петак, 30. септембар 2011.

НЕГДЕ ИЗНАД ДУГЕ (2)


-->

Зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са "дневног реда".
Судећи по томе, Србија се, поново, "спотакла" на свом "европском путу" јер се васколика популација (да не кажем нација!) поделила у вези са одржавањем "Параде поноса" (какав је званични назив и како је називају поборници ЛГБТ популације), или "Параде срама" како је називају противници, или самозвани "чувари чистоте, части и поштења".
Не спорим да је ово питање заиста значајно, може бити и од пресудне важности за неке потоње догађаје. Осим тога, питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, је нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање "европљани" сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове под којима хоћемо да "уђемо у Европу". Јер, смо се, већински, изјаснили да хоћемо тамо. И не можемо да се правимо невешти и наивни, те да нисмо знали да "тамо има и тога".
Оно што је, по мом схватању, парадокс у читавој ствари је то што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. Није ми намера да банализујем ствари, али зар није шкакљиво питање и то због чега данас у Србији нема довољно млека, управо за ту децу? Зар није шкакљиво питање и то што, готово у читавој Србији, упркос ниским температурама, нема грејања? Које је, осим старима, најпотребније деци. Због чега нико нема храбрости да нам саопшти да је електрична енергија утрошена на грејање најскупљи облик енергије и да то у Европи нико не ради. Уместо тога, народу се (зарад социјалног мира!) саопштава да ће струје бити довољно (троши народе!), али се, у пола гласа (да не буде нисмо вам рекли!), каже да ћемо имати и мањак који ћемо надоместити увозом. А тад се не пита под којим условима и за које паре! И опет је то терет на она нејака плећа наше деце, односно "генерације која расте". Те дугове ће морати они да враћају. Мислим да ће њима, тада, ако се уопште и буду сећали, "борба" њихових родитеља "за" или "против" сексуалних слобода ЛГБТ популације бити смешна. Али ће зато имати горак укус у устима од дугова које су им родитељи "оставили у наследство".
И на крају и најважније питање! Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово питање само врх леденог брега.
Свестан да су то само нека од питања, знам да питања имају и противници слобода за ЛГБТ популацију. Једно од најчешћих је на тему како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици? Наравно, признајем да је заиста тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".
А како ли је тек тешко пронаћи одговоре на многа питања која, кад-тад, имају сексуално злостављана деца? Свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!
Ако је неко помислио да је горњи текст написам ових дана, направио је грешку. Текст је  писан пре годину дана, али нисам могао да одолим да га, још једном, не презентујем јавности, коју нисам чак хтео ни да оптерећујем да до њега дође на убичајени начин, одговарајућим линком.
И све сам то учинио без обзира на мишљење које и сам делим да је  врхунац препотентности кад неко (ма ко то био), почне да цитира самог себе. Међутим, мени то није била намера, већ сам само хтео да скренем пажњу на евидентан податак колико смо као друштво „одмакли“ за годину дана. Због тога ми се и учинило згодним да сада, годину дана после, поново презентујем текст који сам писао на овом истом блогу, на тада (као и данас), актуелну тему  о „паради поноса“ или „паради срама“.
Поготову што мислим да су и заговорници и противници тог најављеног окупљања ЛГБТ представника сада коначно одахнули. Пошто је власт проценила да су „сви скупови који би се одржали овог викенда“, скупови „високог ризика“. А очигледно је да имамо и пречих ствари, које нам, „горе под ногама“. Једна од њих је нерешено питање Косова (и Метохије). А како би то некада говорио један,  оновремски политичар,  тамо се „ситуација усложњава“. Из простог разлога јер би ми хтели „и јаре и паре“, а Европејци баш и не мисле тако.
Али,  да не буде све баш сасвим исто као и прошле године, побринла се (а ко би други), него власт. Сада нам се, зарад социјалног мира, не нуди јефтина струја (мада  није искључено да неће, пошто нам је сада сам Бог био наклоњен, па за разлику од прошле године, још увек „држи“ лепо време – или је парада мало поранила?), али нам се нуди јефтинији хлеб (једи народе хлеб, то ионако није здраво).
Дакле, власт је и овог пута, уместо да покуша да реши неки проблем, исти склонила у страну, да га решава када „буде боље време“, или да га, као врућ кестен, преда неком другом у руке. А да то није добар начин решавања проблема говори и поменуто питање Косова (и Метохије). Управо на том примеру се најбоље види да је требало ићи „корак испред“, док је наша политика увек била „корак иза“ реалности. Да је било те среће да су нам политичари били нешто храбрији, можда би данас сва та питања, о која се саплићемо, била решена. И то не због те „проклете Европе“. (Јер и по том питању треба да се начисто отрезнимо-од нас је Европа јако далеко!). Зато и мислим да све то што радимо (или не радимо), не треба да буде због Европе. Из простог разлога, јер све што радимо, радимо за себе или против себе. Тек када то буде укапирала „већинска Србија“, бићемо спрени да начинимо и неки „корак напред“.

