Д У Г М Е

Немам намеру да се, под старе дане, бавим светом моде, у којој је, у различитим варијантима и облицима, дугме готово увек, имало значајну улогу. Али, прича о дугмету може да буде занимљива, чак и ако се не помене мода. Из простог разлога што тај предмет, дугме (пуце, гумб, button, или тастер) има широку примену. Почевши од тог поменутог модног детаља, па, далеко било до неког од тастера који су у рукама оних који, у одређеном тренутку и под одређеним околностима, могу да направе пакао на овој нашој планети. Као да није довољно што то исто, уз нашу помоћ, може да нам уради мајка природа.

Управо због тога, желим, најпре себе, а онда и друге да подсетим на значај дугмета. Дугмета, које је, у својој белој, односно, Бијелој варијанти постало основ и темељ рок музике на овим просторима, који, на велику жалост, све више и све дубље тону у мрак најгорих музичких творевина које неки зову и уметношћу. Наравно, не желим да тврдим да је рок музика под овим нашим небом, баш увек, била прогресивна, али имала је у себи то нешто што је "мирисало" на хватање корака са напредним светом.

Зато ми се и чини да смо, губећи тај "корак са светом" остали негде на маргини, покушавајући да себе представимо да смо још "у трци", мада, реално гледајући ми још увек са сигурношћу не можемо да дефинишемо да ли и у којој то трци учествујемо. Односно, да ли идемо напред, или назад. Што би многи рекли, помешали смо правац и смер. Јер, није довољно да имамо одговарајући правац, ако смо побркали смер.

Док наша актуелна власт прежвакава причу о томе да нам је циљ (смер) Европска Унија и да ће се тај наш улазак догодити јако брзо, јасно је, чак и највећим поборницима "европеизације", да тај дан и није тако близу. Јер, ка том циљу, по свему судећи, морамо да решимо, најмање, два проблема, односно, да пре свега, себи одговоримо на два питања. Да ли ћемо бити војно "неутрални", за какве се, званично, представљамо по белом свету, или ће НАТО чизма, ипак, морати да згази и ову обичну, након што је већ згазила "Свету Српску Земљу"?

Друго питање односи се на наш став о већ поменутој "Светој Српској Земљи". Односно, да дамо јасан и недвосмислен одговор на питање да ли је "Света Српска Земља" део Србије, или наш сусед (комшија), упркос податку да то није "услов за улазак у ЕУ"?

Управо у том грму лежи и ово "дугме" (пуце, гумб, button, или тастер) о коме је реч.

Дакле, не можемо се заносити да смо неки важан фактор без кога овај свет не може, већ треба да схватимо да смо једно од дугмади на нечијем оделу, униформи... (како ко већ жели да схвати). А јасно је свима да се без једног од тих дугмади може, али је лепше и функционалније да сва буду на броју. А оно што је за нас јако битно, морамо да одредимо где би (на чијем оделу, униформи), желели да будемо. Јер то није свеједно!

Партије које тренутно творе власт у земљи Србији, имају јасан и недвосмислен став да се по том питању уопште не слажу. И то је нешто. Бар знамо на чему смо.

За разлику од њих, оне странке које тврде да су опозиција, а које предводе "радикали без беџа", имају такође јасан став да је нама место на оделу (униформи) браће Руса и браће Кинеза. Помињу они и Европску Унију, али, колико ми се чини, тек да задовоље оне њихове присталице којима је, ипак, мало ближа Европа.

Морам да признам да је тај став далеко поштенији. Ако изузмемо ону поприлично извештачену причу о Европској Унији. Јер, народу треба рећи шта може да очекује. Да не буде после "нисте нам рекли". Дакле, обећали смо вам "исток" и добили сте исток!

Ветар у њихова једра, дунуо је ових дана (а одакле би другде?), управо са истока. Од мајчице Русије. Која је у малену Србију послала једног од своја два "највећа" сина.

Владимира Владимировича Путина. И без обзира што је Путин, "по рангу", дошао у посету свом колеги Цветковићу, и из авиона је било јасно "ко коси а ко воду носи". Јер, са Цветковићем је био на фудбалској утакмици а са Тадићем је провео, скоро, два сата у разговору "у четири ока".

Е сад, како то доликује чаршији каква је и београдска, пошто није било довољно правих информација о томе који је стварни разлог Путиновог доласка у Србију (ако нисмо били само успутна станица на повратку из Словеније?), кренуле су оне друге приче.

