НИКОЛА ТЕСЛА VS КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ

Фото: nis-airport.com

Са великим интересовањем пратим сва догађања у вези са аеродромом "Константин Велики" у Нишу, што је потпуно разумљиво имајући у виду моје опредељење по питању децентрализације Србије, које је сасвим јасно декларисано и текстовима које објављујем на овом месту. Најновији доказ да они који управљају овом државом или немају добар компас, или немају добре намере, показао се управо на примеру "нишког" аеродрома. Мада ја мислим да ову ваздушну луку не треба декларисати, искључиво, придевом који означава припадност "главном граду југа Србије". Јер је аеродром "Константин Велики" много више од тога. Он припада огромној већини грађана Србије који живе јужно од Бубањ потока, али (ако већ то није), могао би да припада и многим грађанима неколико суседних земаља. И због тога је веома важно да се пронађе право решење за аеродром који је, у јуну прошле године, по расту броја путника, био на првом месту у Европи. 

Без обзира што су неки медији, данас (након још једног од протеста којим Нишлије и њихови гости покушавају да скрену пажњу јавности на најновији проблем који ова власт ствара), објавили да су грађани одлучили да "аеродром остаје Нишлијама",  нисам сасвим сигуран (или прецизније речено, нисам уопште сигуран), да се "власт у Београду" са тиме слаже.

И то из неколико разлога.

На примеру аеродрома "Константим Велики" показује се комплетан бесмисао политичког система који ова држава има. Укључујући имитацију демократског уређења којим се први човек ове државе хвали где стигне. Јер је, чак и врапцима, јасно да ће коначну реч о "проблему Константин Велики" донети Александар Вучић, не зато што му је то "у опису посла", већ због тога што су он и неколико људи у његовом окружењу инсталирали начин живота према коме одлуке, од месне заједнице до најважнијих државних питања доноси први човек најбројније владајуће странке у држави. У имитацији демократије, која је у Србији очигледна, јер је до најситнијих детаља развијена пирамидална партијска послушност, јасно је да, без обрира на здраву логику, нико нема храбрости да се супротстави одлукама против којих би, у неким другачијим околностима, била већина од оних који чине ту пирамиду.

Одлагање седнице Скупштине града Ниша, која је била заказана за данас (па одложена на неодређено време), на којој је требало да одборници донесу одлуку о правној подлози да аеродром "Константин Велики" постане државна својина, након што је такву одлуку, на "препоруку" Владе Србије, донело Градско веће, само је потврда да је већ поменута "пирамида" била мало изненађена, али не и неспремна на реакцију одређеног броја грађана.

Јер је "први човек пирамиде", јасно рекао свој став. А то значи да ће, на овај или онај начин, бити онако како је он рекао, управо због тога што је, већ неколико година уназад, од када имамо "напредну власт", народ трениран да размишља не својом главом, већ "главом  власти".

Нема другачијег објашњења за недавно изговорену реченицу првог човека ове државе: "Хоћете да Ниш управља аеродромом, нема проблема, само немојте да тражите паре за инвестиције", додајући да зна шта би било после месец дана, "рекли би да су се шалили".

Дакле, јасно је да председник има развијен сценарио за "операцију аеродром". И жели да помогне онима који би, након месец дана, дошли код љега да би му саопштили "да су се шалили". Али није јасно ко су то "они". Јер, као што је добро познато комплетну власт у овој држави (осим пар места међу којима, сасвим сигурно, није Ниш), укључујући и месне заједнице у којима Вучићева нога никада није крочила, држе управо напредњаци. Па се поставља питање ко су "они који хоће да управљају аеродромом", а нису напредњаци? И да ли је могуће да председник државе не верује ником осим себи? 

Осим тога, да ли је председник убеђен да се паре "праве" само у Београду? Ако није, под хитно неко треба да му саопшти да пара има и у Србији ван Београда. И да су те паре створене радом људи који ту живе. И којима треба дати могућност да сами одлучују о томе где би требало те паре уложити. Дакле, то нису нити председникове паре нити "паре Београда". А ако је већ тако, зашто председнику није логично да се део пара који се створи јужно од Бубањ потока, ту и потроши? И то за модернизацију јединог путничког аеродрома јужно од Бубањ потока.

Ако ни због чега другог а оно због чињенице да, углавном, читава "финансијска консолидација" државе Србије (којом се толико хвали),  почива на дубоко завученој руци власти у џепове њених грађана. Те да, уколико председник хоће сам да одлучује о томе коме ће, колико и због чега дати новац нека, најпре, "дозволи" аутономију локалним структурама у погледу финансија, уместо да се паре шетају од места где се стварају, да би се, након тога, као милост централних власти, у мрвицама, враћале тамо где Београд сматра да треба.

Фото : nis-airport.com/statistika/

А да и не говримо о томе да је сасвим очигледно да раст и развој аеродрома "Константин Велики" није ни у каквој директној вези са "напредњацима". Упркос чињинци што председник и у овом, као и у већини других случајева, жели да прикаже Србију пре напредњака као пустош. А да не говоримо о потопу који би настао уколико се грађани Србије, једног јутра, пробуде са сазнаљем да напредљаци нису владајућа странка.

Пошто предпостављам да председник све зна, вероватно му је познат статистички податак о броју путника који су користили аеродром "Константин Велики", од 2009. године. Уколико није упознат са овим, податак је доступан на званичном сајту аеродрома "Константин Велики". Тако да нема потребе да обмањује јавност тиме да је "држава улагањем у инфраструктуру тог аеродрома, од 2014. године, подигла број путника са 1.335 на 331.582".  Пошто се из поменуте статистике јасно види да је, од 2009. године, константан раст броја путника и то са 17.159, до 27.426 путника 2012. године. Наравно да је то далеко мање од 331.582 путника колико их је било у 2017. године, али уколико се саопштавају неки подаци треба се држати чињеница. А те чињенице говоре да је дошло до пада броја путника, са 27.462 колико их је било 2012. године, на 21.700 путника, колико их је било 2013. године, односно (тих фамозних) 1.335 путника, 2014. године (што је, вероватно, последица поменутог "улагања").

У сваком случају и ови статистички подаци говоре у прилог чињеници да аеродром "Константин Велики" има будућност. Уколико неко ко има моћ и могућност не одлучи да ту будућност подреди будућности аеродрома "Никола Тесла", или неким другим тајновитим разлозима. У том случају, под великим знаком питања ће бити и данашња "одлука" грађана Ниша да "њихов" аеродром остане њихов. Мада, што се власти тиче, треба да буде опрезна. Јер и велике лавине могу да настану од мале грудве.

