четвртак, 23. фебруар 2012.

З А Б О Р А В Љ Е Н



Неготин је, иако спада у мање градове, у различитим историјским периодима, изњедрио многе великане, који ће остати упамћени или због храбрости и патриотизма, или због дубоког трага који су оставили у култури или науци. Злонамерни би констатовали да их има толико да неке може и да заборави. А по свему судећи, такву судбину доживео је Неготинац Јован Мишковић, генерал и академик, који је дао огроман допринос развоју српске војне доктрине, али и неколико научних грана. Управо због тога, Јован Мишковић може, без претеривања, стајати раме уз раме са Хајдук Вељком Петровићем, Стеваном Стојановићем Мокрањцем или Ђорђем Станојевићем
Упркос томе, његово име не носи ни једна неготинска улица, нити установа. Његовог имена нема ни на званичном општинском сајту,  где су у одељку “знамените личности” наведени једино Хајдук Вељко Петровић, Стеван Стојановић Мокрањац и Ђорђе Станојевић. И то само показује да се темом, колоквијално званом, "познати Неготинци" не бави нико. А требало би. Јер, оних који су рођени у Неготину, или су неко време овде живели, а касније својим радом и делом "задужили" васколики српски род, има много. Овако, све се своди на "игру случаја". Због чега и постоји оправдан утисак да те људе, некако, тешком муком, "откривамо", а још теже им посвећујемо дужну пажњу. А то, на неки начин, говори да наше несналажење "у времену и простору" може да потиче и отуда што нисмо спремни да спознамо ни ко смо, ни шта смо, нити да схватимо да имамо и "корене". Корене који чине основу, или темељ једног народа. Тај темељ, или корен могу бити и људи на које се можемо "наслонити". Људи, који су се бавили нечим значајним и пре нашег постојања. И да, управо због тога, између "нас" и "њих" не треба да постоји вакуум.
Неспорно је да три поменута српска великана, сасвим оправдано, заузимају високо место у свести сваког Крајинца. О томе сведоче и обележја којима су Неготинци хтели да покажу да умеју да цене и поштују своје великане. 
Тако је најмонументалнији споменик у Неготину (због чијег се измештања, пре неколико година, подигла велика прашина), откривен 1983. године, посвећен управо браниоцу Неготина и Крајине, Хајдук Вељку Петровићу. Он има и "своју" улицу, која је, мада није "главна", свакако најдужа. А што је још значајније, ради се о улици у којој се, на месту Хајдук Вељкове погибије, налази споменик овом српском јунаку. Име најпознатијег Крајинца носе и многи спортски клубови, удружења, али и кафане...
Свом чувеном хоровођи и композитору  Мокрањцу, Неготинци су, 1980. године, подигли споменик у дворишту родне куће, али и бисту у централном градском парку (откривена 1953. године). Његово име носи и неготински храм културе, али и многа друштва и удружења. У центру Мокрања, селу из кога потичу Стојановићи, пре неколико година, Мокрањцу је подигнута биста. И један од два главна градска трга носи Мокрањчево име. 
Други градски трг, који је, истини за вољу, већи, посвећен је трећем неготинском великану, пиониру електрификације, Ђорђу Станојевићу  На овом тргу, подигнут је и споменик човеку који је заслужан за увођење првог електричног осветљења у Србији, али и изградњу првих електрана. Но, они који имају мало дуже памћење, могу се присетити да се о Ђорђу Станојевићу у његовом родном граду, до пре само двадесетак година мало знало. И да су се многи, по систему "ко је сад па тај?", питали коме је то 1998. године откривен споменик у центру града. Али, захваљујући упорности неколицине Неготинаца, добрих познаваоца овог научника, данас је, чак и код најширих слојева становништва Неготинске Крајине, Ђорђе Станојевић "препознат" као један од тројице најпознатијих Крајинаца.
Зато, као "већ виђено", може изгледати и  тренутно чињенично стање да, вероватно, мали број житеља Неготинске Крајине и зна  где је рођен и ко је Јован Мишковић.
