ПРЕ ЧЕТВРТ ВЕКА

Сведоци смо да се у последње време, свако мало, нешто прогласи историјским догађајем. А да и не говоримо о томе колико пута су (чак и на дневном нивоу), вршиоци власти и њихови кербери, спремни да широким народним масама, обнародују да се нешто догађа "по први пут у историји". Тако да испада да пре овога нисмо ни живели, односно, да смо, "по први пут у историји", прогледали.

Међутим, да је, својевремено, "први пут у историји", у овој земљи, примењен Закон о одговорности за кршење људских права, или Закон о лустрацији (како је овај правни акт познат у јавности), претпостављам да би велика већина становника Србије била поштеђена многих на политичкој сцени Србије, који, као мантру, прежвакавају поменуту флоскулу. Не верујем да ту пропуштену прилику, чији је последњи воз прошао 11. јуна 2013. године, када је истекла десетогодишња важност овог, никада употребљеног закона, може надокнадити нови предлог Закона о лустрацији, који је Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), вероватно због симболике, најавила баш на овогодишњи Дан људских права, десетог децембра. Следећи мудрост народа са искуством, према којој "урађеном послу мане нема", долазим до јединог могућег закључка да и пропуштене прилике у неком послу, ретко када, могу бити кориговане. 

Такав пример и то са много пропуштених прилика, је једна медијска фирма, која (треба ли то наглашавати?), већ одавно не постоји. А настала је на данашњи дан, пре тачно четврт века.

Управо због тога, али вођен и моралним и сентименталним разлозима, трудим се да на данашњи дан, напишем неколико редова о Самосталној телевизији Неготин (СТВ). Телевизијеи пред којом је било много могућности и која би, да њени власници нису ишли из једне у другу пропуштену прилику, данас прослављала 25 година постојања и рада. Уместо тога, СТВ је данас, углавном заборављена телевизија, које се још само ретки сећају, а већ је неколико генерација овог дела Србије којима ни пуно име као ни скраћеница не значе апсолутно ништа.

За овогодишње подсећање на прву локалну телевизију овог дела Србије, али и прву приватну телевизију ондашње Југославије, искористио сам говор који сам написао за потребе обележавања десетогодишњице постојања Самосталне телевизије, под називом "Првих десет година". Тај догађај се збио пре 15 година у некадашњем хотелу Инекс, на самом крају 2001. године, када су многи били убеђени да се млада српска демократија "укоренила" и да више никада неће бити повратка на претходних десет година, у којима је Самостална телевизија покушавала да у једном од тупих углова Србије ван Београда промовише независно информисање. Не гајећи илузију да је било ко, међу многобројним  званицама, али и гледаоцима који су те вечери могли да виде извештај са поменутог скупа, упамтио нешто од овог говора, користим ову прилку да и прве и друге подсетим на телевизију које више нема.

                                            &&&&&&&&&&&&&&&&&&&

Када је пре десет година, тачније, 16. децембра 1991.године, почела са радом Самостална телевизија Неготин, као резултат ентузијазма групе младих људи, све је било прилично лако, као у Гетеовој мисли: "Сваки почетак је лаган, а на последње се степенице најтеже и врло ретко попнемо". Деценија иза нас, показала је да је то, са становишта објективног информисања било потребно, али и врло тешко остварљиво.

Основу за почетак рада, тада прве приватне телевизије у Србији, али и у ондашњој Југославији, чини новоизграђени кабловски систем, путем кога са емитовао програм, а имајући у виду да је то била инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањена је њена независност.

Већ на самом почетку, Самостална телевизија показује своју особеност и независност у програмској оријентацији, постајући сметња за актуелну власт, која је свих ових година покушавала да отежа и спречи њен рад.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са тадашњом Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија »Србија међу шљивама«, Зорана Остојића, снима се у Неготину.

Трудећи се да својим програмом прикаже и другачију слику ондашње Србије и њеног окружења, Самостална телевизија је током претходних година угостила све значајније лидере тадашње опозиције, почевши од премијера СР Југославије, Милана Панића, затим, Војислава Коштуницу, Зорана Ђинђића, Драгољуба Мићуновића, Вука Драшковића, Војислава Шешеља, Владана Батића, Мирољуба Лабуса, Душана Михајловића, Небојшу Човића, Момчила Перишића, Велимира Илића ...

Из тог периода, датирају и интервјуи рађени са Његовим преосвештенством, патријархом српским, Господином Павлом, као и са Његовом Екселенцијом, амбасадором Велике Британије, Ајвором Робертсом.

Средином 1995. године, настају први озбиљнији проблеми, када телевизију напушта већина људи који су иницирали њен настанак, осим садашњег сувласника, Дејана Грујића, чију упорност, од тог тренутка, подржава други садашњи сувласник, Синиша Пуљецовић, па СТВ наставља са радом, преселивши се у нове просторије, у згради Електродистрибуције, у центру града.

