К О С О В О

Поново ради биоскоп!

Мада ризикујем да ме неко прогласи "издајником" или "страним плаћеником" (што не би било први пут!), усуђујем се да испод наслова "Косово",као поднаслов, поставим ову чувену реплику из "Маратонаца", у нади да ће потоњи текст оправдати њено постојање.

Упркос чињеници што, многи, у Србији, Косово искључиво, везују уз, веће или мање фразе, као што су "колевка свих Срба", "света српска земља","најскупља српска реч" или "српски Јерусалим", о Косову се, од увођења протектората од стране УН, а нарочито од једностраног проглашења самосталности, распреда на свим меридијанима земаљске кугле, али са битно другачијим речником.

Како не бих хтео да прежвакавам познату причу о томе да тамо неки, далеки свет, даје подршку Србији у "очувању интегритета и територијалног суверенитета", радије бих да "погледам" како се према том питању односе они који су нам у суседству. Оном најближем и оном мало даљем. Прецизније, како ово питање третирају они до чијег нам је друштва стало и због којих, ових дана, више него раније, све чешће можемо чути још једну омиљену фразу великог броја Срба : "Европа нема алтернативу".

(Ни сам не знам због чега, али, увек кад то чујем, као да чујем Милошевића, покој му души, како каже: "Мир нема алтернативу".)

Е, ту ствари стоје битно другачије! О томе говори и најновији "случај" са Брдом код Крања. На том "Балканском самиту" није било Србије и за тим не треба жалити. Треба водити рачуна о томе како да спречимо да нам се не појаве нека "нова брда". А по свему судећи биће их још. Јер и поред податка да су нам из ЕУ поручили да признање Косова и прикључење овом елитном друштву представљају два "паралелна процеса", изгледа да им се путеви, ипак, укрштају. И то не тамо негде, у бесконачности. Додуше, они то зову "добросуседски односи". Дакле, "не морате да признате Косово, али развијајте добросуседске односе". А ја бих волео да знам ко то још "своје двориште" третира као суседско? Дакле, мој скромни суд је да Србија увелико мора да размишља како да спречи нове "мине" којих ће несумњиво бити и како да у овој неизвесној утакмици да "гол предности". Што значи да Србија мора да предложи нешто ново, што до сада није било на столу, а што би значило корак напред. Нисмо ли, не тако давно, на сва уста причали да за Косово нудимо "више од аутономије, а мање од самосталности". Али, нико то још није појаснио. Да ли то значи да треба "притискати" међународну заједницу да Србе са Косова "стави" у Устав који би им гарантовао и конститутивност и давао могућност за такозвану "позитивну дискриминацију"? Односно могућност вета за неке кључне одлуке које би Косово у будућности доносило. Устав у коме би се гарантовало власништво Српске православне цркве над земљиштем и објектима, као и неприкосновено право приватне својине на читавом Косову. Поготову што ми се чини да су то "правила" на којима почивају и демократске творевине на западу. Или нас фолирају да је тако! Чини ми се да би у том случају тензије о статусу Косова биле мање.

Али какве то везе има са биоскопом?

Наравно да има. Косово је, директно или индиректно, много пута било тема и инспирација филмским ауторима са ових простора. Најновији случај је филм "Медени месец", Горана Паскаљевића, који је на многим иностраним фестивалима овенчан и престижним наградама. Е, управо тај филм се, у петак увече (19.03.2010.), приказивао у неготинском биоскопу, који је поново (по ко зна који пут) почео да ради (отуда и реплика са почетка текста ).

И шта? Па ништа, осим што је пројекцију овог филма одгледало свега десетак гледалаца.

А шта су пропуистили они који нису, те вечери видели поменути филм у биоскопу, а можда га неће видети ни на неки другачији начин?

Укратко, филм, у садашњем времену, прати два млада пара из две суседне државе. Један живи у некој забити Албаније, на граници са Косовом, а други у Београду. Пар из Албаније има циљ да напусти земљу и докопа се Европске Уније (преко Италије), а пар из Београда, такође жели у ЕУ, али преко Мађарске. И један и други пар су неоптерећени национализмом (ово треба нагласити пошто се ради о Балкану!) и једини им је циљ да бољи живот потраже "напољу".