петак, 23. септембар 2011.

ОТВОРЕНА СТРАНИЦА



Да је поживела, пре осам дана би прославила свој педесети рођендан. И била и даље враголаста и (углавном) несхваћена девојчица српског (и европског) филма. 
Овако, остаје нам да се данас (23. септембра 2011.године) присетимо да је прошло тачно три године од преране смрти глумице Соње Савић  (Чачак, 15.септембар 1961. - Београд, 23.септембар 2008.). Уз тужну констатацију да се данас у овој и оваквој Србији (и у Београду и ван Београда), мало ко тога сетио. Електронски медији су "прежвакавали" већ добро познату тему "за и против параде поноса" и "Косово је срце Србије", а штампанима је било занимљивије да нам најаве најезду нових, грандиозних звезда које ће арлаукати на сеоским свадбама, да нам открију колико се и која "већ потврђена" певаљка напила и шта је све радила у том стању, али и да нас "информишу" која је од њих открила своје  "међуножје". Тужно...
И управо због тога, по ко зна који пут сам констатовао да је добро имати свој блог. Не да бих показао како у Србији ван Београда постоји још једно пискарало више, већ да у оваквим ситуацијама, макар, покушам да исправим ту неправду.
Јер, важно је да неко остане будан. Да се не успавамо баш сви. А све док постоји покрет, постојаће и живот, који ће подсећати и на животе оних који више нису ту, међу нама.
Толико им бар дугујемо!
Текст који следи, написан је за новине, али, може да послужи и за блог.

