ПЕТРОВО СЕЛО

Фото: Ж. Р. Драгишић

Пре недељу дана, на Свету Тројицу, навршило се двадесет година од када су Петровосељани и њихови потомци, након много година прекинуте традиције, поново, прославили своју Заветну славу. Исто толико година је протекло од када сам, у продукцији сада непостојеће Самосталне телевизије (СТВ), први пут, урадио документарни видео запис посвећен овом догађају.

Те, 1997. године, мој приступ овом догађају био је крајње документаристичан, што значи да сам се уздржао од личних коментара и мишљења, покушавајући да, на реалан начин, гледаоцима представим читав низ активности које су организатори сместили под кров тог догађаја.

Истини за вољу, те, 1997. године, Заветна слава је била у другом плану, а очигледна је била нечија жеља да покаже да су "Црногорци са Мироча на правој страни", односно "на линији политике" тадашњег, неприкосновеног владара Србије - Слободана Милошевића. Оне којима сећања брзо бледе, треба подсетити да је то време подела међу "црногорским лавовима" Милом и Момом и почетак "отказивања послушности" једног од лавова Милошевићевој визија "два ока у глави". 

Литије у Петровом Селу - 
Фото: Ж. Р. Драгишић

По мом скромном мишљењу то је и разлог због чега је донета одлука да се те, 1997. године прослави јубилеј, односно да се те године навршио век и по од насељавања Петровог Села, или настанка Петровог Села, или досељавања Црногораца на Мироч, већ како је ко то желео да представи. То је, уједно, и "ударање камена темељца" ничим утемељеном податку да се за годину насељавања Петровог Села, или настанка Петровог Села, или досељавања Црногораца на Мироч, означи 1847. година. Или, како би то рекао српски историчар и давнашњи министар правде Црне Горе, Валтазар Богишић (1834 - 1908) : "Што се грбо роди, вријеме не исправи". Јер је таква одлука, у најмању руку, била неозбиљна. Имајући у виду да не постоји ни један релевантан податак који би ту годину могао да означи као годину насељавања Петровог Села, или годину настанка Петровог Села, или годину досељавања Црногораца на Мироч.

Управо на тај, проблематичан, податак покушао сам да укажем, наредне 1998. године, када је начињен договор између представника Месне заједнице Петрово Село и СТВ, да се, поново, сачини документарни видео запис о низу активности који су, те године, представљали мозаик у обележавању Заветне славе потомака Црногораца са Мироч планине. Ни тада, као ни претходне године (а тако мислим и данас), није ми била намера да, због тога, обезвредим читаву идеју о обнављању Заветне славе, јер се томе нема шта приговорити.

За разлику од видео записа који сам начинио претходне године, те, 1998. године, желео сам да, осим документаристичког бележења свега онога што је организатор предвидео те године, дам и неки свој лични печат. У првом реду, да покренем полемику на тему године настанка Петровог Села, подсетим на историјат старе постојбине, али и да појасним неке недореченост у вези са пореклом Црногораца досељених у источну Србију и њихових потомака.

Благоје Ристовић - 
Фото: Ж. Р. Драгишић

Међутим, очигледно је да није било спремних на полемику на ове теме, пошто на то чекам ево, скоро, двадесет година. И док се "зид ћутања" на ову тему, из године у годину повећава, остаје нејасно и због чега је било неопходно чекати све до 2011. године, када су, поново, након 60 година, на Духове, односно Свету Тројицу, одржане Литије у Петровом Селу. Са ове временске дистанце, усуђујем се да устврдим да би се на то још увек чекало да није било изузетног труда и залагања доктора физичке хемије Благоја Ристовића, коме сам, са задовољством, у томе помагао. 

Не желећи да одустанем од идеје да се о неким стварима мора и треба полемисати, а пошто нисам био у могућности да дигитализујем постојећи видео снимак из 1998. године, одлучио сам се да овде публикујем сценарио на основу кога је монтиран тај видео запис, под називом "Петрово Село - сећање за будућност". 

Текст, који следи, од пре, скоро, 20 година, је без икаквих суштинских измена, осим што је, будући да је био у рукопису, добио нову, електронску форму.

„НЕГДЕ МОРА БИТИ ЛАКШЕГ ЖИВОТА, 
ВЕДРИНЕ ДОГАЂАЈА, ШТО СЕ

СЛИВАЈУ КАО ЧИСТИ И ХЛАДНИ, 
ПЕНУШАВИ СЛАПОВИ“

                                                                                       

                                                  ( „Сеобе“ – Милош Црњански)

Ђе је зрно клицу заметнуо,

Онђе нека и плодом почине,-

Јели инстинкт ал духовни вођа?

Овде људско запире познање.

Чашу меда још нико не попи,

Што је чашом жучи не загрчи;

Чаша жучи иште чашу меда,

Смијешане најлакше се пију.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Још једно окупљање Петровосељана, на Свету Тројицу, 7. јуна, лета Господњег 1998. показало је да су дух и традиција предака и старог завичаја, чврсто укорењени у свести потомака, давно досељених Црногораца и живописна пространства Петровог Села.

Организациони и Почасни одбор, сваки на свој начин, допринели су да и ово окупљање остане у трајном сећању и високо поставили циљ, за све оне који се буду латили тешког и одговорног задатка – организовања наредних окупљања Петровосељана.

