Али и буквално,тишина. И не могу рећи да не годи мојим ушима. Напротив! Јер, данима се већ осећам као да сам на неком великом концерту рок музике (коју иначе радо слушам), за који сам, при куповини карте, погрешно проценио близину разгласа. Па ми све одзвања у ушима. Или као, након дуге вожње возом. Када клопарање локомотиве, још дуго и након силаска из воза, "остане" у ушима. Упркос чињеници да су су ми претходни дани пријали. Јер, припадам оној, чини ми се, малпбројној, групи људи којој политика није "одвратна". Групи која, чак и свесно, себе "малтретира" политиком и више но што је то неопходно. Али, ја то доживљавам као сопствену одлуку да се не удаљавам, већ приближавам, политичким догађањима. Да покушам да схватим саму суштину и све начине деловања, а не да кажем оно чувено: "...мене политика не интересује...". Ма, наравно, да ме интересује! Јер сам ја, као гласач, на мети управо те политике. Дакле, ако интересујем ја њу (политику), мора да интересује и она мене. Без обзира, што припадам оној групи људи, којима ППМ (политички предизборни маркетинг) не значи готово ништа. Пошто сам себе као политичко биће, већ доста давно, профилисао. Данас реагујем само на нијансе!
Ипак, као и са добрим јелима,добрим винима...човек након неког времена пожели и нешто друго. То је у људској природи. Зато и констатујем да је ова тишина рај за сва чула, понајвише за уши. И без обзира што у неким државама она не постоји, мислим да је тишина пред тако важан догађај, какви су, претпостављам ови локални избори у Неготину, веома значајна. Да се сви одморимо од свега. Ми од "њих" и они од "нас". Мада, колико могу да приметим, партијске активности и даље трају. Дакле, тачно је да се не чује ништа, али се види много. И свашта! Но надам се да, данас, скоро, десет година,од последњих великих промена у овој држави, грађани Неготина могу боље и даље да виде. Да могу да препознају шта је то што њима може да донесе промене, од којих ће им бити боље. Макар то био и лични интерес. Јер, најобичнија је демагогија да се људи политиком баве без личног интереса. Мој (политички) став (ако је то некоме уоште и битно) је да "општи интерес", сам за себе, не постоји и да је то најобичније бацање прашине у очи. Постоје само лични интереси! А шта нудим као доказ своје теорије? Једноставно, полазим од претпоставке да је лични интерес сваког човека да му буде боље. Дакле, ако је то тако, онда је тај такозвани "општи интерес" сачињем од мноштва појединачних, личних, интереса. Од којих ће свима, или већини, бити боље. А тај лични интерес грађани могу да искажу, само и једино, ако у време избора буду на свом бирачком месту. И једноставно, без напора, са хемијском оловком у руци (обична се брише), дају свој мали допринос демократији. Тек толико да, након ових избора, не морају да траже кривца, уколико им нешто не буде потаман. Да ли треба подсетити да и тај чин треба обавити у тишини? Достојанствено. И поред тога што тај мали потез хемијском оловком има велико значење. Можда чак истоветно као настанак живота. Дакле, та хемијска оловка (коју сам ја пре десетак година, радећи једну кампању за излазак на изборе, назвао "оловка живота") има велику моћ, уколико будемо то на време схватили. Дозволимо јој да обави свој задатак. Тихо и достојанствено! Без обзира што смо ми, на овим просторима, настанак живота научили да обележавамо бучно, уз пуцање и музику. Време је да схватимо да се многе велике ствари могу обавити и у тишини.
