петак, 29. јун 2012.

ЦРВЕНО И ЦРНО


Заиста нисам имао намеру да пишем трилогију о бојама. Али, некако се наместило. Бело. Па црно. Па црвено и црно. Наравно, при томе не мислим на назив најпознатијег романа Мари-Анри Бела, француског писца који је много познатији под својим псеудонимом Стендал.
Зато ће многи помислити како је овај пост посвећен делу најновије (а у блиској прошлости по злу чувеној), "црвено-црној коалицији". Наравно да није. А разлога је неколико. 
Најпре, како недавно рече наш политички аналитичар и директор "Транспарентности Србије", Владимир Гоати, некадашње боје те две странке које чине окосницу будуће владе, поприлично су избледеле. Можда и због превише прања страначких биографија. А резултат тога, бар декларативно, је безрезервно европејство напредњака и нови национализам левичара. Ако се томе дода нешто локал-патриотизма, који сада промовише УРС, то постаје  нови профил будуће власти у Србији. Чији се представници заклињу да све то чине зарад просперитета Србије и добробити њених грађана.
Осим тога, две странке које чине окосницу коалиције која има намеру да формира владу (које су деведесетих чиниле "црвено-црну коалицију"), само су део много веће (или шире) коалиције. Јер, у тој будућој влади (на вишим или нижим нивоима), по свему судећи, мораће да седе представници  двадесетак странака (удружења или група грађана). То је судбина свих многостраначких влада (какве су биле све од двехиљадите). Дакле, будућа влада неће моћи да се наслика са само две боје. Пре би се рекло да се ту ради о читавом спектру. Међутим, пошто се ради о такозваним оштрим бојама, тај спектар неће личити на дугине боје, тако да је искључена могућност да их ЛГБТ популација оптужи за плагијат симбола (ако ова коалиција опстане довољно дуго и пожели да направи свој, заједнички, симбол).
Трећи разлог је тај што немам обичај да нападам нешто што је тек у повоју. Само због тога што је то она "друга Србија". У складу са оном мудрушћу народа (из времена када је народ имао времена за луксуз који се зове размишљање) : "Не куди коња кога ниси јахао". Јер без обзира на тешка времена, која, сасвим сигурно, искључују чекање на уобичајених стотину дана, новој влади треба дати неко време. А врло брзо ће бити јасно да ли је и шта могуће урадити у овако комликованој ситуацији, која је, за разлику од ранијих времена, сада проблематична и у много стабилнијим државама. 
Мени лично не изгледа могуће да тако хетерогене политичке групације (од којих су бар две  у предизборној кампањи имале нагласак на социјалним питањима), могу да закрпе рупу у буџету од око две милијарде евра а да и сви Кркобабићи буду сити и сви пензионери на броју. Поготову што се једни јавно залажу за потрошњу, а други за штедњу. А да при томе свако на свој начин тумачи и потршњу и штедњу.
Такође, бар две политичке групације, у предизборној кампањи наглашено су изражавале потребу деполитизације и департизације. Како државних фирми тако и државне администрације. На свим нивоима. Пошто је уобичајена политичка пракса у држави Србији награђивање чланства за верност и припадност. А верност и припадност се у држави Србији награђује поделом онога што је при руци. А то што је при руци, свакако није приватна својина. Већ нешто што, условно речено, припада свима. А то што припада свима, други је назив за ничије. Па се и лакше дели. Поготову за страначке потребе. Величина те награде пропорционална је близини "политичким господарима Србије". Намиривање почиње на врху, а завршава се на дну пирамиде. И свака од тих шупљина мора бити попуњена. Верним и оданим кадровима. Наравно, то само продубљује јаз у већ располућеном телу Србије, пошто све то мора да се уради на рачун оних других верних и оданих кадрова.
Оно што чланице будуће владе, бар у овом тренутку, такође разједињује је питање приближавања Европској унији. Посвећеност овом циљу, најјасније (каквог ли парадокса!) артикулишу представници напредњака, док друга два најзначајнија члана, благо је рећи, посустају. Тако Дачић говори да га не интересује ни ЕУ, ни Русија, ни Америка, већ само Србија, а Динкић саопштава да је питање када ће за нас бити места у заједници европских народа. Тиме се и овај стручњак за јавне финансије придружио плејади српских вечитих политичара који су доживели потпуни преображај. Он се преобратио из еврофанатика у евроскептика. За сада.
По свему судећи, коалициони партнери у будућој влади, најлакше ће усагласити ставове по питању Косова (и Метохије). А то значи да неће бити никаквих помака. Упркос јасном политичком ставу Председника свих грађана да је сазрело време за политичке преговоре на највишем нивоу. Јер није довољно рећи да је време да се нешто уради. Потребно је рећи и како.
Зато би било добро (за почетак) да Председник свих грађана оде и посети своје грађане на Косову. Или да то учини председник Владе (када буде изабран). И тиме јасно ставе до знање чије је Косово (и Метохија).
Међутим, ако је ствар са јужном српском покрајином потпуно јасна, по свему судећи, са северном проблеми тек почињу. Јер, они који су пажљиво пратили шта се догађа у овом делу Србије, могли су јасно да уоче да су и до сада постојали проблеми на релацији Српска Атина - Београд. Односно да републичка и покрајинска влада, нису баш увек певале исту песму. Остаје да се види како ће то тек бити у будућности, када им диригенти буду различити?
Зато је сасвим сигурно да нову владу чека јако тежак посао.
А ни нама неће бити лако. 