Трагајући за увек другачијим начином информисања својих гледаоца, СТВ, током грађанских протеста 1996/97. године, прати и протесте у Неготину, али обавештава и о протестима у другим градовима, захваљујући успостављеној сарадњи са Радиом Б92, уз несебичну подршку Верана Матића, која се наставља учлањењем Самосталне телевизије у Асоцијацију независних електронских медија.

На Бадње вече, 6.јануара 1997. године, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Гласа Америке, »Америка зове Србију«, као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

У пролеће, исте године, под политичким притисцима и услед лоших материјалних услова, Телевизија је принуђена да напусти простор у центру града, када јој уточиште пружа власник приватног објекта у коме смо и данас, господин Миодраг Станковић.

Но, пресељењем, не престају проблеми, па тако ондашња неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакује на приватну имовину и са зграде у центру града заплењује емисиону технику, која је враћена, делимично оштећена, тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године.

У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, неготинска власт наставља своју борбу против СТВ, желећи да запечати објекат из кога емитује програм, па Одбор за људска права Неготин иницира формирање и координира радом Одбора за заштиту Самосталне телевизије, у који се активно укључују лидери, локалних, тада опозиционих странака, што, уз несебичну подршку великог броја грађана, онемогућава противнике објективног информисања да реализују своје намере. 

Самостална телевизија те године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом »Радио Неготин« и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92 и Слободна Европа.

 Наравно, у ових ПРВИХ ДЕСЕТ ГОДИНА Самосталне телевизије, било је много људи који су помагали њен рад, што није увек било лако, па им се овом приликом захваљујемо, у нади да ће наша сарадња и даље трајати.

Посебну захвалност дугујемо изузетном разумевању, које су свих ових година имали Амбасада Велике Британије, Амбасада Сједињених Америчких Држава, Фонд за отворено друштво, Шведски хелсиншки комитет за људска права и Европска унија.

Током ових десет година, у Самосталној телевизији је радио и стварао велики број људи, који су, несумњиво, дали огроман допринос у раду и развоју ове медијске куће, без којих она, сигурно не би била профилисана на начин који је препознатљив.

Такође, и садашња, малобројна екипа, која ствара програм и радија и телевизије, оставља траг у афирмисању објективног и независног информисања.

Занимљиво је да сам овај говор завршио поруком: "Првих десет година је прошло, надам се да је пред нама будућност!" Што указује на то да сам већ наслућивао да је та будућност више него неизвесна.

И управо тако. Не само да ова телевизија није имала будућност, већ је, стицајем околности, остала и без прошлости. Јер, материјалних трагова има и буквално - само у траговима. Имајући у виду однос власти из "златног периода" СТВ, не верујем да је било шта сачувано у одговарајућим институцијама, попут Историјског архива. Дакле, једина сведочанства о постојању ове телевизије могу се наћи на ретким фотографијама из приватних колекција и, сада већ бледим сећањима неколицине активних учесника. Мало је података и у највећој светској архиви - интернету. Оно што је сачувано на интернету, углавном је везано за период од двехиљадите.

Средином јуна 2000. године, недељник НИН је објавио причу о томе како грађани Неготина бране своју телевизију. Неколико месеци касније, октобра 2000. године, објављена је информација да је СТВ, поново враћена у кабловски систем града, одакле је, вољом локалних моћника била протерана неколико година раније. 

Даљом претрагом, може се пронаћи и информација из 2006. године, објављена на некадашњем општинском сајту, у одељку који говори о медијима у Неготину. Поред основних података о Самосталној телевизији Неготин, овде се могу прочитати и информације о вечитом ривалу - Радио телевизији Крајина. Тих неколико реченица данас делује као далека, далека, прошлост.

Поготову ако се, као следећа информација са интернета прочита наслов "Продаја покретне имовине Самосталне телевизије Неготин у стечају", 10. јула 2010. године.

То је крај.

Текстови из ранијег периода, на исту тему:

