 |
| Фото : Јужне вести (Љ.М.) |
Таквима, одмах, желим да скренем пажљу да ово није (још један) текст о серији Радоша Бајућа, како би се (на први поглед) закључило из наслова. Учинило ми се да би управо ова стилска фигура (ових дана је то, изгледа, популарно), одговарала тексту који следи, мада нисам сасвим сигуран да ли је, у овом мом случају, метафора, или, ових дана многопомињана хипербола.
Но, кад већ помињем познати серијал чија је (ко зна која) реприза у току, надам се да је многобројним критичарима ове серије (напокон) јасно да је у питању сасвим солидан играни телевизијски програм, од кога ће, године које долазе, начинити прави домаћи класик. А разлог због којег је ова серија била (и још је) критикована од дела јавности видим у чињеници да њени опоненти нису имали праве параметре за поређење са њом.
Ако ни због чега другог, аутору ове телевизијске серије, Радошу Бајићу, треба одати признање за сјајну употребу стилске фигуре у њеном називу. Јер је она (стилска фигура), било да је неко доживљава као метафору или хиперболу, одраз стања ствари у овој држави већ неколико деценија. А оно што је поражавајуће је чињеница да се, ни у будућности, ништа неће мењати.
То произилази из онога што нам политичке гарнитуре (више оне на власти, него опозиционе) сервирају као "велике и значајне теме", а у које се овај народ уплиће као "пиле у кучину", јер су му и ове "мале", свакодневне, већ довољан камен око врата.
Ипак, неправедно је да "заслуге" за те велике теме припадну комплетној власти ове ове државе, пошто је сасвим јасно да оне долазе из само једног центра, или, боље речено од једног човека, коме је, како изгледа, небитно да ли је премијер или председник. Пошто су све теме његове. Тако је актуелни председник Србије, најпре, на светлост дана, понудио тему под радним насловом"Унутрашњи дијалог о Косову (и Метохији)", а убрзо и "Декларацију о опстанку српске нације". Што се тиче прве теме, а судећи по реакцијама многих јавних и политичких личности које нису "под директним утицајем председника Србије", јасно је да ће, у Вучићевој глави, замишљени "дијалог о Косову" бити, најблаже речено, тешко остварљив. Поготову што многи сматрају да је након најновијих догађаја у вези са формирањем Владе Косова, на чијем је челу Рамуш Харадинај, чему је директну подршку дала "Српска листа", или прецизније речено Српска напредна странка, односно лично Вучић, тај дијалог потпуно непотребан.
Упркос чињеници што о Косову (и Метохији) имам јасан став који није "од јуче", претпостављам да нисам једини који мисли да би "неке друге" политичке гарнитуре, да су, само и помислиле да дају подршку оваквим политичким решењима, морале да "беру кожу на шиљак". Јер не треба занемарити чињеницу да је за Србију, недавно изабрани председник Владе Косова, Рамуш Харадинај, још увек, "бивши вођа терористичке ОВК". И да није тужно, јако смешно би деловало, најновије, посипање пепелом, које је, "у име Србије" извео Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово (и Метохију), брже-боље, пожуривши да саопшти нацији како је Харадинај, још увек, "лице са потернице".
А, како изгледа, "лице са потернице", је јако брзо почело да учи лекције својих коалиционих партнера из Београда, пошто је (мада још није ни загрејао премијерску столицу), већ "преписао прву лекцију" и предложио "свој" "Унутрашњи дијалог о Косову". Без Метохије.
Изгледа да, у јавности, ништа боље није прошла ни друга тема. Наравно, уколико под том "јавношћу" не подразумевамо дежурне телале владајућих елита, којима је "посао" да хвале све оно што се народу упути "са врха", поготову ако је на том врху лично Александар Вучић.
Бар тако сам ја разумео поруке које је о заједничкој Декларацији Србије и Републике Српске о опстанку српске нације, јавности послало троје независних интелектуалаца. Тако историчарка Бранка Прпа сматра да је то "наставак концепта Велике Србије и онога што је као идеја те државе, нажалост, неуспешни пројекат српских елита већ 150 година и то поприлично крвави, са тешким последицама". Новинар Слободан Ступар мисли да се Декларације користи "за унутрашње потребе" и у Србији и у Српској и да јој је циљ да "замајава бираче". Сличног је мишљења и Александар Попов, директор Центра за регионализам, који за Декларацију каже да је "документ за политичку употребу" чији ће век бити кратак, односно, док нека нова тема не заузме њено место.