Ф И Л Х А Р М О Н И Ј А

Филхармонија, сложеница настала од грчких израза philos и harmonia, у буквалном преводу има значење "љубав према музици", али, оно што се данас под тим изразом подразумева је "удружење музички образованих лица за неговање музике и за извођење симфонијских и концертних програма".

У држави Србији, у којој огроман број људи не би могао, "из прве" да изговори реч из наслова и увода овог текста (а питање из ког би тек покушаја успели да правилно акцентују исту), или да, макар приближно, објасне шта она значи, стицајем околности, а понајвише заслугом првог човека ове државе, филхармонија је ушетала у наше животе, као да смо са њом рођени.
Уједно, то је још један доказ да има много тема о којима се може писати. Само је питање да ли оваквим темама треба приступити сасвим озбиљно, или им треба дати ноту сатиричности, или чак хумора. Међутим, ако се има у виду да је овде враг давно однео шалу, нисам баш сигуран да би се Бранислав Нушић и Радоје Домановић (да су којим случајем међу нама), определили за комедију или сатиру, или би и они морали да попусте пред суровом реалношћу.
Можда, некоме ко све ово гледа са "пристојне и безбедне" удаљености може и да изгледа сатирично и смешно, али нама, који овај живот живимо сада и овде, тешко да стање можемо описати на тај начин. И без обзира што је оваквих тема толико да се о њима може писати сваког дана, признајем да је прилично напорно, свакодневно, проживљавати и "прежвакавати" суморне слике наше стварности.

Мени су се, пре неколико дана, наметнуле две теме: о изградњи нове зграде Београдске филхармоније и о градњи чувеног јарбола са, како се мало касније испоставило, мноштвом јарболчића. Да будем сасвим искрен, очекивао сам да ће овај народ више да се "потресе" за трошење тридесет (или, чак!) педесет милиона евра, колико би требало да кошта ново велелепно здање и будући дом београдских филхармоничара, него за "тричавих" две стотине милиона (динара!), колико ће коштати 120 метара висок јарбол на Ушћу. То је и био разлог да се, најпре, посветим писању текста "Јарбол", рачунајући да ће тема о Београдској филхармонији бити "дуговечнија". Међутим, како се може закључити, овај народ лакше "прогута" веће износе пара које ова власт немилице троши. Али то, бар за мене, није разлог да ова тема, неправедно, оде у заборав.

Према ономе што су, претходних дана, писали и јављали наши медији испало је да је изградња здања Београдске филхармоније питање од животног значаја и да је народ који живи у држави Србији толико посвећен класичној музици да сам се ја запитао како уопште функционише стотине ружичастих канала са мноштвом "парада" и "парадица", са хиљадама "звезда" и "звездица". У држави у којој се озбиљна музика, на неким телевизијама или радио станицама, јавно, чује само (далеко било!) у данима жалости.
Да је такву слику могуће, из корена, проненити и то за јако кратко време, показао је и недавни (без сумње), велики музички спектакл на отвореном, у Блоку 13, на Новом Београду. Како су известили медији музицирање Београдске филхармоније, којом су дириговали Габријел Фелц (нови шеф-диригент) и прослављени Зубин Мехта, пратло је око 20 хиљада људи. Не доводећи у питање значај и квалитет "Пикника код Филхармоније", што је био званичан назив овог догађаја, на месту где је предвиђена градња поменуте зграде Београдске филхармоније, морам да приметим да ми је била мало чудна ова бројка од двадесетак хиљада присутних. Поготову што су, читавих четрдесетак дана раније, неки медији, под називом "Београдска филхармонија на отвореном за 20.000 људи", најавили да ова музичка институција "25. јуна, под управом новог шефа-диригента Габријела Фелца, поклања публици највећи концерт класичне музике у историји Србије на отвореном". За мој начин "читања" медијских информација овде има и превише случајности, али и добро познатих "историјских" или догађаја "по први пут у историји Србије". Мислим да у томе није било тешко препознати познати "рукопис" садашњег председника државе и дојучерашњег првог човека Владе, Александра Вучића, али и доскорашњег министра културе и информисања Ивана Тасовца, а садашњег директора Београдске филхармоније, који је то био и пре неуспешног министровања.
(И без обзира што то није, макар, директна тема, овде не могу да одолим једној дигресији. Оно по чему ће, између осталог, бити упамћен Иван Тасовац, је чињеница да је, за око три године колико је био министар културе и информисања упорно избегавао да дође и отвори највећу музичку манифестацију коју Србија има, а која се сваког септембра под називом "Мокрањчеви дани", одржава у родном граду Стевана Стојановића Мокрањца - Неготину. Тај став није мењао ни када је био у питању јубиларни Фестивал. А те године се појавио тек другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа" - Београдска филхармонија. А и тада је, вероватно, био принуђен, пошто је те године у Неготин, у име једног од донатора "Мокрањчевих дана", дошао и тадашњи представник Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.) 
Лично, не могу да се отмем утиску да је читав музички хепенинг у некадашњем "Парку пријатељства" замишљен као увертира за још једну мегаломанску инвестицију за главни град, Београд. А тих, медијских, двадесетак хиљада "заљубљеника" у симфонијску музику, послужило је у схврху добро режираног маркетинга као пример да нам је будућа зграда Београдске филхармоније најпречи посао који треба обавити.
Наравно, не желим да доводим у питање оправданост потребе да Београдска филхармонија добије своје здање, али нисам убеђен да је за то одабран прави тренутак. И без обзира што знам да ствари не функционишу тако једноставно, не могу да одолим а да не подсетим да се у овој земљи деца, готово искључиво, лече прикупљањем добровољне помоћи, да су нам здравствене установе (поготову оне "у унутрашњости") још увек у стању распадања и да пацијенти морају у великом броју случајева сами да финансирају своје лечење. Ако томе додамо и податак да нам садашњи председник још увек није испунио обећање дато у време када је био председник Владе, да ће се поправити сваки клозет у здравственим и школским установама, онда је сасвим јасно да за зграду Филхармоније још није било време. Мислим да би се са тиме сложили и сви радници и пензионери којима су примања бесправно десеткована, у име "финансијске стабилизације Србије". Што му некако личи на онај чувени Милошевићев Зајам за препород Србије.
Искрен да будем, ја у свему овоме видим још једну жељу нашег владара, који је, како изгледа, решио да себи уреди животни и радни простор за године будуће владавине. Јер, не треба изгубити из вида да је, након овогодишњих председничких избора најављена могућност да Палата Србија, уместо зграде на Андрићевом венцу, постане радно место председника Вучића. У том случају, председнику би, нова зграда Београдске филхармоније и стодвадесетметарски јарбол са заставом Србије били први комшилук. Можда тако и треба тумачити одређену журбу председника Србије у градњи ових објеката. Пошто претпостављам да Зубин Мехта није макар ко, па да председник даје несмотрена обећања. А управо је пред овим светски познатим диригентом, недавно, обећао да ће нова зграда Београдске филхармоније бити изграђена до 2020. године. Додуше, медији су, изгледа, заборавили да је ова одлука донета још 2015. године, приликом претходног сусрета Мехте и Вучића, када је наш садашњи председник био само премијер. И када је јавности саопштио да та грађевина неће коштати више од 50 милиона евра, а тадашњем министру Тасовцу "запретио" да се та цена не сме повећавати током изградње.

