Ш Т И Т

Претпостављам да ће, ако не читав претходни викенд, а оно бар субота, 14. мај, бити, између осталог, упамћени и по митингу и контра митингу власти и опозиције који су одржани у главном граду Републике Српске, Бањалуци. Које су идејни творци, вероватно осмислили по узору на чувени контра митинг, који је режим Слободана Милошевића, у главном граду Србије, организовао, 24. децембра 1996. године, у време када су, због изборне крађе режима, већ навелико трајали протести тадашње опозиције. За разлику од поменутих, београдских, митинзи у Бањалуци, скоро две деценије касније, на сву срећу, протекли су  без икаквих инцидената. Уколико се под овим не подразумева запомагање Милорада Додика, председника Републике Српске, на крају свог обраћања окупљеним присталицама. Што је био покушај да од Дачића преузме певачку штафетну палицу, трудећи се да отпева познати народњачки хит (поново из Србије деведесетих), "Не може нам нико ништа", који је био неформална химна Милошевићевих социјалиста. У сваком случају, када је у питању Република Српска, претпостављам да ће се тај 14. мај памтити управо због тога што је разум надвладао политичке страсти.
Зато се сада, оправдано, може поставити питање, на основу чега је, са ове стране Дрине, бивши, садашњи и будући премијер Србије, Александар Вучић, обраћајући се медијима, тврдио да "Србија има информације" о потенцијалним немирима на овим скуповима!?
Што је министру полиције Србије, у техничком мандату, било довољно да елаборира задату тему, да Министарство унутрашњих послова "неће дозволити екстремистима из Србије да оду на митинг у Бањалуци", што је, касније, поткрепио и податком да је око 120 грађана Србије спречено да, тог 14. маја, оде у Бањалуку.
Оваква брига првих људи владе и полиције Србије, "натерала" је руководства неколико телевизија са националном покривеношћу да у суботу, 14. маја, организују "целодневне" програме, вероватно очекујући да се "нешто деси". На сву срећу, била је то лажна узбуна.
Али, истини за вољу, потоњих година, некако смо се навикли да викендом имамо неку врсту "опсадног стања". За шта се, својим изненасдним конференцијама за новинаре, углавном, побрине бивши, садашњи и будући премијер. Ни претходног викенда није било много другачије. Само што је премијерова прича о ракетама из Ваљева, медијски била тек на трећем месту. Пошто се у прве две говорило о томе да Новак није успео да "одбрани Рим" а Сања (упркос свом презимену Вучић), није успела у Шведској да, макар, задржи своју стартну позицију. Тако да је, окрени - обрни, једини успех, по ко зна који пут, забележио Александар (такође презимена Вучић), који је решио да уместо полагања камена темељца, односно држања лопате, почне да  притиска дугмиће. 

"Да смо вам пре неколико година рекли да ће се овде опет производити ракете, рекли бисте да смо луди, а данас имамо све делове за ракете и све се производи у Крушику. Први пут ћемо производити и цеви 155 милиметара"- рекао је том приликом Вучић.

А како наш бивши, садашњи и будући премијер, осим што медијима обезбеђује посао, води рачуна и о ономе о чему медији извештавају, тако је, у већ поменутом Ваљеву, одржао кратку обуку присутним новинарима на тему шта у Србији треба да буде вест. Наводећи као пример да "у Србији никоме није вест смањење јавног дуга у односу на БДП, нити је вест шестоструко мањи дефицит, али да је он због тога веома поносан."

"Претпостављам да ми је ово последњи мандат, четири године напорног рада и мислим да га искористим за велики напредак Србије"-  рекао је Вучић, наводећи да ће Србија имати највећи или други највећи раст у Европи, што никад није био случај са Србијом.

Међутим, колико сам ја могао да приметим, постоји нешто о чему, претходних дана, Вучић није причао, упркос чињеници да је у директној вези са прозводним програмом ваљевског "Крушика". И ту постоји нешто заједничко између нашег премијера и наших медија. 