2010. године

2011. године

2013. године

2014. године

Г Л А С

Грађани Србије, који имају мало више година, сигурно се сећају времена једнопартијског система, у коме нису постојали бирачи (као данас?), него гласачи. Односно, времена када се ишло на гласање (терминолошки, али и суштински), а не на изборе, Пошто се, руку на срце, није ни могло нешто посебно бирати. Мада, могло је и тада да се нешто "протури", пошто партијски апаратчици нису били баш превише мудри. (Ту се, изгледа, није много тога променило).
Анализирајући даље термине гласање-избори, могло би се закључити да се данас бира, а не гласа. А опет, гласање, као радња, никада није изгубило на значају. Будући да се (било да је у питању варијанта из једностраначја - када се гласало - или вишестраначја - када се, наводно бира), некоме даје (или поклања) глас, Упркос чињеници да у Србији вишестраначје има традицију дужу од четврт века (грађани су ту демократску тековину, након Другог светског рата, на једвите јаде, добили 1990. године), многима је јасно да ово није држава у којој би, олако, могло да се тврди да овде грађани бирају. Некако имам утисак да, огромна већина, то демократско право и обавезу, доживљава као баласт. Није се овде "запатила" демократија на начин како је то у неким другим земљама Европе и света. Изгледа да добра већина "бирача" више воли да буду "гласачи". А, уколико се одлуче да "бирају", некако више воле да бирају оне којима демократија и није баш јача страна. Искуство нам говори да, уколико се и деси да "на мишиће" на површину исплива нека "групна демократска опција", она и нема неки век трајања. Многи се још и данас сећају анегдоте у вези са некадашњим "краљем тргова", Вуком Драшковићем, када је, деведесетих, грађанина неког села, питао да ли ће гласати за њега, а овај му одговорио: "Хоћу, кад дођеш на власт". Претпостављам да је свима јасно да неће тај никад гласати за некадашњег лидера опозиције. Односно да можда и гласа, али то сад није видљиво, као што није видљива ни странка Вука Драшковића, пошто је већ неколико година живи на апаратима, којима управља господар Србије. И тај пример јасно говори да је у Србији све пролазно, осим странака које су, деведесетих (и биквално) жариле и палиле, по бившој нам и великој и мањој, али и најмањој држави. Што потврђује да странке које почивају на једној личности а не на члановима те странке, овде "имају прођу". Истини за вољу, некада су биле у питању само две странке (које је тадашња опозиција звала "црвено-црна коалиција"), а сада су у питању три странке ("ојачане" неким "истакнутим" појединцима).
Наравно, нема се ту шта замерити. Воља народа је у сваком демократском друштву неприкосновена. Проблем је само у томе што у овој држави нису испоштовани сви сегменти демократије. При чему, у самом врху стоји чињеница да на нашем политичком небу никада није дошло до "проветравања", које је требало да обезбеди један од закона, који, на велику жалост свих грађана Србије (који имају истинита демократска уверења), ни током десетогодишњег трајања није примењен. Они који редовно читају ова моја размишљања, већ погађају да се ради о Закону о лустрацији, односно, о Закону о одговорности за кршење људских права (како се тај закон званично зове). Који је (са великим очекивањима) изгласан у јуну 2003. године, а у истом месецу, десет година касније, након што је сакупио хрпу прашине, послат у историју а да ни једном није примењен. При чему се, чак, нико није ни потрудио да оном делу народа који држе до демократских принципа, објасни како се и због чега то десило. А није да није било "кандидата" на којима је могао бити примењен. Напротив! Да је у тој деценији примењен, данас би наша политичка сцена изгледала битно другачије.
Овако, имамо горак укус да смо живели неке године "које су нам појели скакавци". И да се, од деведесетих, неке ствари никако нису промениле. Од претњи Ђорђу Балашевићу, до претњи његовој ћерки.   При чему, "Панонски морнар" говори нешто у чему се апсолутно слажемо: ако је изгустирана Демократска странка, није изгустирана демократија. Поготову што демократија у овој земљи никада није прихваћена као модел понашања и живљења. Како некад тако и сада. Због чега су, вероватно, многе јавне личности (као и деведесетих) морале да се огласе и проговоре о ономе о чему је давно требало проговорити. И тај податак потврђује да је, оно што једино успешно радимо, кретање у круг. Па нам, пред ове изборе, странке прошлости, говоре о будућности. Или да "служе народу". А и врапцима је јасно да народ служи њима да се домогну

