Б А Н А Н А

Већ колико сутра, министри енергетике осам чланица Европске уније, које су укључене у реализацију "Јужног тока", састаће се у Бриселу, како би покушали да оживе овај пројекат након што је, пре недељу дана, из Анкаре, Владимир Владимирович Путин, саопштио да, "због блокаде Бугарске", Русија није у стању да настави његову реализацију.
Како се мени чини, та вест је, највећу пометњу изазвала у Србији, вероватно због тога што је тај пројекат на овим просторима, код већине представника владајуће коалиције, али и осталих странака, доживљаван као дар са неба. А да и не говоримо да нам је, изгледа, у генетском коду, да стално и у свему тражимо историјску димензију, вероватно у складу са праксом да, већ више од двадесет година, "производимо"  све више историје, а све мање географије. Понашање владајуће већине (и не само њих), у вези са изградњом "Јужног тока", током потоњих годину дана, од када је посао на овом "гасном гиганту" званично започет, која се из петних жила се трудила да "нашој страни" додели, макар, неку "споредно-главну улогу", то на најбољи начин и потврђује. Све док није дошло до експлозије "гасне бомбе", односно објаве, са руске стране, да "Јужни ток" више није жив. Претпостављам да је мук који је, након тога, настао у редовима наше политичке елите био резултат управо те "историјске" димензије која је, у претходних годину дана, дата том пројекту и нашe улогe у њему. Посебан проблем, био је у чињеници да Први човек Владе Србије, у том тренутку, није био у земљи, а ови, који су били ту, нису били сигурни шта он мисли о томе. И да ли треба да се радују или да плачу. Први је, како изгледа, "прашину отресао" први човек српске "гасне империје без покрића", Бајатовић, који је, у стилу историјског угла гледања, изјавио да сматра да ће "Јужни ток" ипак, бити изграђен. Само је још фалило да, на некој од барикада, подигнутој од неискоришћених цеви за "Јужни ток", са црвеним барјаком у руци, устане (у природној висини и ширини), и викне из свег гласа: "Јужни ток" је мртав, живео "Јужни ток"! За разлику од Бајатовића, његов партијски шеф се огласио читавих пет дана касније, када је, парафразирајући свог некадашњег партијског шефа, покојног Милошевића, генијално смислио да "Јужни ток нема алтернативу".

Током ових недељу дана, од када су браћа Руси (не обраћајући се нама директно, вероватно, рачунајући да тако треба), саопштили да је свет остао без "Јужног тока", наслушали смо се свега и свачега. А понајвише најава "преиспитивања" нашег односа према "Јужном току". И ко је све и колико одговоран за неуспех "Јужног тока", али и читавог "енергетског споразума" са Русима.
Драма у вези са "Јужним током" се наставља. И све више ме подсећа на чувене телевизијске сапунице. Не прође ни један дан, а да нам, што из белог света, што из наше куће, што од наших, што од страних политичара, не стигне бар неколико информација у вези са највећим гасним чудом 21. века.

Најновији "информативни бисер" који се читав дан, од раног недељног јутра, вртео посредством Дневне дозе оптимизма (за неупућене, РТС) је била најава разговора нашег и руског председника на ову тему. При чему је, за оне који мало озбиљније прате ове информације, сасвим јасно да је то личило на неку од индијских ТВ сапуница, у којима кадар траје и по неколико минута. А по систему "у почетку беше реч", наш Председник свих грађана, два дана пре тога, обавестио је, посресдством медија,  да ће "иницирати директан контакт са Путином". Е сад, пошто је неко у међувремену схватио и то пренео тамо где треба, да друг Путин није окачен на чивилук, наш се Председник свих грађана, очигледно, задовољио и мање директним контактом. Мада, како је то, у поподневним сатима, јавио Јавни медијски сервис за ширење оптимизма, наш Председник свих грађана није одустао од "директности" па је тако обављен "директан телефонски разговор". Истини за вољу, највећи син руског народа није разговарао само са нашим већ и са мађарским председником, али то није утицало на "директност". Уживање би било потпуно да Сервису за ширење оптимизма није било потребно толико времена да дешифрује о чему се разговарало и шта је рекао Он Нама, а шта смо рекли Ми Њему. И на ком смо језику разговарали. Свако на свом или Ми на Њиховом?