Међутим, на путу ка Европској Унији и једном и другом пару испречило се Косово!

Наиме, италијанским цариницима било је сумњиво што је мушкарац из "албанског пара", како је "показивао" његов пасош, веома често одлазио на Косово (нису му веровали да је то због посла),док је мађарским цариницима "веома чудно" било то што у пасошу мушкарца из "српског пара" пише да је рођен у Косовској Митровици (отац му је, као војно лице тамо био на служби). Елем, мушкарци бивају задржани, "ради провера", а девојке у туђим земљама остају саме.

А шта би са причом о Косову, са почетка овог текста? Ништа. Она још није готова, али сам дубоко убеђен да је у тесној вези са радњом овог филма.

К О П А О Н И К

И поред тога што су ми неки посетиоци овог блога сугерисали да је прошла тишина,ја судим да није. Јер, приметно је да је сада има много више,но оних дана када је требало да, званично, буде на снази. Али, и то је део наше стварности.

Да ли је то затишје пред буру, или нешто друго, чуће се. А нешто се већ чуло. И то на велика звона. Једна партија више не постоји у нашем граду, али је зато једна друга, за коју су многи мислили да не постоји, у мини прелазном року добила појачање. И то какво! Но, то смо ми. И није ми јасно када ћу престати да се изненађујем. Код нас је све могуће и ништа није могуће. Али, ако занемаримо тај догађај, после гужве која је карактерисала финиш изборне трке, већ неколико дана нема никаквих догађања. А то говори само о једном. Сада се ради по кружоцима. Да не кажем испод жита. Јер, питање је шта је са житом,пошто се ова зима повампирила. И већ је свима мука од снега, осим онима којима није. Који умеју да споје лепо и корисно. А таквих има у Србији, али не у Србији ван Београда. Управо они се, ових дана, налазе на "крову Србије".

Претпостављам да се српска економска и политичка елита није случајно обрела на Копаонику да би сагледали нашу економску ситуацију. И поред податка да ове „копаоничке седељке“ имају дугогодишњу традицију, није баш логично да се та врста гламура представља као да је то сасвим нормално. Без обзира што су се организатори потрудили да ово „копаоничко дружење“ домаће елите (уз понеког госта из иностранства),добије и неки назив који обичном свету делује доста озбиљно и уверљиво. Из шешира је извучено име „бизнис форум“, са поднасловом „утицај светске економске кризе на Србију“. А неки од увек „домишљатих“ новинара тај скуп су већ одавно прозвали „српски Давос“.

И поред тога, поставља се питање због чега је потребно да то „копаоничко надмудривање“ траје и по неколико дана? Па и економским лаицима је јасно да је и за скенирање много сложенијих економија од српске потребно далеко мање времена. Није на одмет ни питање због чега је овакав скуп одржан баш на Копаонику? Зар то о чему се разговарало,није и „голим оком“ видљивије у неком Нишу, Крагујевцу, Лесковцу, Бору...Неготину? Ионако је већина тих министара, колико до пре неколико дана јездила и овим нашим друмовима пуним рупа. Могли су тај "самит" да организују и овде. Били би уверљивији гласачима и можда зарадили који проценат више. Но, сигуран сам да ће грађани поменутих и иних српских градова узети учешће у овом елитном скупу. Када се буду плаћали рачуни! Јер, све има своју цену. Али, због чега жалити?

Зар није вредно платити информацију коју су нам, са „крова Србије“, упутили наши елитни министри - "да је ситуација јако озбиљна и да треба још мало да стегнемо каишеве"? Ако ни због чега другог а оно да нам не спадну панталоне, што може бити јако незгодно, али и веома ризично. Салве аплауза „широких народних маса“, изазвао је и податак да неки економисти још нису одустали од генијалне идеје да се мањак у државној каси може надоместити повећањем ПДВ и осталих пореза, како би, у некој будућности могло да се размишља о повећању плата и пензија.

