Т О П О Н И М И

Некако ми се, потоњих дана, по глави, поново, врзмају мисли које су ме опседале и пре двадесетак година. У време када се разбуктавао рат на простору претпоследње Југославије. И када смо, најпре, са сваком новом инцидентном ситуацијом, а касније, како се рат разбуктавао и са правим ратним операцијама, сазнавали имена села и насеља диљем бивше нам домовине, за које, до тада, ретко ко од нас да је икада чуо. Тако смо на најгрубљи начин упознавали своју (већ бившу) домовину. А у тој ситуацији, било је то далеко од оне тадашње фразе : "упознај домовину, да би је више волео".

Ових дана, сличне асоцијације ми се јављају слушањем телевизијских и читањем новинских извештаја о драматичним догађајима на граничним прелазима (које у строго контролисаним медијима зову и пунктови), Брњак и Јариње или барикадама код места Рударе. Управо ови топоними наводе ме на размишљање да ли сам икада раније чуо за називе ових места. И, вероватно, у томе нисам у мањини. А колико ли је тек неких других назива места диљем Косова и Метохије за које никада нисмо чули. Но, ја за разлику од нашег "државног врха", али и већине опозиционих странака, не гајим илузију да ћу имати прилику да, у свом, овоземаљском животу, та места и упознам. Чини ми се да је за то прилично касно. Кад је стицај животних околности хтео да се то не догоди раније. Тако да, сада, једино могу да констатујем оно што важи за већину Срба, да сам и ја, по питању Косова и Метохије, двострука личност! О том некадашњем делу Србије (то је реалност, јер да је другачије, представници државе Србије би могли да се шетају по читавом Косову и Метохији без ограничења) потпуно различито "размишљам" срцем и главом. Претпостављам да управо такав став провејава и у свим мојим ранијим текстовима, у којима се помиње Косово и Метохија, а  које сам објавио на овом блогу.  Текстови који су (гледано неким хронолошким редом), носили називе : КОСОВО (субота, 20. марта 2010.), NO NAME (четвртак, 29. априла 2010.), ГЛАС РАЗУМА (четвртак, 11. новембра 2010.) и МАРТ (среда, 9. марта 2011.)

Али, моја конфузија се може и разумети. Она мени, политичком лаику, коме је страно понашање у духу "најстаријег заната на свету", може бити и опроштена. Али се поставља питање да ли и наша Влада, као и већина политичара садашње Србије (и позиције и опозиције) може, по овом питању, да буде у конфузији. А чини ми се да је управо тако. У то ме је уверила и ванредна (10. по реду) седница Скупштине Србије која се (док ово пишем) одржава у сенци неуспеха опозиције да је, својим потписима, закаже и чињенице да је до њеног одржавања дошло на, наводни, захтев Владе. Па, толики политички лаик баш и нисам! Но, да не дужим даље по овом питању.

Не улазећи у то када ће, да ли и какву Резолуцију о Косову и Метохији овога пута изгласати Скупштина Србије (јер немам намеру да чекам расплет нечега што ће се, као и сваки хорор, одиграти у ситним ноћним сатима), морам да признам да у нашем Парламенту, по овом питању, нема ничег новог. И позиција и опозиција су кренуле у предизборну кампању, па се тако понашају и сада. Да је среће (и памети) у центру пажње и данашње скупштинске расправе (али и трајне државне политике) били би обични људи (пре свега Срби) који живе на Косову и Метохији. На читавом Косову и Метохији, а не само северно од реке Ибар, као да је јужна српска покрајина већ подељена.

Очигледно је да је држава Србија ушла у тунел из кога нема излаза. Понављајући да никада, ни под каквим условима, неће признати Косово (чак и владини функционери веома често заборављају да кажу "Метохија", а то није само топоним). 

Много би важније било да се Влада у Београду изборила, уз помоћ "међународне заједнице", да Србима на Косову (и Метохији) обезбеди место у уставу јужне покрајине, уз принцип такозване "позитивне дискриминације" (која није страна у међународном праву), али и равноправност којој, надам се, има места у једном мултиетничком друштву каквим Косово (и Метохију) жели да представи та иста "међународна заједница".

А да не говоримо о томе да је требало, поново уз помоћ "међународне заједнице" натерати власти у Приштини да брину о свим својим грађанима ( а Срби то јесу), као и да обезбеде услове за миран повратак оних који су протерани. И наравно, да, та иста "међународна заједница" обезбеди транспарентну заштиту за све Србе који живе на Косову и Метохији (без обзира да ли живе јужно или северно од Ибра). Да обезбеди и заштиту свих српских православних објеката, историјских и споменика културе, као и да се утврди јасан степен аутономије за Српску православну цркву. То је требало да ради Влада у Београду (без обзира из чијих партија долазили њени експоненти). Да промовише управо ту нашу културну и историјску баштину у свету, да нам се не догоди да се једног јутра пробудимо са сазнањем да су, рецимо, Грачаница или Пећка патријаршија албанска историјска и културна баштина. Није посао Владе у Београду да употребљава, тешком муком, издвојен новац пореских обвезника са територије "уже Србије" за нејасне "рачуне" или плаћање "дуплих" плата појединцима на Косову (и Метохији), већ да тај исти новац употребљава управо на промовисање српског битисања и вековног постојања нашег народа на том простору. А има се шта приказати и понудити свету, макар и оном делу који, као, то не жели да "види и чује". Може се то урадити и на алтернативне начине. Као што су се Албанци досетили (уз помоћ Бернара Кушнера), па снимили филм "У кавезу" у коме су Срби приказани као џелати који тргују људским органима (наравно албанским). Замена теза која пролази. Ту замену теза је до сада видело 100 хиљада људи. Мало ли је! И то оних који, вероватно, о овој теми никада не би ни чули на неки другачији начин. Да ли је могуће да ми не можемо да окупимо сву "филмску памет" ове државе која би се бавила израдом капиталних филмских пројеката чија би тема била Косово (и Метохија)? Без потребе да измишљају било шта. Или је то исувише "приземно" за нашу филмску елиту? Наравно, филмска уметност је само једна од области уметности (поготову за "широке народне масе"), где треба улагати. Таквих примера има још много. Али, тиме неко треба да се бави. Као дугорочним државним пројектом. Који не треба да траје за мандата само једне владе. Већ да буде обавеза свих будућих влада. На тај начин "никада нећемо признати Косово".

Јер, ако постојање Срба на Косову и Метохији, једног дана, потпуно, буде "избрисано", на чему власти у Приштини несебично раде (укључујући и промену, историјских, топонима), биће потпуно небитно да ли смо или не, формално, признали јужну српску покрајину.