П Р Е Ф И К С

Нећу се у овом тексту, како то на први поглед изгледа, бавити језиком (граматиком). Из бар два разлога. Најпре, нисам довољно стручан за то, а чини ми се и да је модеран, електронски, начин комуницирања, који укључује и блоговање, до те мере унаказио (и не само наш) језик да му нема помоћи. Или, да будем прецизнији, ја сам не могу ништа, а они који би требало да се тиме баве, то, још увек, нису препознали као озбиљан друштвени проблем.

Дакле, префикс, као наслов овог поста треба да буде, искључиво, у функцији једног сасвим одређеног слога (префикс), који ових дана свакоме од нас, готово, пара уши.

Ради се о префиксу де, који је послужио за творбу многих, па и оних сложеница које тако често слушамо у последсње време,  као што су  децентрализација, денационализација, деполитизација и департизација.

Наравно да ми ни на крај памети није да тврдим да такве тенденције, које укључују ангажовање читавог друштва у циљу позитивне трансформације, нису за похвалу, али ми се чини да се ти појмови тако олако троше (као вид предизборног маркетинга), да ће читава прича остати само то-мртво слово на папиру. 

Децентрализацијом   сам се, новембра прошле године, бавио и ја у једном од својих текстова. Наравно, на карактеристичан начин, због чега морам (неко ће рећи крајње сујетно), да констатујем да му не бих, ни након оволико времена, нити шта одузео, нити додао. А због чега бих, ако се ништа није променило? Осим што се повећао број оних политичких странака које, помињући ову  тему, бацају народу све више прашине у очи. У жељи да тај и такав (обневидео) народ, што је могуће лакше, "преведу жедне преко воде".

Да ми неко не би пребацио да по питању децентрализације имам амбивалентан став, желим да, сасвим децидно, устврдим да је то веома позитиван процес. Под условом да о њему не одлучују политичари (вође странака) који су на власти. Из простог разлога јер они овај проблем виде, искључиво, кроз број гласова које "тако децентрализована Србија" може да им донесе.

Осим тога, децентрализација Србије није само питање прерасподеле пара из државне касе и на који начин ће се ти новци трошити, већ је то много битније, државотворно, питање. Није то просто само питање да ли неки крај у Србији ван Београда може да опстане на економским принципима, већ да ли тај и такав, "тупи угао Србије" има и неки другачији значај. И није то само питање да ли је градоначелник Београда упутио помоћ неком полупустом крају Србије (обавезно пропраћено пренаглашеном медијском пажњом). То треба да буде нешто што би се решило, како би народ рекао "за сва времена". Или, како би се то модерним језиком рекло : системским мерама. Али, о томе наши политичари не желе, или не умеју, да воде рачуна. То што не примећују они, приметио је Кристер Асп, амбасадор Краљевине Шведске у Србији, који је констатовао да је Влада одговорна што су велики делови територије Србије "буквално испражњени миграцијом становништва". 

Дакле, није децентрализација ексклузивно партијско питање појединих странака које су изгубиле подршку у престоници, па би да мало захвате воде и са "бистрог извора". Не могу се партијски лидери враћати "свом извору" и "свом корену" само кад им у престоници "пође наопако". О томе треба да размишљају стално. Чак и по цену да изгубе гласове. Јер нема ни једне странке чији челници неће рећи да им је "једино Србија важна". Или, што би се рекло, "Србија изнад свега". Ако је тако, морају да схвате да је Србија и испод Бубањ потока, да постоји и Србија ван Београда.

Денационализација, или, како се то сада новоговрним, европским речником каже реституција, још једна је од оних ствари у коју се Србија упетљала "као пиле у кучину". Али и још једна од оних обавеза које морамо да приложимо на "олтар Европе". Јер, Европа хоће чисте рачуне. Европи не треба тај баласт из прошлости са којим не би знала шта да ради. А са којим ни наша политичка елита, сада, нема благе везе шта би да уради. Јасно је мени да озбиљна држава мора да враћа и своје "старе дугове", поготову што, према неким евиденцијама, постоји око 110 хиљада захтева за повраћај одузете имовине. Најновија обећања челника ове државе су да ће Закон о реституцији бити у скупштинској процедури ове јесени. Међутим, према ономе што се могло чути у јавности и овде држава има један приступ решењу проблема, а Мрежа за реституцију (организације која се бави проблемима оних који од државе потражују своју или имовину својих предака), сасвим други. Они којима је држава некада немилице отимала имовину (и њихови потомци) хтели би своју имовину назад. Али је проблем што те имовине, углавном, више нема. Или је променила власника и по неколико пута. А враћање дуга у новцу, такође је велики проблем. Пошто држава може свој јавни дуг да увећа "само" до три милијарде евра, изгледа да ће, као и много пута до сада, овај дуг бити "равномерно" распоређен на све нас. Тако што ће држава,  вероватно, да посегне за штампањем "државних обвезница" којима би у неко догледно (како за кога) време тај дуг вратила. Тако ће држава, још једном, затворити круг на само њој знани начин. Некадашња власт у оној, непостојећој држави, одузимала је иметак богаташима и дала радницима!!!?. Ова нова, демократска власт, све је то одузела од радника али и државе и (како се сада испоставља), у многим случајевима сумњивим приватизацијама све то, багателно, продала неким новим богаташима (од којих је већина из времена друга Слобе). А круг се затвара тако што ће сада, она иста сиротиња која је истерана на улице и остала без својих радних места у продатим фабрикама, морати да, кроз државне обвезнице, враћа дугове за одузету имовину некадашњим богаташима.