Најзначајнији догађаји у вези са обележавањем досељавања Црногораца у ове крајеве, свакако су, оснивање Фондације „Задужбина Петровог Села“ и објављивање две аутентичне књиге, о овој, по много чему специфичној средини и њеним житељима.

Задужбина је основана Одлуком Месне заједнице, ради трајног обележавања досељавања Црногораца и насељавања Петровог Села, прикупљања и очувања историјске и културне грађе и његовог привредног развоја.

Орган управљња Задужбине је Управни одбор од пет чланова са мандатом од четири године, које именује оснивач. Изворе за обезбеђивање средстава Задужбине представљају: улози оснивача, суоснивача и донатора, затим приходи од камата на орочена средства, добровољни прилози, поклони и легати, као и остали приходии.

Како је Статутом предвиђено, циљеви Задужбине су прецизно утврђени у једанаест тачака, а надзор над пословањем Задужбине поверен је Надзорном одбору, од три члана, које, са мандатом од четири године, именује оснивач.

Конкретним задицама се баве три Савета које именује Управни одбор: Савет за историјске, етнолошке и послове националне културе, Савет за привредни развој и Савет за теоретске и остале послове.

Књигу „Сто педесет година на источним огранцима Мироч планине“, написао је Ђоко Милутинов – Драговић, а књигу „Петрово Село код Кладова“, Спасоје Вукалов – Богдановић.

Многобројни програми, којима су Петровосељани прославили своју Заветну славу Духове или Свету Тројицу, били су повод да се старији подсете прича о старом крају, непресушном надахнућу неколико генерација, а млађи да сазнају нешто више о свом пореклу, како би успомене на своје претке лакше пренели на потомке.

Ништа ми се немојте чудити

Што ме црне растезају мисли,

Што ми прса кипе са ужасом.

Ко на брдо, ак и мало, стоји

Више види но онај под брдом:

Ја повише нешто од вас видим,-

То је срећа дала ал несрећа.

Не бојим се од вражјега кота,

Нека га је ка на гори листа,

Но се бојим од зла домаћега.

Како пише у „Историји Црне Горе“, име Црна Гора, на српском језику, „први пут се сријеће у Повељи Краља Милутина, из 1276. године, као локалитет, у близини сјеверне обале Скадарског језера, а не као област.“

У италијанским изворима, Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. године.

У Которским споменицима, Црна Гора се први пут помиње 1397. године, као Монтенегро, а 1458, изворно – Црна Гора.

У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана, 1435. године, помињу се катуни Црна Гора.

Како је запазио руски етнолог, археолог и историчар, Павел Александрович Ровински, кад су се крајем 15. века, политичке прилике измениле и Црна Гора постала језгро Зетске државе, онда је то име почело да потискује старо име државе – Зета, а да се преношењем престонице са Жабљака на Цетиње, завршава историја Зете а почиње историја нове државе – Црне Горе.

Што се тиче племенске организације у Црној Гори, њу можемо пратити много раније, а почиње са народним предањем о настанку пет племена.

По њему, петорица браће: Озро, Пипо, Васо, Ото и Красо кренули су на сеобени пут из Херцеговине.

Стигавши на Кчево (Чево), Озро, који је био хром, није могао даље па се ту настанио, а од његових потомака настадоше Озринићи.

Ја сам Озра ноћас на сан гледа.

Бјесмо пошли двјеста Озринићах

И толико поћерали коњах

Да узмемо пуње аранђелско

Кад али је оно стари Озро

И бирани за њим Озринићи

(Није од њих ниједнога жива)

Пуче на нас сваке грдне јаде

Што у Чеву цркву не градимо

Аранђелу, да ни свуд помага.

На овом предању, засновао је своје писање и Ровински, наводећи како су настала племена Озринићи, Пипери, Васојевићи, Оти или Хоти и Краснићи.

У „Историји Срба“, Константина Јиречека и Јована Радонића, наводи се да су племенска имена изведена делимично из словенских личних имена, као на пример: Његуши од Његуша, Бањани од речи бања, Бјелопавлићи од неког „бијелог Павла“, а Ћеклићи, раније Теклићи, од цркве Свете Текле.

Ови историчари наводе и податке о старости појединих племена.

Зупци се јављају од 1305. године, Бањани од 1319, Дробњаци од 1381, а Бјелопавлићи од 1411. истовремено кад и Озринићи.

Његуши, више Котора, помињу се од 1435. Пипери од 1416, а Косијери од 1439. године.

А мислиш ли сердаре Његушки,

Да би био оваки с очима?

У повељама Црнојевића, јављају се у племену Цетињском, око 1485. године, данашња братства или села: Бајичићи (сада Бајице) и Бјелошевићи (сада Бјелоши).

Дим је црни лега над Бајице,

Ка најгушћи облак о јесени.

Што се старости племена Озринићи тиче, одступа писање др Јована Ердељановића. Он наводи да је, прегледајући књиге старог Судског архива у Котору, наишао на податак да се, 3. јуна 1335. године помиње Неноје Озринић, што несумњиво говори да су Озринићи постојали и пре овог датума.