Фото: Сава Радовановић - Танјуг

Међутим, очигледно је да, када је у питању изградња будућег здања Београдске филхармоније ствари неће ићи тако глатко. Почетком ове године, када су објављени резултати конкурса за урбанистичко - архитектонски пројекат зграде Београдске филхармоније, појавили су се и написи у неким медијма да је прву награду добио рад који је "ноторни плагијат". А уколико се, по нашем старом обичају, надлежни оглуше о овакву констатацију неких стручњака у области архитектуре, може се десити да, једнога дана, између Палате Србија и Центра "Ушће", никне копија чувене зграде Опере у главном граду Норвешке, Ослу. Наравно, био би то озбиљан скандал имајући у виду да је здање из Осла, још 2008. године овенчано наградом за културу на Светском фестивалу архитектуре у Барселони, као и наградом Европске уније за савремену архитектуру, наредне 2009. године.

Пројекат зграде Београдске филхармоније
(слика горе)
Опера у Ослу (слика доле)

Искуство нас учи да ћe овај проблем бити решен тако што ће се постојећи проблем, једноставно, "гурнути под тепих", јер власт, било да се ради о оној на београдском или републичком нивоу добро зна да народ има пречих проблема од арбитрирања у једном, потенцијалном, архитектонском плагијату. Мада би, управо на примеру Опере у Ослу могли да научимо много тога у вези са начином рада у такозваним демократским друштвима, какво је, без сваке сумње норвешко. И то на основу чињеница. А оне су неумољиве.
Норвешка Влада је, 1999. године, након дуготрајне националне дебате, донела одлуку да у свом главном граду подигне зграду Опере. Пошто је расписан јавни конкурс за архитектонско решење, градња је започета 2003. а завршена 2007. године. Свечано отварање Опере у Ослу, у присуству Краља Харалда и других високих званица, обављено је 12. априла 2008. године.
Чак и без претеране анализе појединих детаља, разлике у приступу решавања истих или сличних проблема у Србији и Норвешкој су очигледне. А да би установили чији приступ је исправнији и делотворнији, мораћемо да сачекамо да здање Београдске филхармоније постане реалност.

ДВЕ СРБИЈЕ

Фото: Ж.Р. Драгишић

Претпостављам да никоме (ко макар повремено сварати на мој блог), неће бити чудно што пишем о "две Србије". Наравно, назив мог блога је одраз личног става по овом питању, али је чињеница да у оваквом мишљењу нисам усамљен, јер на овим  просторима заиста постоје "две Србије". При чему је једна коју ја зовем Србија ван Београда и она друга која живи у престоном граду. У ове "две Србије"  свако живи свој живот, који подразумева да се једни другима, превише, не мешају у исти. Тачније, тај однос је у стању, такозване, "хладне резерве". 

Ипак, у време избора (као што је то тренутно), дође до извесне промене, када "хладна резерва" прелази у статус "топле резерве". Али је та подела на "две Србије" и даље уочљива. Односно, током изборне кампање и самих избора, граница те две Србије није код Бубањ потока, са једне, или на почетку војвођанске равнице, са друге стране. Тачније, та граница губи географске одреднице и добија политичке. И то траје. Као да није ни престајало. Управо због тога, претпостављам да није потребно подсећати да је та политичка подела Србије, односно, та располућена Србија, пројекат који је настао деведесетих, у такозваној Милошевићевој Србији, чији су експоненти, без неких великих измена, они исти који и данас чине политичку номенклатуру. И јасно је да, упркос великом труду, употреба разноразних средстава из палете "политичке хигијене" (која траје скоро десет година), није дала жељене резултате. На то упућује понашање представника "владајуће Србије", укључујући и актуелног премијера и кандидата за председника Србије, који у овој предизборној кампањи бацају "дрвље и камење" на политичке противнике, а самим тим и на грађане ове државе који их подржавају. Подсећања ради, ту поделу на "две Србије", односно на "ове" и "оне", или "нас" и "њих", дежурни хушкачи деведесетих су представљали и као "патриоте" и "издајнике", због чега ме не изненађује да је то "насушна потреба" и њихових политичких наследника.
И без обзира колико се кандидат владајуће коалиције трудио да у својим наступима прикрије да је и сам инспиратор тих подела, чак и политичким лаицима је јасно "одакле ветар дува". Јер је, управо актуелни премијер и кандидат за председника Србије, лансирао причу о томе да ће се он сам, у име "нас" супротставити "њима", односно, неким "удруженим досовским кандидатима". Актуелном премијеру и кандидату за председника Србије, Александру Вучићу, очигледно, смета и оних стотину јавних личности , који су, још и пре но што су избори били расписани, упутили апел тадашњем Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, да се кандидује за председника Србије. Толико да није пропустио прилику да њима, али и читавој јавности поручи да се ради о "лажној елити".
Оно што је карактеристика досадашњег дела кампање (а нема назнака да ће то бити промењено), такође представља "две Србије". И из авиона је видљиво да се кандидат владајуће коалиције (још увек актуелни премијер) и не труди да направи разлику кад наступа као премијер а када као кандидат за председника. При чему никога не брине то што министри и други државни функционери користе службене аутомобиле за одлазак на митинге свог кандидата. То, очигледно, не брине ни Агенцију за борбу против корупције. Тако да они силни аутобуси који, из једног у други град Србије, возе премијерову добровољну и ону другу подршку, према претходном податку делује сасвим наивно.
Међутим, грађане ове државе (по мом скромном мишљењу), много више треба да брине податак, који су објавили неки медији, према коме састав Републичке изборне комисије није у складу са Законом о избору народних посланика, који се примењује и на избор председника Србије, али и да је угрожено изборно право.
Судећи по томе, није велико изненађење што смо, бар у досадашњем делу кампање (при чему треба признати да темпо "диктира" кандидат владајуће коалиције), могли да видимо и чујемо да су многи кандидати заборавили основни правни документ (Устав) и законе на којима се темељи постојање ове државе. Да је другачије, кандидати би, много више, говорили о својим надлежностима које проистичу из Закона о председнику Републике, али и њему надређеног Устава. Али, када би неки кандидати морали да говоре само о надлежностима дефинисаних Уставом и законима, сва је прилика да не би имали о чему да говоре. Међутим, како ни једним правним актом није дефинисано о чему могу, или не да говоре у својим кампањама, кандидати (или њихове присталице), најчешће, говоре оно за шта су убеђени да би грађани  желели да чују. А грађани су, бар на папиру, основ свега.
Јасно ми је да не постоји баш много људи који сматрају да текст неког закона, па чак и Устава, може да буде занимљиво штиво за читање, али мени се учинило занимљивим да овде цитирам део нашег Устава који се односи на Уставна начела, дефинисана чланом један.

"Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима."
Ништа мање није значајан ни део Устава који, у члану два, дефинише носиоце суверености.
"Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и

преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." Из ова два цитирана члана, јасно је да је грађанин основ нашег Устава.

То, како изгледа, једино није јасно Милошу Вучевићу, који, тренутно, осим функције градоначелника Новог Сада обавља и функцију потпредседника Главног одбора Српске напредне странке. Јер је, судећи по саопштењу које је објављено на званичном сајту његове странке, Вучевић има доста проблема да схвати ко су то грађани ове државе, упркос чињеници да је завршио правни факултет. Због чега се неминовно намеће питање да ли је ово био "домаћи задатак", или се господин Вучевић "сам сетио" да треба написати нешто што би однело који позитивни поен противкандидату његовог шефа? Не водећи при томе рачуна да човек кога покушава да критикује, кандидат грађана за председника Србије, Саша Јанковић, никада не употребљава терминологију за коју се определио Вучевић - "путујући циркус", "отпадници", "рециклирани политички прелетачи", "камарила", "да Србију дели на грађанску и ону другу, ваљда сељачку"...
Осим тога, поставља се питање због чега некоме ко је, као Саша Јанковић, десет година обављао функцију Заштитника грађана, забрањена употреба термина грађанин? При чему, бар колико је мени познато, господин Јанковић није правио поделе на "грађане из града" и "грађане са села". Напросто, грађанин је одредница која, како то "каже" Устав Србије, дефинише носилаца суверенитета ове државе.
Можда то смета господину Вучевићу? Или је и то резултат оне поделе на "две Србије", са почетка текста?

К А Н Д И Д А Т ( И )

Томислав Николић и Александар Вучић

Када је у уторак, после подне, обелодањена информација да ће кандидат Српске напредне странке (а вероватно и читавог блока владајуће Коалиције), према одлуци Председништва СНС, бити Алексанар Вучић, мени су, са разних страна, почеле да стижу честитке. Као резултат онога о чему сам говорио скоро годину дана.

А имајући у виду да сам, недавно, на овом месту о томе писао, нема потребе да се на тај сегмент враћам.

Међутим, упркос мом добром предвиђању да ће (још увек) актуелни премијер постати кандидат (највеће, из Коалиције владајућих странака), на предстојећим председничким изборима, нисам очекивао да ће се од тога направити ситуација каква се може видети у некој од многобројних телевизијских сапуница. Јер та, наводна, неизвесност у вези са тим да ли ће, или не, човек који у Србији одлучује о свему и свачему, подржати свог политичког оца за још један председнички мандат, била је, мени бар, толико наивна да ми је личила на дечију игру.

У једном тренутку сам чак пожелео да дам предлог да овај народ, још једном, помогне напредњацима, тако што би се организовала наградна игра у којој би се грађани Србије изјашњавали ког кандидата ова странка треба да "понуди" народу. Нешто као ова наградна игра "Узми рачун и победи". Али, пошто сам видео да владајуће странке ни наградну игру нису у стању да организују а да негде нешто не зашкрипи,  нисам се усудио да обнародујем тај предлог. Убрзо се показало да сам био у праву. Јер, по свему судећи, напредњаци ће имати довољно свог, унутарстраначког циркуса, да им још један у виду наградне игре није ни потребан.
Монолитно јединство које је Председништво СНС показало у уторак после подне, само дан касније, како изгледа, почело је да показује прве пукотине. Које су, истини за вољу, већ дуго биле видљиве и онима који "кубуре" са видом, упркос чињеници да су "кадрови задужени за крпљење", трошили све више и материјала и времена, како би све изгледало складно и идилично. Сада је већ и голим оком видљиво да су "пукотине" биле много веће.

Али је и "улог" био много већи. Пошто је, по свему судећи, јучерашња одлука (монолитног) Председништва СНС, "погодила достојанство" (још увек) председника Србије, Томислава Николића, који то и није могао да сакрије у "свечаном" говору поводом Дана државности. Претпостављам да је, управо то, био један од разлога да донесе одлуку о кандидаури за још један председнички мандат. Вероватно да почасти себе за свој 65. рођендан.Тако да, уколико се покажу као тачне информације које су (као још увек незваничне), пренели неки медији, велика је вероватноћа да ћемо, овог пролећа, имати не само предизборну, већ и изборну сапуницу.

А уколико се та "новинарска нагађања" покажу као тачна, очигледно је да ће и највећу владајућу странку задесити "амеба синдром", који је до сада захватио углавном све странке на политичкој сцени Србије. Или, да будем прецизнији, у том случају ће уследити још једно "цепање", овога пута најбројније и најутицајније странке у Србији. 

