Б Е Л O

Претпостављам да се старији сећају (а да су млађи то имали прилике да чују, као реплику,  у неком од домаћих филмова) оне чувене социоидеолошке поделе становништва у комунистичкој нам, бившој, држави. На раднике, сељаке и поштену интелигенцију. И поред тога што се та подела, бар у овом облику, формално, током година, изгубила, чини ми се да она, у неком латентном облику, још увек постоји. И да је била присутна током свих претходних транзиционих периода. Комунистичких, социјалистичких и капиталистичких фаза кроз које је ова држава пролазила. (Довољно је сетити се чувене мисли почившег председника Милошевића коме су били подједнако важни и сељаци и академици). Ако је тако, та подела је и сада "ту негде". Једино што је некада било много више радника и сељака. Сведоци смо чињенице да се пољопривредом бави све мање људи, а да је раднички сектор десеткован због опште економске ситуације. Која није захватила само Србију, како би то неки да представе. А чини ми се да ни са "производњом" поштене интелигенције нисмо "показали", имајући у виду да смо по броју факултетски образованих људи и даље на европском зачељу. И то не само због "одлива мозгова" (ко ли измисли овај небулозни израз?). Друга је прича што ни они који су одавно стекли факултетску диплому, у држави као што је Србија, не могу да нађу посао. (За неке друге који су се "школовали уз рад" и стекли звања која ни сами не могу да протумаче, како изгледа, посла ће увек бити).
Оно што је мене одувек интересовало је чињеница да су, такозвани, независни интелектуалци, скоро увек негде на маргинама друштва. Односно да је њихов утицај на дешавања у држави, готово, никакав. Они други, "зависни", нашли су своје место у окриљу неке странке или неког удружења (што му дође на исто, пошто су и удружења, или како се то сада зове "невладин сектор", попримила неку врсту страначких обележја).
Такође, нема потребе да овде тумачим начине на које су се такозвани "зависни" интелектуалци снашли. Јер, они су, било да је реч о онима који више воле странке или онима који су наклоњени невладином сектору, решили, углавном, све своје проблеме. Или се надају да је тако. Довољно је да буду "на линији", да "не таласају" и да чекају своје време. Многи би овакав опис да прилепе само странкама, али, колико год то чудно звучало, слична је ситуација и у невладином сектору. Тамо се већ "челичи" неколико генерација невладиних "првака" који, готово редовно, врте исту плочу. И чекају свој тренутак. Има тамо и оних који ће, још мало да превале и две трећине пензионог стажа. А да нису ни покушали да на неки другачији начин зараде за живот. Јер, тамо се живи од пројеката и "пројеката". Различити су начини како се до тих "слободних" средстава долази. Али је један поуздан : кукњава. На различите начине. Важно је да се кука и да се то што даље чује. Односно, да се чује тамо где треба. А од количине кукњаве и њеног интензитета зависи и колико ће пара стићи. Но, све то није толико страшно, уколико се има у виду да се троше неки мало важни ресурси а да је добит солидна.
Са странкама је то мало дргачије, али се све своди на исто. Пошто се у странкама до наплате долази тек касније. Дакле, прво се улаже рад, а касније, када и ако се дође на власт, долази наплата. На различите начине. Углавном у натури.
Но, без обзира колико мени лично, није близак тај партијски систем "удруживања", ја ценим оне људе који су се на тај начин "везали". Наравно, под условом да не мењају странке чешће него чарапе. Некако ми се то чини поштеније него да стојиш са стране и делиш лекције.
Али, број странака у овој "јадној и напаћеној Србији" указује да у овом друштву нешто заиста није у реду. Пошто се сваким даном њихов број увећава. Без обзира што није нормално да свако ко има другачије мишљење треба да оснује странку. Међутим, од те врсте заната, изгледа да се добро живи. Као што и она друга страна, "исте материје" добро живи.

Како је могуће нечим другим оправдати то што један део такозване поштене интелигенције стално кука како нешто није у реду. Као што то чини група интелектуалаца која на изборима заговара такозване "беле листиће". Из разлога што, по њима, нема за кога да се гласа. Па један од њихових задатака, као елите друштва, био је да се ти услови створе. Поготову што ми се чини да се ради о оним истим људима који су покушали, али нису успели да "своје идеје" у постмилошевићевској Србији продају накој од странака. А кад у томе нису успели, решили су да стоје са стране и чекају. И да, с времена на време, пљуцкају. Мислим да би било много нормалније да своје ставове провере кроз рад у некој од многобројних странака. Или да осноју сопствену. По својој мери. Могла би ова држава да "прогута" рађање још једне странке. Или више њих. И да онда на "политичком тржишту" одмере своје идеје. То би им помогло да не извлаче погрешне закључке из чињенице да је било много неважећих листића. Тих листића је много из различитих разлога. Неки од њих се крију и у оној подели, с почетка текста.
Али, не треба радити оно што је урадила такозвана мањинска политичка партија НОПО, која се на нашем политичком тржишту лажно представља као влашка странка. Ако је њихова политичка опција била "ниједан од понуђених одговора", требало је да гурају ту причу. А не да компликују ионако довољно компликовану ситуацију у политичком организовању Влаха.
Осим тога, нисам присталица тих недефинисаних политичких опција. Које нити смрде, нит миришу. Из разлога што је демократски систем у Србији још увек у повоју. И што се гласачи понашају као војске. И, углавном, гласају по команди. А то није добро. Кад бирачко тело одстрани тај "војнички" приступ гласачкој кутији, онда ће моћи да се разговара и о томе да ли од два зла треба бирати мање, или се опредељивати за неку трећу опцију.
За сада је у Србији чист луксуз не изаћи на изборе. Или се враћати у детињство и цртати "чича Глише". Или бацати "беле" листиће. Јер бело може да се тумачи и као бледо, нејасно. Или као једна од две боје у комбинацаји црно-бело. А ситуација у Србији, и поред тога што није (на сву срећу као на ружичастој ТВ), није ни црно-бела. Постоје и нијансе неких других боја. Уосталом, увек су постојале. И у оно време "црвено-црне" коалиције.
Зато и треба гласати.