То, донекле, потврђује и већ поменуто народно предање о настанку једног од пет племена.

Што би ово те јошт не дођоше

Озринићи, наши крајичници?

А без њих се пословат не може,

Наједно се боље разбирамо.

Крајем 14. века било је више племена на подручју Зете, која су се почела називати Црна Гора.

Према турским пописима, племена Цуце, Бјелице, Ћеклићи и Косијери, сврставају се 1521. године у Пјешивачку, а 1523. у Цетињску нахију.

Према попису црногорских племена из 1592. године, Штитари су уписани у једну племенску заједницу са Косијерима, мада се касније види да они и не припадају Ријечкој, већ Љешанској нахији.

На Шћепан дан дође ми одива,

Из Штитарах љетос поведена,

И каза ми: „Ево харачлије

У Штитаре да купе хараче!“

Племенске границе су устаљене у 18. веку, па и касније. Цеклињани су тек у 17. веку успели да истисну Бјелице са своје данашње територије. Косијери су у 18. веку имали дуготрајне борбе са Бјелицама који су били преотели највећи део територије.

Његуши су се, вековима, супротстављали Бокељима око граница, а Цуце су почетком 18.века потиснули Турке из Трешњева и тако проширили своју територију.

Косијери су у 18.веку били племе Катунске нахије, а у првој деценији 19.века они се и формално убрајају у Ријечку нахију, о чему говоре подаци које Тихомир Ђорђевић пронашао у библиотеци града Гренобла у Француској.

У овом спису, појављује се Пјешивачка, као пета нахија, која је касније ушла у састав Катунске нахије. Племена Комани и Загарач, из Катунске нахије, уписана су у састав Љешанске нахије а села Ораси и Штитари, из Љешанске нахије, уписана су у састав Ријечке нахије.

Такође, село Томићи, из племена Бјелице, уписано је у племе Озринићи.

Како сам се синоћ исмијао!

У кућу ми однекуд дођоше

Два момчета те красна Бјеличка.

Племена су на подручју Старе Црне Горе имала повезану територију, сем Добрског села из Ријечке нахије, које је имало село-колонију Добрску жупу, на подручју племена Цеклин.

Осим ових, „административних сеоба“ становништва, у оквиру појединих племена или нахија, које су биле условљене различитим политичким, историјским и социјалним околностима, било је и стварних миграција о чему такође постоје писани трагови.

Тако постоји податак да се родоначелник братства Бурић, 1642. године преселио са Чева у Буроње (Љешанска нахија), али се касније вратио у Загреду, племе Озринићи, Катунска нахија.

Чево равно, гнијездо јуначко,

А крваво људско разбојиште,

Многе ли си војске запамтило,

Многе ли си мајке ојадило,

Људске су те кости затрпале,

Људском си се крвљу опјанило;

Вазда раниш од Видова дана

Јуначкијем и коњскијем месом

Гавранове и мрке вукове.

Како пише у „Историји Срба“ у планинама јужне Херцеговине, у будванском крају и у читавој Црној Гори, могло се лепо проматрати племенско уређење од 1790. до 1850. године.

То уређење је у Црној Гори престало 1851. године, увођењем Световног кнежевског достојанства, а с тим у вези беху замењене старе племенске старешине кнежевим „капетанима“.

Према суседству, чинило је племе једну политичку целину и имало је сопствену власт. Главари братства или села, били су кнежеви.

Сваки појединац имао је четири имена: своје, име оца, братства или села и племена.

А у „Историји Црне Горе“ наводе се и следећи подаци.

Више породица чини братство. Оно је по правилу крвна заједница више породица што потичу од једног стварног или фиктивног претка и у црногорском племенском друштву чини међустепен између породице и племена.

Обично, у сваком насељу преовлађује по једно братство, али, нека братства насељавају и по неколико села.

По историчару Валтазару Богишићу, „Постоји цио ланац ужих братстава, као посебних група унутар ширих братстава. Та ужа братства имају своја презимена, по дједу или прадједу, па се понекад догађа да то уже, братственичко презиме потисне шире, општебратственичко, родовско име. Ова појава назива се цијепање братства.

Свако братство има своје родовско, патронимично, име односно презиме, по далеком претку од кога води поријекло. Братства која немају патронимични име, најстарија су у Црној Гори, као на пример Мудреше, Капе и Шпадијери.“

Младо жито навијај класове,

Пређе рока дошла тије жњетва!

Дивне жертве видим на гомиле

Пред олтаром цркве и племена;

Чујем лелек ђе горе пролама,

Треба служит чести и имену!

Нека буде борба непрестана,

Нека буде што бити не може-

Нек ад прождре, покоси Сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

За далеко неко покољење!

У 19. веку Црну Гору можемо сагледати кроз неколико географских целина: Стара Црна Гора, Територија Брда, Приморје и Црногорска Херцеговина. Стару Црну Гору сачињавале су четири нахије: Катунска, Ријечка, Љешанска и Црмничка.

Катунска нахија је област југозападно од реке Зете. Изнад овог кречњачког краја уздижу се планине Ловћен, Пусти Лисац и Бијела Гора, а ту су и два поља – Цетињско и Његушко.

Некада су овде сточари из Зете имали своје катуне (привремена станишта сточара), по чему је област и добила име.

