К О С О В О

Поново ради биоскоп!

Мада ризикујем да ме неко прогласи "издајником" или "страним плаћеником" (што не би било први пут!), усуђујем се да испод наслова "Косово",као поднаслов, поставим ову чувену реплику из "Маратонаца", у нади да ће потоњи текст оправдати њено постојање.

Упркос чињеници што, многи, у Србији, Косово искључиво, везују уз, веће или мање фразе, као што су "колевка свих Срба", "света српска земља","најскупља српска реч" или "српски Јерусалим", о Косову се, од увођења протектората од стране УН, а нарочито од једностраног проглашења самосталности, распреда на свим меридијанима земаљске кугле, али са битно другачијим речником.

Како не бих хтео да прежвакавам познату причу о томе да тамо неки, далеки свет, даје подршку Србији у "очувању интегритета и територијалног суверенитета", радије бих да "погледам" како се према том питању односе они који су нам у суседству. Оном најближем и оном мало даљем. Прецизније, како ово питање третирају они до чијег нам је друштва стало и због којих, ових дана, више него раније, све чешће можемо чути још једну омиљену фразу великог броја Срба : "Европа нема алтернативу".

(Ни сам не знам због чега, али, увек кад то чујем, као да чујем Милошевића, покој му души, како каже: "Мир нема алтернативу".)

Е, ту ствари стоје битно другачије! О томе говори и најновији "случај" са Брдом код Крања. На том "Балканском самиту" није било Србије и за тим не треба жалити. Треба водити рачуна о томе како да спречимо да нам се не појаве нека "нова брда". А по свему судећи биће их још. Јер и поред податка да су нам из ЕУ поручили да признање Косова и прикључење овом елитном друштву представљају два "паралелна процеса", изгледа да им се путеви, ипак, укрштају. И то не тамо негде, у бесконачности. Додуше, они то зову "добросуседски односи". Дакле, "не морате да признате Косово, али развијајте добросуседске односе". А ја бих волео да знам ко то још "своје двориште" третира као суседско? Дакле, мој скромни суд је да Србија увелико мора да размишља како да спречи нове "мине" којих ће несумњиво бити и како да у овој неизвесној утакмици да "гол предности". Што значи да Србија мора да предложи нешто ново, што до сада није било на столу, а што би значило корак напред. Нисмо ли, не тако давно, на сва уста причали да за Косово нудимо "више од аутономије, а мање од самосталности". Али, нико то још није појаснио. Да ли то значи да треба "притискати" међународну заједницу да Србе са Косова "стави" у Устав који би им гарантовао и конститутивност и давао могућност за такозвану "позитивну дискриминацију"? Односно могућност вета за неке кључне одлуке које би Косово у будућности доносило. Устав у коме би се гарантовало власништво Српске православне цркве над земљиштем и објектима, као и неприкосновено право приватне својине на читавом Косову. Поготову што ми се чини да су то "правила" на којима почивају и демократске творевине на западу. Или нас фолирају да је тако! Чини ми се да би у том случају тензије о статусу Косова биле мање.

Али какве то везе има са биоскопом?

Наравно да има. Косово је, директно или индиректно, много пута било тема и инспирација филмским ауторима са ових простора. Најновији случај је филм "Медени месец", Горана Паскаљевића, који је на многим иностраним фестивалима овенчан и престижним наградама. Е, управо тај филм се, у петак увече (19.03.2010.), приказивао у неготинском биоскопу, који је поново (по ко зна који пут) почео да ради (отуда и реплика са почетка текста ).

И шта? Па ништа, осим што је пројекцију овог филма одгледало свега десетак гледалаца.

А шта су пропуистили они који нису, те вечери видели поменути филм у биоскопу, а можда га неће видети ни на неки другачији начин?

Укратко, филм, у садашњем времену, прати два млада пара из две суседне државе. Један живи у некој забити Албаније, на граници са Косовом, а други у Београду. Пар из Албаније има циљ да напусти земљу и докопа се Европске Уније (преко Италије), а пар из Београда, такође жели у ЕУ, али преко Мађарске. И један и други пар су неоптерећени национализмом (ово треба нагласити пошто се ради о Балкану!) и једини им је циљ да бољи живот потраже "напољу".

Међутим, на путу ка Европској Унији и једном и другом пару испречило се Косово!

Наиме, италијанским цариницима било је сумњиво што је мушкарац из "албанског пара", како је "показивао" његов пасош, веома често одлазио на Косово (нису му веровали да је то због посла),док је мађарским цариницима "веома чудно" било то што у пасошу мушкарца из "српског пара" пише да је рођен у Косовској Митровици (отац му је, као војно лице тамо био на служби). Елем, мушкарци бивају задржани, "ради провера", а девојке у туђим земљама остају саме.

А шта би са причом о Косову, са почетка овог текста? Ништа. Она још није готова, али сам дубоко убеђен да је у тесној вези са радњом овог филма.