Чини ми се да, све чешће, не умемо или не можемо да „пронађемо“ себе. Срљамо и лутамо, као пијанац у мраку, љути на себе, што нам се, ето, опет поновило. Али само до новог пијанства. Увек постоје „они“ који би то нешто урадили боље од „ових“ и увек „они“ то знају да ураде само док не постану „ови“. Кад „они“ постану „ови“, као да је пала бомба, па се ничег не сећају. И зато имамо то непрекидно „трчкарање“ у круг. Чак и кад неко покуша да направи искорак, трудимо се да га што пре вратимо назад. Осим политичара, у томе велику улогу имају и медији. Просто се утркујући у томе да „оцрне“ некога или нешто, дајући лажни привид да у пљувачини учествују и „широке народне масе“, које (под велом "коментара"), увек могу да пруже аргументавију за оно чувено: „народ тако хоће!“.
Најновији пример је прашина која се дигла због, наводног, „подметања неподобне химне“ Борису Тадићу, Председнику Србије, на Шестом сабору Српског покрета обнове. И тако, уместо да медији пруже на увид јавности шта је то ново или старо могло да се чује са овог највећег страначког скупа СПО (партије којој се не може оспорити допринос у рађању демократије у Србији), они су се, углавном, бавили тиме која се химна слушала.
Успут, нико није хтео (или желео) да подсети да је у питању партијски скуп странке деснице, која баштини монархистичку идеју, уз чињеницу да је та химна била она иста под којом су се oкупљали сви лидери некадашње опозиције, на свим важнијим скуповима који су означавали борбу против "Милошевићевог режима".
И, ако су то већ неке чињенице, онда је логично да се на, том скупу, свира управо та верзија химне. Kао што је логично да то за Председника Тадића није требало да буде изненађење. Поготову што неки, добри, обичаји налажу да, понешто, научимо о домаћинима, пре но што им одемо у госте. Дакле, интонирана је оригинална верзија химне, а не оригинал фалсификата и то на партијском, а не на државном скупу. Уосталом, не видим ни један паметан разлог да идеја монархизма буде, заувек, протерана са ових простора. Бар не на тако бруталан начин. Зар и на ту тему не треба рећи по коју? Наравно, аргументовано. И управо због тога, потребно је, понекад, подсетити се нечега што је наша историја, традиција... Да нисмо тиква без корена. А о тим "коренима" постоје многа сведочанства. Једно од њих је у Архиву (бивше нам државе) Југославије и говори о томе да је та, оригинална, српска химна (помало модификована) коришћена и у Краљевини Југославији.
И то, ни тада, никоме није сметало. Сада, одједном, некоме смета. И уместо да погледамо где су узроци, љути смо на последице. А истине ради, (за оне који би да све буде легално), треба рећи да је употреба химне на страначком скупу СПО била у складу са Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, (чланови 35 и 36 ).
Осим тога, није ли помало чудно да у једној држави која на својој застави има круну (дакле, монархистички симбол), постане непожељно да у химни буде поменут краљ.
Поготову што сам, готово, убеђен да већина становника ове државе не би могла да направи (велику) разлику између оне заставе која нас "заступа" на Ист Риверу, пред зградом Уједињених нација, оне свечане, која је у кабинету председника Тадића, или српске заставе која је била у употреби од 1882. до 1918. године.
И то има неко, једноставно, објашњење. Убеђени смо да све знамо, да не желимо да нам "други соле памет", а дешава нам се управо то, мада нисмо ни свесни. Са друге стране, у одбрани од нових сазнања или обнављања "старог градива", веома често не желимо да чујемо, или схватимо, шта је неко хтео да нам каже. То нам се догодило и са порукама, које је, са Шестог сабора СПО, упутио лидер ове странке, Вук Драшковић. Поруке које је требало чути и над њима се замислити. Без мржње и предрасуда према човеку који их упућује. Јер, не треба заборавити ни то да је (без обзира шта ко о томе мислио), Вук Драшковић један од највећих живих писаца које ова Србија има. И колико год се неко упорно трудио, његово место у историји књижевности ове државе је сигурно обезбеђено. А вероватно ће, и много тога што је говорио на Сабору, бити сврстано у неко књижевно градиво. Можда нешто од овога што сам ја издвојио:
"Странке левице и њихови креатори јавног мнења не крију ликовање због трагичне истине да се десничарима данас представљају најекстремнији противници евроатлантског курса наше државе, корифеји мржње према суседима и неправославним религијама и народима, бранитељи српских злочина и злочинаца. То се догађа у држави чији су стратешки путокази, од Карађорђа до генерала Михаиловића, били десни и увек окренути ка Западу, ка Европи и Америци. Демократска и просветитељска државотворност десне Србије пала је онога момента када је СПО изгубио своју велику снагу и када су се, огрнути плаштом деснице, на том његовом пољу појавили најекстремнији настављачи антизападне политике и комунистичког наслеђа.
 |
| Застава Србије од 1882. до 1918. године |
Као национална странка десног усмерења, ми се противимо свим уступцима антиевропским снагама у Србији и компромисима са њима. Последњи воз за Брисел не смемо пропустити, а пропустићемо га избегавањем ризика да, због безусловног курса ка чланству и у НАТО и у ЕУ, изгубимо неке гласове. Ово није време кампање за освајање бирача. Ово је време одлучујуће битке за освајање демократске, развојне и безбедносне будућности наше државе.Многи младићи и девојке Србије данас у својим рукама стискају погрешне заставе. Ако су за српску десницу, као што говоре, онда је њихово место под заставама Карађорђа, Доситеја, Вука, Обреновића, Карађорђевића, војводе Мишића, генерала Михаиловића, Цвијића, Панчића, Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Андрића. То су заставе десне, европске и победничке Србије."
По начину на који се опходимо према онима који "нешто повише од нас виде", имам утисак да, поново, пролазимо кроз деведесете. На један другачији, али једнако погубан начин. Тада од заглушујуће буке топова, помешаном са неподношљиво сладуњавим турбофолком нисмо чули ништа. А данас, заокупљени разноразним фармама, немамо ни воље ни жеље да чујемо и тумачимо шта нам поручују они који, још увек, имају шта да кажу.