Катунску нахију су населили, углавном,  досељеници  из Херцеговине и Босне, а чине је мање целине које су називе добиле према племенима : Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Пјешивци, Загарач и Комани.

Ријечка нахија је област северно од Скадарског језера.

Позната је по томе штоје овде, крајем 15. века, у манастиру Обод, радила прва српска штампарија, за време Ђурђа Црнојевића.

Ријечку нахију сачињавају: Грађани, Љуботињ, Цеклин, Добрско село и Косијери.

Љешанска нахија је крашка област у јужном делу Црне Горе, између Катунске и Ријечке нахије. Једина река Ситница, лети потпуно пресуши.

Љешанску нахију чине: Дражовина, Градац и Буроње.

Црмничка нахија је област северозападно од Скадарског језера.

Ово је веома плодан крај, а климатски утицаји Јадранског мора овде се јасно осећају.

Црмничку нахију сачињавају: Утрг (или Подгор), Брчели, Дупило, Сотонићи, Бољевићи, Глухи до и Лимљани.

Територија брда је планинска област у источном делу Црне Горе, од долине Зете до Таре и Лима, са планинама Дурмитор, Бјеласица, Сињајевина, Комови и Маганик.

Ова област је средином 19. века ушла у језгро црногорске државе, па су кнез Данило и кнез Никола носили титулу „кнеза Црне Горе и Брда“.

Поред седам брђанских племена која насељавају ову територију (Бјелопавлићи, Пипери, Ровци, Морачани, Васојевићи, Братоножићи и Кучи), 1875. године прикључени су још и Дробњаци, Пивљани, Шаренци и Ускоци са Дурмитора.

У памет се добро Црногорци!

А ко изда онога те почне,

Свака му се сатвар скаменила!

Бог велики и његова сила

У њиву му сјеме скаменио,

У жене му ђецу скаменио!

Од њега се излегли губавци,

Да их народ по прсту кажује;

Траг сегрдни његов ископао

Како што је шареним коњима!

У кућу му пушке не висило,

Главе мушке не копа од пушке,

Жељела му кућа мушке главе!

Кроз дуге векове постојања, српски народ је пратила зла судбина вечитих сеоба, које су настајеле као последица мноштва историјских и социјалних околности.

За Црногорце, та принудна напуштања огњишта, углавном су значила одлазак у земљу матицу васколиког српства. У потрази за бољим условима живота и већом сигурношћу, многе су породице напуштале кршевиту и сиромашну Црну Гору и одлазиле у Србију.

У једној од тих сеоба, средином 19. века, седамдесетак фамилија Црногораца, стигло је на обале Дунава, у кладовску равницу, где су се, одлуком тадашњих власти, настанили  у непосредној близини утврђења Фетислам, које су тада још држали Турци.

Како наводе многи писани извори тога доба, па и касније, нови становници овог краја, тешко су се и споро адаптирали на живот и рад у новом окружењу, па су наставили да трагају за неким новим просторима који им могу пружити боље услове за бављење сточарством, као и у старом крају.

Немирног духа, ненавикнути на стешњеност у кладовској низији поред Дунава, Црногорци су, убрзо, почели да чезну за висинама и зеленим пространствима Мироча, који им се у овим новим околностима учинио као добра замена за кршевите пределе остављене у својој постојбини, маштајући да ова планина постане њихово трајно одредиште.

Но, пресељење новопридошлих житеља Кладова, било је скопчано са мноштвом тешкоћа, административне природе, па су домишљати и одлучни Црногорци, уместо обилазно, овај проблем решили на директан начин, како су и навикли у родном крају.

Формирали су делегацију, која је отпутовала у српску престоницу и самог кнеза, Александра Карађорђевића, покушали да убеде у оправданост своје намере да живот наставе на зеленом, шумпм обраслим обронцима планине Мироч.

Нема писаних трагова о детаљима овог сусрета и како су разговори текли, али постоје документи који указују на то да је тадашњи владар Србије уважио жељу црногорских горштака, па, ускоро, долази до нове сеобе Црногораца и формирање насеобине поред речице Косовице, којој је дат назив Ново село.

Овај назив је био веома кратко у употреби, а промењен је, у знак захвалности кнезу Александру, у Петрово Село, по кнежевом сину Петру, каснијем краљу Србије и Југославије.

Ово име је задржано до данашњих дана, осим једног краћег периода, у другој половини 19. века, када је село, указом власти, названо Краљевац, по краљу Србије, Милану Обреновићу.

У нову сеобу, из Кладова, нису кренуле све породице досељене из Црне Горе. Неколико их се ту трајно настанило, где и данас живе њихови потомци.

Досељавање Црногораца у Петрово Село настављено је до после Првог светског рата.

Нови становници Кладова и Петровог Села, као и они који се касније досељавали, долазили су из свих крајева Црне Горе, осим из Црмничке нахије и Приморја.

Мало је писаних трагова, који са великом прецизношћу, говоре о пореклу овдашњих Црногораца, но упоређивањем постојећих, може се доћи до података који о овоме дају нешто потпунију слику.

У књизи „Неготинска крајина и Кључ“, Косте Јовановића, доста је нетачних података, чак и грубих грешака, у погледу родовског и племенског порекла.