Истиномер : Излазност на изборима

још једног мандата. При чему и Дачић и Вучић помињу фотеље, али у различитим контекстима. Што делује збуњујуће на ионако збуњен народ, а једино је ,јасно да је у питању једна интересна групација и да се то, баш, и не крије од јавности. А да би се дошло до тог циља (читај мандата!), не бирају се средства. При чему се ништа не препушта случају. Чак се, злу не требало, разматра и ситуација "ако се деси нешто непланирано". Тако ја тумачим информацију коју је саопштила Републичка изборна комисија, а према којој, постоје и изборне листе које су подржане фалсификованим потписима.  Дакле, ако се изборни резултати некоме не свиде, избори се могу и поништити. При чему ће, вероватно, бити занемарен податак да нас ови избори коштају, скоро, 60 милиона динара. А можда и више. (Што је само један од показатеља да су приче о штедњи бацање прашине у очи већ обневиделих широких народних маса. Јер, да је некоме до штедње, расписао би изборе на свим нивоима, о истом трошку. На овај начин, српски властодржац шаље јасну поруку да са овим изборима жели да оствари три циља: да "преузме" Војводину, да "задржи" Београд и да у рукама држи функцију председника државе, која ће му, кроз годину дана, служити као шаргарепа. При чему је сасвим јасно да штап већ има). Јер, то је видљиво на сваком кораку. Водећа странка у држави, облепила је читаву Србију билбордима и плакатима. А њихов лидер не силази са телевизијских канала. Толико га је да су неки клинци већ почели да запиткују родитеље "да ли чика Вучић живи у телевизору?". Изгледа да деца нису чула да ће премијер у кампањи за ове изборе учествовати само десет дана. Због тих десет дана, Дража Петровић је имао довољно материјала за још једну успешну колумну. Мада, истини за вољу, ови избори су пружили толико материјала који не би успели да обраде ни Домановић и Нушић - заједно. И то је почело оног дана када је премијер Вучић обнародовао потребу да се распишу избори, чије образложење не могу да "попију" чак ни поменута деца. А да и не говоримо о томе да је, тим поводом, народ ове државе имао прилику да посматра трансформацију Председника свих грађана у председника само неких грађана . 
И поред тога што предизборна кампања за ове изборе неће остати у посебном сећању као неке претходних година, сигуран сам да ће многи упамтити огроман број "отворених радних места" и толико камена темељаца, од којих је било могуће направити и солидан каменолом. А међу најзначајнијим "темељцима" су они који ће бити добра основица за "Икеу", "Хилтон", и по ко зна који пут - Београд на води. А да не буде превише монотоније, побринуо се министар полиције, који нас је обрадовао новом акцијом хапшења, сликовитог назива - "Скенер 2".
Колико је то успело да се "прими" код наших гласача или бирача, биће јасно за око недељу дана, а до тада, можда није лоше да се мало, сви заједно, подсетимо како смо гласали на претходним изборима. 
Можда ће то бити и најбоља припрема за оно што нас очекује 24. априла, односно за једанаесте по реду парламентарне изборе, од обнове вишестраначја, 1990. године. При чему треба знати и то да смо од тада, на биралишта изашли само три пута у редовној процедури, а чак седам пута на ванредне изборе, какви ће бити и осми пут ови у недељу, 24. априла 2016. године.
У трци за једно од 250 места у републичком парламенту, биће три хиљаде и двеста седамдесет кандидата, о чијој судбини, теоретски, одлучује 6.737. 808 грађана. Међутим, овај податак о броју гласача или бирача, морамо узети са извесном резервом, пошто се на сајту Истиномера  појављују и нешто другачији подаци: "Према најсвежијим подацима Министарства државне управе и локалне самоуправе, у бирачки списак у Србији уписано је 7.000.095 бирача, док је пре две године, пред ванредне парламентарне изборе у списку било 6.765.998 пунолетних грађана. Дакле, број гласача за две године повећао се за 234.097. Чињеница да се број уписаних бирача готово поклапа са бројем становника Србије (7.186.862) по попису из 2011, објашњава се, углавном, тиме да разлику између броја пунолетних грађана и број уписаних у бирачки списак чине држављани Србије који живе у иностранству."

Фонтана у Неготину - април 2015.
(исто као и у априлу 2016.)

А оно што је сасвим извесно и тачно је податак да се Неготин налази у групи градова у којима овог 24. априла неће бити локалних избора (Београд, Зајечар, Аранђеловац, Бор, Врбас, Косјерић, Лучани, Мионица, Мајданпек, Ковин, Медвеђа, Оџаци и Пећинци), јер су у њима у периоду између 2013. и 2015. године одржани ванредни локални избори.
Можда је то разлог што у Неготину, још увек није прорадила фонтана у центру града, која, по свему судећи, поставља нове рекорде по броју дана када није била у функцији.
У сваком случају, грађани Неготина и Београда, Зајечара, Аранђеловца, Бора, Врбаса, Косјерића, Лучана, Мионице, Мајданпека, Ковина, Медвеђе, Оџака и Пећинаца имају једну бригу мање. Они не морају да размишљају коме ће дати свој глас на локалу, а за случај да нису упамтили ко се нада њиховом гласу за улазак у републички Парламент, предлажем да добро прочитају листу у прилогу.

1."Александар Вучић - Србија побеђује"

2."За праведну Србију - Д С  (Нова, ДСХВ, ЗЗС)"

3."Ивица Дачић - С П С, Ј С - Драган Марковић Палма"

4."Др Војислав Шесељ - С Р С"

5."Двери -Д С С - Санда Рашковић Ивић-Бошко Обрадовић"

6.Листа Савеза војвођанских Мађара - Иштван Пастор.

7."Борис Тадић-Чедомир Јовановић

   -Савез за бољу Србију-ЛДП-ЛСВ-СДС"

8."Муамер Зукорлић - Бошњачка 

    демократска заједница Санџака"

9."СДА Санџака-др Сулејман Угљанин"

10."За слободну Србију - Заветници - Милица Ђурђевић"

11.Листа "Група грађана за препород Србије 

    - проф. др Слободан Комазец"

12."Руска странка - Слободан Николић"

13."Републикасна странка

     -Републиканус парт-Никола Сандуловић"

14."Српско руски покрет - Слободан Димитријевић"

15."Левица Србије - Борко Стефановић"

16."Дијалог- млади са ставом - Станко Дебељаковић"

17."Доста је било" Саша Радуловић

18."Партија за демократско деловање-Ардита Синани"

19."Зелена странка"

20."У инат -сложно за Србију - Народни савез".