Јер се, ни домаћи медији (углавном) нису превише трудили да народ обавесте да је, 13. маја, у месту Ређеково, на северу Пољске, отпочела изградња "антиракетне базе САД", са могућношћу да се на фотографијама види НАТО варијанта постављања камена темељца, уз коришћење војничких ашова уместо лопата. Што је, на неки начин била "мини турнеја" НАТО званичника који су дан пре тога, 12. маја, у нашем суседству, у Румунији, предвођени генералним секретаром ове алијансе, Јенсом Столтенбергом, али и румунским и америчким званичницима, активирали ракетни штит, који, како је речено, има задатак да штити Европу од потенцијалних балистичких пројектила. Поменути ракетни штит за Русе је, од самог почетка инсталирања, пре пет година, "претња руској безбедности",  док Јенс Столтенберг тврди да он "није уперен против Русије". 

Наравно, за житеље Србије, све ово би могло да личи на већ традиционално "препуцавање" истока и запада, односно Руса и Американаца или Руса и НАТО алијансе, да није једног занимљивог податка о томе где се налази овај, управо активирани, ракетни штит. Јер су наши медији (који су о томе објавили штуру информацију) обавестили да је у питању Румунија, али не и прецизнија локација. И управо је то занимљиво. Јер се он налази у месту Девеселу, у бившој совјетској војној бази (коју су заједно изградиле румунска и совјетска војска, а која је прве војнике примила 1952. године), која је смештена, како су неки (углавном страни) медији јавили, на око 180 километара југозападно од румунског главног града, Букурешта. Дакле, за оне који имају добру оријентацију, јасно је да је тај ракетни штит релативно близу српско-румунске границе. Они други ће, при првом погледу на мапу, лако уочити да је тај ракетни штит смештен на мање од 150 километара од две наше дунавске електране, али и на седамдесетак километара од активне бугарске атомске електране "Козлодуј" и исто толико од нуклеарке Белане, чија је изградња у току.
Претпостављам да сви они који живе у овом делу Европе, након активирања ракетног штита у Румунији, не могу да спавају мирно. И то не само они који су такву одлуку донели, а којима је председник Русије, Владимир Путин, поручио : "људи који су донели одлуку о распоређивању ракетног одбрамбеног система у својој земљи треба да знају да су до сада живели мирно, угодно и безбедно". Али, оно о чему друг Путин није проговорио ни реч је чињеница да од сада неће живети мирно, угодно и безбедно ни они који о свему овоме нису имали појма. Као и они који и даље немају појма шта се то догађа. Такође, остаје нејасно да ли је друг Путин упознат (или јесте, ал' не хаје) са чињеницом да, Русији, пријатељска Србија у овом делу има два значајна рудника и две хидроелектране. Али и да је, у непосредној близини границе Србије лоцирана изузетно осетљива енергетско-индустријска инфраструктура суседних држава - Бугарске (нуклеарне електране) и Румуније (фабрика тешке воде), због чега је сасвим извесно да се посебно нелагодно осећа малобројно становништво источне и југоисточне Србије.
И на крају, али и најважније, оправдано се поставља питање због чега на ову тема нема никаквих реакција од стране наших државних званичника? Или их овај део Србије ван Београда, као и све што је јужно од Бубањ потока уопште не интересује!? Полазећи од претпоставке да им је, вероватно познат податак да је, недавно активирани ракетни штит у бази Девеселу у Румунији, ипак, на нешто већој удаљености од Београда, упркос тврдњама једног од ретких нашпих медија (који је о овој теми мало опширније писао), да је та војна база, од нашег главног града, удаљена 196 километара!!!
Опасност која вреба цео овај регион, због нове трке у наоружању, у нашем комшилуку, је заиста велика и крајње је неумесно лицитирати са удаљеношћу појединих локација, али, истине ради, и на знање, како онима у Београду, тако и онима у Србији ван Београда, инсталирани ракетни штит НАТО пакта у румунској бази Девеселу, удаљен је од Београда око 350 километара.

