Сведоци смо да се у последње време, свако мало, нешто прогласи историјским догађајем. А да и не говоримо о томе колико пута су (чак и на дневном нивоу), вршиоци власти и њихови кербери, спремни да широким народним масама, обнародују да се нешто догађа "по први пут у историји". Тако да испада да пре овога нисмо ни живели, односно, да смо, "по први пут у историји", прогледали.
Међутим, да је, својевремено, "први пут у историји", у овој земљи, примењен Закон о одговорности за кршење људских права, или Закон о лустрацији (како је овај правни акт познат у јавности), претпостављам да би велика већина становника Србије била поштеђена многих на политичкој сцени Србије, који, као мантру, прежвакавају поменуту флоскулу. Не верујем да ту пропуштену прилику, чији је последњи воз прошао 11. јуна 2013. године, када је истекла десетогодишња важност овог, никада употребљеног закона, може надокнадити нови предлог Закона о лустрацији, који је Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), вероватно због симболике, најавила баш на овогодишњи Дан људских права, десетог децембра. Следећи мудрост народа са искуством, према којој "урађеном послу мане нема", долазим до јединог могућег закључка да и пропуштене прилике у неком послу, ретко када, могу бити кориговане.
Такав пример и то са много пропуштених прилика, је једна медијска фирма, која (треба ли то наглашавати?), већ одавно не постоји. А настала је на данашњи дан, пре тачно четврт века.
Управо због тога, али вођен и моралним и сентименталним разлозима, трудим се да на данашњи дан, напишем неколико редова о Самосталној телевизији Неготин (СТВ). Телевизијеи пред којом је било много могућности и која би, да њени власници нису ишли из једне у другу пропуштену прилику, данас прослављала 25 година постојања и рада. Уместо тога, СТВ је данас, углавном заборављена телевизија, које се још само ретки сећају, а већ је неколико генерација овог дела Србије којима ни пуно име као ни скраћеница не значе апсолутно ништа.
За овогодишње подсећање на прву локалну телевизију овог дела Србије, али и прву приватну телевизију ондашње Југославије, искористио сам говор који сам написао за потребе обележавања десетогодишњице постојања Самосталне телевизије, под називом "Првих десет година". Тај догађај се збио пре 15 година у некадашњем хотелу Инекс, на самом крају 2001. године, када су многи били убеђени да се млада српска демократија "укоренила" и да више никада неће бити повратка на претходних десет година, у којима је Самостална телевизија покушавала да у једном од тупих углова Србије ван Београда промовише независно информисање. Не гајећи илузију да је било ко, међу многобројним званицама, али и гледаоцима који су те вечери могли да виде извештај са поменутог скупа, упамтио нешто од овог говора, користим ову прилку да и прве и друге подсетим на телевизију које више нема.
&&&&&&&&&&&&&&&&&&&
Када је пре десет година, тачније, 16. децембра 1991.године, почела са радом Самостална телевизија Неготин, као резултат ентузијазма групе младих људи, све је било прилично лако, као у Гетеовој мисли: "Сваки почетак је лаган, а на последње се степенице најтеже и врло ретко попнемо". Деценија иза нас, показала је да је то, са становишта објективног информисања било потребно, али и врло тешко остварљиво.
Основу за почетак рада, тада прве приватне телевизије у Србији, али и у ондашњој Југославији, чини новоизграђени кабловски систем, путем кога са емитовао програм, а имајући у виду да је то била инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањена је њена независност.
Већ на самом почетку, Самостална телевизија показује своју особеност и независност у програмској оријентацији, постајући сметња за актуелну власт, која је свих ових година покушавала да отежа и спречи њен рад.
Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са тадашњом Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија »Србија међу шљивама«, Зорана Остојића, снима се у Неготину.
Трудећи се да својим програмом прикаже и другачију слику ондашње Србије и њеног окружења, Самостална телевизија је током претходних година угостила све значајније лидере тадашње опозиције, почевши од премијера СР Југославије, Милана Панића, затим, Војислава Коштуницу, Зорана Ђинђића, Драгољуба Мићуновића, Вука Драшковића, Војислава Шешеља, Владана Батића, Мирољуба Лабуса, Душана Михајловића, Небојшу Човића, Момчила Перишића, Велимира Илића ...
Из тог периода, датирају и интервјуи рађени са Његовим преосвештенством, патријархом српским, Господином Павлом, као и са Његовом Екселенцијом, амбасадором Велике Британије, Ајвором Робертсом.
