На овогодишњој церемонији доделе Нобелове награде за мир, у Ослу, 10. децембра, по свему судећи (ако одлука не буде преименована у последњи час- не би било први пут!), неће бити Србије. Према саопштењу које је обелоданио Нобелов комитет, Србија се, на тај начин, сврстала међу 19 земаља које ће бојкотовати овај планетарни догађај.
Бојкот церемоније у Ослу, организовала је Кина јер је овогодишњи добитник кинески дисидент Лију Сјаобо, који се налази у затвору и кога Кина сматра државним непријатељем број један. Осим Србије, бојкот су подржале Русија, Казахстан, Колумбија, Тунис, Саудијска Арабија, Пакистан, Ирак, Иран, Вијетнам, Авганистан, Венецуела, Филипини, Египат, Судан, Украјина, Куба и Мароко.
Иначе, овогодишњи добитник Нобелове награде за мир, педесетчетворогодишњи Лију Сјаобо био је вођа чувених протеста на тргу Тјенанмен у Пекингу 1989.године.
Прошле године је осуђен на 11 година затвора због “подстицања субверзивне делатности” састављањем Повеље 08, у којој се залаже за вишепартијску демократију и поштовање људских права у Кини.
Прошле године је осуђен на 11 година затвора због “подстицања субверзивне делатности” састављањем Повеље 08, у којој се залаже за вишепартијску демократију и поштовање људских права у Кини.
Знам да ће неки (не мали број) људи у Србији ( што значи и Србији ван Београда ), рећи да то и није важно. Да имамо ми и већих брига и проблема од учешћа у испуњавању хирова неког ексцентричног проналазача. Но, како ствари, ипак, нису баш тако једноставне, крајње је време да, тренутно, владајућа политичка елита ове државе мало „изоштри“ слику и тон и својим грађанима упути јасну поруку, избегавајући комуницирање „у шифрама“.
Ако је циљ Еврпа, односно запад, онда то треба јасно и гласно да кажу својим поданицима. Овако, стиче се утисак да „они горе“ не знају на коју би страну. Ни на исток ни на запад. Или, и на исток и на запад. Као да се питају где да усмере овај брод, чији је кормилар, изгледа, све чешће одсутан. А та разрокост, створена гледањем једним оком на запад а другим на исток, може да створи и много веће, „здравствене“, проблеме. Тако сам ја протумачио реакцију нашег „личног тренера“ за улазак у тим ЕУ, Јелка Кацина, који је био згранут одлуком да наши представници не буду у Ослу, на Међународни дан људских права. А човеку треба веровати на реч, ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, још колико јуче, били браћа.
Осим тога, ако не због других, Србија је требало да покаже мало више поштовања према норвешкој држави (која је - треба ли то рећи – историјски савезник и пријатељ Србије), јер одлуку о овој престижној награди доноси Комитет норвешког парламента, а њеној додели присуствује и норвешки краљ.
Према саопштеном списку земаља које ће бојкотовати доделу Нобелове награде за мир, 10. децембра, у Ослу, уочљиво је да нема ни једне чланице Европске Уније, али ни оних које би хтеле да тамо доспеју, па се, још једном, може посумњати у искрене намере Београда да „Европа нема алтернативу“. Судећи по овом потезу наше спољне политике, очигледно је да има.
Изгледа да овде, многи, још увек, нису свесни да оне некадашње и велике државе више нема, па нема ни тог геополитичког значаја. Нисмо ми ни „капија истока према западу“ ни „капија запада према истоку“, већ све чешће остајемо само „Србија на истоку“, како је, давно, писао Светозар Марковић.
