Т Е Л Е В И З И Ј А

Већ годинама, за мене је 16. децембар посебан дан. Да не кажем да га доживљавам као празник. Управо због тога, просто ми се чини да имам обавезу да, на данашњи дан, напишем нешто. Али, не било шта, већ оно што је у директној вези са овим даном. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је код нас заборав семе које најбрже проклија. И што се, углавном сви, а посебно владајуће елите понашају као да је живот почео оног тренутка када су они постали то што јесу. Заборављајући да су и они, пре него што су постали елита, били сасвим обични, или "необични" грађани ове државе који су заговарали сасвим другачије вредности. А сада би, ти исти људи хтели да се сви ми мењамо, да променимо сопствену свест. Као да хоће да нам поруче да смо сви ми лопови, криминалци и нерадници, који сада, одједном, треба да се ресетују. Управо због тога, с времена на време треба подсетити на појаве, људе и догађаје из прошлости. При томе, наравно, не заговарам теорију да треба да будемо њени заробљеници. Али, ни да, олако, заборавимо оно што нам се догађало. Милион пута смо већ чули теорију да, уколико заборавимо догађаје из прошлости, много је лакше да нам се они, поново, десе. 

И дешава се. Јер они који имају мало дуже памћење и који живе живот "широм отворених очију" могу да примете да су нам се деведесете, у многим сегментима, поново вратиле. Понајвише у медијима. А ако су се вратиле у медијима, није било ништа лакше но да загосподаре и осталим сегментима. 

Јер, тамо где нема објективних и нестраначких медија, нема ни објективних и нестраначких информација. Мада је створена ситуација и привид демократизације медија, онима који ову област посматрају мало детаљније, јасно је да је у овој области примењен принцип "прашуме" у којој је тешко доћи до "пута" који може да на најкраћи и најбржи начин путника безбедно избави из ње. Дакле, информација је много, а праве и објективне се дају "на кашичицу". Посебно тешка ситуација је у сфери информисања на локалном нивоу. И ту, када је у питању Неготин, али и читава Тимочка крајина, долазимо до великог парадокса. Јер, када је у питању Неготин, опште је мишљење да овде влада медијски мрак или "медијски тамни вилајет", за разлику од деведесетих када је овај град био познат као град медијске слободе. И то, понајвише због постојања Самосталне телевизије. Која, иако више не постоји, има бурну историју у чијем сам стварању (мада нескромно звучи) и сам учествовао. И управо у томе лежи моја потреба да, на данашњи дан, остане нешто и записано, како баш све не би препустили забораву. 

Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога је емитован програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.

Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".

У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком 1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија, 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.

То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.

Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.

Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.

Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.

И мада, као што сам констатовао, не треба бити заробљеник прошлости, мислим да је потребно, још једном, нагласити да је, заиста, битно да ова кратка историја једног од два електронска медија, остане записана. Да се не заборави. Уз очекивање да ће то неко учинити (ако већ није) и са Радио телевизијом Крајина. Без обзира што су, деведесетих, ова два електронска медија били жестока конкуренција, на велику жалост, дочекали су исту судбину. На исти начин су нестали са медијског неба Србије, уз, "несебичне" заслуге "двојца без кормилара". "Двојцу" коме (опет парадокс), мада припада заслуга за развој објективног и независног информисања на простору Неготинске Крајине, припада и "заслуга" за пропаст ова два медија. Који су, мада стварани на раличите начине, окончали своје постојање одласком у стечај и ликвидацијом. Оставивши (као крајњи резултат), без посла, плејаду изузетних професионалаца - новинара, сниматеља и монтажера. Упркос томе, након готово четврт века, Неготин је, поново, у једној парадоксалној ситуацији. 
И поред чињенице да је током претходних година био прави расадник квалитетних и квалификованих новинарских кадрова, овај део Србије, тоне у медијски мрак, у коме, за разлику од остатка Србије, није био ни деведесетих година. 

Т Р А Н С

Tранс је посебно психофизичко стање обележено променама ритма дисања, крвног притиска, осетљивост на бол, до којег се долазои "изласком из себе" и утапањем у нешто веће, праћено осећањем усхићености, озарености или заноса.

Због чега је било важно, на овај начин, објаснити појам транс? Из простог разлога јер сматрам да би то могло да помогне бољем разумевању приче која следи.

