ДУГО ПУТОВАЊЕ У ЈЕВРОПУ

Могао би овај текст да се зове и  Дан после Јуче. У сваком случају, жеља ми је да, по сваку цену, избегнем прозаичне описе каквих су медији јуче били препуни (какви су и данас, а вероватно, какви ће бити и наредних дана). Али, и то говори о нама самима. Какви смо и шта нам се догађа. А то што се догодило Јуче у „главном граду“ Европске уније, политички представници странака које делују у држави Србији, углавном, хвале. Уз оцену једних да је то резултат нормаланог следа догађаја, пошто је, много година раније већ опредељен курс ове државе, док је за друге, ово догађај за који су заслужни, само они који управљају државом у последњих годину и по.

Ако свему томе додамо мало традиције, неки шаљивџија, који је склон адекватном вредновању „народних умотворина“, јучерашњи дан би описао и као: „оне ствари не ради леп, већ упоран“.

Истини за вољу, има много политичке ироније у, јучерашњем, званичном отварању преговора Европске уније и Србије. Јер су, у име Србије, том свечаном чину у Бриселу, присуствовала двојица људи чије су странке, у претходних двадесетак година, имале огроман „допринос“ у удаљавању наше земље управо од те Европске уније. Било како било, јучерашњи дан је, понављаће то многи, веома значајан (намерно избегавам да кажем историјски) за ову јадну и напаћену државу (како би рекао главни јунак једне позоришне представе). 

Упркос личном разочарењу што до ове фазе, у односима са Европском унијом, долази тек сада,

 мене, као „еврореалисту“, радује овај помак у односима Србије са најзначајнијом групацијом европских држава. Али, нисам склон да верујем како ће то, под хитно, да нам промени животе, те да ћемо, веома брзо, живети „као сав нормалан свет“. Нити да ће се, због нашег приближавања ЕУ, десити било шта катастрофално, а што већ није договорено или предвиђено.

Међутим, оно што треба , сасвим отворено, рећи је податак да ово што се Јуче догодило спада у нешто што треба дефинисати као "дуго путовање у Европу". Јер, тек сада су се створили услови да "европска прича" буде очигледнија и јаснија, али, ипак, далеко од тога да смо сада на корак од циља. Да је пред нама још дугачак пут, јасно је и по томе чиме српски званичници, ових дана, "пуне" медије.
Почевши од тога да "привремена" власт у престоници, уместо да се бави оним пословима који су јој у надлежности и да припрема већ расписане изборе, ради на некаквом пројекту који се поетски зове "Београд на води", што би, вероватно, требало да буде замена некадашњем, Човићевом,  "Европолису". И то све, (гле чуда!), мимо уобичајених законских регула. На којима актуелна власт толико инсистира, прокламујући, такозвану, нулту толеранцију према корупцији. Не објашњавајући како је то могуће, ако се отварају "мегаломански" пројекти без икаквог тендера. И то у време када престоницом управља "привремена" власт, која тражи да јој, на часну реч  верујемо да је све регуларно.
А у тренутку када је "двојац без кормилара" у Бриселу, бранио боје Србије у отварању преговора са Европском унијом, Председник свих грађана (који је остао да чува кућу), поново је запањио јавност, тврдећи да је на далеко чувена акција "Гром 2" била неуспешна, пошто су информације о њој, "процуреле" из полиције! 
А овоме треба додати и да су Председник свих грађана и његов "прика", који је и актуелни министар у Влади Србије (познат по безграничној жељи да Србију, каналом, подели по средини, како би, коначно, и ми изашли на море), већ  направили свој "Београд на води". На води која се зове река Сава. И то, по свему судећи, нелегално. Уз објашњење да су то "деца правила". Јер, деца, по обичају, немају појма шта раде. И само праве родитељима проблеме. Међутим, за министра грађевине, Велимира Илића, то и није неки проблем! И ту није крај...

Да ли су то поруке које шаљемо Европској унији? 
Изгледа да.

Немам појма због чега, али све то, у мени, буди асоцијације на једну, изузетну, позоришну представу, у извођењу Београдског драмског позоришта, коју је, према тексту Стевана Копривице, на сцену, 1988. године, поставио  Егон Савин. Наравно, реч је о позоришној представи "Дуго путовање у Јевропу". 

Има ли места да се теме из наше политичке реалности стављају у раван са једном позоришном представом? Да. И чини ми се да ће их бити све више. Јер је, изгледа, одавно, наш свакидашњи живот постао позорница, на којој се смењују разноразни ликови у главним ролама, у представи коју режира неко други, а коју ми, са мање или више разумевања, посматрамо. И све по принципу да „онај ко победи у рукама држи и хлеб и нож“, како би рекао наш академик и прослављени драмски писац, Душан Ковачевић. 

А на тој позорници могу се видети многи занимљиви глумци који, готово свакодневно, играју своје "животне роле", остављајући више или мање утиска на публику. Мада она, та публика, није баш сасвим сигурна када треба да се смеје, када да плаче, а када да аплаудира. Из простог разлога јер још увек немају јасну слику да ли је комад који гледају, драма, трагедија или комедија.

САТАНСКИ СТИХОВИ

Андреј Николаидис

Невероватно како се на овим нашим, балканским, просторима, неко увек побрине да нам не буде досадно. И како неке, чак и периферне приче, постану тако значајне да доведу до усијања читаво јавно мњење. И то не само у једној држави. Али, задржимо се, у овом тренутку, само на Србију. У којој је, до пре десетак дана, мало ко чуо за Андреја Николаидиса. Односно, да бих био потпуно прецизан, чули су они који се баве истим послом. Они други, који не припадају тој професији, претпостављам да су, када су и чули то име, помислили да се ради о неком нашем, православном, брату Грку, који је нечим задужио Хомерову постојбину. Сада, имам утисак да о овом човеку сви знају све, укључујући и број ципела које носи. Бојим се да је већ (онако преко везе), постао и обавезно штиво у нижим разредима нашег основног образовања.