Етно прилог „Петрово Село и живот његових становника“, др Мирка Барјактаровића, даје много више прецизних података, али има и одређених недоречености.

Два аутентична пописа становника Петровог Села, за чију популаризацију признање треба одати Ђорђу Драговићу, у сваком случају представљају најсигурнији ослонац у истраживању порекла досељених Црногораца, мада ни они не дају потуну слику порекла по братствима, племенима и нахијама.

Вероватно да ни аутор овог текста неће дати најпотпунији одговор на питање о пореклу Црногораца у источној Србији, мада је попис породица сачињен на основу ова три извора и личних сазнања.

У списак породица, наводе се и оне које су остале да живе у Кладову, а помињу се и презимена оних фамилија које нису имале мушке потомке, као и аутентична презимена из Црне Горе, која су каснији потомци променили, а све у жељи да презентирани подаци буду свеобухватнији.

Из Катунске нахије  највише је досељеника.

Из племена Озринићи, из Марковине су Милоњићи, Радовићи, Перовићи, Марковићи, Спасојевићи, Ђуровићи, Миловановићи, Думељићи, Митровићи, Велишићи, Милојевићи, Новаковићи, Милошевићи, Ћековићи, Секулићи и Миљанићи.

Из племена Озринићи, из Загреде су Драгишићи, раније Радовићи, односно Бурићи.

Из племена Озринићи, из Велестова су Вујадиновићи и Стевановићи.

Из племена Његуши су Поповићи, Богдановићи, Новаковићи, Радовићи, Јоковићи, Вуковићи, Шуловићи и Марковићи.

Из племена Цуце су Стевановићи, Оташевићи, Николићи, Банићевићи, Даичићи и Ђукановићи.

Из племена Бјелице су Матовићи, Савовићи, Јовановићи, Шутовићи и Вуковићи

Из племена Загарач су Перовићи, Мајовићи, Рајевићи, Ђуровићи, Вујадиновићи и Радојевићи.

Из племена Цетиње, Деље су Вуковићи, Савовићи и Ђуровићи.

Из племена Цетиње, Доњокрајци су Перашевићи, Ивовићи, Миловићи, Перовићи и Ђурићи.

Из племена Цетиње, Бајице су Мартиновићи и Станковићи.

Из племена Цетиње, Бјелоши су Миловићи и Ивовићи.

Друга по заступљености је Ријечка нахија.

Из племена Цеклин, од Ломпара су Ђикановићи, Митровићи, Живковићи, Савићевићи, Јоковићи, Богдановићи, Николићи, Гавриловићи, Нешковићи и Поповићи.

Из племена Цеклин, Мудреше су Ђуришићи и Ивовићи.

Из племена Цеклин, Борозани су Андрићи и Николићи.

Из племена Косијери су Јоковићи, Лукетићи, Савовићи, Драговићи, Машановићи, Радовићи, Матовићи, Ристовићи, Савићевићи, Марићевићи, Ђурковићи, Латковићи, Андрићи, Томовићи, Митровићи и Петровићи.

Из Добрског села су Грујичићи, Радоњићи и Лазићи.

Најмање досељеника је из Љешанке нахије.

Из Штитара су Чичаревићи, а из

Кокота Тодоровићи.

Из Љешанске нахије су и Миловићи, Кнежевићи и Велаковићи.

Брђани, из племена Бјелопавлићи су Пејовићи, Паковићи, Перовићи, Драговићи, Тодоровићи и Лаковићи.

Брђани из племена Морачани су Анђелићи.

Брђани из племена Пипери су Милетићи.

Из црногорске Херцеговине, Граховљани су Голубовићи, Филиповићи, Спасојевићи и Брчиловићи, а

Зупчани су Стевановићи, Јовановићи, Лазаревићи и Јоковићи.

Зло се трпи од страха горега;

Ко се топи хвата се за пјену,

Над главом се надодају руке!

А ја шта ћу? али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,

Једна сламка међу вихорове,-

Сирак тужни без нигђе никога!

Моје племе сном мртвијем спава,

Суза моја нема родитеља,           

Надамном је небо затворено,-

Не прима ми плача ни молитве;

Од побројаних породица, симболичан је број оних које још увек имају потомке у Петровом Селу, и то је сурова слика данашњице, некадашње црногорске оазе.

По најновијиим подацима из 1998. године, на подручју овог села егзистира 66 домаћинстава, од чега 33 црногорска, 32 влашка, а једно чине досељеници из Голубиња.

Од насељавања Петровог Села, бележи се његов развој и раст све до 1948. године, када село броји 232 домаћинства и 1222 становника.

Након тога, све до данашњих дана, долази до убрзаног опадања броја становника и активних домаћинстава.

Многе црногорске породице, у потрази за бољим условима живота, одлазе у урбане центре, па данас, највише Петровосељана има у Кладову, Белој Цркви, Неготину, Вршцу, Смедереву и околини, као и у Зајечару, Соко Бањи, Нишу и другим градовима, широм претходне и садашње Југославије.

Мало је писаних трагова, како о овим млађим, тако и о старијим историјским догађајима, вероватно због тога што су Црногорци, и на овим просторима, више били везани за традицију усменог преношења појединих догађаја, него записивања, упркос чињеници да писменост има дубоке корене, јер је школа отворена још 1872. године.