Наравно, медији су нам ревносно предочили како је, пре овог разговора, Председник свих грађана Србије морао да поразговара и са својим "политичким сином". Који није пропустио прилику да се, по систему "Три пут сам видео Тита", свом народу (народе мој!"), похвали да се, управо толико пута, сусрео са Владимиром Владимировичем Путином. Кога ће, како се наводи у том тексту, "у најскорије време" питати зашто га Он (Путин) није обавестио о својим намерама да стави тачку на "Јужни ток". Знатижељан народ је добио и информацију да ће, већ колико данас, Први председник Владе разговарати и са својим руским колегом Димитријем Медведевим. Па је било потпуно јасно због чега је данашњи дан био посвећен управо тим информацијама.  Без обзира што нисмо сазнали ништа ново.

Међутим, све ово што сам навео, само су последице нечега што се десило пре више од годину дана, односно 24. новембра 2013. године, када је, у насељу Шајкаш, у општини Тител, извршена најчувенија симулација заваривања две цеви.
И то на основу команде "Дуго сте чекали, почните", коју је Председник свих грађана, из Палате Србија, посредством видео линка, проследио вариоцима који су се налазили поред поменутих цеви на шајкашкој ледини. И све се то догодило, како су медији педантно забележили, тачно у 16.37 већ нареченог датума. Није Председник свих грађана у том свечаном тренутку заборавио ни Великог брата, који је требало да буде ту, а ипак није, па је и њему послао поруку: "Срећан нам нови почетак Владимире Владимировичу Путине!"
Но није само Председник свих грађана био еуфоричан. Премијер, Ивица Дачић, тада је рекао: "Данас није велики дан само за Србију и земље Балкана, већ и за целу Европу". Док је Душан Бајатовић упутио похвале на рачун В. В. Путина, чију је одлуку да гради "Јужни ток" назвао "далекосежном, геостратешком одлуком".
Ипак, најдаље је, тог 24. новембра, 2013. године, "отишла", свеприсутна, Зорана Михајловић, која је тада обављала министарско задужење у Министарству енергетике. Она је била убеђена да је тренутак као створен да цитира Толстоја. Односно, чувени цитат с почетка романа Ана Карењина: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин".
Речју, "Јужни ток" је кован у звезде, а "почетак радова" на овом пројекту сврставан је у категорију историјског догађаја. Без премца. И у томе су се утркивали сви. И политичари и медији.
И никоме није било чудно због чега, радови на тако великом пројекту као што је "Јужни ток", морају да  отпочну у недељу. Можда је неко, у ових годину дана, и одговорио на то питање, али ја, стицајем околности, тај одговор нисам чуо. Упркос томе што нисам склон "теоријама завере" различитих врста, мислим да пројекат који је започет у недељу и није могао да има бољу перспективу.

