четвртак, 29. април 2010.

NO NAME


Претпостављам да ћу многе збунити већ самим насловом, који је исписан латинично, па још и на енглеском језику, који ми није јача страна.
Али, да не буде забуне. Немам ја ништа против латиничног писма, нити против оних којима је то (једини) начин изражавања у писаној форми. Међутим, ја држим до тога да је ћирилица (не онај плагијат на телевизији која се зове као и онај ветар што много з....... Београђане), званично писмо, којим, сасвим солидно, може да се споразумевa поприличан број грађана ове државе. Они који живе тамо негде, у ближем или даљем свету, већ су и сами схватили да им и није нека фајда од ћириличног писма.
Но, да се вратим на почетак. Да не заборавим од чега сам кренуо.
А кренуо сам са објашњењем наслова, који би на овом језику (који је некима и матерњи), требало да значи без имена, или безимени.
А локалну јавност, ових дана, управо опседа један такав, безимени.
Безимени, који се појавио на конститутивној седници локалног парламента, за сада је само број. Али број који у збиру са још некима даје број тридесет и један. А то уноси забуну у редове владајућих, али још и више у редове "невладајућих" странака. Ко је тај један, који је из збира 7 + 8, прешао у збир (12 + 9 + 2) + 3 + 4 и тако нарушио тешко успостављену равнотежу "наших" и "њихових" ?
На то питање, за сада, нема одговора. А можда одговор није ни потребан, јер, бити безимен може да буде стил, начин живота. Живот у тренду!
Када сам, пре нешто више од месец дана, писао текст под називом Косово, нисам ни слутио да ћу тако брзо добити потврду свог промишљања.
Наиме, према садашњим најавама, Србија би (баш као и Косово), на предстојећем регионалном скупу у Сарајеву (другог јуна ове године), била заступљена као "безимена" држава. Односно, на скупу би била исписана имена оних који ће заступати нашу државу, али не и њено име. Таква формула би била примењена и на Косово. Оно што, за сада, нико још није саопштио је да ли ће такво решење бити примењено и на остале државе из региона које буду учествовале на самиту у Сарајеву.
Јер, ако буде тако, онда ћемо тај скуп упамтити као скуп безимених држава, а ако само Србија и Косово буду "безимени" онда ће те две делегације, ипак, бити једна и то "безимена делегација".
Треба се подсетити да је Србија такво решење већ одбила када је требало да учествује на скупу регионалних држава који је у марту одржан у Словенији, на Брду код Крања. По свему судећи, како сам тада и претпоставио, у "приближавању Европској унији", појавила су се и нека нова брда. А сва је прилика да ћемо, ускоро, постати и прави планинари.
Иначе, у том развијеном и цивилизованом свету, већ дуго постоји појам "безимени". И он је, у великој мери, заступљен код производа широке потрошње. Тамо можете осим "маркираних" , или "брендираних" ствари на рафовима продавница пронаћи, раме уз раме, и такозване "нефирмиране" производе, или производе без имена (no name). Занимљиво је да ти и такви производи који "немају име" могу да буду слични или потпуно исти по квалитету са оним који "имају име", али се продају по знатно нижој цени. Јер "немају име". No name.

понедељак, 19. април 2010.

БЕОГРАДИЗАЦИЈА


Све чешће се, чак и у самом Београду, помиње Београдизација. И то не у позитивном смислу. Или, бар тако изгледа, на први поглед.
Уосталом, најављено формирање Уније Г17 плус и регионалних и локалних странака говори у прилог томе. О томе говори и наступ Вука Драшковића на предизборној конвенцији у Аранђеловцу. Скиде он тамо оног јадника, малтене до голе коже, е неби ли показао шта је то Београдизација. Дакле, скину ти све, па онада уцењују да гласаш за њих. А кад гласаш, врате ти оно што су ти узели. Ако будеш добар.
Ма не треба нама то нико да показује. Знамо ми добро шта је то свеприсутна и никад прекинута Београдизација.
Но, неко ће рећи да би требало да будем задовољан што је, коначно, и ова „моја тема“ дошла на ред. Ето, као, дочеках и својих пет минута, пошто и други говоре о мојој омиљеној теми. Али, није баш тако. Има ту нешто... Све ми се чини да неко, поново, жели да покупи наш кајмак. Односно, ово мало што нам је још остало.
Никако ми не „иде у главу“ да о Београдизацији, говоре (опет) они који су дубоко и дебело заваљени у „београдске фотеље“. И управо због тога, немам баш много поверења у то што причају. Поготову што се само прича. И нећу имати поверења све док не видим конкретне резултате. И то не било какве. Јер, све то се може претворити и у сопствену супротност. Па уместо једног Београда добијемо неколико малих Београда. Или, уместо једног паше, добијемо и пашу и субашу.
У сваком случају, до неких квалитетних промена, биће пуно чекања.
О томе говоре и ове наше локалне муке о стварању будуће владајуће коалиције. Зелено светло за њено формирање морало је да се упали у Беграду. Или нема коалиције. И то је прави пример Београдизације. И то управо у време када сви причају о децентрализацији Србије. И слике будућих одборника морале су да стигну из Београда.
А да не говоримо о нечем другом.
Дакле, тамо нам кроје судбину. Тамо одлучују о нашим неасвалтираним улицама, о рупама на путевима у које упадају точкови наших прастарих аутомобила, о нашим пустим бившим фирмама, о нашим продавницама које све више личе на сеоске (док нас са реклама телевизије коју морамо да плаћамо обавештавају о разним акцијама и појефтињењима која важе само за Београђане)... о нашим животима.
А ми упорно и тврдоглаво остајемо и опстајемо у Србији ван Београда.