четвртак, 14. јун 2012.

Ц Р Н О


"Црно нам се пише."
"Црно, да црње не може бити."
Ове две простопроширене реченнице у виду народних умотворина (из времена када је народ могао себи да дозволи и такав луксуз да размишља), у доброј мери показују стање у коме се данас налази држава Србија (нешто мање Београд а нешто више Србија ван Београда и  "Србија ван себе" ). Бар према ономе како тренутно стање описују неки економски стручњаци. Или аналитичари различитих профила. То пројектовање "грчког сценарија", у много горем облику, за сада допире само до грађана Србије, који су и без тога свесни да живе очајно. И да су не само много пута преварени, већ да их још увек варају, а да ће их, по свему судећи, и даље варати. Без обзира да ли ће то чинити "њихове" или "противничке" странке. Јер у Србији, више од двадесет година, постоје политичке елите које једино и увек воде рачуна само о себи. Оне се таласају са лева на десно, мењају ставове и програме, имена, чланове, али су увек ту. Њима је добро, јер имају спремну "жваку" за сваку прилику и оправдање за сваку неприлику. А грађанима, у чије име раде то што не треба да раде и не раде оно што би требало да раде, све је горе. Као пацијенту коме је стање сваким даном лошије, а он и даље, узима лек против болести која није његова.
Једино је, изгледа, нашим политичким елитама све ружичасто. Оне се, по свему судећи, лепо забављају, позициониране на безбедној удаљености од народа, потпуно сигурни да не могу да буду инфицирани вирусом немаштине и безнађа, који је захватио управо тај "њихов народ" у чије име, наводно, раде оно "што је за народ најбоље".
Немам појма како то другима изгледа, али мени је управо "ружичасто" синоним за "деведесете". (При томе не мислим само на телевизију са тим знаком). А по много чему, те деведесете, у наше животе, враћају се на велика врата. Као да се ради о "златном периоду" у историји овог народа, а не о годинама јада, беде, чемера и понижења. Јер, тих "деведесетих", сви они који су били ван тог "ружичастог круга" (а таквих је било највише), од тадашњих политичких елита, свакодневно су доживљавали понижења, живећи живот недостојан људи. А то се, изгледа, већ заборавља.
За разлику од "деведесетих", које су, макар привидно, нестајале, наше политичке елите сво ово време су ту, међу нама. Ту су и данас, свежије него икад и са очигледном намером да још дуго, дуго, замајавају овај народ. Уз проверену причу да то што раде, раде управо "за добро народа".
Ту горку пилулу пијемо и ових дана, слушајући причу о томе како је тешко формирати Владу. Пошто, наводно, то треба да буде Влада којој ће први задатак бити заштита државних и интереса грађана. Но, судећи по уобичајеном надгорњавању партијских елита, јасно је да се све ради по систему "а где сам ту ја?". Односно, да је Владу једино могуће формирати када политичке елите на задовољавајући начин поделе "плен" који им гарантује изборни резултат. И да је једино то и важно. Оног тренутка када политичке елите сместе све своје послушнике у фотеље на свим нивоима, оне ће обнародовати да је "договор постигнут". У интересу државе и народа!
На неки начин, овом темом бавио сам се и у мом претходном  посту. Ипак, мислим да нисам толики политички лаик да ситуацију у Србији посматрам на овај, сувише поједностављен начин. Нити да за овакву ситуацију окривљујем оне који су на претходним изборима изабрали "белу" опцију. Односно, "чича Глишу" или неку трећу лудорију. Из простог разлога јер је овој групацији, у великој мери, припомогла она (далеко већа), која на изборе није ни изашла. Или, прецизније речено, она која на изборе и не излази. А пошто у нашим правним прописима нема предвиђених санкција за такав политички став, та група људи може сматрати да је ослобођена било какве одговорности. Осим моралне. У сваком случају, промене у држави Србији, без обзира што то чудно звучи, треба да донесу сами грађани. Пружајући јаснију подршку онима који су способни да те промене реализују. У супротном, овом земљом ће и даље управљати политичке елите које брину само о себи и удомљавању својих неспособних партијских послушника. Чак и ако је цена свега тога повратак у деведесете. У "ружичасто" време.
Уосталом о томе говори и податак (ако сам пажљиво пратио медије претходних дана), да је ружичасто или љубичасто (никада нисам могао да дефинишем ту боју, ако је у питању нечија коса), примећено и на недавној инаугурацији новоизабраног Председника свих грађана Србије. Међу 1.200 званица, нашло се места и за несуђену министарку културе (и њеног личног хармоникаша), из времена Мирјане Марковић. Они који умеју добро да "читају знакове  поред пута", тврде да чак и тај детаљ указује на податак да смо ближи деведесетим годинама прошлог, него двадесетим годинама овог, 21. века.
Осим тога, није потребно много мудрости како би се схватило да је, поново, лагодније бити Ивица Дачић, него Ненад Чанак или Чедомир Јовановић, мда се ни они не могу пожалити.