ГАС ДО ДАСКЕ

По старом добром (српском) обичају, нас нешто увек изненади. Тако нас је сада изненадио податак да су нам браћа Руси (драги наш Путин!), за нешто више од једне четвртине, заврнули славину за гас, јер смо им за коришћење овог производа у претходном периоду (случајно или намерно), остали дужни нешто више од четврт милијарде долара. Био је то добар разлог да, још једном, утврдимо да је, некада, на овим просторима, живео народ који је, у слободно време, у доколици, измозгао стару, српску, изреку:  "Можда смо ми браћа, али нам кесе нису сестре". Међутим, ово није поента у причи о гасу. За мене, овде је крај приче о томе. И ту где је крај ове, почињу неке друге приче. А једна од њих је и прича о слободи медија (или слободним медијима), у Србији. Јер, по свему судећи, прича о гасу би остала у неком "државном трезору тајни", да се у дневном листу "Данас" (чији је тираж, отприлике, толики да може да подмири читаву једну стамбену зграду у Кини), није појавила вест на ову тему. Е, ту вест су, потом, преузели и неки други, тако да је доспела и до "Јавног сервиса европске Србије", који је, у паузама "ширења дневне дозе оптимизма", о томе обавестио и широке народне масе. А онда је клупко почело да се одмотава, па су широке народне масе биле у прилици да сазнају да проблем није од јуче.
Уједно, грађани Србије су открили да имају и министра енергетике (Александар Антић, СПС), који је признао да рестрикције у снабдевању руским гасом трају већ недељу дана, али је, вероватно у духу "дневне дозе оптимизма", народу поручио да је "енергетски систем Србије стабилан и да имамо довољно гаса".
"Дневну дозу оптимизма", народу (народе мој!), чак из Прага (где га је затекла непријатна вест да је "државни трезор тајни" бушан), посредством "Јавног сервиса европске Србије",  послао је и први човек Владе Србије. На самом крају ове видео поруке, била је и поента: "Неће бити проблема, грађани Србије не морају да брину". Истини за вољу, чини ми се да народ нешто и није бринуо. Али, онако, више себи у браду, почео је да поставља нека питања. Између осталих и питања на тему кречења. По систему: "Изгледа да смо џаба кречили!?" Мислећи на недавну посету највећег сина руског народа. Коме смо, уз све државне и братске почасти (Председник свих грађана доделио му је и највеће признање са којим располаже), приредили и величанствену војну параду , какву, у духу напредњачке владавине преобраћених радикала, овај свет није видео, готово, пуних тридесет година.

Претпостављам да је народ, ипак, малчице затечен овим изненадним сазнањем да треба платити руски гас, само две недеље након што смо угостили Великог Владимира Владимировича Путина. Јер је народ очекивао да ће то бити подмирено братском љубављу и подршком коју Србија даје Русији. Која није мала, имајући у виду да тиме ризикујемо своју сигурну европску будућност и улазак у пуноправно чланство ЕУ тамо негде око 2030. године. Осим тога, није Србија тамо нека Украјина, па да нам се тражи да платимо сваки кубни метар гаса. Стављање на дневни ред теме измирења заосталог дуга за "руски гас", управо сада, може се, по мом скромном мишљењу, сагледати и из једног другог угла. Односно да се искористи прилика за политичку дискредитацију још неких људи из корпуса који се још може назвати опозицијом у Србији. Имајући у виду да владајућа напредњачка гарнитура, још увек, за све своје неуспехе криви бивши режим (мада, заиста није јасно ко представља тај бивши режим и који је од њих у питању). Осим тога, пошто је очигледно да владајућој гарнитури, опозиција не прија ни "у траговима", можда сматра да је ово згодна тема да се "прозове" актуелни Шеф посланичке групе у републичком Парламенту и потпредседник Демократске странке, Борислав Стефановић.