О делу историје Петровог Села говори и споменик подигнут погинулима у ратовима од 1912. до 1918. године и од 1941. до 1945. године.

Подигнут је у центру села, а откривен на Ивандан, 7. јула, 1973. године.

На њему су исписина 94 имена погинулих ратника, у Балканским и Првом светском рату, као и 26 из Другог светског рата.

Из Петровог Села је било и 89 солунаца, од којих је 21 погинуо на фронту, 6 у повлачењу преко Албаније, шесторици се не зна место погибије, тројица су погинула у комитским четама, један је умро на Крфу, док су 52 солунца преживела ратна страдања.

Нажалост, и о овом периоду мало је детаљнијих писаних докумената, као и о трагичним и драматичним збивањима током Другог светског рат, када се у нашој земљи водио и један други, братоубилачки рат, који је оставио трага и међу Црногорцима на Мирочу.

Старијих Петровосељана који су били активни или пасивни сведоци појединих историјских догађаја све је мање па ће многе приче из тих периода остати неиспричане, јер нису биле забележене у одређеном тренутку, док су неке друге, стицајем разних, углавном, политичких околности, потиснуте и гурнуте у заборав.

Катастарска парцела број 1783 постала је трајно одредиште многих неописаних и неиспричаних догађаја из минулих времена, од тренутка настанка Петровог Села до данашњих дана и неми сведок постојања неколико генерација Црногораца на крајњем истоку Србије, на обронцима планине Мироч.

Ограђено петровосељско гробље које се и поред многих проблема солидно одржава говори и о несумњивом пијетету потомака према својим прецима, што је дубоко укорењена традиција српског народа.

Оно такође, репрезентује село, које, стицајем околности, доживљава тужну судбину многих других напуштених простора, живећи више у сећању на интензивну и занимљиву прошлост, него од изгледних и реалних планова за будућност.

Боже драги, свијетла празника!

Како су се душе прађедовске

Над Цетињем данас извијале!

Нова страница историје Петровог Села окренута је 1997. године, када је, након много година, настављена традиција окупљања и прослава Заветне славе – Свете Тројице.

Жеља зачетника те идеје била је да се потомци црногорских досељеника подсете на давно минуло време, када су се њихови преци доселили у ове крајеве.

Окупљање Петровосељана и њихових потомака 1998. године само је наставак започетих активности на обележавању јубилеја досељавања и формирања Петровог Села.

У неколико дана пре, као и на сам дан Свете Тројице, Организациони одбор је представио знатан број програма, намењених, како потомцима досељених горштака из Црне Горе, тако и свим житељима Кладова и широј јавности.

У петак, петог јуна 1998. године, у Конгресној сали Хидроелектране „Ђердап“ одржана је промоција две књиге о Петровом Селу и његовим житељима.

На изузетно добро припремљеној презентацији, у организацији Кладовског књижевног круга и Организационог одбора прославе, представљене су књиге „150 година Петровог Села на источним огранцима Мироч планине“, аутора Ђорђа Драговића и „Петрово Село код Кладова“ , аутора Спасоја Богдановића, у издању Одбора за проучавање села Српске академије наука и уметности, Културно-просветне заједнице Србије и Месне заједнице Петрово Село.

Имајући у виду специфичност материје коју књиге обрађују, промоција је била добро посећена, а изузетно спретно и зналчки ју је водио члан Организационог одбора, Вишеслав Живановић.

Осим аутора књига, на промотивној трибини учествовали су и професор др Станоје Мандић, испред Одбора за проучавање села САНУ, професор др Драгољуб Драгишић, рецензент књиге „Петрово Село код Кладова“ и Будимир Тодоровић, лектор исте књиге.

Несумњиво да обе књиге имају велику вредност, већ и због саме чињенице да се по први пут појављује литература чија је тема, искључиво, Петрово Село.

Такође, велики значај има и податак да су обе књиге настале из пера аутора који су рођени у Петровом Селу, а они су могли најбоље да препознају и нагласе специфичност поднебља, рафинирано истичући посебности менталитета и обичаја црногорских досељеника и њихових потомака.

Обе књиге ће, сигурно, бити добра полазна основа за будуће истраживаче и ауторе неких нових књига, који буду желели да допуне и надграде постојећи документациони материјал о Петровом Селу.

Ипак, и једном и другом аутору, могу се упутити и неке примедбе, са жељом да се у одређеном сучељавању мишљења и аутентичних докумената дође до аксиоматских података, који неће бити подложни променама у неким другачијим, пре свега, политичким околностима.

Оба аутора, у својим књигама, наводе и два пописа становника Петровог села у 19. веку, од којих онај каснији, из 1884. године мање споран.

За први попис који је обављен у Петровом Селу, Ђорђе Драговић бележи да је из 1859. године, а Спасоје Богдановић да је из 1863. године, мада се ради о потпуно истом попису.

Та дилема о којој години је реч, морала је да буде разрешена јер су књиге намењене истој читалачкој публици (чак је и дистрибуција вршена у комплету), али и податка да се оне, својим садржајем, у великој мери и допуњују.

