четвртак, 11. новембар 2010.

ГЛАС РАЗУМА

Ових дана, као усамљени вапај (или молба), може се чути мишљење Вука Драшковића да би косовски Срби требало да изађу на предстојеће изборе. Стидљиво о томе, по коју, прозборе и наши медији. Истини за вољу, много већи простор даје се онима који заступају, званичан, став Владе Србије, по коме се "нису стекли услови да се Срби са Косова позову на изборе".
Да не будем неправедан, сличан став о овом питању заступа и ЛДП (ваљда је то и за очекивати), али не треба изгубити из вида да је СПО, странка десног центра, национално, прецизно профилисана. Управо зато, став Вука Драшковића и СПО-а треба посебно вредновати.
Међутим, тај усамљени глас разума све ме више подсећа на, један од многих, предизборних слогана ове странке (више се и не сећам да ли то беху парламентарни или председнички избори), из 1998. године, који је гласио "Једино Вук".
Да ли је могуће да сви други колективни чланови наше Владе не могу да препознају оно што препознаје "једино Вук"? Да ли "једино Вук" схвата да време неумитно пролази и да се и на Косову може десети оно што се десило Србима у Хрватској? Ја тако тумачим оно што каже "једино Вук":
„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.
Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“
Са великом одговорношћу, прихватам ризик прављења бар два пропуста, подсећајући на свој старији пост (из марта ове, одлазеће, године) и цитирајући самог себе.
Тај текст се у великој мери бавио Косовом, или, прецизније речено, филмом "Медени месец", Горана Паскаљевића, који се бави овом темом (али у једном ширем контексту).
Укратко, филм, у садашњем времену, прати два млада пара из две суседне државе. Један живи у некој забити Албаније, на граници са Косовом, а други у Београду. Пар из Албаније има циљ да напусти земљу и докопа се Европске Уније (преко Италије), а пар из Београда, такође жели у ЕУ, али преко Мађарске. И један и други пар су неоптерећени национализмом (ово треба нагласити пошто се ради о Балкану!) и једини им је циљ да бољи живот потраже "напољу".
Међутим, на путу ка Европској Унији и једном и другом пару испречило се Косово!
Наиме, италијанским цариницима било је сумњиво што је мушкарац из "албанског пара", како је "показивао" његов пасош, веома често одлазио на Косово (нису му веровали да је то због посла),док је мађарским цариницима "веома чудно" било то што у пасошу мушкарца из "српског пара" пише да је рођен у Косовској Митровици (отац му је, као војно лице тамо био на служби). Елем, мушкарци бивају задржани, "ради провера", а девојке у туђим земљама остају саме.
Наставак ове приче, догодио се у стварности. Наиме, и Албанија је, уз Црну Гору, добила статус званичног кандидата за чланство у Европску Унију. Судећи по томе, они више немају препрека, за разлику од нас. Нама ће се (мада то није званичан услов), на путу ка ЕУ испречити управо "најскупља српска реч" - Косово. У форми "да се Власи не сете", као јачање добросуседских односа. Са ким? Са самим собом? Апсурдно, али је тако! Зато, треба бити прагматичан и признати реалност. А то је оно о чему говори "једино Вук". Срби са Косова треба да изађу на изборе. Да узму "ствар у своје руке" и гласају за себе. Да престану да буду наши, али и ми њихови таоци !
Знам да ризикујем да, оваквим својим ставом, будем "сврстан", уз могућност да постанем предмет нечије мржње.
Но, то ме баш и не оптерећује, имајући у виду да припадам онима који сматрају да је мржња потпуно ирационално, али једино искрено, осећање. Поготову што су са друге стране љубав, разумевање или сажаљење - осећања која су, веома често, неискрена.
На тај начин тумачим и, садашњи, већински однос овог народа према ставовима које заступа "једино Вук". Од некадашњег идолопоклонства "краљу тргова", који је био у стању да на улице изведе милионе људи, данас га, у најмању руку, исто толико људи не подноси. Из тога могу да извучем само закључак да "једино Вука" нисмо разумели. Или, да нисмо желели да "чујемо" оно што нам је говорио, јер - што да не - нисмо ништа схватили.
Уосталом, велико је питање да ли више и имамо права да, на било који начин, осуђујемо Вука Драшковића и његов СПО, пошто им, до сада, никада нисмо дали шансу. Ту шансу су добијали чак и они на које смо проћердали добар део својих живота. "Једино Вуку" нисмо дали шансу.
Зато, нешто мислим да би било јако добро - пошто ми у Србији нисмо - то ураде Срби на Косову. Да, за промену, буду јединствени, изађу на косовске изборе и поврење дају "једино Вуку".
Јер, више него икад, Србима на Косову је потребно све оно што у себи, као поруку коју у Србији нисмо размели, носи име странке Вука Драшковића - СРПСКИ ПОКРЕТ ОБНОВЕ.
Можда је то последња шанса да Срби на Косову ухвате "прикључак" и, колико год (на први поглед), апсурдно звучало, изласком на косовске изборе, чвршће него икад, вежу себе за Србију.

12 коментара:

  1. Svako ko razmislja svojom glavom, dace podrsku ovakvom nacinu razmisljanja.
    Drugo je pitanje koliko je takvih.

    ОдговориИзбриши
  2. Ne mogu da verujem da bi na Kosovu bio moguć takav scenario! Taman posla da se Srbi slože!