Јер, не треба заборавити да је, средином августа ове године у медијима објављена информација да је министар унутрашњих послова, Небојша Стефановић, "формирао специјални истражни тим који ће испитати све чињенице и околности везане за приватизацију Нафтне индустрије Србије". При чему треба имати у виду да је Борислав Стефановић био на челу тима Србије који је са руском страном преговарао о продаји НИС-а. Ипак, чињеница је да то напредњацима може помоћи да се политички обрачунавају са опозицијом, али не може решити проблем. Јер, и након тог, потенцијалног, обрачуна, треба наћи тих двеста и кусур милиона долара.
У буџету чија је рупа толика да је није могао закрпити ни ребаланс који је, пре само неколико дана изгласао српски Парламент. Ребаланс чијих се детаља, вероватно, сада, неколико дана од усвајања, не сећа ни свих 188 (од укупно 200 присутних) посланика који су за њега гласали. Али ће остати записано да је њиме предвиђено повећање дефицита на 224,7 милијарди динара, односно, за додатних 42 милијарде динара. Претпостављам да је амнезија наступила из простог разлога што се о овом ребалансу, претходних дана, говорило, углавном, из угла смањења плата и пензија. Због чега је и премијер позвао грађане да "стисну зубе", а ресорни министар их замолио да "поднесу жртву". Остало је само нејасно до када ће овај народ бити принуђен да приноси (или подноси) жртву својим владајућим божнствима, имајући у виду да је владајућа, напредњачка већина у скупштини Србије усвојила сопствени амандман и из предлога Закона о смањењу плата и пензија избрисала одредницу до када ће ове мере трајати.
Тако, сада испада да су нас само питали да ли могу да нам ставе руку у џеп, али се подразумева да ће она ту остати док то њима одговара. При чему треба имати у виду да већ скоро годину дана Први човек напредњака, као Први потпредседник Владе Србије понавља да се Србија налази пред банкротом.  Као и да су, средином јула, ове године, неки медији драматично закључили да је Србија "за длаку избегла банкрот", најављујући реформске подухвате Владе. Све то је, у великој мери, бар за сада, пасивизирало реакције јавности на онај део реформи које, директно, завлаче руку у џеп грађана Србије, пошто је било потпуно јасно да скупштинску подршку није било тешко обезбедити имајући у виду огромну већину напредно мислећих посланика и оних који, из практичних разлога, припадају владајућој већини. Поготову што је, уочи изгласавања ребаланса буџета, министар финансија, посланицима саопштио да, применом најављених мера,  Србији не прети банкрот.  

Но, како невоља никада не долази сама, јасно је било да ће нас још нешто задесити. А то није требало дуго чекати. Манифестовало се у виду реакције Фискалног савета, који је народу обзнанио да предвиђене мере нису довољне. И, на мала врата, увео причу о потреби продаје државног "сребра и злата" (Телекома и Електропривреде Србије). Јер, истини за вољу, народ ће лакше прихватити да се то "сребро и злато" прода него да му се, додатно, гура рука у џеп.

Са друге стране, чланови Фискалног савета, својом реакцијом, бацили су тамну сенку на, досадашње, идиличне односе које је ово тело имало са гувернерком Народне банке Србије (иначе замрзнутом заменицом председника напредњака). Гувернерка је искористила прилику да народу објасни да губитак НБС за 2013. годину (и поред тога што су многи тврдили да се то догађа први пут у историји), није стварни него књиговодствени (!?), као и да он не износи 44,3, него 43, 6 милијарди динара (!?). По свему судећи, чланови Фискалног савета јако су изнервирали гувернерку, јер је, након тога, запосела све телевизијске канале како би објаснила народу да је она у праву, преобраћајући се у ону стару, добру, радикалску Јоргованку. Тврдећи да "овде и даље систем само на речима функционише тако да су сви једнаки, а да у ствари постоје они који су једнакији". Као да је у најмању руку лидер неке опозиционе странке.

Захваљујући гувернеркином разрачунавању са Фискалним саветом, народ је био у прилици да сазна и да су проблеми са наплатом пореза од најбогатијих људи наслеђени, а да "велику препреку представљају софтверска решења у Пореској управи, који иду на руку највећим дужницима"(!?). У духу некадашње радикалске реторике, гувернерка је изнела и прогнозу да ће у Србији бити боље када се "успостави америчко правило да су само смрт и порез сигурни". А, како то обично бива, гувернерка је била тотално "необавештена" о наводном захтеву Међународног монетарног фонда (чији се долазак у Београд очекује већ за два дана), да се из државне управе Србије отпусти 95 хиљада људи. И тако редом. Изгледа да ће нам у данима који следе бити јако занимљиво и забавно. И то не због наступајућих празника, како је то уобичајено у читавом нормалном свету. Већ због друге врсте игранке којој се у овој држави не назире крај.