И мада Николаидиса нико још није позвао да буде гост неког електронског медија у Србији, они су пуни прича о њему. Организују се емисије у којима стручњаци и "стручњаци" дају његов психолошки, социолошки и политички профил. Слична ситуација је (бар колико сам успео да видим) и у суседној Црној Гори. Осим што је тамо био и гост Националне телевизије.

За оне који, ипак, нису успели да сазнају ко је овај "млади и надобудни писац" (како то рече његов старији српски колега Ненад Прокић), и који немају стрпљења да читају линк који сам дао на почетку текста, треба рећи да се ради о особи која је, крајем 2009. године именована за саветника Ранка Кривокапића, првог човека Народне скупштине Црне Горе. Уз то, Андреј је и писац. Који има неколико објављених романа, есеја, новела...А освојио је и неке престижне награде. И који је, за кратко време, успео да, поново, посвађа "два ока у глави, која, већ одавно, гледају на различите стране", али и да подели и културну и политичку јавност у обе државе, а и шире. Тако већ данима, на све стране, праште оптужбе, а књижевници и новинари (као и интелектуалци свих професија), деле се на оне који "бране" и оне који "нападају" Николаидиса. Поделе су настале и због неких последица које је "произвео" овај случај. Пошто, како се може и наслутити, нема сагласности ни о томе да ли је управник Националне библиотеке, државни чиновник или није. И уколико јесте, да ли он може имати лично или само "колективно", односно "државно" мишљење? Но, да се вратимо "младом и надобудном писцу", коме (ако могу нескромно рећи, као "брату по перу"), не бих волео да будем нити тужилац нити судија. Истини за вољу, чак и да се одлучим за тако нешто, ни једно ни друго му не може наудити. Ипак, не могу а да не изнесем лични став о нечему што већ данима "потреса" Србију, укључујући и ону ван Београда. И поред тога што мислим да је "млади и надобудни писац", у најмању руку, "побркао лончиће", не бих волео да упаднем у замку у коју је упала већина медија у Србији говорећи или извештавајући о спорном тексту који је написао Николаидис. И то по добро опробаном рецепту из времена "милошевићевског информисања", када је било уобичајено да се објављује деманти на нешто о чему тај медиј није ни извештавао.
Дакле, како се може и видети, "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, у свом тексту бави се (између осталог) и прославом двадесетогодишњице Републике Српске, али и дежурном темом о "угрожавању" братске Црне Горе од братске Србије.  А све то под насловом "Шта је остало од велике Србије", уз наднаслов "Београд, наш заједнички именитељ". Морам да признам да сам ја тај његов текст прочитао неколико пута. Не верујући да један "млади и надобудни писац" може себи да дозволи толику "песничку слободу", у којој се пушке појављују уместо стилских фигура, а динамит уместо метафора :
"Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда."
Без обзира што ме неко од "дежурних критичара" може оптужити да нисам добро схватио "песничко надахнуће" или "метафору" наведеног цитата, или да нисам регистровао да је све то изречено "у кондиционалу" , уверен сам да ових неколико реченица, сигурно, не спада у  литературу, пошто је у питању класичан политички памфлет. Упркос томе што су многи, претходних дана, тврдили да је и оно што се, деветог јануара, догађало у бањалучкој дворани Борик, класична предизборна пропаганда. Што је многима био шлагворт за шегачење на ту тему, пошто се (кад је већ све прошло), установило да, наводно, ничији живот није био угрожен.
Упркос чињеници да припадам оном кругу људи који држе до (безграничне) слободе јавне речи и мишљења (укључујући и "песничку слободу"), морам да признам да још нисам чуо да је, било где на земаљској кугли, из експлозије динамита, излетео голуб мира!
Осим тога, претпостављам, да је, многима, још у живом сећању да су, пре двадесет година, из новина и са ТВ екрана, најпре испаљиване "речи-гранате", које су касније постале праве. А и Ћурувију, Стамболића, Драшковића, Ђинђића...најпре су, "гађали" речима.
Зато и мислим да је "младом и надобудном писцу" Николаидису (који је на привременом раду код председника Парламента Црне Горе, Ранка Кривокапића), довољно рекламе, коју је стекао на добро опробаном рецепту "хегемоније". А то ме, готово увек, подсети на изузетну комедију "Дуго путовање у Јевропу", Стевана Копривице, у извођењу Београдског драмског позоришта. (Посебно део у коме Књаз Никола - игра га маестрално Лазар Ристовски, обраћајући се свом опоненту Стојану Лекићу - игра га Милан Ерак, каже : "Из Београда мене зли вјетрови дувају").
Несумњиво је да је "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, претходних дана, стекао значајне рекламне поене, али нема потребе ићи толико далеко и правити од њега балканског Салмана Руждија. Упркос томе што су неки медији (и у Србији и у Црној Гори) то већ учинили, што му је, вероватно, дало "аргументацију" да он сам Србију упореди са Ираном.
Ма колоко се, "млади и надобудни писац" Николаидис трудио, не верујем да ће достићи славу Салмана Руждија, као што ни Србија није (нити може бити) Иран, упркос чињеници да нам, свако мало, неко подари "сатанске стихове".