Л У С Т Р А Ц И Ј А

Многа обећања која су громко најављивана (од стране представника младе српске демократије), оне, сада већ, прилично давне, двехиљадите године, по свему судећи, никада неће бити испуњена. У овој деценији (и нешто више), владавине (увек младе) српске демократије, постало је потпуно јасно да тако хетерогена владајућа гарнитура није ни могла другачије. А у међувремену, на српској политичкој сцени, "дигле су главе" и неке старе странке, које су обнародовале промену свог дотадашњег политичког курса, мада су (да ли некоме треба цртати?), промениле само "фасаду". Упркос чињеници да је то "ново рухо" било потребно и "старима" и "новима", то  је додатно закомпликовало ситуацију.

А могло је да буде и другачије. Да се представници, тадашње, (вечно младе) српске демократије нису понашали по принципу: "узети песак раширених прстију ". Не спорећи ни једног тренутка да је у деценији за нама било и доста урађеног (и доброг и лошег!), подугачак је и списак онога што (вечно млада) српска демократија, упркос обећањима, није ни покушала да реализује. Ризикујући да будем исувише личан, на врху тог списка, свакако бих сврстао и лустрацију. А да ли се ико још сећа лустрације ? Стицајем околности, ја се још увек сећам. Али сам (морам да признам), почео да заборављам на значај овог процеса. Међутим, предизборне активности неких странака, убедиле су ме да о лустрацији треба размишљати стално. У жељи да у том размишљању не будем усамљен, предлажем заједничко "википедијско" потсећање на значење појма лустрација:

"Лустрација (латински : lustratio) представља поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавниим функцијама и мере спречавања учествовања тих лица у бављењу државним и јавним пословима.

Лустрација (лустра) као друштвени обичај потиче из времена старог Рима и претстављала је церемонију „прочишћења”, ослобађања људи и предмета од “зла”. Церемонија “ прочишћења” се одвијала кроз религиозни обред, кружну процесију, коју је пратила ритуална музика, игра и песма, око особе или предмета који се “очишћује ”. У процесији су учествовале личности од угледа.

Након Другог светског рата у многим земљама (Немачка, Француска, Аустрија, Шпанија, Италија, Португалија , Јапан...) спроведене су мере уклањања и забране учествовања компромитованих људи, политичара и званичника у јавним, државним пословима и службама (денацификација).

Лустрација постаје актуелна и у посткомунистичком периоду. Законе о лустрацији донели су многе постсоцијалистичке државе: Чешка и Словачка, Пољска, Бугарска, Мађарска, Литванија, Румунија, Албанија, Летонија."

У наше животе, лустрација је, силовито ушла двехиљадите. Тада је тај тајанствени израз многима уливао страх у кости. Поготово представницима старог, "Милошевићевог" режима. Јер су тај израз многи тумачили и као реваншизам. Међутим, по систему "тресла се гора, родио се миш", и у овом случају све је отишло у заборав.

Нема неке користи ни од тога што је, уз велика обећања, у јуну 2003. године, изгласан и одговарајући закон, који се, званично, зове Закон о одговорности за кршење људских права, а незванично, Закон о лустрацији. Оно што је најгоре, важност овог закона је десет година. Дакле, ако не буде продужен његов рок важења, овај закон ће, за мање од годину дана, постати хрпа безвредног папира, иза кога стоји много потрошеног времена. Како оних који су радили на том закону тако и онох који су га усвојили.

А по свему судећи, то је његова судбина. Јер, овог закона и великих очекивања које је он нудио сада се још само сећају две странке : Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Српски покрет обнове (СПО). Истини за вољу, његова копија се може наћи и на званичном сајту Либерално демократске партије (ЛДП), али је она све блеђа.

Ако се има у виду политички утицај ових странака, јасно је због чега до сада није учињен значајнији помак у примени Закона о лустрацији. Неке друге странке, које имају далеко јачи политички утицај изабрале су ћутање, док су неке, убрзо након доношења закона, јасно показале шта о њему мисле. 

Сасвим је извесно да ни у времену пред нама неће доћи ни до каквог помака у примени Закона о лустрацији. А по свему судећи неће бити ни политичке већине која би се побринула о продужењу важности овог закона. О томе да ли ће и када, поново, бити прилике да се макар изгласа неки такав или сличан закон, мислим да нема смисла ни нагађати.

У Србији је све могуће. Али и ништа није могуће.

ГЛАС РАЗУМА

Ових дана, као усамљени вапај (или молба), може се чути мишљење Вука Драшковића да би косовски Срби требало да изађу на предстојеће изборе. Стидљиво о томе, по коју, прозборе и наши медији. Истини за вољу, много већи простор даје се онима који заступају, званичан, став Владе Србије, по коме се "нису стекли услови да се Срби са Косова позову на изборе".