НОБЕЛ НА ИВИЦИ

Мада је, да би сазнали и коначан исход трке за овогодишњу Нобелову награду за мир, неопходно уложити стрпљење дуго, скоро,  годину дана, остаће записана чињеница да су Хашим Тачи и Ивица Дачић, заједно са својом менторицом (ако сам употребио политички коректан израз!?), били номиновани за Нобелову награду за мир, за 2014. годину.
Као и да су, формално, предлагачи из далеке Америке!?
"Априлски споразум постигнут уз посредовање Кетрин Ештон представља кључну и историјску прекретницу и за Србију и за Косово - као и за турбулентни регион Балкана у целини", каже се у писму које су упутили копредседавајући српског Кокуса Тед По и Емануел Клевер заједно са лидерима албанског Кокуса у Конгресу Елиотом Енгелом и Робертом Адерхолтом.
Пошто се ова информација појавила крајем прошле године, многи су били спремни да помисле како је то једна од оних "добрих вести" којима неко жели да нас одобровољи и да нам улепша предстојеће празнике. А како су, након тога, усахнули медијски извештаји на ову тему, већ је отпочела прича да је то било само "обећање лудом радовање". Међутим, ових дана, та прича о Нобелу за, сада већ, "техничког српског премијера", поново, на велика врата улази у медијску сферу. Истини за вољу, као објашњење да ће европски социјалисти појачати лобирање да "њихов левичар Дачић", добије ово престижно признање.
"Група социјалдемократа у Европском парламенту појачаће лобирање у светским центрима моћи како би председник Социјалистичке партије Србије и премијер Ивица Дачић ове године добио Нобелову награду за мир" - саопштили су, пре неколико дана, из "главног штаба" српских социјалиста, након што им је у посети био Ханес Свобода, који је предводио европске социјалдемократе.
И поред тога, медијско подгревање овог бајатог јела, тренутно, видим као предизборно дување у једра домаћим социјалистима. И малу помоћ европских пријатеља-социјалиста (социјалдемократа), свом другу Дачићу. Пошто они (евросоцијалисти) никако да укапирају да ово овде код нас нису социјалисти "европског типа". Већ су то они исти социјалисти који су десет година држали на власти највећег диктатора у модерној Европи и човека који је изазвао највеће крвопролиће, након Другог светског рата, у срцу Европе. Да се ради о људима, који, да је на њих примењен Закон о лустрацији, како је требало, још увек не би ни имали право да се баве политиком.
Но, то је само једна страна Нобелове награде. Другу чине Американци. А без њих не би ни било предлога. Што ће рећи да је сасвим јасно да Дачић, очигледно, није узалуд, неколико година узастопно, молитвено, доручковао у Белој кући. Биће да је нешто и преговарао, између два залогаја. А како изгледа, ова номинација је, по свему судећи, и део тих преговора. 
Мада, када је стигла званична потврда ове вести, у првом тренутку је изгледало да се неко шали, а онда је, касније, узнемирила, никад умирене, духове Балкана. А посебно оног његовог дела који се зове Србија. Цела, или у деловима. А као што је и могло да се претпостави, вест да је ПрвиДруги човек одлазеће-долазеће Владе, кандидован за Нобела, изазвала је највише буке управо у врху власти. По систему: "ко ће кога, ако не свој свога?". Мада, ова мудролија народа са искуством не може, у потпуности, да се примени и у датом случају, јер није доказано да су Председник свих грађана и ПрвиДруги човек Владе толико "своји". Пре би се рекло да су "у кохабитацији". Упркос чињеници да су, добар део политичке каријере одрадили на истој страни. Или странпутици. Како је ко то спреман да види.