На данашњи дан, пре двадесет и две године, некадашња Самостална телевизија Неготин (СТВ) (о чему сам већ неколико пута писао), почела је да емитује свој програм. При томе, треба имати у виду да је, у то време, та и таква Самостална телевизија Неготин, била један од ретких електронских медија, који је "рођен" у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер су, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци по признању многих стручњака, годинама, били боље информисани него житељи српске престонице. И то у време када је Србијом, "гвозденом медијском песницом" владао режим Слободана Милошевића (чему је, у једном периоду, свој несебичан допринос дао и садашњи Први потпредседник "проевропске" Владе Србије).

И управо због тога, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија,  који су касније деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи. То није само констатација настала као резултат сентименталне везе аутора овог текста са именованом телевизијом већ чињеница која је, много пута, неупитно потврђена.

Међутим, што би рекао Балашевић, "од тог доба у васиони су се одиграле млоге невероватне појаве..." А Неготин је, у међувремену, "сахранио" две и по телевизије (ова половина се односи на ону која је сахрањена док је још била у повоју) - при чему не упирем прстом ни у кога - због чега се, о овом делу Србије, све чешће, говори о "зони сумрака" или подручју вечитог медијског мрака.

Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу саопштити ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да то већ "и врапци знају“. И прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја, свако мало, пишем неки део биографије Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (зазвучаће нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део.

А када већ помињем људе који су одговорни за суноврат Самосталне телевизије Неготин и "бацање под ноге" годинама стицаног имиџа "прве приватне телевизије у СФРЈ", неправедно би било избећи податак да је исти "двојац без кормилара" одговоран и за уништавање вечитог ривала СТВ, "општинске" Радио телевизије Крајина.

А онда, готово двадесет и две године од првог емитовања програма Самосталне телевизије Неготин и скоро исто толико од почетка емитовања програма Радио телевизије Крајина, у наше животе је "ушетао" појам транс, на посве особен начин, као део назива једне телевизије.

И без обзира што имам, сасвим лични утисак, да се ради о телевизији која покушава да, помоћу штапа и канапа, на "површини воде" одржи свој "експериментални програм", болујући од свих оних болести од којих болују медији на свом старту (а електронски медиј је скупа играчка!), постоје велике сличности са овим електронским медијем и некадашњим почецима СТВ Неготин. Ако занемаримо податак да је ова нова телевизија (поново мој лични утисак), мало превише једнопартијски обојена, а да је, својевремено, СТВ у својој „партијској опредељености“ имала мало „више боја“, међу којима, истини за вољу, није било оних из реда „владајућих“ (што њима није ни сметало). Због чега су многи спремни да устврде да је и то један од доказа да нам се, на велика врата, враћају деведесете.

Већ на самом почетку свог медијског живота, ТВ Транс се суочила са (само)вољом власти, оличене у првом човеку локалне самоуправе, који је, главном и одговорном уреднику новорођеног неготинског медија, посредством, свог, општинског сајта, одржао предавање из "лепог медијског понашања".

А онда, како одговора са друге стране није било, први човек наше мале вароши, решио је да, главном и одговорном уреднику ТВ Транс, одржи и додатну лекцију уводећи у читаву причу и чланове синдиката једне фирме која је неколико месеци водила и успешно окончала хуманитарну акцију, којом је обезбеђена ужина за око 150 неготинских школараца, чији су родитељи слабијег материјалног стања.

Осим чињенице да је ово друго "тренирање строгоће" локалног медија настало као резултат могућности које пружају друштвене мреже и председниковог прековременог рада (у суботу, кад му време није!), а испровоцирано текстом који је, на Фејсбуку, написао директор и главни и одговорни уредник поменуте телевизије. А то је, што се мене тиче, за сваку похвалу. Јер живимо у веку информација и треба користити све доступне медије. Због чега се надам да ће, председник Општине Неготин, и у времену пред нама, наћи времена да се дописује са својим суграђанима и посредством друштвених мрежа. Да поменути пример не буде изузетак који ће потврдити правило.

Међутим, први човек наше мале вароши морао би да зна (или да га на то упозоре они којима је то посао) да не може, посредством "свог медија", званичног општинског сајта, да одговори већ поменутим синдикалцима, уместо да то учини онако како је требало. Званичним дописом, како су се и они њему обратили. Овако, председник општине је упао у сопствену замку. Пошто сада мора да "дозволи" да на истом месту и на исти начин, синдикалци објаве свој одговор. И тако у круг.