Оно што је заједничко овим "великим темама", осим што је обе изњедрио председник Србије, је чињеница да о њима нико није консултовао нашу највишу научну и уметничку институцију - Српску академију наука и уметности. Што упућује на, бар, два закључка. Да ово, ипак, нису велике теме, или да председник Србије није "на ти" са најумнијим главама ове државе.
Јер, како је медијима саопштио Владимир Костић, први човек ове институције, унутар Академије није било разговора о Декларацији, а што се тиче "унутрашњег дијалога о Косову (и Метохији), САНУ није добила званичан позив да у њему учествује.
Без жеље да инсистирам на томе да је овај мој избор "тема" оно најзначајније што је обележило лето 2017. године, а могло би да се подведе под онај део стилске фигуре о "бабином чешљању", неправедно би било да у њему нема опозиције, или макар оног дела који себе тако назива. У ту сврху, користим оно што су, ових дана, објављивали медији. Трудећи се да избегнем медије који су "продужена рука" владајућих гарнитура, у оним другим, налазим следеће: "Стевановић спреман за коалицију са СНС", "Шансе за сарадњу опозиције све мање", "Јанковићев Покрет објавио 11 принципа за изборе у Београду", "Чанак напао Јанковића: Политички аматер који ради у корист власти", "Јовановић: Принципи ПСГ неприхватљиви, аутодеструктивни"...
Нажалост, ова прича о "бабином чешљању", има и онај други део стилске фигуре, с почетка текста. Наиме, пре неколико дана, у селу Бублица, код Житног Потока у општини Прокупље, избио је пожар у коме је изгорело петнаестак кућа и помоћних објеката.
Како су јавили медији, ватрогасци су, одмах по позиву кренули из тридесетак километара удаљеног Прокупља и "захваљујући благовременој интервенцији спасени су људски животи и домаће животиње". У овом пожару, изазваном, вероватно, људском непажњом, изгорело је и око 200 хектара борове шуме и ниског растиња, а ватрогасци су саопштили и да су сви објекти који су изгорели "били напуштени и обрасли у суво растиње и коров, због чега се претпоставља да се ватра тако брзо проширила".
Мислим да је крајње време да они, из дела приче о "бабином чешљању", ставе прст на чело, како би покушали да схвате да је велики део Србије ван Београда једна огромна и потенцијална Бублица. А за то је потребно да, макар на тренутак, престану да се чешљају.
То произилази из онога што нам политичке гарнитуре (више оне на власти, него опозиционе) сервирају као "велике и значајне теме", а у које се овај народ уплиће као "пиле у кучину", јер су му и ове "мале", свакодневне, већ довољан камен око врата.
Ипак, неправедно је да "заслуге" за те велике теме припадну комплетној власти ове ове државе, пошто је сасвим јасно да оне долазе из само једног центра, или, боље речено од једног човека, коме је, како изгледа, небитно да ли је премијер или председник. Пошто су све теме његове. Тако је актуелни председник Србије, најпре, на светлост дана, понудио тему под радним насловом"Унутрашњи дијалог о Косову (и Метохији)", а убрзо и "Декларацију о опстанку српске нације". Што се тиче прве теме, а судећи по реакцијама многих јавних и политичких личности које нису "под директним утицајем председника Србије", јасно је да ће, у Вучићевој глави, замишљени "дијалог о Косову" бити, најблаже речено, тешко остварљив. Поготову што многи сматрају да је након најновијих догађаја у вези са формирањем Владе Косова, на чијем је челу Рамуш Харадинај, чему је директну подршку дала "Српска листа", или прецизније речено Српска напредна странка, односно лично Вучић, тај дијалог потпуно непотребан.
