ЂАВОЉА ВАРОШ

Улаз у туристички комплекс
Ђавоља варош (фото: Ж. Р. Драгишић)

Ђавоља варош је смештена на обронцима планине Радан, на надморској висини од 660 до 700 метара (десни, виши, видиковац у оквиру туристичког комплекса, налази се на 900 метара), а удаљена је око 98 километара југозападно од Ниша и 27 километара југоисточно од Куршумлије. Овај јединствени споменик природе чине два феномена: скуп земљаних фигура са каменим капама, као и два извора јако киселе, високо минерализоване воде. Поред тога, у комплексу Ђавоља варош могу се видети и окна саских рудника из 13. века, као и реконструисана црква Свете Петке, из истог периода. Ђавоља варош је стављена под заштиту државе1959. године, а 36 година касније, проглашена је за споменик природе, чиме се нашла на листи природних добара од изузетног значаја.

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско), ставила је 2009. године, Ђавољу варош на своју потенцијалну листу значајних природних знаменитости. Тада је, у овој категорији,  као један од 77 кандидата за седам светских чуда природе, била најбоље пласирани европски кандидат, а у трци за ову престижну титулу остала је све до последњег гласања, које је завршено у лето 2010. године. 

Ђавоља варош је сврстана у седам српских чуда природе (међу којима су и Дрина са врелом, Кањон Увца, Национални парк Тара, Ђердапска клисура, Вратњанске капије и Фрушка гора).

Земљане куле, на чијим врховима се налазе камене капе, по којима је позната Ђавоља варош, високе су од два до 15 метара, а широке од пола до три метра. Фигуре, којих укупно има 202. природа је јако дуго стварала, а смештене су у две јаруге - Ђавоља и Паклена - подељене вододелницом. 

Осим земљаних кула, комплекс Ђавоља варош је познат и по два извора изузетно киселе воде (извор Ђавоља вода у Ђавољој јарузи је хладан и екстремно кисео - рН 1,5 - са високом минерализацијом, док је руги извор, Црвено врело, са нижом минерализацијом и рН 3,5). 

Овакве воде су веома ретке у свету, и сматрају се веома лековитим, због чега се користе у бањском лечењу, мада научници упозоравају да воду са извора Ђавоља вода не треба пити, јер није довољно испитана.

Комплекс Ђавоља варош јединствен је геоморфолошки  феномен у Србији, али и веома редак у свету. У Европи, оваквих појава има у Алпима, док у Америци постоји "Башта богова". 

Међутим, у односу на те европске и америчке, куле Ђавоље вароши су знатно веће и постојаније, због чега  је ово најпознатији природни споменик те врсте у Европи.

Земљане куле у Ђавољој вароши
(фото: Ж. Р. Драгишић)

Настанак земљаних кула у Ђавољој вароши резултат је специфичног ерозивног процеса (деловање кишнице на земљину површину) који траје вековима, током којих оне настају, расту, мењају се, нестају и поново се стварају. На овој локацији земљину површину чини веома чврст али растресит материјал, спирање песка и шљунка испод мањих или већих камених блокова настају фигуре у облику кула или пирамида. 

За разлику од овог научног, постоје и многе легенде о настанку Ђавоље вароши.

Према једној, фигуре представљају окамењене ђаволе које су надмудрили ђаци у опклади, док према другој оне такође представљају ђаволе, али којих су се људи ослободили преноћивши једну ноћ поред црквишта Свете Петке, у непосредној близини земљаних фигура.

Ипак, најраспрострањенија је трећа легенда, према којој су, овде, живели скромни, мирни и вери привржени становници, што је сметало ђаволу који им је припремио "ђавољу воду", са намером да поремети ту идиличну слику. Пошто су пили "ђавољу воду", мештани су одлучили да венчају брата и сестру. Ђавољи план је покушала да спречи вила која, према легенди, и данас штити овај крај. Међутим, она није успела да "уразуми" сватове, који су већ кренули ка цркви где је требало да се обави венчање. Зато се вила обратила Богу, да учини нешто и спречи овај неразуман чин. Услишивши њену молбу, Бог је "спојио небо са земљом, и уз помоћ јаког и хладног ветра, окаменио сватове и младенце". 

