Ј А Р Б О Л

Архитекта Јан Гел

Пошто припадам оној (можда и малобројној!) групи њуди која држи до државних знамења (грб, застава и химна), јако ме је заинтересовала (на моменте и жучна) расправа у јавности, која се (још!) води по питању једне заставе. Или, прецизније речено, о једном јарболу. Који би требало да буде, за наше прилике, неуобичајених димензија. Али и цене! Пошто би, како је обелодањено у медијима, сваки од укупно 120 метара (висине), коштао око 1,7 милиона. На срећу - динара. А са тог високог јарбола, смештеног у парку Ушће, који ће се реновирати по замисли данског архитекте Јана Гела, већ од пролећа 2018. године, виорила би се застава Републике Србије, величине 20 пута 30 метара. Што се мене тиче, мислим да толики јарбол заслужује још већу заставу. Али, претпостављам да су о томе добро промислили, они који су смислили овај (након "Београда на води" и фонтане на Славији), највећи пројекат који ће се реализовати у главном граду Србије.
А можда је и јарбол, који се (треба ли то напоменути?!) подиже по први у историји Србије, требало да буде већи. Јер у Саудијској Арабији постоји јарбол висок 170 метара, у Таџикистану само пет метара нижи, у Азербејџану 162 метра, у Северној Кореји 160 метара а у Туркменистану 133 метра.
Занимљиво је да су наши медији пренели информацију да идеја о подизању највећег јарбола у Србији припада њеном председнику Александру Вучићу. Међутим то није тачно. Односно, то је само делимично тачно, пошто идеја припада Александру Вучићу, али из времена када је још био премијер. Тада су медији навели да ће се на Ушћу подићи застава на јарболу високом 100 метара. Претпостављам да је садашњих 20 метара више додато за ону разлику између функције премијера и председника. Из визуре садашњег председника. Како је тадашњи премијер навео (при том ставу је остао и на новој функцији) разлог подизања овог јарбола је због тога што "недовољно негујемо култ заставе", што је, вероватно и тачно. Али је велико питање да ли ћемо то исправити на тај начин што ћемо у центру Београда поставити (претпостављам) највећи јарбол у овом делу света. Све ми се чини да је за то потребно много више рада и труда, који, како је свима познато, промовише и председник ове државе. Онако како је то радио и у време када је био Први потпредседник Владе, али и када је у Влади постао први међу једнакима. Колико видим то се ни сада није променило, мада је (и формално и неформално) преузео кормило државе, јер стичем утисак да је он и даље на челу Владе. Можда и због чињенице да садашњи председник није, као онај претходни, постао председник свих грађана. Међутим, како се може закључити, идеје му, као и оном претходном, не мањкају.
У сваком случају, моје је мишљење (ако ме неко пита - а знам да не пита!) да би председник ове државе могао да се бави важнијим државним пословима, а да, различите државне институције, свака из своје области, треба да се брину о државним обележјима, а тиме и државној застави. А да то није мој став од данас или јуче, могу да потврде и текстови које сам, у претходном периоду, на овом месту, писао.
Први текст на ову тему, правећи паралелу између Норвешке (намерно сам хтео да избегнем Америку, чија се застава, како рече и наш председник, налази и на доњем вешу и чарапама) и Србије по питању односа према државној застави, написао сам пре нешто више од две године. Затим сам, две недеље доцније, анализирао  однос према нашој застави, кроз призму једног међународног спортског догађаја, а онда сам овој теми, као примеру наше небриге и немара у једној локалној средини (као парадигми општег стања у држави) према државним обележјима (конкретно, према застави), посветио још један текст, почетком ове године.
Зато сам, за разлику од садашњег председника, мишљења да, најпре (дакле и пре подизања џиновске заставе на Ушћу), треба повести рачуна о државним заставама диљем државе Србије, које су, у огромном броју случајева и прљаве и поцепане, због чега могу само да представљају срамоту ове државе. Посебно треба повести рачуна о заставама које се налазе на многобројним граничним прелазима, пошто је то, за сваког ко у ову државу улази, њена прва и права слика коју угледа. Дакле, уколико треба подизати заставе, хајде да их, најпре, подигнемо на границама ове државе (али и да перманентно о њима водимо рачуна), укључујући и једну коју би требало ставити на Проклетијама, где се налази (званична) граница ове државе према Албанији. Подизању свих ових застава, уз интонирање Химне Србије и директан пренос на свим ТВ и радијским програмима са националном покривеношћу, требало би да присуствује највиши државни врх ове земље, на челу са председником Републике Србије и председником (председницом) и члановима Владе.
Али, то није све. Јер, пре подизања свих тих јарбола и застава (па и јарбола на Ушћу), треба повести рачуна и поставити радио предајнике који би покрили територију државне Србије, макар, са сигналом радијских програма Радио Београда, јер, уколико то није познато "државном врху", овај "државни радио" немогуће је "ухватити" у многим пограничним подручјима. Лично, то могу да потврдим за део територије источне и југоисточне Србије, у пограничном подручју према Румунији и Бугарској. У том делу државе Србије, у етру се може "свашта ухватити" (понајвише програма суседних држава), али наш "државни радио" ни уз помоћ магије. А то није за потцењивање. Јер, слушајући, пре неки дан докторе Александра Мартиновића и Владимира Орлића, председника и заменика председника посланичке групе владајуће СНС, у Парламенту Србије, сазнао сам да председник једне наше опозиционе странке сарађује са председником бугарске партије АТАКА.  Као и да се ова странка и њен лидер Волен Сидеров, залажу за припајање Бугарској појединих делова Србије (и Македоније). Ако је тачно то што су у Парламенту рекли званични представници партије на власти,  мислим да су радијски предајници много пречи од јарбола на Ушћу. И да су, од јарбола и државне заставе на Ушћу, прече заставе на границама и у пограничним подручјима Србије.
Да би грађани ове државе, јасно и видљиво (али и чујно!) знали где су нам државне међе.