СРБИЈА НА ВОДИ

Огроман је и свакодневни труд који актуелна власт улаже да нам наметне неки фантомски "Београд на води", али, како то обично у животу бива, много је извеснији пројекат чији би колоквијалани назив могао да буде "Србија на води".

Без намере да зазвучим злурадо, ни да изгледа да се тиме шалим (тема је толико озбиљна да нема места спрдњи), али, све ми се некако чини да је "Србија на води" далеко изгледнији "пројекат" од градња некаквих "вавилонских кула" на обалама Саве.

И све се то некако уклапа у "историјски имиџ" који гаји ова власт. За коју је све "историјски" и "први пут" и "никада раније није било" и  "први пут у историји". Или, ако претходно не може да "прође", онда  "први пут од тада и тада". Нешто као оно пре и после Христа. Тако да ме не чуди што имамо толико водурине по земљи Србији, од доласка напредњака на власт (а то се, ваљда, случајно поклопило!?), јер је било сасвим очекивано да таква власт заслужује да и полаве не буду мале и симболичне, већ катастрофалне и стогодишње.
Но шта је још проблем са поплавама?
Као прво, током поплава, на површину исплива свашта. И то, углавном, неконтролисано. А нешто од тога заврши и пред зградом Владе. Истини за вољу "то" није испливало (мада се тако жаргонски каже), већ га је донела нека и нечија рука. Коју, колико је мени познато, способна и изузетна домаћа полиција предвођена доктором, још није открила. Или, је то, можда, мени промакло? Или су, пак, други и нужнији догађаји натерали нашу полицију да се бави "приземнијим" темама? Или су наши медији имали преча посла?
Али, не праве овој Влади и полицији проблеме само, претходно поменути, пклони, лепо упаковани и са машницама (а који су, руку на срце, поприлично јефтини), већ и они далеко скупљи. Чија је вредност од 40 до 50 хиљада евра. У зависности од тога који  медиј о томе извештава.У сваком случају да река Рибница у Краљеву није поново набујала, нико не би открио превару са лоше урађеним бедемом, чију је изградњу финансирала норвешка влада, у поменутом износу.

Но, тако је то са поплавама. Јер, како рече, пре неки дан, један мештанин са поплавом угроженог подручја, "ђубра је на све стране, па није ни чудо што су многи канали зачепљени, а у многим рекама постоје уска грла".
У оваквим ситуацијама испливају и свакојаки новински наслови који, упркос "ванредној ситуацији", не могу имати оправдања. Мени је привукао пажњу један који је објавио дневни лист са "демократском" традицијом, а који гласи: "Шаљем пројектанте у Краљево због високог водостаја". Ако је веровати овим новинама, изјава је мисаона својина министра за ванредне ситуације, Велимира Илића,  који је желео да каже да неки мост у околини Краљева, на магистралном путу Краљево - Чачак, представља уско грло и да га треба, како је рекао министар - препројектовати.
Стицај околности је хтео да поплаве као медијска тема, нису ни силазиле са новинских стубаца, нити из телевизијских хедова, још од маја, када су Србију задесиле катастрофалне поплаве, а "докрајчиле" оне у септембру, прошле године. Тако смо имали прилику да, као својеврсан "увод" у овогодишње поплаве,  сазнамо да су нас оне прошлогодишње коштале милијарду и 700 милиона евра. Тај податак је изнео Први човек СНС и Владе Србије, на презентацији Националног програма управљања ризиком од елементарних непогода, почетком марта, ове године.
Мени је са овог догађаја било занимљиво извештавање једног "утицајног електронског медија", који је на свом сајту  поставио наслов "Вучић: Задовољно 90% поплављених". Да није тужно, вероватно би било смешно, јер сам из текста могао да сазнам како је премијер изјавио да смо "Чврсто опредељени да почнемо да радимо на мерама превенције више него икада до сада", као и да "Србију није срамота да призна да неке ствари не зна и да жели да учи од развијених земаља и уведе њихове системе". Уколико не сумњамо у истинитост навода овог медија, премијер је, обраћајући се представницима Уједињених нација, Европске уније, Светске банке и дипломатског кора рекао и: "Ја не знам где и како треба поставити насип, али сам спреман да вас о томе питам и да о томе научим". "Без вас не бисмо знали ни како да на прави начин обновимо школе, како да поставимо и распоредимо учила", рекао је, такође српски премијер на поменутом скупу, ако је веровати поменутом електронском медију. Једино нигде нисам пронашао податак због чега је "задовољно 90% поплавњених". И да ли су међу "задовољнима" и они из полављених подручја источне Србије, од Текије до Брзе Паланке, који су се "склизнули" из медија, након септембарске катаклизме која је задесила овај део Србије? Као да никога није ни брига да ли су страдалници из овог подручја успели да преброде трагедију која их је снашла. Или су и медији урадили оно што и премијер? Који је, како је 13. новембра известио РТС,  обећао да ће у Текију, још једном доћи на Светог Николу. И није дошао. Или је то учинио тајно? А можда су и медији "прескочили" ту његову посету? У шта, и поред најбоље воље да ствари посматрам другачије - сумњам.
Али, то су наши медији. Очигледно је да и на њих имају утицаја "историјске поплаве". Које, на површину, избацују све и свашта. Једино што никако није "испливало на површину" је истина о паду хеликоптера Војске Србије, ни три недеље након ове трагедије. А да су, ти исти наши медији, до "у ситна цревца" извештавали о паду немачког путничког авиона.
И баш када су се појавиле прве најаве да би и становници Србије могли да сазнају нешто о паду војног хеликоптера, како изгледа, стигло је олакшање и за медије и за власт. Пошто је дежурна тема, поново, постао Шешељ.Нова прилика за пренемагање представника власти.