Упркос чињеници да се ради о једном од најучених људи свога доба, који се, како у Кнежевини Србији, тако и у Краљевини Србији, налазио на изузетно значајним функцијама. А све је почело 6. јула, по старом, односно 18. јула по новом календару 1844. године, када је у Неготину (Кнежевина Србија), рођен Јован Мишковић, потоњи генерал и академик. О свом пореклу, Мишковић је у једној од својих бележница записао:
"Мој деда који се звао Мијајло, живео је у селу Самариновцу, које је онда било српско, а сад је влашко. Када му је, по рођењу мога оца Радована, умрла прва жена, деда се ожени се другом – Влајињом из села Џањева. Она мога оца, из тепања, прозва по влашки Радул, а мога деду – свога мужа, назва 'Мишко', и тако су та имена остала за свагда, и по њима држи се, да сам ја порекла влашкога. Али је мој деда био чисти Србин, и оженио се првом женом Српкињом, која је и мога оца родила. Мој је отац дошао на занат у Неготин и ту остао."
Јован Мишковић је, након завршетка основне школе и неготинске Полугимназије, своје школовање наставио 1860. године, у Београду, када  је примљен за питомца Артиљеријске школе (Војне академије), коју је завршио као четврти у класи, са средњом оценом 4,86. То је и почетак Мишковићеве успешне војничке, али и научне каријере, будући да се радило о човеку огромних интересовања и способности.
У својој каријери, Јован Мишковић био је на највишим војним функцијама (у два наврата и министар војни), а командовао је и различитим војним формацијама у неколико ратова, које је Србија онога доба водила. Осим војне, Мишковић је градио и научну каријеру (етнограф, географ, хидрограф), због чега је и изабран за председника Српске краљевске академије (потоње Српске академије наука и уметности), у периоду од 1900. до 1903. године, као једини генерал који је обављао ту дужност. 
Јован Мишковић је умро у Београду (Краљевина Србија), 20. октобра 1908. године, по старом, односно 2. новембра, по новом календару.
У аналима Војне академије Србије, између осталог, записано је и следеће : "Међу најзначајније официре који су стасали у Војној академији и који су својим деловањем у времену у коме су живели оставили неизбрисив траг, како својим радом, тако и писаном речју, свакако су незаобилазни академици, генерали Јован Мишковић, Живко Павловић, Стеван Бошковић, те војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Степа Степановић." 
Тринаест година након смрти генерала и академика Јована Мишковића, академик Јован Цвијић, у својој беседи, 25. октобра 1921. године, поводом промоције генерала Живка Павловића за члана Академије наука, истиче да је "Јован Мишковић, најобразованији официр свог времена". 
Многи градови у Србији, препознали су историјски значај Јована Мишковића, а Ваљево је то учинило још 1899. године када је овог Крајинца прогласило за свог првог почасног грађанина. Одлуком Министарства одбране, 2008. године, када је 18. март проглашен за Дан Војне академије, касарна “Бањица – 1”, у којој је она смештена, преименована је и од тада носи име “Генерал Јован Мишковић” (где се одвија радња игране серије “Војна академија”, која се управо емитује на првом програму РТС).
Истини за вољу и у Неготину је начињен покушај да се скрене пажња на живот и дело Јована Мишковића. Тако је 16. децембра 2008. године, у Неготинској гимназији, у организацији Народне библиотеке "Доситеј Новаковић", приређена промоција новог издања књиге Јована Мишковића, "Опис Рудничког округа", коју је штампала издавачка кућа "Лио" из Горњег Милановца. Заслуга за овај покушај да Крајинци чују нешто о заборављеном генералу и академику, припада двојици етузијаста, Власти Младеновићу (тада уреднику) и Милораду Грбовићу (библиотекару),  Неготинске библиотеке. Али, како то обично бива у земљи Србији, у чему ни Неготин није изуетак, све се завршило на томе.

среда, 1. фебруар 2012.