П Р О Г Р А М

Већ месецима, Србија одлази на починак и буди се уз једну реч : програм. Наравно, овај појам је био присутан и раније, али је, током ове предизборне кампање доживео своју кулминацију. Јер су сви који су хтели да фаасцинирају потенцијалне присталице, потрошили сате и сате да представе свој програм. Иако, руку на срце, није ту ни било нешто посебно за представити. И таман кад су грађани Србије одахнули (напокон), у њихове животе, поново је, закорачила реч програм. Овог пута је она стигла из кухиње странке која је успела да прикупи највише гласова житеља Србије. Инсистирајући на програму, најмоћнија странка у држави је тумачила како ће бирати партнере за будућу владу.Односно, да ће, за улазак у владу бити пресудан програм потенцијалних партнера. Мада, истини за вољу, та странка и не може да каже како има неки сопствени програм. Пре би могло да се каже како је присвојила неке фрагменте програма осталих странака и све то "запржила", у последње време, омиљеном причом о борби против криминала и корупције. И, наравно, причом о реформама у области привреде. Под слоганима "Свом снагом за нова радна места" и "Свом снагом у реформе". На крилима те и такве приче и до сада владајућа странка успела је да подигне свој рејтинг до нивоа са кога више силаска нема. Са тих висина може се само пасти, што рече неко. Омиљена прича српских напредњака толико се свидела гласачима у Србији да су заборавили и ко су некада били они који им причају те сладуњаве приче о нултој толеранцији на корупцију и криминал. Заборављајући да се ради о радикалима који су двадесет година залуђивали ову "јадну и напаћену државу" причама о домаћим издајницима, филованим екстремним национализмом. О радикалима који су аутори приче о границама Србије које су тамо где су српски гробови. О радикалима који су, скинувши беџеве са ликом "Великог Војводе", заборавили и где су садашње границе Србије. А све зарад "новоговора" који има своје слушаоце "тамо где треба". Али, да не буде забуне! Немам ја дилему са тиме да ли ово друштво треба да се избори са криминалом и корупцијом. Из, бар, два разлога. Први: не припадам криминалном миљеу. Други: борбом против корупције бавио сам се пре много година, када је то "већинска Србија" сматрала "западњачком подметачином".Дакле, ја са тим делом напредњачког програма немам проблема. Али, имам проблема да схватим да ли су ови садашњи напредњаци ови "садашњи" или "они бивши". Јер, да је, онда када је то требало, примењен Закон о одговорности за кршење људских права (познатији као Закон о лустрацији), људи који данас врше техничку власт или они који се спремају да је сутра врше у пуном капацитету, били би негде другде, далеко од било какве власти. И то што је тај закон послат у историју, а да ни једном није примењен само говори о томе да у овој држави, по том питању не постоје невини. Јер су прилику за његову примену имали сви. И они бивши и они "бивши и садашњи" и они "садашњи бивши" и они "садашњи будући". И то је, по мени, кључна ствар. Мера односа бивших и будућих власти према ономе по чему се  мери озбиљност једне државе. Јер, ако током десет година, нисмо успели да применимо један закон који је требало да буде основ државе и друштва, како онда да верујем у тамо неки програм?
И то програм који је, како је јавила већина медија, писао један човек. Истини за вољу не било који, већ човек који се, како изгледа, пита за све у овој држави. И који је, најпре, најавио да будућа Влада неће бити издељена на феуде, већ ће функционисати као тим (рецимо Бајерн), али је касније, најлепша жена "техничке владе" појаснила и да ће Вучић завести гвоздену дисциплину у будућој влади, јер је, у недавној контроли  "открио"  да 60 процената владиних службеника касни на посао. Један штампани медиј, у тексту у коме се говори о томе како је најмоћнији човек државе спровео ванредну контролу трошења пара у министарствима, помиње и ту "невероватну" појаву: "Осим тога, Вучић је јуче поранио на посао, док су његови сарадници водили евиденцију када запослени у Влади долазе на посао.  - Евидентиран је сваки долазак, закључак је да је више од 60 процената запослених закаснило. Биће уведена нова, оштрија правила и санкције за оне који крше радну дисциплину. Сигурно је да овако више неће моћи - наводи наш саговорник." Наравно да немам ништа против да најмоћнији човек државе Србије заведе "гвоздену дисциплину" у влади, али ми није јасно да се нико није сетио да му предложи да у тој институцији уведе електронску контролу долазака и одлазака са посла.Јер је то рентабилније. Па неће бити потребно да читав буљук Вучићевих сарадника седи по неким ћошковима и бележи ко је када дошао на посао. А електроника не зна да лаже. И региструје доласке и одласке "ни по бабу ни по стричевима". Осим тога, тако је могуће да Вучић на монитору свог рачунара (али и на мобилном), у сваком тренутку, може да провери ко му је када дошао на посао, или ко је и када изашао. Тако би имао још потпунију контролу над владиним чиновницима па би могао да се посвети осталим мерама из програма који је сам написао. Поготову што му, како изгледа, предстоји и "обрачун" са "лошим директорима", како је то најавила "техничка" министарка енергетике, али и са дипломатским "синовима и унуцима", пасошем за "госпођу ташту", као и са функционерима који су кршили  закон.
Осим наведеног, Вучић ће морати да се суочи и са реконструкцијом јавног сектора у коме, како је навела прва дама наше енергетике, има "појединаца који су једва позавршавали школе на неким истуреним одељењима". А да и не говоримо о томе да ће, можда, морати да објашњава Председнику свих грађана да З.М. није мислила на њега када је помињала директоре са "сумњивим дипломама". Јер он и није директор, већ Председник. Свих грађана.
И не само то. Творац програма нове Владе (која ће бити "најмања, најефикаснија и најбрже састављена и нај, нај, нај у новијој српској историји"), треба да изврши највећи трансфер, такође у новијој српској историји. Да из јавног у приватни сектор пребаци 5о хиљада радника, а да тамо задржи све оне напредњаке који су, брзином муње, запосели позиције, дан пре но што је на снагу ступила уредба о забрани запошљавања у јавном сектору.А како сада ствари стоје и тај, као и сваки други трансфер, има своју цену. Из приватног сектора поручују Вучићу да је то изводљиво, под условом да за сваког радника из јавног сектора припреми по 9 хиљада евра. Што је, истини за вољу, за читаву хиљадарку мање од онога колико је Динкић, страним компанијама,  плаћао радна места. У проналажењу најбољих решења за Србију, по свему судећи, мораће Вучић још једном да размисли да ли је преурањено отписао војводу од Чачка, који, као кец из рукава, има решење за запослење 50 хиљада радника. Поготову што је сасвим извесно да ће будућа Влада одустати од најепохалнијег економског решења у новијој српској историји које се зове "солидарни порез", а за који је, још пре само месец дана, лично Вучић тврдио да неће бити укинут  до краја 2015. године. Међутим, очигледно је да је и мали геније Лазар од Јејла, успео да укапира да се држави много више исплати да опорезује плате свих запослених у јавном сектору. Поготову ако се томе дода и "порез на политичаре". При чему, лично мислим да би било целисходније да политичари и не примају плату, бар док се не докаже да су постигли неки успех. А да, за то време, сами финансирају своје трошкове. Или, ако се ради о онима који су већ дуго у политици, да врате део онога што су узели од грађана и државе.
У сваком случају, очигледно је да за будућег премијера има још много посла. Између осталог, надам се да ће, осим јавном сектору, мало свог времена посветити и такозваном реалном, односно, приватном сектору. Као и да ће пронаћи решење како да натера један огроман део тог сектора да, уколико жели да послује у овој држави, обезбеди пристојне плате за своје запослене, које третирају као робове који морају да раде и по 12 сати дневно, чега у нормалним капиталистчким државама нема. Али, да ће пронаћи и начин да, у легалне финансијске токове ове државе, убаци пословање  највећег трговачког ланца у држави Србији, чији су власници наши пријатељи Кинези. Који, уз нечији благослов, своје пословање, очигледно је, држе ван финансијских токова ове државе. Уосталом, сетите се када сте у некој од "кинеских радњи" добили фискални рачун. У великом броју случајева, чак, и кад сте га изричито захтевали.