Поводом педесет година од рођења наше познате глумице Соње Савић и три године од њене преране смрти, до краја овог месеца, из штампе треба да изађе књига „Соња Савић-отворена страница“, коју су приредиле Миломирка Цица Јововић и Зденка Томић.
Ово најновије издање ваљевске Интелекте, финансијски су подржали Министарство културе, информисања и информационог друштва Србије и McCann група, а њених 1.000 примерака биће бесплатно подељени на промоцијама у пет градова Србије.
- Књига је рађена у знаку броја 47, односно, броја година живота Соње Савић. Она садржи два блока од по 47 аутентичних и ауторизованих текстова, које су, сећајући се Соње, изрекли или написали деведесет и четворо познатих личности са простора читаве бивше Југославије. Оплемењена је са 47 фотографија које дефинишу живот и уметнички рад глумице и 47 изворних порука и тумачења Соње Савић о животу и уметности – каже Зденка Томић, неготински новинар.
Прилози у књизи доносе и сећања чланова Соњине ближе породице, аутобиографска казивања Соње Савић и свеобухватну информацију о њеном целокупном стваралаштву.
- Отворити страницу о Соњи Савић и оставити једну празну за читаоце значи оставити јој заувек широм отворена врата и учинити је присутном за нове промисли напредних и далековидих. Прошла је кроз иста та врата у веку кад је можда тек требало да се роди. О Соњи Савић, оштроумној, немилосрдној само према себи, са геном доброљубља и геном генија говоре, сећајући се и сведоче пријатељи...- каже Миломирка Цица Јововић, која је, пре нешто више од 40 година, као дете без родитељског старања, неколико година провела у дому породице Савић.
По изласку књиге из штампе, биће одржано пет промоција, у пет градова Србије. Прва ће бити у у Југословенској кинотеци у Београду, а друга у Доњој Горевници код Чачка, где је сахрањена Соња Савић. Затим ће промоција бити одржана у Ваљеву, граду где се штампа књига, Нишу, где је Соња Савић, добила прво значајно глумачко признање и на крају у Неготину, граду у коме живе ауторке књиге и где је Соња често долазила.
-Овом књигом исписујемо Соњиној тапију дубоко свесни да треба на време забележити истину о архитекти постављених темеља авангардних филмова у нас. Кад је отишла оставила нам је свој ехо у замрзнутој тишини и звуке новог уметничког таласа који ћемо тек разумети – каже Миломирка Цица Јововић.
У књизи „Соња Савић-отворена страница“, своје сећање на Соњу изнели су многи глумци, књижевници, редитељи, сценаристи, новинари, музичари...Између осталих и Душан Ковачевић, Раде Шербеџија, Светозар Цветковић, Воја Брајовић, Мирослав Илић, Бата Живојиновић, Маја Волк, Милена Дравић, Драган Николић, Љубиша Самарџић, Весна Дедић, Александар Југовић, Оливера Катарина, Миломир Марић, Суада Капић, Дејан Мијач, Мира Фурлан, Бранислав Лечић, Пуриша Ђорђевић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Влада Дивљан, Миша Радивојевић, Дарко Рундек, Лазар Ристовски, Борка Павићевић, Слободан Шијан, Беби Дол, Здравко Шотра...Укупно 94 особе из јавног и културног живота са простора читаве бивше Југославије. Занимљиво је да у књизи о Соњи Савоћ говори и Јосипа Лисац, мада се никада, званично, нису упознале.

С о њ а
Соња Савић је са непуних 17 година уписала Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирала 1982. године у класи професора Миње Дедића, заједно са Светиславом Гонцићем, Бранимиром Брстином, Жарком Лаушевићем, Зораном Цвијановићем...
Своју прву филмску улогу остварила је 1977. године у филму „Лептиров облак“, а затим се ређају улоге у филмовима „Живети као сав нормалан свет“, „Уна“, „Шећерна водица“, „Нешто између“, „Давитељ против давитеља“, "Живот је леп", „Балкански шпијун“, „Браћа по матери“, „Како је пропао рокенрол“, „Ми нисмо анђели“, „Ни на небу ни на земљи“, „Урнебесна трагедија“, „Крух и млеко“, „Од гроба до гроба“, „Принц од папира“... Последњу улогу остварила је у филму „Забрањена љубав“, а гледаоци су имали прилике да је гледају и у ТВ серији „Вратиће се роде“.

Признања
Соња Савић је добитница великог броја признања, међу којима и Златне арене у Пули, награде Царица Теодора за најбољу женску улогу за филм „Живети као сав нормалан свет“ и Гран при награде Ћеле кула за улогу у „Шећерној водици“ на Филмским сусретима у Нишу, Специјалне награде жирија у Венецији за улогу у филму „Живот је леп“.

Доња Горевница уместо Алеје великана
Соња Савић је, жељом својих родитеља, Микаине и Милована Савића, сахрањена на сеоском гробљу у Доњој Горевници код Чачка. Њени земни остаци почивају на гробљу родног села њеног оца, мада су били испуњени сви услови и регулисане све формалности да Соња Савић буде сахрањена у Алеји великана у Београду.