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА


У нашој културној (а још и више у политичкој) јавности, претходних дана, дигла се поприлична прашина у вези са "случајем" Андреј Николаидис, али и последицама које је он произвео у Србији. Редовним посетиоцима овог блога, вероватно, није промакло да тој теми ни ја нисам одолео.  Али, тај случај је, још једном, показао како у држави Србији и власт и свакојака јавност реагују само на догађаје и личности које су у вези са оним делом ове државе који се зове Београд. И да никога, из тог дела који се зове Београд, није брига шта се догађа у делу који ја зовем Србија ван Београда. Примера је безброј, а ја ћу се задржати на ономе који ми је најразумљивији, а који одређени кругови у Тимочкој Крајини свако мало потежу. Управо због тога ми се учинило најприкладнијим да, за назив поста, злоупотребим исти онај који је оснивач српске драме, Јован Стерија Поповић, још 1830. године, дао једној од својих најпознатијих комедија. Из простог разлога што нисам могао да нађем прикладнији израз за оно што сам, о једном недавном догађају, прочитао на званичном гласилу српских "румунофила". И поред тога што ова "електронска новинска агенција", већ дуже време "продаје рог за свећу", на опробану тему "Власи=Румуни", запањујуће је да јавност у Србији на то не реагује. Донекле разумем због чега је та реакција изостала од "званичног Београда" (који је тако жестоко реаговао на "случај Николаидис"), али ми није јасно како на овако нешто не реагују странке и удружења који носе "влашки" предзнак, па ни сама "кровна" организација Влаха у Србији, Национални савет Влаха!? Јер у наведеном тексту има бар неколико неистина на које се, у оваквим случајевима, обавезно, реагује. Поготову ако неко дозволи себи такав луксуз да, у лиду овог текста, напише: "У уторак 24. јануара, (не случајно изабраног датума Уједињења Влашке и Молдавије) Национални савет влашке националне мањине, на петој седници у Петровцу на Млави усваја „влашки језик“ као званични језик Румуна/Влаха из североисточне Србије."
Пре свега, ничим се не може доказати да је неко имао намеру да седницу Националног савета Влаха (како је званични назив), одржи баш на тај "историјски датум". Јер, како се у истом тексту може видети, седница је претходно била заказана за 28. децембар, 2011. године, када се (то је лако доказиво), одиграло "историјско" отварање граничног прелаза "Ђердап 2". Претпостављам да би, да је та седница одржана тог дана, "професионални румунофили", оптужили Национални савет Влаха да је имао намеру да "минира" овај "историјски" догађај. Са друге стране, лако је доказиво да је на поменутој седници донета одлука о усвајању "влашког писма", а не "језика" како се тврди у овом "електронском памфлету". Осим тога, све и да је у питању "језик", не ради се о "званичном језику" Влаха/Румуна из североисточне Србије, већ о језику Влаха. Што је битна разлика за оне који то хоће да схвате. Јер, "професионални румунофили" у Србији никако да схвате, да национална заједница Влаха не жели да, између њих и Румуна стоји било какав знак. И свеједно је да ли је то коса, водоравна или усправна црта. Поготову не знак једнакости. Уосталом, легитимни представници Влаха у Србији поновили су безброј пута да су Румуни- Румуни, а Власи-Власи. Има сличности, али нема знака једнакости. А то је, како ја тумачим демократију, највиши ниво демократског одлучивања. Да будеш оно што желиш, а не оно што би неко желео да будеш. Претпостављам да су се, руковођени управо тим принципом, на претходном попису становника, изјашњавали и Власи који живе у Србији. А као што је свима познато, резултати тог пописа још увек нису саопштени. Због чега онда прејудицирати ствари? Вероватно због тога да би се "кукумавчило" и тужакало разним европским институцијама, како се то види и у поменутом тексту: "Као одговор на сазвану седницу, представници Румуна/Влаха послали су протест Делегацији Европске уније у Београду, Канцеларији Савета Европе у Београду и Мисији ОЕБС у Београду, Србија и државним институцијама у Румунији."
А уколико се завири у тај "протест" упућен разноразним европским али и румунским!!!??? институцијама, лако се може утврдити мноштво неистина које би у свакој држави требало доказивати на суду. А за оне који немају стрпљења да читају комплетан текст, представљам само мали део ничим доказаних тврдњи:
"Као што вам је познато из периода избора за националне савете, Национални савет Влаха је конституисан на основу прљаве кампање за изборе, праћене привођењем на информативне разговоре грађана влашке/румунске националности у полицију, кривичним гоњењем аутентичних влашких/румунских лидера. Најзад и потврдом да су избори били регуларни, иако су постојали приговори Централној изборној комисији који су сви редом одбачени. На овај начин су странке које су и данас на власти у Републици Србији преузеле Национални савет Влаха како би међународној заједници указале да се поштују мањинска права."
