оком. То "признају" чак и они који творе данашњу власт у Србији. Тако је, на недавном скупу (поново у Београду!, где је чак-скачем са теме на тему- одржан и Сајам локалне самоуправе!? - па зар то није могло да буде организовано у неком "ћошку Србије?), одржаном под називом "Ко је за регионе?", један од учесника, Вук Драшковић, лидер СПО, рекао и следеће :
"На сва уста галаме да је Косово Србија, а Србија све више постаје Косово. Јужно од Бубањ потока број Срба се за десет година смањио за 450.000, а нестало је 1.200 насеља... Само Београд и Војводина у нечему личе на Европу, док јужно од Београда нема ништа".
А у економском смислу, још више су поражавајући подаци које је, на истом скупу, изнео Млађан Динкић, актуелни министар екомомије и лидер Г17плус :
"Плате на Новом Београду су три пута веће него у Босилеграду, незапосленост у Пријепољу 20 пута већа него на Врачару, а Београд има дупло већи БДП него цела Војводина и три пута више него неки други делови Србије".
И најновији подаци о томе су поражавајући. Просек плата у Србији ван Београда износи нешто изнад 34 хиљаде динара, док је у Београду она нешто изнад 45 хиљада.
Зато, оно што они у Београду не виде, или неће да виде, види "неко други". Па и проблеми у Новом Пазару, односно Рашкој области, или Санџаку, који су у основи економски, постају међунационални или верски.
Зато у Тимочкој и Неготинској Крајини, на сајту Timoc Press, може да се појави саопштење Влашке демократске странке Србије у коме се, између осталог, тврди : "6. новембра 2010.године у Жагубици државни врх Републике Србије одузео је право на коришћење матерњег језика влашкој националној мањини, на тај начин што је донео нови Статут НСВНМ у коме стоји да је језик комуникације српски језик".
По старом добром обичају, ово нико није демантовао, па тако није ни било прилике да се сазна да је то једна сасвим легитимна одлука коју су, у виду Декларације, донели органи Националног савета влашке националне мањине.
У малој варошици Босилеграду, протествовали су Бугари (који су ту већинско становништво), због наводне обесправљености. И поред тога што ова варошица, као ни Димитровград (друго веће место у коме живи бугарска национална мањина у Србији), није била позната по "оптерећеним" међунационалним односима, управо је овом вешћу она на себе скренула пажњу јавности.
Заједнички именитељ, претходних неколико примера, није, како се, на први поглед може закључити, нерешено национално или верско питање, већ (ако се мало загребе испод површине!), нерешено економско питање.
Јер, кад би нешто, игром судбине, просек плата "тамо доле" у Србији ван Београда, био онолики колики је "тамо горе", односно у Београду, тешко да би неко могао народу да "баца прашину у очи". Или да му "продаје рог за свећу". Овако, кад већ нема хлеба, народу је неко увек спреман да понуди игре.
То је и потврда да прича о децентрализацији мора да се започне "доле", а не "горе". Јер они "доле", много боље од оних "горе", знају шта им је потребно. С тим што у "оне доле" не убрајам партијске апаратчике "оних горе", који би све учинили само да и они једног дана из категорије "оних доле", пређу у категорију "оних горе".