Било како било, Ђавоља варош, без сумње, представља изузетан туристички потенцијал, не само општине Куршумлија, већ и читаве Топлице и Србије. У то се уверио и писац ових редова, пошто је посета туриста била изузетно велика чак и једног "сасвим обичног, радног, дана", када је температура достизала 37 степени.

Овај туристички комплекс, Уредбом Владе Србије, 1995. године, дат је на старање Акционарском друштву "Планинка" са седиштем у Куршумлији, у чијем су саставу и фабрика за паковање Пролом воде, као и Специјална болница за рехабилитацију Пролом Бања, са два центра: у Луковској и Пролом Бањи. 

По мом скромном мишљењу, управо ова фирма, која је у већинском власништву (95 процената) малих акционара, који су, у великој мери, и радици запослени у неком од делова ове компаније, као добар пример успешне приватизације, показује како се газдује изузетним здравственим и туристичким потенцијалом, који је темељ развоја читавог краја.

Љубазност и услуга на високом професионалном нивоу, карактеристика је запослених у свим деловима компаније "Планинка", у чему није изузетак ни споменик природе Ђавоља варош. У то сам, као један од посетилаца могао да се уверим, почевши од улазне капије и билетарнице, до врхунске услуге (уз више него приступачне цене!) у етно ресторану, који је саставни део туристичког комплкса Ђавоља варош.

Међутим, изгледа да се, у држави Србији, представници актуелне (као и претходних) власти само декларативно изјашљавају да је туризам једна од покретачких области развоја земље. Имајући у виду аксиом да је туризам неодвојиво повезан са саобраћајем, па самим тим и са добром путном инфраструктуром. Као и да је очигледно да туристи (још увек) не могу до одређених дестинација да долете "на крилима змаја", већ на точковима аутомобила или аутобуса, који би и након посете оваквим местима, требало да буду у исправном стању. На то, свакако, не могу да утичу радници "Планинке", већ надлежна министарства и Влада Србије. Којима је, како изгледа, важније да праве пут до Тиране (наравно, може и то, али кад свако село у Србији добије нормалан, асфалтни, пут), него да југ Србије (па и туристичке бисере у које убрајам и Ђавољу варош!), повеже са осталим деловима државе а самим тим и са светом.

За оне који нису били у прилици, треба рећи да се до Ђавоље вароши стиже саобраћајницом, која је, према Уредби о категоризацији државних путева, декларисана као "државни пут првог В (Бе) реда, број 35", а који полази са граничног прелаза "Ђердап" (код Кладова), а преко Зајечара и Књажевца иде до Ниша и даље, преко Приштине и Призрена до границе са Албанијом. Без обзира што квалитет овог пута (по мом лаичком мишљењу) не одговара наведеној категоризацији, они   који се упуте према Ђавољој вароши треба да имају у виду да, када се са њега скрене према овом туристичком комплексу (иза места Рача), наилазе на много лошији (мада, још увек) асфалтни пут. А да је најгора деоница веома уског пута (са подигнутим асфалтом и рупама) неколико километара пред улаза у туристички комплекс Ђавоља варош. Посебна је прича што потенцијални туристи више путоказа за Ђавољу варош могу да виде у околини Ниша, него када се крене од Прокупља и Куршумлије, према овој туристичкој локацији.

За оне који се први пут крећу овом саобраћајницом која је (да подсетим), "првог В (Б) реда",  то може да значи само примену добро опробаног правила: "карту читај и сељака питај". Што баш и није примерено 21. веку, а није увек ни делотворно, будући да некада можете да возите и километрима а да и не наиђете на неког ко вам може послужити као "путоказ".

Због свега тога, стичем утисак да би многи који (сасвим неоправдано) одлучују о судбини овог народа и државе, лакнуло кад би могли да, туристичке дестинације каква је Ђавоља варош, преселе у Београд (негде око Теразија). Што, на сву срећу (осим виртуелно), није могуће. 

Па им остаје да, много чешће него до сада, "баце поглед" и преко Бубањ потока, јер је очигледно да се тамо, у Србији ван Београда, налази све оно што је највредније у држави Србији и што доноси профит и онима који се, искључиво, возе службеним аутомобилима, по добрим, асфалтним, путевима, грађеним новцем управо оних који су "невидљиви" онима са северне стране најпознатијег београдског потока.

Више фотографија из Ђавоље вароши