Нисам баш сигуран да ли је нека од "европских плакаоница" реаговала на ово, али је сасвим сигурно да су се појединци, од преко Дунава, из нама "суседне и пријатељске државе", ражалостили. А можда су пустили и по коју сузу.
У сваком случају, на Парламентарној скупштини Савета Европе, Виорел Ричард Бађа, сенатор румунског Сената и председник Комисије за прекограничне Румуне, учествујући у Стразбуру у расправи на тему "Испуњавање обавеза и ангажовање Србије", рекао је и следеће:
"Сведоци смо смешног покушаја измишљања такозване азбуке за такозвани“влашки” језик, што представља покушај стварања језика којим би се оправдала тврдња о различитости у односу на румунски идентитет, при чему се прибегава стаљинистичким методама”.
Веома лепо и пријатељски речено! Поготову ако се томе додају неки ставови "истог аутора", изнетих нешто раније. Широј јавности, мало је познат податак да "нама суседна и пријатељска држава" није подржала Споразум о стабилизацији и придруживању (који је српска карта за ЕУ), јер то није учинио њихов Горњи дом (Сенат), због противљења Комисије за прекограничне Румуне, чији је, поменути господин, председник. Али, како то обично бива и за ово има решење. Само је потребно, поједностављено речено, да Србија нареди Власима да постану Румуни. Или, како је то "лепше" рекао наш "пријатељ" Бађа, "моћ да утичу позитивно на одлуку чланова Комисије лежи у рукама српских власти, које још увек нису показале флексибилност када је реч о решењу такозваног тимочког питања и настављају да газе права Румуна из североисточне Србије".
Високи румунски званичник сматра да Румуни (читај Власи) из "историјских региона" Тимочке Крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава имају потребу за заштитом од стране земље у којој живе, али их она, наводно лишава права на "образовање и верску службу на матерњем румунском језику".
По већ опробаном принципу "штапа и шаргарепе" наш "проверени пријатељ" господин Бађа има и конкретан савет : "Чланови Комисије за прекограничне Румуне могу за само пар минута да промене позицију и да гласају за Договор о прикључењу Србије Европској Унији, ако константују да је дошло до промене става српских власти према румунској мањини“.
А у циљу показивања и правог пријатељства, спреман је да оде и корак даље: “Ако се власти из Београда позабаве питањем успостављања нормалног односа када је реч о третирању етничких Румуна немам ништа против и чак ћу постати њихов адвокат у Бриселу”.
Да ово није усамљен случај и начин размишљања, може се видети из става који је "електронском гласилу" из Тимочке Крајине дао Еуђен Томак, шеф Одељења за прекограничне Румуне. Он је "указао да се тако објашњава чињеница да су културни и религијски пројекти грађанског друштва из историјских области Тимокчке крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава промовисани у циљу поновног откривања румунизма на овим просторима, и да су и даље финансирани у границама фондова програма намењених прекограничним Румунима".
Претпостављам да ће, у остварењу овог циља, служии и Генерални конзулат Румуније, чије је отварање у Зајечару одобрила Влада Србије. При чему заиста мислим да је то питање добросуседских односа између две државе. И поред тога што ми се чини да државе, обично, отварају конзулате у срединама где живи знатан број припадника народа који је већински у држави која отвара конзулат. А судећи по подацима пописа из 2002. године (који је за сада једини релевантан) у Тимочкој Крајини је толико мало Румуна да је тај конзулат сувишан. А његово постојање једино би могло да се оправда да, којим случајем Румуна има колико Влаха. Али то, очигледно није тако. Јер, очигледно, више не важи она стара узречица "да се Власи не досете". Пошто су се, судећи по броју оних који једино тако желе да се декларишу, Власи ипак, досетили. И не желе да буду Румуни.