Користећи попис становника из 1884. године (који је, као извор података, веродостојнији, може се, повратном методом, на основу година старости становника, који постоје у оба пописа, установити да је, као вероватнија, година одржавања првог пописа – 1859.

Годину настанка Петровог Села, аутори књига, прихватају као чињеницу, мада, тај податак, не фигурира ни у једном релевантном документу.

Несумњиво да је 1847. година била година сеобе одређеног броја фамилија из Црне Горе, али,   је врло ризично ту годину назначити као време настанка Петровог Села, осим у функцији дневнополитичких интереса, а то, сигурно, није пут за утврђивање чињеница.

Јован Цвијић у књизи „Балканско полуострво“, на 161. страни, за црногорске досељенике, у овом делу Србије пише:

„Неће да живе у дунавском Кључу, код Кладова, траже планинско земљиште, јер су они, веле, сточари. Премештају их, са новим досељеницима, у Петрово Село, на Мирочу, нарочито, 1854. године.

Феликс Каниц, у књизи „Србија – земља и становништво“, путујући овим крајем, по други пут, 1889. године, на 481. страни, пише:

„У подножју овог, оштро профилисаног камена, постоји извор, прилично укусне, топле, слане, воде, због које су, недалеко од села, насељеног пре три деценије Црногорцима, вршена посебна бушења у нади да би се могла наћи со, али без резултата“.

Коста Јовановић, у књизи „Неготинска Крајина и Кључ“, на 291. страни, наводи:

„О оснивању Петровог Села 1852. године, има бележака у Државној архиви...“

Мирко Барјактаровић, у етно прилогу „Петрово Село и живот његових становника“, бележи и следеће:

„У једном акту од 22. јуна 1855. године,   председник Совјета, донео је одлуку о насeљавању Црногораца, поред речице Косовице.“

Из наведених докумената, недвосмислено, проистиче да настанак Петровог Села, не треба везивати за 1847. годину, већ за период након 1850. године.

Такође, тврдња да је „неког насељавања Црногораца поред Косовице“ било још 1843. године нема основе, јер у акту од 22. јуна 1855. године, на који се позива и др Мирко Барајактаровић, стоји и следеће:

„Совјет је решио да се предлог Попечитељства у смислу насељавања Црногораца у Косовицу одобри, но да се 1843. године, из тог места, расељени отечественици наши у Косовицу не повраћају, из разлога што неће бити добро ни са Црногорцима у једно место мешати.“

Да насељавање Црногораца у Петрово Село треба везивати за време после 1850. године, говоре и подаци из пописа становника Петровог Села, 1884. године.

По овом попису, најстарији становник Петровог Села, који је у њему рођен, има 28 година, што значи да је рођен 1856. године. Имајући у виду да су досељеници припадали, углавном, млађој популацији, у најбољем репродуктивном добу и чињеници да је, код Црногораца, наталитет био знатан, тешко би се могло објаснити да је село настало читавих девет година, пре рођења првог детета у њему.

Конфузност у вези са елементарним подацима о Петровом Селу, изискује брзу реализацију већ најављених научних скупова, који би могли да дају ауторитативне одговоре на ова питања. Јер, да би се кренуло у историјску надградњу, било би добро да основа буде стабилна. Зато треба веровати у разрешење ових недоречености и поред тога што оно може довести до сазнања да се са прославом 150 година постојања Петровог Села, можда, поранило. Што не би, обавезно, морало да произведе негативне ефекте, уколико се то посматра са ведрије стране и нађе прихватљиво објашњење, у духу менталитета овог народа, као што је то учињено у позоришној представи „Црногорска веза“, која је приказана, на сцени кладовског Дома културе, исте вечери када и промоција поменутих књига.

Текст овог позоришног комада написао је Жељко Мијановић, а режирао Слободан Ћустић, који је, заједно са Нађом Секулић, успешно одрадио глумачки задатак.

Ова комедија, кроз искричав дијалог брачног пара, Србијанке и Црногорца, на веома актуелан начин одсликава данашњицу, упркос чињеници да је настала знатно раније, а први пут виђена на сцени 1994. године.

У склопу културноуметничког програма прославе, 6. јуна, одржано је и гусларско-поетско вече, такође у кладовском Дому културе. У овом програму, своје умеће показали су Видоје Вујовић, глумац позоришта „Бошко Буха“, из Београда, као и гуслари Гусларског друштва „Владика Данило“ из Подгорице, Друштва гуслара „Његош“ из Врбаса, као и гуслари Друштва гуслара и пјесника Црне Горе, „Вук Караџић“ из Никшића.

Централна прослава, као и претходне године, почела је тачно у подне на простору испред Дома културе у Петровом Селу. Одзвањање старог римског казана означило је почетак још једног дружења Црногораца са Мироча и њихових потомака.

У име организатора, присутне је поздравио председник Организационог одбора, Благоје Богдановић.

У културноуметничком програму учествовали су гуслари из Подгорице, Никшића и Врбаса, глумац Видоје Вујовић, као и културноуметничка друштва „Жарко Зрењанин“ из Вршца и „Полет“ из Кладова.

Организатори нису заборавили да се пригодним признањима захвале онима који су својим ангажовањем употпунили мозаик сећања за будућност.