Које је, бар како је мени изгледало, "најављено" и пре но што је била саопштена "монолитна одлука" Председништва ове странке да ће "њихове боје" на предстојећим председничким изборима бранити "једини могући кандидат". Ја сам ту "најаву" наслутио из изјаве садашњег председника, на основу начина како је новинарима одговорио на питање ко ће бити председнички кандидат напредњака на предстојећим изборима. А да све то није било случајно, треба се подсетити и шта је "председник свих грађана" изјавио пре само седам дана. У том, помало загонетном, обраћању јавности (уколико су то медији прецизно пренели, или добро разумели надахнутог председника), испада да "постаје јасно да је он препрека некима са Запада да у Србији остваре своје интересе". 

Оно што мени тада није било баш најјасније, а тек сада добија на значају је да ли то значи да други председнички кандидат из редова СНС није "препрека", нареченим "некима са Запада".

У сваком случају, биће ово једна од најзанимљивијих председничких трка у досадашњем вишестраначком систему Србије. Која ће, између осталог, бити упамћена и по, вероватно, највећем броју кандидата. И уколико су се многи чудили због чега ћемо имати два "јака" опозициона кандидата, оличена у Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу, данас је и на то стигао одговор. Очигледно да је, по већ опробаном систему и по хитном поступку, Српска напредна странка решила да "одговори" опозицији.

А то значи да ће овај народ (народе мој!) бити почаствован, не са једним, већ са два председничка кандидата из редова Српке напредне странке. Што му некако дође и логично. Јер каква би то била највећа странка у држави уколико није у стању да "изњедри", макар, два председничка кандидата?

П А Р А Д И Г М А

Фото: Ж. Р. Драгишић

Парадигма (из старогрчког παράδειγμα -  сложеница састављена од  παρὰ,  са значењем "поред" и δεικνύµι, са значењем "показати", "учинити разумљивим". Аналогно томе, множина овог израза, "парадигме", могла би да се преведе као пример, узор, узорак, оцртавање, или предрасуда. 

Парадигма је скуп основних претпоставки или правила које, обично, узимамо "здраво за готово". Они који памте мало дуже, вероватно се сећају да је овај израз био "поштапалица" многих "соц-комунистичких" политичара. Израз је толико био одомаћен да га је употребљавао свако ко је "држао до себе", врло често не разумевајући његово основно значење. Оно што је било важно је да "звучи бомбасто". И, што је још важније, широке народне масе, које са овим изразом нису баш биле "на ти", могле су једино да закључе да је "та парадигма" нешто јако важно. И да од ње, у великој мери, зависи наш пут "у светлу будућност". Но, мода је мода. Чак и у језику. Дође и прође. У нашем политичком говору, данас се много више и много чешће од израза "парадигма" употребљава један други, енглески, израз са сличним значењем. Који се толико одомаћио да је (чак!) постао омиљени израз председника свих грађана, Томислава Николића. За оне који се још нису сетили, ради се о енглеском изразу "дифолт" (default), који се код нас више и не преводи, али који има значење "по правилу" или "уобичајено". Али, то није тема.
Али је парадигма. Која и јесте тема овог текста.
У циљу схватања или објашњавања стварности и њених феномена, битно је рећи да је лична парадигма оно што "учитавамо" приликом сопственог тумачења ствари и појава. Зато и не треба да чуди што људи имају различите парадигме као појединци, породица, групе, народи... Кроз "ментални филтер", који ствара парадигма, наш ум пропушта само оне информације које се уклапају у постојећу слику окружења. И то можемо упоредити са обојеним наочарама. Па, уколико парадигма има ружичасту боју, они који гледају кроз ружичасте наочаре, видеће свет обојен у ружичастим тоновима и све док не скину те наочаре, чиниће им се да је читав свет око њих ружичаст. Они који поседују те "ружичасте наочаре" спремни су да, за тај "ружичасти поглед", ставе и руку у ватру. Тек када (и ако), скину "ружичасте наочаре" схватиће да ствари, у најмању руку, нису баш "ружичасте", већ се ради о читавом спектру боја, у зависности од "нових наочара" које ставе. Важно је напоменути да парадигме намећу ауторитети, а најбоље се "примају" посредством информација и искуства још у најранијем детињству. Касније, у зависности од начина живота сваког појединца,  само се допуњују или одбацују.
Искрен да будем, није ми јасно кроз које је то наочаре могао да гледа актуелни премијер Владе Србије, Александар Вучић, када је, недавно, поводом чувеног случаја Савамала употребио већ више пута помињани израз "парадигма". Али, мени је управо та изјава парадигма нашег вртоглавог повратка у деведесете године.  "Савамалу помињем као политичку парадигму за притисак и за узимање огромног новца споља за рушење Владе Србије. Рекао сам шта мислим да се тамо догодило, у шта сам лично уверен, изнео свој став који је био политички осуђујући за партију коју водим и што се мене тиче са тим сам завршио - све остало је на надлежним државним органима" - рекао је Вучић у изјави за медије.
Наравно, у Србији је незамисливо да се након овакве изјаве ништа не догоди. Јер је она парадигма политичких изјава које су карактерисале деведесете. У којима је било сасвим уобичајено да власт сопствени народ дели на патриоте и издајнике. Због тога ме и није изненадила реакција актуелног министра рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, Александра Вулина. Који је, као какав ревносни књиговођа, успео да израчуна да кампања коју воде председнички кандидати, Саша Јанковић и Вук Јеремић, кошта "милионе евра", те да толики новац "може да стигне само из иностранства".
Наравно, након ових "домаћих" парадигми, логично је да се појави и она "из иностранства". И то не било каквог. Већ оног чији је главни град Брисел. А управо из тог града нам је, ових дана, стигао гост. Који је имао и своју "парадигму". А пошто гост није био обичан, изгледа да ни "парадигма" нје обична. Наиме, извстилац Европског парламента за Србију, Дејвид Мекалистер, у свом нацрту извештаја који ће се 27. фебруара наћи пред европским парламентарцима, осим похвала нашој Влади за економске резултате и однос према избеглицама, упутио је критике на рачун владавине права и слободе медија.
Како кажу упућени, у извештају из Брисела, нашло се места и за неразјашњењно ноћно рушење у Савамали под фантомкама, војну сарадњу са Русима, "косовски воз" и присуство највиших државних званичника на прослави Дана Републике Српске. Наравно, томе треба додати и тренутни застој у преговорима између Београда и Приштине, што је Мекалистер посебно апострофирао. И то сада са нове позиције, након што је именован за председавајућег Спољнополитичког одбора Европског парламента.
Дакле, парадигма до парадигме. Остаје само да видимо која ће од поменутих парадигми "преживети". Након што се укрсте ове домаће и ове са запада.