Средином 1995. године, настају први озбиљнији проблеми, када телевизију напушта већина људи који су иницирали њен настанак, осим садашњег сувласника, Дејана Грујића, чију упорност, од тог тренутка, подржава други садашњи сувласник, Синиша Пуљецовић, па СТВ наставља са радом, преселивши се у нове просторије, у згради Електродистрибуције, у центру града.
Трагајући за увек другачијим начином информисања својих гледаоца, СТВ, током грађанских протеста 1996/97. године, прати и протесте у Неготину, али обавештава и о протестима у другим градовима, захваљујући успостављеној сарадњи са Радиом Б92, уз несебичну подршку Верана Матића, која се наставља учлањењем Самосталне телевизије у Асоцијацију независних електронских медија.
На Бадње вече, 6.јануара 1997. године, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Гласа Америке, »Америка зове Србију«, као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.
У пролеће, исте године, под политичким притисцима и услед лоших материјалних услова, Телевизија је принуђена да напусти простор у центру града, када јој уточиште пружа власник приватног објекта у коме смо и данас, господин Миодраг Станковић.
Но, пресељењем, не престају проблеми, па тако ондашња неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакује на приватну имовину и са зграде у центру града заплењује емисиону технику, која је враћена, делимично оштећена, тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године.
У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, неготинска власт наставља своју борбу против СТВ, желећи да запечати објекат из кога емитује програм, па Одбор за људска права Неготин иницира формирање и координира радом Одбора за заштиту Самосталне телевизије, у који се активно укључују лидери, локалних, тада опозиционих странака, што, уз несебичну подршку великог броја грађана, онемогућава противнике објективног информисања да реализују своје намере.
Самостална телевизија те године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом »Радио Неготин« и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92 и Слободна Европа.
Наравно, у ових ПРВИХ ДЕСЕТ ГОДИНА Самосталне телевизије, било је много људи који су помагали њен рад, што није увек било лако, па им се овом приликом захваљујемо, у нади да ће наша сарадња и даље трајати.
Посебну захвалност дугујемо изузетном разумевању, које су свих ових година имали Амбасада Велике Британије, Амбасада Сједињених Америчких Држава, Фонд за отворено друштво, Шведски хелсиншки комитет за људска права и Европска унија.
Током ових десет година, у Самосталној телевизији је радио и стварао велики број људи, који су, несумњиво, дали огроман допринос у раду и развоју ове медијске куће, без којих она, сигурно не би била профилисана на начин који је препознатљив.
Такође, и садашња, малобројна екипа, која ствара програм и радија и телевизије, оставља траг у афирмисању објективног и независног информисања.
Занимљиво је да сам овај говор завршио поруком: "Првих десет година је прошло, надам се да је пред нама будућност!" Што указује на то да сам већ наслућивао да је та будућност више него неизвесна.
И управо тако. Не само да ова телевизија није имала будућност, већ је, стицајем околности, остала и без прошлости. Јер, материјалних трагова има и буквално - само у траговима. Имајући у виду однос власти из "златног периода" СТВ, не верујем да је било шта сачувано у одговарајућим институцијама, попут Историјског архива. Дакле, једина сведочанства о постојању ове телевизије могу се наћи на ретким фотографијама из приватних колекција и, сада већ бледим сећањима неколицине активних учесника. Мало је података и у највећој светској архиви - интернету. Оно што је сачувано на интернету, углавном је везано за период од двехиљадите.
Средином јуна 2000. године, недељник НИН је објавио причу о томе како грађани Неготина бране своју телевизију. Неколико месеци касније, октобра 2000. године, објављена је информација да је СТВ, поново враћена у кабловски систем града, одакле је, вољом локалних моћника била протерана неколико година раније.
Даљом претрагом, може се пронаћи и информација из 2006. године, објављена на некадашњем општинском сајту, у одељку који говори о медијима у Неготину. Поред основних података о Самосталној телевизији Неготин, овде се могу прочитати и информације о вечитом ривалу - Радио телевизији Крајина. Тих неколико реченица данас делује као далека, далека, прошлост.
Поготову ако се, као следећа информација са интернета прочита наслов "Продаја покретне имовине Самосталне телевизије Неготин у стечају", 10. јула 2010. године.
То је крај.
Текстови из ранијег периода, на исту тему:
Нема коментара:
Постави коментар