В Л А Д А Р И

Учинило ми се да је мирно суботње јутро, последњег дана августа, као створено за почетак писања новог поста. Тишину ремете само две гугутке које, са оближње столетне липе, у Доситејевој улици, наизменично шаљу (вероватно),  љубавне поруке и потпетице ужурбаних пролазника који одлазе у уобичајену пијачну куповину. Након тридесетак дана добровољног избеглиштва у "информативни мрак", схватио сам да се ништа драстично није променило у "земљи чуда", којој је крштено име Србија. Напротив, сачекао ме је "главни информативни догађај сезоне", у свом пуном сјају. Односно, завршница реконструкције Владе. Вероватно због тога нисам ни био у дилеми шта би могла бити тема најновијег текста. Проблем је настао када је требало ставити наслов (који , увек, пишем на почетку). Пошто ми није ништа оригиналније пало на памет, уписао сам  В Л А Д А. А онда се испоставило да под овим прозаичним насловом већ постоји текст који сам написао пре више од две године. Почитавши га, поново, након толико времена, схватио сам да је, површна констатација, са почетка овог текста, о "непроменљивости у земљи чуда", потпуно оправдана. А што се тиче наслова, да не бих имао два иста, одлучио сам да, онај први,  р е к о н с т р у и ш е м.