У сваком случају, Председник свих грађана је премијеру јасно ставио до знања да неће имати његову подршку, ако, "макар и као кандидат" стане уз "мрског нам" Хашима Тачија. Што само говори о хаосу и безнађу политике коју води добро позната коалиција социјалиста и радикала-европејаца.(А која је, ничим изазвана, решила да прекине своју "хармонију" и распише нове изборе). Јер се Председник свих грађана толико пута хвалио да је он сада постао европејац који подржава преговоре са представницима Косова. Дакле, ако је Косово саставни део Србије, поставља се питање како то да је Председник свих грађана могао да се сагласи са преговорима које Србија води сама са собом? Или, Председник свих грађана мисли да у овој држави живи народ који ће на све што он каже да клима главом? Варнице које су се појавиле у јавности, на линији Први човек државе - ПрвиДруги човек Владе, како изгледа, проузроковале су и варнице на "идиличној" линији Први потпредседник и ПрвиДруги председник Владе Србије. А све је изашло на видело током отворене и уживо преношене седнице Владе, када је Први потпредседник, ПрвогДругог председника Владе упоредио са Тачијем.
Мада није велики број узорака, из ова два примера може се донети закључак да је некадашњим радикалима, као бумеранг, враћена "коска" коју су бацили ПрвомДругом председнику Владе. Јер, они, очигледно, нису очекивали да ће тамо неком западном свету да падне на памет да за било шта номинују певача "Мињацке". Пошто овде не функционише систем, већ комплетна власт има функцију да ствара култ једне личности, јасно је да нико није ни очекивао да ће неко у белом свету, предложити за неко одличје било кога другог осим човека чији се култ гради. Јер је у том цивилизованом свету нормално да буде први онај ко је  први, а не онај ко је други. Упркос чињеници да  то у Србији није од јуче.
Ипак, мислим да бивши радикали могу савршено бити мирни. Јер, како сада ствари стоје, мала је вероватноћа да Нобелова награда за мир доспе у руке ПрвогДругог човека Владе. Из простог разлога што ће имати јаку конкуренцију. Можда чак и самог Путина. А можда ће бивши Милошевићев портпарол и сам повући кандидатуру, у корист друга Путина. Или ће се неко у тој Европи, или Нобеловом комитету, сетити да је ова иста држава, пре четири године, бојкотовала доделу Нобелове награде. И то све због велике и неизмерне љубави према Кини. Која још није признала Косово. И тако у круг. Јер, оно што нисмо платили на мосту, по свему судећи, мораћемо да платимо на ћуприји.
"Србија треба да призна независност Косова да би ушла у Европску унију. Очигледно је да Сједињене Америчке Државе нису чланица Уније и није на нама да одређујемо шта треба захтевати од земље кандидата, али чини ми се да је јасно да земље које желе да се интегришу у ЕУ морају да реше своје кључне спорове са суседима, укључујући и пуно признање. Даље, мислим да би пут Србије у ЕУ био знатно олакшан уколико би признала Косово пре неголи касније" - каже у разговору за Данас демократа Елиот Енгел, амерички конгресмен из Њујорка, који је предложио премијере Србије и Косова Ивицу Дачића и Хашима Тачија, као и баронесу Кетрин Ештон за Нобелову награду.
Е сад, остаје само да видимо ко ће и када прогутати ову "горку пилулу". Пошто, након 16. марта премијер Србије, сигурно, неће бити садашњи ПрвиДруги човек Владе. А то је још један од разлога који смањује шансе да се Нобел нађе на ивици. Или Ивици.