НАМЕТ НА ВИЛАЈЕТ

Вилајет је управна јединица Османског царства којом управља валија. У ширем смислу, вилајет је покрајина, а у пренесеном, ако се говори о „тамном вилајету“, мисли се на један засебан свет, у коме се многе ствари догађају под велом тајни. Са друге стране, употребљава се и израз „намет на вилајет“, као израз за сваку нову таксу или порез, који је смишљен са наводним циљем да се држава или њен део „извуче из економске кризе“, мада је то, како се готово увек покаже „нова храна за незаситу државу“.

Изрази "тамни вилајет" и "намет на вилајет", употребљавају се од кад је "света и века". И углавном су заступљени у политичком речнику. При чему су, готово по правилу, "речник" опозиције.
Бивше, садашње, а вероватно и будуће.

У најновијем случају, израз "намет на вилајет", у вези је са, поновним, увођењем таксе за потребе Јавне медијске установе Радио-телевизије Србије и ЈМУ Радио-телевизије Војводине.

Након много перипетија и "вратоломија" сада је извесно да ћемо, за потребе два медијска јавна сервиса, у периоду од 1. јануара до 31 децембра, наредне, 2016. године, плаћати таксу у износу од 150 динара. Такав развој догађаја, по мом личном суду, резултат је компоромиса који је председник владе Србије учинио са самим собом. Имајући у виду да се (а Он то и не крије) наш премијер за све пита. А компромис је у томе што, по диктату светских финансијских институција (мада Он не признаје да му било ко диктира), није било могуће, из буџета финансирати рад медијских сервиса, а са друге стране, није било баш политички мудро да, у изборној години, своју гласачку машину оптерети са (додатних) 500 динара. По систему "да се Власи не сете", премијер се одлучио за систем "пола пије пола Шарцу даје", тако да ће медијске јавне сервисе грађани финансирати са по 150 динара (таксе) и са још два или три пута толико, што ће такође плаћати грађани, али из "државне благајне". А кладим се да ће још много воде протећи и Дунавом и Савом и свим Моравама, као и осталим српским и косовскометохијским рекама (које су такође наше, све док је преамбуле у Уставу), док се народ не досети у чему је квака (без 22).
Јер, треба подсетити (оне који то желе) да није било никакве реалне потребе за ујдурмом која је уоквирена у штиво које се недавно појавило под куполама српског Парламента, као предлог изузетно инспиративног назива "Закон о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис". 
Оно што је изузетно занимљиво у вези са овим предлогом закона, који је јако кратак (за наше прилике), јер има свега 12 чланова, је то да је опозиција на њега уложила чак 47 амандмана, које је Влада (наравно) одбила. А могли су макар да се потруде да усагласе његов назив са оним што пише у самом предлогу. Наиме, у наслову се наводи једнина "јавни медијски сервис", док се већ у члану два јасно види да су у питању два медијска сервиса (Јавна медијска установа "Радио телевизија Србије" и Јавна медијска установа "Радио телевизија Војводине").
Истини за вољу, није ни било потребе за амандманима јер није било потребе ни за новим законом пошто је ова иста скупштинска већина, већ изгласала Закон о јавним медијским сервисима, у коме се, у поглављу 3 (Извори финансирања), а у члану 36, наводе пет начина финансирања, међу којима је на првом месту "таксе за јавни медијски сервис". 
Такође у поглављу 3.1 (Такса за јавни медијски сервис), у члану 37, у првом ставу се каже да такса служи за финансирање основне делатности јавног медијског сервиса. Док се у ставу два наводи да је "висина таксе јединствена на целој територији Републике Србије (надам се и Косова и Метохије прим. а.) и не може износити више од 500 динара".
Даље, у трећем ставу, пише и: "Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2 овог члана (не више од 500 динара - прим. а.), доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатности јавног медијског сервиса из члана 3, став 1 овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, већ постојећим Законом све је дефинисано, осим потребе премијера да преузима на себе ингеренције које му не
припадају. И да, уједно, широким народним масама, шаљe популистичке поруке да их је спасао злочестих гуликожа са РТС и РТВ, који су хтели да им узимају месечно по 500 динара, али да он то није дозволио. Те да ће, у наредној години, плаћати свега 150 динара. Чиме је прича о плаћању телевизијске претплате или "таксе" (грађанима који дају паре из џепа је апсолутно исто како се "то" зове), скренута на потпуно споредан колосек, чему је у великој мери допринео и свеприсутни премијер, који је народу (народе мој!) обелоданио да је такса (претплата), по први пут у историји,  јефтинија од кутије цигарета. А то што ће за потребе нормалног рада јавних медијских сервиса остатак морати да се плати из "државне касе" (у коју се сливају и оне паре које су грађанима насилно отете), те исте, широке народне масе, не мора да интересује.
И вук сит и овце на броју.
Једино нема Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за ова два закона (по ко зна који пут), одрекли Косова (и Метохије). Јер се у њима нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима."
Ако владајуће гарнитуре забораве на "нашу колевку" или "најскупљу српску реч" (односно две речи и један везник), има ли смисла подсећати на нешто много једноставније (као што је то такса за медијске сервисе). Но, тешко је одолети не поменути да је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре нешто више од две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог (упркос тврдњи да премијер не воли да му дају налоге) да се Јавни медијски сервиси не могу више финансирати из буџета. 
Иначе, мој лични став је да рад јавних медијских сервиса грађани треба да плаћају. Али, да то буде из буџета државе Србије. Но, пошто по том питању међународни финансијски моћници (које и премијер мора да слуша) имају другачији став, не сматрам да је и месечно плаћање таксе неки велики проблем. Јер, ма колико сви ми имали замерке на телевизијски програм који нам пласирају јавни сервиси, морамо да будемо реални да је то за неколико копаља боље од разноразних примитивних и приземних телевизијских формата који се емитују на неким другим, углавном ружичастим телевизијама. А то кошта и мора да се плати.
Али, не на овај начин. Јер, толико је питања на која нико нема адекватан одговор. Уосталом, у каквој су вези струја и јавни сервис? И због чега такса за јавни сервис мора да се наплаћује уз рачуне за струју? И да ли ће људима искључивати струју уколико не плате телевизијску таксу? И због чега би једно породично домаћинство морало да плаћа две претплате (таксе), уколико има два електрична бројила? И да ли ће процедура у вези са ослобађањем одређених слојева становништва од плаћања ТВ претплате (таксе) бити тако компликована како то предвиђа Закон? Јер, уколико је тачно, како је недавно рекла министарка за државну управу и локалну самоуправу, Кори Удовички, да држава о нама све зна, сасвим је логично да не морамо ни да доказујемо где и са ким живимо. Односно, да и ако једна породица или двоје супружника имају две стамбене јединице, не морају да доказују да, упркос свим познатим физичким законима могу да, у исто време, гледају телевизијски програм на два различита места.
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, недавно окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.