П Е Т А К, Т Р И Н А Е С Т И

Илустрација: Ozonpress

Прави мали рат (на сву срећу виртуелни), водили су становници Србије претходних дана на друштвеним мрежама (али и на другим доступним местима непрегледног пространства званог Интернет), у чијем средишту је била вечита тема и исто такво питање: Постоји ли и колика је наша љубав према браћи Русима? Или, прецизније речено, тражио се одговор на питање: Да ли ми волимо Русе онолико колико они (претпостављено) воле нас? А све то у контексту наше (по многима), неузвраћене љубави према Европској унији. У свему овоме показали смо, на нашу велику жалост, још једну лошу особину. А то је да за наше сукобе не бирамо ни повод, ни место, ни начин. И мада то може морбидно да звучи (а сумњам да има било какве везе са претходним занимањем садашњег председника свих грађана Србије), некако највише волимо да се расправљамо на сахранама, или уколико им не присуствујемо, да нам нечија смрт буде повод. Е, ту просто, за тили час заборавимо због чега смо се окупили и кренемо у елаборирање политичке ситуације у земљи, при чему, готово по правилу, завршимо са познавањем светске политике ситуације, поентирајући употребом кључних аргумената ко је "светски газда" - брат Рус или ујка Сем. И то је наша константа. Која је, чак, овековечена и у једном изузетном домаћем филмском остварењу, под називом "Три карте за Холивуд", који је, у режији Божидра Николића, снимљен 1993. године.

Илустрација: mondo.rs

Повод за виртуелни сукоб истока и запада, на простору Србије, овог пута био је терористички напад, који је изведен у петак, 13. новембра, на неколико локација у Паризу. Као и увек, са једне стране је била "мајчица Русија", а са друге, (овога пута за малу промену), "мрске непријатеље са запада" представљала је Француска. У ноћи овог терористичког напада, а поготову дан касније, многи грађани Србије су (пре свега на друштвеним мрежама), у знак подршке са угроженим грађанима Париза, на својим профилима стављали француску заставу. И без обзира што је то био сасвим разумљив и људски гест којим су грађани наше земље, као и у другим деловима Европе и света, изражавали своју солидарност са грађанима Париза, код многих је то изазвало праву бујицу негодовања. И то из најмање два разлога. У образложењима првог била су подсећања да је Франуска била једна од 19 држава која је, у оквиру НАТО алијансе, 1999. године, учествовала у ваздушној агресији на Србију (а по мало и на Црну Гору). Док је аргументација за онај други била чињеница да се, непуне две недеље пре терористичког напада у Паризу, 31. октобра, у Египту, срушио руски путнички авион. И како то обично бива, почело је "пребројавање жртава" и "читање буквице" о томе кога и колико треба жалити. Без намере да и ја упаднем у исту замку, сматрам да треба поћи од чињенице да је свака невина жртва - жртва. Али и од чињенице да је, исте вечери када се у Паризу догодио терористички напад, то објављено у медијима. А да је ситуација са падом руског путничког авиона била нешто другачија. Односно да је, "званична Москва" неколико дана одбијала могућност да се ради о терористичком акту, упркос тврдњама египатске терористичке групе, лојалне Исламској држави, да она стоји иза обарања руског путничког авиона, у шта је, од самог почетка, била уверена и Велика Британија.
Гледано из личног угла (имајући у виду да сам био један од оних који је 14. новембра, на свом профилу, ставио француску заставу), не сматрам да сам тиме заборавио оно што је Француска, као држава, радила 1999. године. Стављање француске тробојке био је одраз солидарности са народом (ма којој вери и нацији припадао) и са невиним жртвама, међу којима је било и четрнаесторо српских држављана.
Али, у исто време, сасвим подржавам став који је млади уметник, Џерамел Лу, изнео на свом Фејсбук профилу, а односи се на неједнак третман светских медија према трагичним догађајима у различитим деловима света. Зато, још једном треба истаћи да је, само у недавним терористичким нападима (пре овог у Паризу), у Анкари убијено 102. и рањено 500 људи, у Бејруту 44, а приликом обарања руског авиона још 224 невиних жртава. И ту није крај...
Пртпостављам да је, као одговор на та глобална дешавања и наша мала земља (како је премијер недавно назвао), одлучила да свету покаже да је спремна да на одговарајући начин реагује у случају да (не дај Боже!), постанемо мета неке терористичке групације. Као да су представници државе одлучили да, на неки начин, наставе поруку коју је, другим поводом и пре догађаја у Паризу, грађанима Србије упутио Патријарх Српске православне цркве Иринеј, да "црква благосиља одбрамбене ратове".
Бар ја тако тумачим најављену  вежбу наших оружаних снага, која ће се одржати у суботу, 21. новембра. Како је најављено у вежби која се зове "Штит", а чија ће завршница бити у 11 сати код Палате Србија, треба да учествују здружене снаге Војске Србије, полиције, БИА и осталих служби које делују у систему одбране. (Мени је најзанимљивији део саопштења у коме се каже да је циљ вежбе "да се пошаље јасна порука јединства Србије и њених безбедносних структура у одбрани од свих реметилачких фактора").
Међутим, није ми јасно због чега је било неопходно да се та вежба организује управо на један од највећих православнох празника - Аранђеловдан. (Осим, уколико то нема неке везе са вечерашњим доласком генералног секретара НАТО, Јенса Столтенберга у Београд). Пошто је то, друга по заступљености српских слава. Што значи да је велика вероватноћа да је то слава готово сваког другог учесника у овој вежби. Са друге стране, није занемарљиво ни питање како ће то протумачити они који нису верници Српске православне цркве. Поготову, не мали број оних због којих је први човек српске Владе, колико пре неки дан, био поносан на нас, пошто, након догађаја у Паризу "нисмо напали ни једну муслиманску пекару". 