Тако се и пронела вест о томе да нам наш "баћушка" доноси "економски пакет" у вредности од 10 милијарди евра. Али, да ћемо све то добити уколико се држимо подаље од НАТО савеза. Уједно, за такву оданост Русији, добићемо и подршку на нашем праведном путу у борбу за "Свету Српску Земљу". Руку на срце, изгледа да су многи у то и поверовали. Упркос ноторној чињеници да ми не представљамо проблем у ширењу НАТО према Русији, јер су им они, захваљујући нашим комшијама, већ дошли у двориште. Осим тога, мајчица Русија и сама има неупоредиво чвршћу и дубљу сарадњу са НАТО, него што ће то Србија, по свему судећи, икада имати. Тако да се заиста, без обзира како то звучало, поставља питање шта је тражио Путин?

Можда ћемо одговор на ово питање добити када се председник Тадић врати из Европске Уније. У коју је, како је (вероватно случајно) испало, отишао да "пренесе" Путинове поруке. Или да се "правда" Европској Унији да нисмо "скренули са правога пута".

У сваком случају, нашим лутањима између истока и запада не назире се крај. А самим тим и одлука о веома важном питању на чијем оделу (или униформи), ћемо бити једно од дугмади. Осим тога, морамо да се договоримо и о томе да није од мањег значаја ни питање да ли ће то "наше" дугме, на том и том оделу (униформи) бити чврсто пришивено, или ће, онако висити, као да ће се сваког часа откинути.

Као и о томе где ће то наше дугме бити зашивено. Јер, не би баш било добро да буде оно које се ставља у зони гркљана, пошто ту, веома често, може да дави и да изазива непријатности ономе ко је његов имаоц (да не кажем власник). Али, није добро да будемо ни много ниско, тамо негде око "оног" органа.

ПРОФЕСИЈА : М И Н И С Т А Р

Претпостављам да наша нова-стара Влада има пуне руке посла. А надам се да су се и министри "призвали памети" од када је Цветковић лупио шаком о сто и без министарског хлеба оставио Динкића, али и још неке. Вероватно сада свако од њих даје свој максимум, не гледајући на радно време.

Јер, по сопственом  признању, ова Влада, треба у што краћем року остварити зацртаних Десет економских мера (што ме неодољиво подсећа на Дест Божијих заповести) :

1.Снабдевеност основним животним намирницима по прихватљивим ценама за све грађане (ту се сад поставља неколико кључних, а макар пет питања : шта су то основне животне намирнице, шта су то прихватљиве цене, да ли те прихватљиве цене треба да буду исте у Београду, као и у Србији ван Београда, ко то дефинише и да ли ће Влада у ове сврхе формирати неку нову Агенцију?);

2.Повећање запослености кроз нове облике подстицаја за отварање нових радних места (ако су то они подстицаји од две до 10.000 евра, грађани би да им се то да на руке); 

3.Даље смањење јавне потрошње и фискалног дефицита (све ми се чини да им ни до сада нико није бранио да смање јавну потрошњу и фискални дефицит - све је у њиховим рукама);

4.Системска подршка сектору малих и средњих предузећа и иновативним делатностима (многи се питају како ће се третирати иновативне делатности, уколико се оне одвијају у оквиру малих и средњих предузећа?);

5.Подршка извозу кроз оснивање Развојне банке и ефикаснијег механизма гаранција за извозне послове (ако уопште има шта да се извезе);

6.Привлачење нових инвестиција кроз унапређење пословног амбијента и равномерни регионални развој (треба подсетити да је претходни покушај "равномернијег развоја" између Ваљева и Зајечара довео је до кризе Владе)

7.Реформа јавних предузећа - укидање монопола, увођење професионалног руководства и смањење субвенција (поставља се питање чиме ће се мотивисати "верни" чланови странака, ако не тим "партијским пленом"?);

8.Ефикасније управљање великим инфраструктурним пројектима (грађани су били убеђени да је и до сада било тако, судећи према информацијама које су добијали од Јавног сервиса европске Србије);

9.Динамичан раст привредне активности на бази производње размењивих добара (овоме се грађани највише радују, пошто сматрају да је та "размена добара" највиши развојни стадијум савремене економије);

10.Већа улагања у пољопривредну производњу (коначно су своју сатисфакцију добили они који су одавно тврдили да је ово аграрна земља, али да је пољопривредно земљиште упарложено јер нема ко да га обрађује нити да производи зелену салату, од када је Богољуб Карић киднуо из Србије).