У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са радикалском партијском, а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

Т А К С А

Сведоци смо да нас медији, свако мало, бомбардују неким информацијама, које иритирају јавност. Но, по свему судећи, осиромашеним грађанима Србије, најтеже падају оне које се односе на нова поскупљења, нове намете, или како се то, уобичајено каже, нови харач. 

Овог пута, харач је у најдиректнијој вези, управо са једним медијем. Али, не било којим. Већ "Јавном медијском установом Радио-телевизија Србије". У најкраћем, та вест, која је пре неколико дана (мало је рећи), уздрмала јавност у Србији (видети коментаре) гласила је: "Управни одбори Радио-телевизије Србије и Радио-телевизије Војводине одлучили су да од 1. јануара 2016. такса за јавне сервисе буде 500 динара". Е сад, ако би хтели да детаљишемо, могли би да додамо и да је предесдник Управног одбора РТС рекао да "такса може да буде и мања". Но, како то бива у земљи Србији, треба очекивати: "може, али не мора". Пошто се лако да претпоставити да ће тако и бити. Осим, уколико "јадни и напаћени народ" толико не зацвили па да то изазове сажаљење "господара Вучића", који би, у том случају, након "жестоке критике" Управних одбора ("одрођених од народа, који не схватају како народ тешко живи, те да је 500 динара много"), "одлучио" да та такса буде, рецимо, 400 динара. Алал вера и свака част!

Но, кренимо редом. Најпре, да ли су, "из ведра неба", Управни одбори РТС и РТВ "одлучили" да уведу таксу и то баш од 1. јануара наредне године? Не! Уколико мало загребемо испод површине (што нама баш није својствено), можемо доћи до одговора, који, у најмању руку, није једнодимензионалан. Пошто нема баш неке логике да су, једног дана, чланови Управног одбора РТС (мр Зоран Поповић, професор Универзитета-председник, Милан Николић, социолог- заменик председника и чланови: мр Ђорђе Возаревић-социолог, Милица Кубуровић-новинар, др Предраг Марковић-историчар, др Слободан Марковић-професор Универзитета-председник УО до 1. марта 2015., академик Војислав Становчић-професор Универзитета у пензији, Душан Стокановић-економиста и др Жарко Требјешанин-професор Универзитета) и Управног одбора РТВ (мр Вања Баришић-Јоковић-магистар српске књижевности, Димитрије Боаров-новинар, Борис Ковач-композитор, Далибор Бубњевић-дипломирани економиста, Иван Бенашић-новинар, др Љиљана Љ. Булатовић-наставник универзитета, Јован Адамов-композитор, мр Ненад Ђуретић-магистар политичких наука и Бранислав Поповић-дипломирани економиста), сањајући ружно претходне ноћи,  одлучили да донесу ову "историјску" одлуку.

Значи, логично је да им је то неко "шапнуо". Поготову ако се има у виду да је ММФ, као апсолутни владар свих наших финансијских токова, "дао налог" да се прекине са финансирањем јавног сервиса из буџета. А ова власт, без поговора, слуша све што јој се нареди из белог света, само се овде на "домаћем терену" јуначи да то није тако. 
Такође, да је сећање просечног грађанина Србије дуже од једног дана, могао би да се присети да је, прошле године, парламент Србије изгласао Закон о јавним медијским сервисима. А у њему (том закону), у члану 37, пише: 
"Основна делатност јавног медијског сервиса финансира се из таксе, у складу са овим законом. Висина таксе је јединствена на целој територији Републике Србије и не може износити више од 500,00 динара.
Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2. овог члана, доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатност јавног медијског сервиса из члана 3. став 1. овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, ствари су јасне као дан. Једино није јасно где се деде та "одлука" Управних одбора Јавних сервиса, пошто ја нисам успео да било шта тако пронађем на официјелном сајту РТВ (на коме, осим имена чланова, никаквих других докумената нема), док на сајту РТС има чак и записника са седница Управног одбора, али ја нисам успео да пронађем и тај са седнице на којој је донета та "историјска" одлука.
Али, то и није тако битно. Јер доношење те одлуке, за грађане Србије је само формалност, пошто је, вољом скупштинске већине, још прошле године, изгласан поменути закон. А у закону је све предвиђено. Осим Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за овај Закон, још једном одрекли Косова (и Метохије). Јер се у поменутом Закону нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима." (Колико је Србија далеко од Косова говори и податак да је данас, на Видовдан, председник државе, уместо на Газиместану, венац Косовским јунацима положио у Крушевцу)
Заборавност садашњих  владајућих гарнитура на оно што су овом народу обећавали док су били у опозицији, или када су уграбили власт, је очигледна. И велико је питање да ли се неких од тих обећања сећају и они који су њихови творци.
Тако је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре само две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог да се Јавни сервис не може више финансирати из буџета. Због чега је владајућа коалиција прешла на "резервне положаје" и посегла за применом поменутог Закона, према коме ће грађани Србије харач од стране Јавног медијског сервиса Србије плаћати на основу евиденције Електропривреде Србије о власницима бројила за утрошак електричне енергије. А да при томе нико није размишљао о проблемима који прате овакав начин прикупљања харача. Пре свега, то је додатна обавеза за ЕПС, који ће, за овај посао морати да ангажује своје ресурсе, за које неће имати надокнаду, али ће имати додатне трошкове. Да и не говоримо о томе што је оваква врста прикупљања претплате неправедна јер ће грађани Србије морати да је плаћају онолико пута колико имају пријављених бројила на своје име. Очигледно је да нико нема представу о томе колико има кућа или викендица у којима нико не живи стално, а где ће такође морати харач да се плаћа без обзира што је већ плаћен у месту сталног боравишта? 
При чему је слаба утеха то што је у Закону предвиђена могућност да корисници буду ослобођени плаћања уколико докажу да на неким од тих места не живе. Јер је то додатно губљење времена за власнике бројила у Србији. Или, је владајућа гарнитура решила да грађанима докаже како је могуће бити у исто време на два различита места.
Осим тога, огроман број грађана Србије (у пограничном подручју са Бугарском, а можда и на неким другим местима) и нису у стању да гледају било који, па самим тим ни програме РТС. 
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, управо окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са партијском (радикал), а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН, ПРЕДСЕДНИЧЕ