Да не будем неправедан, сличан став о овом питању заступа и ЛДП (ваљда је то и за очекивати), али не треба изгубити из вида да је СПО, странка десног центра, национално, прецизно профилисана. Управо зато, став Вука Драшковића и СПО-а треба посебно вредновати.

Међутим, тај усамљени глас разума све ме више подсећа на, један од многих, предизборних слогана ове странке (више се и не сећам да ли то беху парламентарни или председнички избори), из 1998. године, који је гласио "Једино Вук".

Да ли је могуће да сви други колективни чланови наше Владе не могу да препознају оно што препознаје "једино Вук"? Да ли "једино Вук" схвата да време неумитно пролази и да се и на Косову може десети оно што се десило Србима у Хрватској? Ја тако тумачим оно што каже "једино Вук":

„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.

Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“

Са великом одговорношћу, прихватам ризик прављења бар два пропуста, подсећајући на свој старији пост (из марта ове, одлазеће, године) и цитирајући самог себе.

Тај текст се у великој мери бавио Косовом, или, прецизније речено, филмом "Медени месец", Горана Паскаљевића, који се бави овом темом (али у једном ширем контексту).

Укратко, филм, у садашњем времену, прати два млада пара из две суседне државе. Један живи у некој забити Албаније, на граници са Косовом, а други у Београду. Пар из Албаније има циљ да напусти земљу и докопа се Европске Уније (преко Италије), а пар из Београда, такође жели у ЕУ, али преко Мађарске. И један и други пар су неоптерећени национализмом (ово треба нагласити пошто се ради о Балкану!) и једини им је циљ да бољи живот потраже "напољу".

Међутим, на путу ка Европској Унији и једном и другом пару испречило се Косово!

Наиме, италијанским цариницима било је сумњиво што је мушкарац из "албанског пара", како је "показивао" његов пасош, веома често одлазио на Косово (нису му веровали да је то због посла),док је мађарским цариницима "веома чудно" било то што у пасошу мушкарца из "српског пара" пише да је рођен у Косовској Митровици (отац му је, као војно лице тамо био на служби). Елем, мушкарци бивају задржани, "ради провера", а девојке у туђим земљама остају саме.

Наставак ове приче, догодио се у стварности. Наиме, и Албанија је, уз Црну Гору, добила статус званичног кандидата за чланство у Европску Унију. Судећи по томе, они више немају препрека, за разлику од нас. Нама ће се (мада то није званичан услов), на путу ка ЕУ испречити управо "најскупља српска реч" - Косово. У форми "да се Власи не сете", као јачање добросуседских односа. Са ким? Са самим собом? Апсурдно, али је тако! Зато, треба бити прагматичан и признати реалност. А то је оно о чему говори "једино Вук". Срби са Косова треба да изађу на изборе. Да узму "ствар у своје руке" и гласају за себе. Да престану да буду наши, али и ми њихови таоци !

Знам да ризикујем да, оваквим својим ставом, будем "сврстан", уз могућност да постанем предмет нечије мржње.

Но, то ме баш и не оптерећује, имајући у виду да припадам онима који сматрају да је мржња потпуно ирационално, али једино искрено, осећање. Поготову што су са друге стране љубав, разумевање или сажаљење - осећања која су, веома често, неискрена.

На тај начин тумачим и, садашњи, већински однос овог народа према ставовима које заступа "једино Вук". Од некадашњег идолопоклонства "краљу тргова", који је био у стању да на улице изведе милионе људи, данас га, у најмању руку, исто толико људи не подноси. Из тога могу да извучем само закључак да "једино Вука" нисмо разумели. Или, да нисмо желели да "чујемо" оно што нам је говорио, јер - што да не - нисмо ништа схватили.

Уосталом, велико је питање да ли више и имамо права да, на било који начин, осуђујемо Вука Драшковића и његов СПО, пошто им, до сада, никада нисмо дали шансу. Ту шансу су добијали чак и они на које смо проћердали добар део својих живота. "Једино Вуку" нисмо дали шансу.

Зато, нешто мислим да би било јако добро - пошто ми у Србији нисмо - то ураде Срби на Косову. Да, за промену, буду јединствени, изађу на косовске изборе и поврење дају "једино Вуку".

Јер, више него икад, Србима на Косову је потребно све оно што у себи, као поруку коју у Србији нисмо размели, носи име странке Вука Драшковића - СРПСКИ ПОКРЕТ ОБНОВЕ.

Можда је то последња шанса да Срби на Косову ухвате "прикључак" и, колико год (на први поглед), апсурдно звучало, изласком на косовске изборе, чвршће него икад, вежу себе за Србију.