Но и без тих "Божијих заповести", Влада је пренатрпана обавезама. Од припреме многобројних закона који треба да нас приближе Европској Унији, одговарања истој на свакојака питања (и они баш питају свашта!), избегавања одговора на конкретно питање напредњака да ли ће и када бити расписани избори, заобилажења (у великом луку) којекаквих пискарала који себе називају новинарима (и ескивирања одговора на свако питање, уколико до тог нежељеног сусрета, ипак, дође), коначног обрачуна са просветарима и другима који ће се тек сетити да су им плате мале. И последње, али не и на последњем месту - треба сачувати и фотеље. Тешко, да теже не може бити! Поготову што се наши министри уопште нису припремали за такве животне изазове.

Зато, упркос оптерећењу, које ова Влада има, усуђујем се да им предложим да  у наш образовни систем (сада када је просвета и наука обједињена, мислим да ће бити много лакше), законом, уведу и професију министар. Али да образовање крене још од забавишта. Закон треба да предвиди могућност да чим родитељи упишу своју децу у ову предшколску установу, одмах могу и да се изјасне за које министарство њихово дете има афинитета. Нешто слично ономе кад их уписују у музичку школу. Тако да, понекад, те будуће министре, треба уписивати и мимо њихове воље, јер они тада и не могу бити свесни за шта су обдарени и шта је за њих најбоље. Наравно, ту би се нашло посла и за једну регулаторну Агенцију која би усмеравала родитеље на она министарства која су перспективнија, или за која није "велика гужва". Ако се томе дода и обавеза за образовањем кадрова као што су заменици и помоћници, могло би то да прерасте и у неку Национални институцију од највишег значаја. Са друге стране, то би свима олакшало посао. Након двадесетак година и завршетка студија, тим и таквим образованим кадровима, остало би само да се определе за странку којој би се ставили на располагање. Уколико током школовања нису били "заврбовани". Евентуално, уколико би то законом било предвиђено, образовање будућих министара (помоћника, заменика), могло би да траје и краће. Или да, у зависности од потреба,  школовање појединих министара подразумева само средњошколско образовање, уз адекватне партијске курсеве  и одређену проверу радног искуства. Мислим да би тиме све странке биле на добитку, јер би могле да на "тржишту министара" одаберу оне који тој партији највише одговарају. У складу са тим да ли одређени "школовани министар" више нагиње грађанској или националној опцији.
Подразумева се да би будући министри (помоћници, заменици), током школовања, осим знања, стекли и вештине за одбрану од свих недаћа, укључујући и одбрану сопствене фотеље. Јасно је да би таква "школа  за министре" била лоцирана у Београду, јер не верујем да би Србија ван Београда била у стању да одговори тако великом и значајном "друштвеном задатку". Школовање у тој и таквој "школи за министре", подразумева се, било би бесплатно, пошто се они не би школовали себе ради, већ за добробит и просперитет државе. Зато би и било нормално да од малих ногу буду на "државном трошку", јер би кад постану министри(помоћници, заменици), били у прилици да то што је у њих уложено, врате својој држави и народу, којима би знањем и способношћу обезбедили просперитет.

Својим боравком у Београду, "од рођења", могли би себе да сматрају Београђанима, тако да би на Србију ван Београда "гледали" без фаворизације појединих региона, пошто би они били нека врста апатрида. То би у сваком случају било много боље решење, јер у садашњој Влади, од укупно 21. члана (укључујући и премијера), њих деветоро је рођено у Београду, а 12. у Србији ван Београда (и шире), али се сви они понашају као да су рођени на Теразијама.