М А Р Т

Податак да се у овој држави "производи" више историје него у читавој Европској унији, вероватно, није нека новина. Као и већ много пута изречена тврдња да је количина те "новопроизведене" историје у обрнутој сразмери са "новопроизведеном" географијом ове државе.

А кад смо већ код чињеница, треба констатовати и да један огроман и веома важан део те историје има везе са месецом мартом. Мада тога има у свим раздобљима постојања ове наше државе (не потенцирајући да ли су то били периоди њене самосталности, или време када је она била саставни део неких других држава), задржао бих се само на део ове "новије" историје ( мислећи на догађаје који су се збили у ХХ и овом "парчету" ХХI века).

Тако су 27. марта 1941. године (са чувеним паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб") одржане демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут).

Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово ( ми додајемо и оно "Метохија", а они се љуте).

У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, ушли смо у још један рат који смо водили против "пола света". Борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ", који је у том трагичном позоришном комаду добио улогу  "оних доле", а коју су нам, руку на срце, често додељивали (вероватно због тога што нисмо никако могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.
Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово и Метохију, да би, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.

Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године.

(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", најновији преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, ове, 2011. године).

Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".

Међутим, користили смо ми месец март и да, у великој мери, и сами себи радимо о глави. Или, прецизније речено, да једни другима "радимо о глави".

Као што је било и Деветог марта 1991. године. Дан који исписујем великим словом, јер он то заслужује. И двадест година касније. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни.

У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто.
И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, не би било ни оног Петог октобра. Али да због тог Деветог марта, можда, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.

Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Вук, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти,јер се "одржава на апаратима"), док су Зорана успели да убију.

И поред поприличних и честих несугласица које су постојале између ова два великана наше политичке сцене, а које су се односиле и на различите политичке ставове и мишљења, много је тога што их је спајало и по чему су били особени и јединствени. На жалост свих нас, а и ове јадне државе, чини ми се да ни један ни други нису били схваћени управо од оних за које су полагали толике жртве.

Јер, истини за вољу, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене. Савеликим закашњењем!
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Детаљнијом анализом (за коју никад нема довољно времена), могло би се пронаћи безброј чињеница које, као мозаик, везују ова два последња марта и употпуњују једну заједничку слику историје Србије. Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака.

А заборавља се у то сам сигуран! А има и оних који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Зато и подсећам да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.