Уосталом, реконструкција је реч, не дана или месеца, већ реч последњих неколико месеци. И како ми се чини, уопште није важно шта или ко се "реконструише", већ да се нешто реконструише. То је већ опробани рецепт за "увлачење" у наш свакодневни речник појединих израза или фраза које никога ни на шта не обавезују, али се "лепе" за ухо просечног становника Србије. А ова најновија реконструкција Владе, коначно је, након неколико месеци, са страница таблоида и осталих штампаних медија, али и телевизијских канала и канализација, пресељен у Дом народне скупштине. Наравно, није ми намера да описујем стање које, посредством директног телевизијског преноса, може да види сваки грађанин ове државе. При томе сам убеђен да, без обзира што то може деловати чудно, многи људи заиста и седе пред телевизорима, упорно очекујући да ће чути нешто ново. Нешто што до сада нису чули, а што може битно утицати на њихове животе. Уназад неколико месеци, и моја маленкост, све чешће, време проводи пред Другим каналом Националне телевизије (који је резервисан за директне преносе догађања под куполама велелепне грађевине која је саграђена између два Велика рата). А то је, кажу неки политички аналитичари, поуздан доказ да је ова држава ближа деведесетим годинама прошлог, него двадесетим овог, 21. века. Пошто је оваква врста телевизијског стваралаштва једина могућност да се чује "нешто друго". Што није неважно, упркос утиску, "на прву лопту", да у овој земљи владају медијске слободе. Јер се некако ствара простор у коме се готово сви медији утркују да освоје титулу најбољег промотера једне политике и њеног творца. Који је, по свему судећи, осим што је председник највеће странке, и "контролор" свега и свачега у држави Србији. Претпостављам, не увек својом вољом. Али, самим тим што је Први потпредседник и старе и нове Владе трасер нове "државотворне" политике ове земље, јасно је да се од њега очекују сва решења. И да више нико ништа не почиње док не "консултује" Првог потпредседника, који, по свему судећи, ужива у функцији "није први ко је први, већ је први ко је други", али, по којој је свима јасно ко је "прва виолина". Због чега опозиција, у највећем броју случајева, у његовом правцу и одапиње највише "отровних стрела". Након чега се Први потпредседник понаша као одликаш који је добио и једну двојку. Због које је спреман да на сав глас плаче, јер "ту бруку" не може да поднесе, пошто је навикао да га сви хвале. Заборављајући да није нормално да опозиција хвали власт. Односно, заборављајући како је то било у време када је и сам био опозиција. Понављајући с времена на време, да сви треба да се мењају, јер је, ето и он сам себе променио. И да сада сви треба да верују управо њему и политици коју заступа. Пошто је све то "за добро и у интересу народа". Што је, истини за вољу, флоскула којом се сви ките. И позиција и опозиција. А народ добро зна како му је!
Некако ми се чини да управо након таквих иступа Првог потпредседника и "његов шеф", Ивица Дачић, "добије крила", настојећи да опозицији у парламенту "одржи кратку политичку обуку". Не либећи се да ускликне како он може свакоме у парламенту да изађе на "мегдан" и да му ту нема равна, пошто има искуство дуго 23 године.
Заборављајући, при томе, и један и други, да је проблем ове државе управо у томе. У "дужини трајања" неких политичара, поготову оних који нису "платили" политичку цену своје погрешне политике деведесетих година. Већ су, напротив, добро, политички, прифитирали, управо на тој политици. А да је, у исто време, Закон о лустрацији након десет година постојања, јуна ове године, отишао у историју, а да се нико није потрудио да га примени.

Т А Ј Н А

„Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, нe зна грм шта суседни грм сања нити птица шта се догађа између грања.“                                   

Претпостављам да су ови стихови ( некадашње обавезно градиво у средњим, али и у основним школама и на бројним такмичењеима рецитатора ), толико познати да им не треба наводити аутора. Али, ко зна!?

Ко зна (ах, нитко, нитко ништа не зна. Крхко је знање!),

одговорио би, да се однекуд појави, Добриша Цесарић (10.сијечањ1902,Славонска Пожега–18. просинац 1980,Загреб).

Да не проверавам. Ради се о стиховима из песме „Србија је велика тајна“, Десанке Максимовић (16.маја 1898.Рабровица код Ваљева – 11.фебруар 1993. Београд). Али, нисам се случајно сетио наше чувене поетесе. Још мање ми је намера да подгревам страсти код њених „слепих“ обожавалаца, нити њених, такође, „слепих“ опонената. Не бих ни да узнемирим њену племениту душу, у нади да лебди негде изнад Бранковине, тамо где су покопани њени земни остаци.

Њени стихови су ми послужили као добар увод у тему. У прилог тврдњи да је Србија (и даље!) велика тајна. А тако ће и остати! Кажу, до пролећа. А до када, не знамо...

Тако се, неславно (бар за сада), завршио покушај Српског покрета обнове (који траје готово читаву деценију), да се отворе тајне архиве, односно да се изгласа Закон о отварању тајних досијеа. Уједно, чини ми се да је то један од највећих промашаја „петооктобарских снага“ не само у овој, одлазећој, 2010. години, већ и у читавој „демократској декади“. И то све због „банане“ коју су СПО-е ударили „велики“ коалициони партнери – Демократска странка и Социјалистичка партија Србије. Или, да поједноставимо ( а што да се лажемо?!), први човек полиције и први човек државе.