И управо ту лежи одговор на питање, због чега су се наши премудри и предобри политичари, попели баш на Копаоник како би нам то саопштили.

„Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом“, написао је давно Његош у „Горском вијенцу“.

Надам се да су наши политичари "видели" и нешто више од тога, пошто Копаоник није обично брдо !

Т И Ш И Н А

Т и ш и н а. 
Али и буквално,тишина. И не могу рећи да не годи мојим ушима. Напротив! Јер, данима се већ осећам као да сам на неком великом концерту рок музике (коју иначе радо слушам), за који сам, при куповини карте, погрешно проценио близину разгласа. Па ми све одзвања у ушима. Или као, након дуге вожње возом. Када клопарање локомотиве, још дуго и након силаска из воза, "остане" у ушима. Упркос чињеници да су су ми претходни дани пријали. Јер, припадам оној, чини ми се, малпбројној, групи људи којој политика није "одвратна". Групи која, чак и свесно, себе "малтретира" политиком и више но што је то неопходно. Али, ја то доживљавам као сопствену одлуку да се не удаљавам, већ приближавам, политичким догађањима. Да покушам да схватим саму суштину и све начине деловања, а не да кажем оно чувено: "...мене политика не интересује...". Ма, наравно, да ме интересује! Јер сам ја, као гласач, на мети управо те политике. Дакле, ако интересујем ја њу (политику), мора да интересује и она мене. Без обзира, што припадам оној групи људи, којима ППМ (политички предизборни маркетинг) не значи готово ништа. Пошто сам себе као политичко биће, већ доста давно, профилисао. Данас реагујем само на нијансе!

Ипак, као и са добрим јелима,добрим винима...човек након неког времена пожели и нешто друго. То је у људској природи. Зато и констатујем да је ова тишина рај за сва чула, понајвише за уши. И без обзира што у неким државама она не постоји, мислим да је тишина пред тако важан догађај, какви су, претпостављам ови локални избори у Неготину, веома значајна. Да се сви одморимо од свега. Ми од "њих" и они од "нас". Мада, колико могу да приметим, партијске активности и даље трају. Дакле, тачно је да се не чује ништа, али се види много. И свашта! Но надам се да, данас, скоро, десет година,од последњих великих промена у овој држави, грађани Неготина могу боље и даље да виде. Да могу да препознају шта је то што њима може да донесе промене, од којих ће им бити боље. Макар то био и лични интерес. Јер, најобичнија је демагогија да се људи политиком баве без личног интереса. Мој (политички) став (ако је то некоме уоште и битно) је да "општи интерес", сам за себе, не постоји и да је то најобичније бацање прашине у очи. Постоје само лични интереси! А шта нудим као доказ своје теорије? Једноставно, полазим од претпоставке да је лични интерес сваког човека да му буде боље. Дакле, ако је то тако, онда је тај такозвани "општи интерес" сачињем од мноштва појединачних, личних, интереса. Од којих ће свима, или већини, бити боље. А тај лични интерес грађани могу да искажу, само и једино, ако у време избора буду на свом бирачком месту. И једноставно, без напора, са хемијском оловком у руци (обична се брише), дају свој мали допринос демократији. Тек толико да, након ових избора, не морају да траже кривца, уколико им нешто не буде потаман. Да ли треба подсетити да и тај чин треба обавити у тишини? Достојанствено. И поред тога што тај мали потез хемијском оловком има велико значење. Можда чак истоветно као настанак живота. Дакле, та хемијска оловка (коју сам ја пре десетак година, радећи једну кампању за излазак на изборе, назвао "оловка живота") има велику моћ, уколико будемо то на време схватили. Дозволимо јој да обави свој задатак. Тихо и достојанствено! Без обзира што смо ми, на овим просторима, настанак живота научили да обележавамо бучно, уз пуцање и музику. Време је да схватимо да се многе велике ствари могу обавити и у тишини.