Деполитизација или департизација јавних предузећа о којој се ових дана толико и тако жучно расправља прилично је стара тема. Али се њој, као и многим другим темама, интензитет појачава сразмерно приближавању избора.

Занимљиво је да је ово омиљена тема и позиције и опозиције. И једни и други причају о деполитизацији, односно, департизацији јавних предузећа.

Само је привид да је ту тему започео Млађан Динкић, однедавно лидер нове странке, инспиративног назива (УРС), који је направио још једну вратоломију у свом политичком животу, неби ли, обележио и другу деценију владавине некадашњег ДОС-а обогаћеног неопходним примесама остатака некадашњег режима.

Јесте он некако био најгрлатији у томе, али је то била она класична прича "да се Власи не сете", те да га нико не би пропитивао колико је директора из редова његових странака "тамо где треба", или колико је његових поверљивих људи у управним одборима ( у којима, како кажу, плата и није нека, али ни посао није неки). Било би занимљиво да и то Србија сазна!

Ни остале владајуће странке немају се на шта пожалити. Оне знају ко су све "њихови људи" и где су све распоређени. Истини за вољу, многи од њих су, током ранијих периода, били и нечији други људи, али то овима никако не смета. Све док показују довољну дозу кооперативности, односно полтронства. И све док поштују принцип: "Вежи коња где ти газда каже"!

А то што сада из редова владајуће коалиције иде прича да директоре треба бирати конкурсом, вероватно је у директној вези са предизборном кампањом која је већ почела, мада "стартни судија" још није дао знак. Претпостављам да у овој коалицији влада став "ајде и ми да мало причамо о томе, да не заостајемо превише". А ако некада и дође до тога да се директори бирају на конкурс, вероватно ће у комисијама седети патијски кадровици, који ће одабрати управо "оне најбоље".

О наводној жељи да се директорска места ослободе "политичког утицаја" говори и Чедомир Јовановић, коме је то омиљена тема на путу кроз Србију. Е сад, два разлога могу да буду томе. Или је Чеда наиван, па га ови "испод њега" фолирају, или не уме да, међу људима који се око њега тискају,  препзна људе који су већ сами себе кандидовали за неко директорско место или место у неком управном одбору. Просто не могу да верујем да један драматург може да буде толико наиван и поверује да су сви ти људи његови и фанови његове политике.

По реакцијама напредњака, могло би да се закључи да су и они против политизације "директорских фотеља". А за ту политизацију оптужују садашњу власт да су "апсолутно политизовали и јавна предузећа и правосуђе и све што има живота у Србији", како је то изјавио лидер СНС, Томислав Николић.

Додајући (Тома) да "чим дођу избори, они говоре о томе да треба постављати стручњаке, а забораве колико афера су њихови партијски кадрови направили у тим истим јавним предузећима".

Ако ја добро умем да тумачим неки политички став, ово би требало да значи да напредњаци, ако и кад дођу на власт, ни за живу главу неће пропустити прилику да заседну у та иста јавна предузећа, али и у "све друго јавно и мање јавно", а све оправдавајући то жељом да "раскринкрају" ове садашње шта су све радили док су били у тим фотељама.
Уосталом, јавна је тајна да су се напредњаци за то већ добрано припремили. Тако што су, чак и  у најнижим "партијским ћелијама" поделили "ресоре" у којима чекају кадрови спремни за ускакање у "освојене фотеље".

И тако у круг.

Важно је да су свима уста пуна речи које у себи имају и тај фамозни префикс де (децентрализација, ненационализација, департизација или деполитизација).

Готово је невероватно ( јер на први поглед није ни у каквој вези), али, у том контексту, нико не говори о дехуманизацији, деградацији, девалвацији, депресији, демотивацији, или дестабилизацији.

А можда би требало!