Е сад, остаје нам само да тумачимо поруке овог чина. Да ли се све то десило због тога што није постигнут договор у вези са тим коме ће припасти заслуга за „убачену тројку“? Да ли се неко уплашио да „мали“ коалициони партнер не „покупи“ превише заслуга? Или је нешто много „животније“ у питању? Изгледа да се, ипак, свашта може прочитати у тим тајним досијеима. Па чак и много тога што би бацило ново светло на појединце „великих“ коалиционих партнера!?

Јер, још колико до половине последњег овогодишњег месеца све је изгледало идилично, а грађанима Србије се већ смешио "закон о тајнама". А онда се доготило то "нешто". Предлагачи овог закона нису имали довољно гласача за свој предлог, а "велики" коалициони партнери су саопштили како "се од закона није одустало, али да се са њега скида ознака хитности". Не липши магарче...

Уместо подршке "великих" коалиционих партнера, СПО је добио подршку "мањих" Г17плус, ЛСВ, странака мањина, СДП, као и опозиционе ЛДП. "Велике" опозиционе странке, такође, нису биле заинтересоване за овај закон. Може се само нагађати због чега.

И онда је, по већ опробаном рецепту почело "прање". Сви су хтели да појасне свој став у вези са "неотвореним тајним досијеима". Причало се и о томе да је у питању јако осетљива тематика и да треба бити обазрив...

У изјави за медије, Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, ишао је толико далеко да је испричао и један "типичан" пример осетљивости теме. Наиме, у време када је он имао увид у свој досије, видео је неког чичу "који плаче јер је из тајног досијеа сазнао како га је покојна супруга варала са најбољим пријатељем". Прави пример за осетљивост теме!

У сваком случају, показали смо да смо тврђи и од Амера. Њихове тајне и друге службе, у парампарчад су разбили Викиликс и Џулијан Асанж. Само се наш ДЕ-БЕ (или боље рећи УДБА - слабо се ту нешто мењало! ), још доста добро држи.

Сетих се да су социјалисти, некада, пласирали слоган:"Сви смо ми по мало социјалисти", али мислим да нам боље приличи парафраза овог слогана: "Сви смо ми по мало де-бе-ов-ци".

Отварање тајних досијеа Министарства за државну безбедност Немачке Демократске Републике (Штази), имало је за последицу и сазнање да је у овој тајној обавештајној служби бивше Источне Немачке било запослено 274.000 људи. Тврди се да је ова, најбруталнија служба комунистичког режима имала једног агента на 165 становника, док је старији брат КГБ имао једног на 580, а да је Гестапо, током Другог светског рата, имао једног агента на 2.000 људи. Према тим подацима, свака зграда имала је свог доушника.

По мом скромном мишљењу, код нас је ситуација била много гора, јер ми се чини да је сваки улаз, у свакој згради, имао свог доушника или "сарадника система". И оно што је најгоре у свему је да то "стање" још траје, односно да они још увек „раде“. Како другачије објаснити чињеницу о неким "недодирљивим" људима који су "добри" у свим системима и могу да "раде" шта год им се прохте?! Наравно, чешће мењајући партије него чарапе! 

И на крају, можда треба поставити и следеће питање: "А да ли би се нешто променило доношењем Закона о отварању тајних досијеа?" Е, могуће је да у том грму лежи зец!

Јер, треба се подсетити да је 2003. године, такође по хитном поступку, донет "закон о лустрацији", односно, Закон о одговорности за кршење људских права, са роком важења од 10 година. И шта се десило? Ништа. Тај закон до сада ни једном није примењен. Онај ко има мало дуже памћење, може се само присетити колико има "кандидата" у садашњем политичком естаблишменту Србије, на којима би он могао бити примењен. Међутим, поставља се питање -како? Јер, "велики" коалициони партнери ДС и СПС, у међувремену су потписали Декларацију о политичком помирењу и постали "најидеалнији" партнери у Влади. Има и оних који су постали "најидеалнија" опозиција. Тако да се сада поставља питање на кога би се и применио тај закон, пошто ЛСВ предлаже продужетак његовог рока важења на још 10 година. Да ли то значи да ћемо још толико морати да чекамо да би урадили оно што је требало урадити јуче? Ако неко мисли да је то много, треба се подсетити да нам је 10 година већ "појео" режим Слободана Милошевића. И још 10 "петооктобарске снаге". Да ли је то много? Зависи шта нам је репер!

Чини ми се да је прави одговор на то питање (не слутећи да ће баш нама требати), дао руски књижевник Николај Семенович Тихонов, пре више од пола века, а што је тако маестрално, много година након тога, изрекао Раде Шербеџија.

Речник мање познатих речи :

сијечањ - јануар

просинац - децембар

нитко - нико

повијест - историја