Упркос чињеници што о Косову (и Метохији) имам јасан став који није "од јуче", претпостављам да нисам једини који мисли да би "неке друге" политичке гарнитуре, да су, само и помислиле да дају подршку оваквим политичким решењима, морале да "беру кожу на шиљак". Јер не треба занемарити чињеницу да је за Србију, недавно изабрани председник Владе Косова, Рамуш Харадинај, још увек, "бивши вођа терористичке ОВК". И да није тужно, јако смешно би деловало, најновије, посипање пепелом, које је, "у име Србије" извео Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово (и Метохију), брже-боље, пожуривши да саопшти нацији како је Харадинај, још увек, "лице са потернице".
А, како изгледа, "лице са потернице", је јако брзо почело да учи лекције својих коалиционих партнера из Београда, пошто је (мада још није ни загрејао премијерску столицу), већ "преписао прву лекцију" и предложио "свој" "Унутрашњи дијалог о Косову". Без Метохије.
Изгледа да, у јавности, ништа боље није прошла ни друга тема. Наравно, уколико под том "јавношћу" не подразумевамо дежурне телале владајућих елита, којима је "посао" да хвале све оно што се народу упути "са врха", поготову ако је на том врху лично Александар Вучић.
Бар тако сам ја разумео поруке које је о заједничкој Декларацији Србије и Републике Српске о опстанку српске нације, јавности послало троје независних интелектуалаца. Тако историчарка Бранка Прпа сматра да је то "наставак концепта Велике Србије и онога што је као идеја те државе, нажалост, неуспешни пројекат српских елита већ 150 година и то поприлично крвави, са тешким последицама". Новинар Слободан Ступар мисли да се Декларације користи "за унутрашње потребе" и у Србији и у Српској и да јој је циљ да "замајава бираче". Сличног је мишљења и Александар Попов, директор Центра за регионализам, који за Декларацију каже да је "документ за политичку употребу" чији ће век бити кратак, односно, док нека нова тема не заузме њено место.
Оно што је заједничко овим "великим темама", осим што је обе изњедрио председник Србије, је чињеница да о њима нико није консултовао нашу највишу научну и уметничку институцију - Српску академију наука и уметности. Што упућује на, бар, два закључка. Да ово, ипак, нису велике теме, или да председник Србије није "на ти" са најумнијим главама ове државе.
Јер, како је медијима саопштио Владимир Костић, први човек ове институције, унутар Академије није било разговора о Декларацији, а што се тиче "унутрашњег дијалога о Косову (и Метохији), САНУ није добила званичан позив да у њему учествује.
Без жеље да инсистирам на томе да је овај мој избор "тема" оно најзначајније што је обележило лето 2017. године, а могло би да се подведе под онај део стилске фигуре о "бабином чешљању", неправедно би било да у њему нема опозиције, или макар оног дела који себе тако назива. У ту сврху, користим оно што су, ових дана, објављивали медији. Трудећи се да избегнем медије који су "продужена рука" владајућих гарнитура, у оним другим, налазим следеће: "Стевановић спреман за коалицију са СНС", "Шансе за сарадњу опозиције све мање", "Јанковићев Покрет објавио 11 принципа за изборе у Београду", "Чанак напао Јанковића: Политички аматер који ради у корист власти", "Јовановић: Принципи ПСГ неприхватљиви, аутодеструктивни"...
Нажалост, ова прича о "бабином чешљању", има и онај други део стилске фигуре, с почетка текста. Наиме, пре неколико дана, у селу Бублица, код Житног Потока у општини Прокупље, избио је пожар у коме је изгорело петнаестак кућа и помоћних објеката.
Како су јавили медији, ватрогасци су, одмах по позиву кренули из тридесетак километара удаљеног Прокупља и "захваљујући благовременој интервенцији спасени су људски животи и домаће животиње". У овом пожару, изазваном, вероватно, људском непажњом, изгорело је и око 200 хектара борове шуме и ниског растиња, а ватрогасци су саопштили и да су сви објекти који су изгорели "били напуштени и обрасли у суво растиње и коров, због чега се претпоставља да се ватра тако брзо проширила".
Мислим да је крајње време да они, из дела приче о "бабином чешљању", ставе прст на чело, како би покушали да схвате да је велики део Србије ван Београда једна огромна и потенцијална Бублица. А за то је потребно да, макар на тренутак, престану да се чешљају.
Нема коментара:
Постави коментар