Председник свих грађана Србије данас неће бити на Марковом тргу, у главном граду суседне нам државе Хрватске. Уместо њега, поруку мира за регион и читав свет је, како смо имали прилику да чујемо, однео председник Владе Србије - Александар Вучић. То је био епилог одлуке коју је донео наш Председник свих грађана (да ли само он?) и, пре неколико дана саопштио, да у Загреб не путује јер су наше комшије своју церемонију заказале баш на Дан државности Србије. (Занемарујући да је то био уступак Хрватске неким "великим" председницима, који, како се испоставило, ипак не долазе у Хрватску). А из реакције главне звезде данашње церемоније у Загребу - Колинде Грабар Китаровић, могли смо да сазнамо да је такав развој догађаја, односно, недолазак нашег председника, није потресао. Истини за вољу, можда има и оних који су, због недоласка нашег Председника свих грађана остали ускраћени да, из прве руке, чују његов специфичан смисао за  "народњачку дипломатију". У очекивању да би се могло десити да и у Загребу понови нешто из "старог репертоара"?

При чему никада не можемо да будемо сигурни да ли би наше комшије благонаклоно гледале на пророчанство Тарабића, које је наш председник свих грађана "скресао у брк", премијеру Кине, Ли Кећангу, када је, средином децембра, прошле године, боравио у Србији?
Можда би нашим комшијама засметала Николићева интерпретација Тарабића: "Доћи ће људи са истока, жути људи. И завладаће светом. И они ће да пију воду са реке Мораве".
Из два разлога. Као прво, можда би комшије поставиле питање: Зашто "жути људи" да пију воду само из Мораве? Можда би им и они понудили неку своју реку!?
Са друге стране, шта ако нашим комшијама смета Николићева формулација да ће "жути људи завладати светом"? А то значи и Хрватском. Сасвим је оправдано да се ту постави питање да ли би Хрвати дозволили да "жути људи" завладају њиховом државом?
(Истина, ту је остао недефинисан однос нашег Председника свих грађана према тој, претпостављеној, владавини "жутих људи". Односно, да ли би они владали и Србијом, или би ми, заједно са њима, владали "остатком света"?)
Уосталом, око тога би могао да настане спор и још са неким од европских и светских лидера,

присутних на председничкој инаугурацији у Загребу. Не верујем да би се, било ко од њих сагласио са тим да ће "жути људи завладати светом". А ту би онда наш Председник свих грађана био изложен свакојаким питањима. И сасвим је сигурно да на нека од њих (нико не зна све!), не би имао одговор. А не би било никога да му помогне, јер, претпостављам да Председник свих грађана, због кризе у држави, на путовања ван ње, не води своје премудре саветнике. Као што, вероватно, не вуче са собом ни онај "метар" књига, који му стоји на радном столу у председничком кабинету.
Осим тога, велико је питање како би присутни представници држава реаговали, да је наш Председник свих грађана, био у прилици да, као ономад у интервјуу који је дао за британски BBC (Би-Би-Си), предочи своје решење украјинске кризе.
"Мислим да би требало затворити неколико председника у једну собу да проведу дане и дане заједно док не изађу са решењем, да договоре решење пошто од њих зависи судбина милиона, десетина и стотина милиона људи", рекао је том приликом наш народни председник.
Вероватно би наш Председник свих грађана био у прилици да појасни на које је председнике тачно мислио, рекавши да  би их требало "затворити у једну собу". И да ли би и он био међу њима, или би он био пред тим вратима? И тако редом.
Међутим, изгледа да су се преварили сви они који су мислили да наш Председник свих грађана није способан да, и без одласка у Загреб, обезбеди да и ово Сретење остане у сећању.
Пре свега по томе што ће се, Председник свих грађана, баш данас, уз све остале обавезе које укључују прославу најзначајнијег државног празника, добро уморити како би доделио толика одликовања. Јер их наш Председник свих грађана дели и шаком и капом.

Међутим, како то бива у тамном вилајету, званом Србија, бојим се да ће, ове године, сва та одликовања, признања и награде, пасти у сенку једног од њих. Ордена белог орла са мачевима првог степена, који ће добити генерал Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије. И то из разлога јер је, крајем јануара, ове године, Фонд за хуманитарно право, званично, објавио Досије: Рудница,  који се бави потенцијалним ратним злочинима на Косову, на основу ексхумираних и идентификованих посмртних остатака (до сада) 52 особе.
"Током анализе грађе за писање овог досијеа идентификован је велики број појединаца који су у најмању руку „знали или имали разлога да знају“ да су у тим селима почињени злочини, као и оних који су наредили и вршили уклањање тела. Највећи број њих су бивши припадници 37. мтбр ВЈ, укључујући њеног тадашњег команданта а данас начелника Генералштаба ВС Љубише Диковића." - наводи се у тексту Фонда за хуманитарно право.
Овој теми, део свог опширног интервјуа у НИН-у, посветио је и Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине.
"Тајна је оно до чега смо ми дошли. Видели смо шта је на сајту али то не значи да је то истина. Не тврдим ни да је то лаж. Ми у нашем поступку даље треба да откријемо ко је  учествовао, ко је наређивао, да утврдимо конкретну одговорност. Ја само могу да кажем да ми апсолутно никога нећемо ту поштедети без обзира на командно место. Нас искључиво интересују докази." 
Међутим, управо те доказе, не помиње Председник свих грађана, већ тужиоцу Викчевићу поручује да "размисли шта копа по Србији", а  генералу Диковићу да "стоји уз њега". 
У читаву причу су се укључили и представници опозиционих странака (ДС, СДС,ЛСВ и ЛДП ), оптужујући Председника свих грађана да врши притисак на тужилаштво, али и владајуће СНС, бранећи бившег им председника.
Зато сам готово сигуран да смо добили још једну тему којом ће се, не само за празник, бавити "широке народне масе", потискујући у заборав и намет на плате и пензије и незапосленост и скупоћу и "швајцарце".
А ко зна да ли ће се неко и сетити да данашњем слављенику каже: "Срећан рођендан, председниче!" ?