У Д А Р

Вероватно је мало оних грађана (и грађанки - како би неки рекли) Србије, који не примећују помаке које је ова Влада (коју формално води министар полиције, а неформално министар војни), начинила од њеног формирања до данашњих дана. И по први пут, након много година, стекла огромну наклоност најширих слојева становништва (што није само пуки популизам). Поготову ако се има у виду да такозване „транзиционе владе“, односно владе које су на челу држава у транзицији (због оштрих резова које, по правилу, морају да чине), не могу баш да задобију симпатије својих грађана (и грађанки). О томе, уз мноштво других параметара говоре и многобројна истраживања јавног мњења. То (све чешће), признају и  многобројни „људи од струке“, који одају признање Влади или (прецизније речено), оном „војном крилу“. Чак и политички противници у многим приликама исказују поштовање за неке (за сада још малобројне) потезе које је ова Влада предузела, при чему се некако стиче утисак да се при томе понашају по систему: „како се тога ми нисмо сетили?“
А све то због предузетих мера на пољу борбе против организованог криминала, односно, на темељу напредњачке предизборне приче, према којој је „народ гладан правде“. Е сад, без обзира што спадам у велике поборнике правде и што мислим да је борба против криминала стварање темеља једне државе, сматрам да се све више може констатовати да је народ „само гладан“. А о томе ће ова Влада морати пре или касније да почне да размишља. У сваком случају, када буду испричане све приче о криминалцима и лоповима, о уласку у ЕУ, или о Косову (и Метохији).
Ипак, оно што некако нападно „боде“ очи је све чешћа прича да министар војни и шеф свих служби у држави у свом раду све више подсећа на покојног Ђинђића. Односно, да се, након толико година појавио човек који има енергије и жеље да од Србије створи нормално место за живот, како је то желео да учини тадашњи премијер, који је убијен пре десет година, на прагу Владе. Но, по мом скромном мишљењу, то је лоше поређење. Из простог разлога јер су у питању потпуно различити људи, формирани у два различита миљеа. Упркос чињеници да министар војни и шеф свих служби у држави Србији показује велику жељу да се мења, уз свеприсутну свест да је некад чинио лоше ствари (по сопственом признању, као министар информисања). Јер је разлика у томе  што је Ђинђић покушавао да изгради инстуције у Србији, док је министар војни и шеф свих служби (бар за сада) успео једино да од себе направи институцију. А моја грађанска свест ми не "дозвољава" да будем присталица толике концентрације моћи на једном месту. Из простог разлога јер то може бити штетно. А и опасно. Како што би штетно и опасно било да сваког дана једемо колаче.
Но, много је опаснија теза која се ствара на другом крају Владе, у оном „полицијском делу“. А коју, последњих дана, све чешће пласирају поштоваоци лика и дела премијера и министра полиције. Према којој, све оно што се догађа у вези са Ивицом, у многоме подсећа на оно што се догађало покојном премијеру Ђинђићу.
Та теза (теорија), заменила је ону претходну, према којој су оптужбе на рачун премијера да се сусретао са  неким људима „из криминогених кгугова“, равне удару на темеље државе, или, у најмањој мери, удара на Владу!
Међутим, она је у директној супротности са прокламованим циљевима да у борби против криминала неће бити недодирљивих. А ја то тумачим да и  премијер и министар полиције спада у категорију „недодирљивих“. Осим тога, ако се сви слажу да у овом случају треба испитати све околоности, зашто би онда био удар на Владу само помињање управо те тврдње?
Уосталом, ако узмемо сасвим легитимну тврдњу премијера и министра полиција да се, у време када се састајао са Р.Р. исти „није био криминалац“, остаје само нерешено питање због чега је први полицајац Србије морао толико дуго да чека како би јавности обелоданио да се састајао са тим човеком? Због чега је било неопходно да медији толико нагађају ко је човек из Владе који се састајао са Р.Р. званим М.Б.? Зар није премијер одмах могао да каже: „Људи, ја сам тај“? Као што је то рекао онда када су медији (како то обично бива) већ "провалили" читаву ствар. Уместо тога, из СПС партијских редова свакодневно стижу несувисле одбране партијског шефа у стилу да „тај Р.Р. односно М.Б. и није неки криминалац високог ранга“ или да исти „није био криминалац у време када се састајао са њиховим шефом“.

Као да смо сви, изгледа, заборавили да је, недавно, из Тужилаштва за организовани криминал саопштено како би, хипотетички, Д.Ш. могао да од вође нарко картела еволуира у сведока сарадника. Уколико се, у читаву причу,  уплете и нека „крупнија риба“. Да ли је Р.Р. звани М.Б. та „крупнија риба“? Ако јесте, онда читава прича са премијером и првим полицајцем Србије и није тако безазлена. У том случају, чини ми се да му неће бити довољна одбрана у стилу четрдесетосме: „Што је више лажи, Дачић наам је дражи“. Бојим се да би се тада Ивица нашао на ивици. И питање је да ли би се, тада, многи који му сада певају урадили исто оно што је у случају његовог саветника за националну безбодедност, такође Ивице, урадио његов рођени брат?