    ОдговориИзбриши
  3. Bojim se da si izgubio iz vida jednu "sitnicu", a to je: da li Srbi na Kosovu rizikuju da se suoče sa mogučnošću da ugroze svoju životnu egzistenciju, jer bez pomoći Srbije ne bi mogli da opstanu na tom prostoru.
    Ako Albanci na Kosovu teško žive, kako bi tek živeli Srbi, kada znamo da ni u Srbiji ne "cvetaju ruže".
    Sve dok Srbija ne stane na "noge" teško da ima uslova da Srbi na Kosovu mogu da opstanu bez pomoći Srbije, ma koliko teška situacija bila kod nas.

    ОдговориИзбриши
  4. Anonimnom od 23.39 (11.novembra):
    upravo o tome se i radi, jer Srbija može da pomaže Srbe na Kosovu samo ako ih tami ima. A mogu da pokažu da ih ima samo ako izađu na izbore, ili ako se evidentiraju na nekom popisu. Sve drugo nema nikakvog smisla. Samo tako i može Srbija da im pomaže, ako ih ima. U suprotnom, ako većina njih napusti Kosovo, neće imati kome da pomogne. Uostalom, treba potsetiti da je Nemačka (ne pravim paralelu) bila "bačena na kolena" na kraju II svetskog rata i da je morala da prihvati i podelu zemlje. Kad je nemačka postala nezaobilazan faktor (vojna industrija joj je bila pod nadzorom, pa je razvijala druge oblasti), i u Evropi i u svetu, bilo je samo pitanje trenutka ponovnog ujedinjenja. To je učinjeno bez nekog velikog ekonomskog potresa jer je takozvana Zapadna Nemačka imala toliku snagu da je to mogla "da podnese".
    Mislim da nije ni potrebno potsećati da Srbija, danas, nije ni u približno sličnoj situaciji i da će još morati da popričeka na jačanje svoje ekonomske moći. A do tada, Srbi treba da ostanu na Kosovu. I da se vrate ovi koji su sada u Srbiji. Jer jedino svojim prisustvom tamo, mogu da pokažu da, kao nacija, računamo na "naše Kosovo".

    ОдговориИзбриши
  5. Ovo je jos jedno od onih velikih iskusenja, koja se stavljaju pred srpski narod. Ali, za promenu, bio bi red da odreagujemo mozgom a ne srcem. Pretpostavljam da su vec i vrapci na grani ukapirali da se politika ne vodi srcem, vec mozgom. Uostalom i samom Draskovicu, vrlo cesto, je zamerano sto politiku vodi emocijama, umesto razumom. Ovu ociglednu transformaciju treba podrzati.

    ОдговориИзбриши
  6. Izgleda mi kao da si sada "otkrio" Vuka. Ima li smisla, na početku ovog, 21 veka vraćati fil unazad? Moram da priznam da ni ja nemam odgovor na ovo pitanje, koje postavljam i sebi. Ako smo iscrpli sve što je bilo na ponudi, možda je vreme da probamo i taj kolač koji se zove SPO. Ako tamo još ima nekoga, na koga se ta stranka može osloniti?

    ОдговориИзбриши
  7. Taman kada sam pomislio da smo se dozvali pameti, desi nam se međutim!!! Koja li je to sila koja je nametnula svoje mišljenju uprkos svemu, ne bih znao. A pre samo desetak dana druga pesma se pevala. Evo linka :
    Dnevni list Danas

    ОдговориИзбриши
  8. Drago mi je da se neko (za koga pretpostavljam da nije iz SPO okruženja) osmelio da napiše ovako nešto. Pre svega ovo je važno jer na neki način rehabilituje Vuka Draškovića i njegovu stranku, koja je mnogo toga uradila dobrog a sada je potpuno skrajnuta.
    Osom toga, pragmatičan stav Vuka Draškovića po pitanju budućnosti Kosova i života zamošnjih Srba, pokazaće se (kao i mnogo puta dosada), jedinim ispravnim.

    ОдговориИзбриши
  9. Krajnje je vreme bilo da neko i na ovaj način progovori i na ovu temu...svaka čast.

    ОдговориИзбриши
  10. Dobro bi bilo da i oni Srbi koji jos uvek zive na Kosovu shvate poruku koja im se salje iz Bgd.
    Meni sve to lici na ono nekadasnje : "mi to moramo, mi to hocemo". Nema tu niceg opipljivog, pa im je bolje da se, na vreme, okrenu sami sebi i shvate da najvise mogu sami sebi da pomognu.

    ОдговориИзбриши
  11. Ma daj molim te, sigurno pripadaš tom neprijateljskom krugu partija i NVO koje imaju ovo nakaradno mišljenje. Za Srbe svakako da nije bolje da glasaju na Kosovu a ti ako tako misliš što ne odeš dole i glasaš za šiptare kad ih toliko voliš.

    ОдговориИзбриши
  12. Ne, ne pripadam. Nisan član stranke, niti aktivista neke NVO.Naprotiv, pripadam onom delu, apsolutno nacionalno osvešćenog naroda. A imajući u vidu da sam ovo pisao tada (11. novembra), pre izbora na Kosovu, vreme je potvrdilo moj a ne tvoj stav o ovom pitanju. Jer, tamo su neki izašli na izbore a neki nisu. Čak i oni koji su izašli, bili su na nekoliko lista, što pokazuje našu složnost.

    ОдговориИзбриши