У спортском делу програма, у Кладову је одигран турнир у малом фудбалу, уз учешће екипа из Кладова, Текије и Петровог Села, по систему два пута свако са сваким.

Прелазни пехар освојила је екипа из Кладова, друга је била екипа Петровог Села, а трећа Текије.

Регуларност овог такмичења пратио је члан Организационог одбора, Зоран Милоњић, а пехаре је победничкој екипи доделио председник Извршногодбора МЗ Петрово Село, Александар Богдановић.

У оквиру програма прославе, на Свету Тројицу, у Петровом Селу је организовано и такмичење у бацању камена с рамена. Потомци црногорских горштака показали су висок степен умећа у овом традиционалном такмичењу и сигурно нису обрукали претке, а најспретнији међу њима био је Жељко Думељић.

Окупљање Петровосељана и њихових потомака на Свету Тројицу, манифестовало је жељу да се оживе успомене на претке и настави са, једно време, прекинутом традицијом прослављања заветне славе. 

То представља добру основу за оплемењивање и надградњу ове идеје у активностима везаним за будућа окупљања.

Охрабрује и присуство великог броја младих људи и њихова спремност да апсорбују онај део прошлости, без кога би будућност имала доста празнина.

Објективности ради, мора се признати да суморне слике напуштених и оронулих кућа, пространи пашњаци без стада, ораница претворених у утрине и већ поменути подаци о броју домаћинстава и становника не уливају превелику наду у оживљавање Петровог Села.

На овом делу Мироча, активан живот одвија се још само у сећању људи који су са ових простора понели веселу песму чобаница, раздрагану грају чељади окупљених на мобама, тајновите и занимљиве приче о људима, појавама и догађајима, испредане на седељкама у дугим зимским ноћима. Оних људи који нису заборавили фијук ветра преко оголелих њива, шапат густих шума, кривудаве и прашњаве путељке, бистре изворе, плаветнило неба, шарене ливаде окупане јутарњом росом, опоро-слатки укус дивљих трешања и опојни мирис шумских јагода.

Фото: Ж. Р. Драгишић

А време које неумољиво протиче, као песак у пешчанику, све чешће доноси давно урамљене, лепе, готово идиличне слике прошлости и успомене на, иначе тешке и мукотрпне послове косидбе, жетве, вршидбе, бербе кукуруза, спремања дрва и грађе и испашу стоке на пропланцима и цветним пашњацима.

Више од награде за уложени труд укућанима је представљала куповина неког одевног предмета, јефтине посластице из града, или чак обичне векне белог хлеба, за део новца од продатог сира, кајмака, вуне или дрва на пијацама Текије или Кладова.

Носталгична, никад трајно прекинута веза са местом рођења, објашњава што су многи људи овде сазидали викендице, због чега ови предели оживе током већег дела године.

Мада не постоји званична евиденција, упућени тврде да је до сада, што на прадедовским огњиштима, што на неким новим локацијама, изграђене стотину викендица и кућа са лепо уређеним баштама и воћњацима, демантујући дугогодишње уврежено мишљење да овде слабо успева воће и поврће.

То доказује да Петрово Село може опстати, макар уз периодично оживљавање, као место за одмор и рекреацију, што потврђују и многи власници викендица који нису, пореклом, Петровосељани.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Но, за будућа окупљања Петровосељана и њихових потомака и нов почетак овог села, није довољно да постоји велики број лепо уређених викендица. Неопходно је предузети низ конкретних активности и привући пажњу оних који би, зарад примамљиве добити, били спремни да уложе капитал у неке производне или услужне програме.

И будућа окупљања треба комерцијализовати, везујући програме за традицију овог поднебља, а конкретне идеје пронаћи у манифестацијама које већ негде егзистирају под прозаичним називима: „Дани лековитог биља“, „Дани сира, млека...“, или нечег сличног.

Пратећа културно-уметничка дешавања треба свести на неопходну меру и све више их лоцирати у само Петрово Село, јер се већ показало да многи програми у Кладову не привлаче довољан број гледаоца.

Можда се треба одрећи комфора кладовских простора културе, повећати учесталост различитих програма у самом селу, чиме би се добило на веродостојности догађаја.

У сваком случају, не треба одустати од неког квалитативног и квантитавнг минимума, који гарантује да ће Петровосељани и њихови потомци, оживљену традицију сачувати за будућа поколења.

И све док у томе буду успевали, живеће дух прадедова и сећање на њих.

На другој страни је неизвесност.

Без муке се пјесме на испоја,

Без муке се сабља не сакова,

Јунаштво је цар зла свакојега,

А и пиће најслађе душевно,

Којијем се пјане покољења.

Благо томе ко довијек живи,

Имао се рашта и родити!

„МОЖЕ БИТИ ЦРНА ГОРО, ЈЕДИНО ЈЕ ТАКО МОГЛО ДА ПРЕЖИВИ НЕШТО ТВОЈЕ – ОНО ЧИМЕ СИ БИЛА ШТО СИ БИЛА, ШТО ЋЕ НАСЛЕДИТИ БУДУЋА ДЕЦА ТВОЈА И УРАСТИ У ДРУГЕ ЗЕМЉЕ И НАРОДЕ.“  

                                                 („Црна Гора“ – Милован Ђилас)