Током школовања, у едукацију будућих министарских кадрова, било би укључено и савладавање оних страних језика који су им потребни. Тако да не би владало ово садашње "шаренило" у коме није јасно (према званичном Владином сајту) да ли неко од министара говори и колико страних језика и да ли то ради "течно", добро, или се "сналази". Тако, на пример,  Мирко Цветковић, председник Владе и министар финансија, говори енглески језик, Ивица Дачић,заменик председника Владе и министар унутрашњих послова, говори енглески и руски, а Божидар Ђелић, потпредседник Владе, "течно говори" француски, енглески, руски, пољски и немачки језик. За Јована Кркобабића, и Верицу Калановић,  који су потпредседници Владе, као и Душана Петровића, министра пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, Милутина Мркоњића, министра за инфраструктуру и енергетику, Зорана Станковића,  министра здравља, Предрага Марковића, министра културе, информисања и информационог друштва и Сулејмана Угљанина, министра без портфеља, на сајту Владе Србије, нема података да ли осим српског (или бошњачког), говоре још неки језик.

Са друге стране, за Драгана Шутановца, министра одбране, Небојшу Ћирића, министра економије и регионалног развоја, Милана Марковића, министра за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу и Срђана Срећковића, министра вера и дијаспоре, наводи се да говоре енглески језик.

Министар иностраних послова, Вук Јеремић, и Снежана Маловић, министарка правде, говоре енглески и немачки језик,  Жарко Обрадовић, говори енглески и "служи се" француским, Снежана Самарџић-Марковић, министарка омладине и спорта, говори енглески и норвешки, а има "пасивно знање" руског. Са руским се "служи" и Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, али говори и енглески, док Оливер Дулић,  министар животне средине, рударства и просторног планирања, такође говори енглески а "служи се" немачким, мађарским и норвешким, док се Горан Богдановић, "служи" и руским и енглеским.
Са министарским кадровима, образованим на предложени начин, свака Влада, формирана од странке или коалиција које би победиле на изборима, била би компактнија и хомогенија. А мислим да би се тада избегли напади на Владу из редова странака или коалиција које нису на власти, пошто би све странке своје министре школовале на исти начин. Што значи да би сви министри имали исти степен образовања, знање страних језика и научене вештене. На тај начин би странке могле потпуно релаксирано и без грча да учествују на изборима, показујући народу своје праве вредности, а након победе, Владу би могли, на пример, да састављају тако што би се организовао кастинг, као за избор "нових лица", или глумаца за неки филм.

М А Р Т

Податак да се у овој држави "производи" више историје него у читавој Европској унији, вероватно, није нека новина. Као и већ много пута изречена тврдња да је количина те "новопроизведене" историје у обрнутој сразмери са "новопроизведеном" географијом ове државе.

А кад смо већ код чињеница, треба констатовати и да један огроман и веома важан део те историје има везе са месецом мартом. Мада тога има у свим раздобљима постојања ове наше државе (не потенцирајући да ли су то били периоди њене самосталности, или време када је она била саставни део неких других држава), задржао бих се само на део ове "новије" историје ( мислећи на догађаје који су се збили у ХХ и овом "парчету" ХХI века).

Тако су 27. марта 1941. године (са чувеним паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб") одржане демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут).

Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово ( ми додајемо и оно "Метохија", а они се љуте).

У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, ушли смо у још један рат који смо водили против "пола света". Борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ", који је у том трагичном позоришном комаду добио улогу  "оних доле", а коју су нам, руку на срце, често додељивали (вероватно због тога што нисмо никако могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.
Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово и Метохију, да би, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.

Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године.

(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", најновији преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, ове, 2011. године).

Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".

Међутим, користили смо ми месец март и да, у великој мери, и сами себи радимо о глави. Или, прецизније речено, да једни другима "радимо о глави".

Као што је било и Деветог марта 1991. године. Дан који исписујем великим словом, јер он то заслужује. И двадест година касније. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни.

У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто.
И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, не би било ни оног Петог октобра. Али да због тог Деветог марта, можда, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.

Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Вук, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти,јер се "одржава на апаратима"), док су Зорана успели да убију.

И поред поприличних и честих несугласица које су постојале између ова два великана наше политичке сцене, а које су се односиле и на различите политичке ставове и мишљења, много је тога што их је спајало и по чему су били особени и јединствени. На жалост свих нас, а и ове јадне државе, чини ми се да ни један ни други нису били схваћени управо од оних за које су полагали толике жртве.

Јер, истини за вољу, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене. Савеликим закашњењем!
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Детаљнијом анализом (за коју никад нема довољно времена), могло би се пронаћи безброј чињеница које, као мозаик, везују ова два последња марта и употпуњују једну заједничку слику историје Србије. Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака.

А заборавља се у то сам сигуран! А има и оних који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Зато и подсећам да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.