Д У Г М Е

Немам намеру да се, под старе дане, бавим светом моде, у којој је, у различитим варијантима и облицима, дугме готово увек, имало значајну улогу. Али, прича о дугмету може да буде занимљива, чак и ако се не помене мода. Из простог разлога што тај предмет, дугме (пуце, гумб, button, или тастер) има широку примену. Почевши од тог поменутог модног детаља, па, далеко било до неког од тастера који су у рукама оних који, у одређеном тренутку и под одређеним околностима, могу да направе пакао на овој нашој планети. Као да није довољно што то исто, уз нашу помоћ, може да нам уради мајка природа.

Управо због тога, желим, најпре себе, а онда и друге да подсетим на значај дугмета. Дугмета, које је, у својој белој, односно, Бијелој варијанти постало основ и темељ рок музике на овим просторима, који, на велику жалост, све више и све дубље тону у мрак најгорих музичких творевина које неки зову и уметношћу. Наравно, не желим да тврдим да је рок музика под овим нашим небом, баш увек, била прогресивна, али имала је у себи то нешто што је "мирисало" на хватање корака са напредним светом.

Зато ми се и чини да смо, губећи тај "корак са светом" остали негде на маргини, покушавајући да себе представимо да смо још "у трци", мада, реално гледајући ми још увек са сигурношћу не можемо да дефинишемо да ли и у којој то трци учествујемо. Односно, да ли идемо напред, или назад. Што би многи рекли, помешали смо правац и смер. Јер, није довољно да имамо одговарајући правац, ако смо побркали смер.

Док наша актуелна власт прежвакава причу о томе да нам је циљ (смер) Европска Унија и да ће се тај наш улазак догодити јако брзо, јасно је, чак и највећим поборницима "европеизације", да тај дан и није тако близу. Јер, ка том циљу, по свему судећи, морамо да решимо, најмање, два проблема, односно, да пре свега, себи одговоримо на два питања. Да ли ћемо бити војно "неутрални", за какве се, званично, представљамо по белом свету, или ће НАТО чизма, ипак, морати да згази и ову обичну, након што је већ згазила "Свету Српску Земљу"?

Друго питање односи се на наш став о већ поменутој "Светој Српској Земљи". Односно, да дамо јасан и недвосмислен одговор на питање да ли је "Света Српска Земља" део Србије, или наш сусед (комшија), упркос податку да то није "услов за улазак у ЕУ"?

Управо у том грму лежи и ово "дугме" (пуце, гумб, button, или тастер) о коме је реч.

Дакле, не можемо се заносити да смо неки важан фактор без кога овај свет не може, већ треба да схватимо да смо једно од дугмади на нечијем оделу, униформи... (како ко већ жели да схвати). А јасно је свима да се без једног од тих дугмади може, али је лепше и функционалније да сва буду на броју. А оно што је за нас јако битно, морамо да одредимо где би (на чијем оделу, униформи), желели да будемо. Јер то није свеједно!

Партије које тренутно творе власт у земљи Србији, имају јасан и недвосмислен став да се по том питању уопште не слажу. И то је нешто. Бар знамо на чему смо.

За разлику од њих, оне странке које тврде да су опозиција, а које предводе "радикали без беџа", имају такође јасан став да је нама место на оделу (униформи) браће Руса и браће Кинеза. Помињу они и Европску Унију, али, колико ми се чини, тек да задовоље оне њихове присталице којима је, ипак, мало ближа Европа.

Морам да признам да је тај став далеко поштенији. Ако изузмемо ону поприлично извештачену причу о Европској Унији. Јер, народу треба рећи шта може да очекује. Да не буде после "нисте нам рекли". Дакле, обећали смо вам "исток" и добили сте исток!

Ветар у њихова једра, дунуо је ових дана (а одакле би другде?), управо са истока. Од мајчице Русије. Која је у малену Србију послала једног од своја два "највећа" сина.

Владимира Владимировича Путина. И без обзира што је Путин, "по рангу", дошао у посету свом колеги Цветковићу, и из авиона је било јасно "ко коси а ко воду носи". Јер, са Цветковићем је био на фудбалској утакмици а са Тадићем је провео, скоро, два сата у разговору "у четири ока".

Е сад, како то доликује чаршији каква је и београдска, пошто није било довољно правих информација о томе који је стварни разлог Путиновог доласка у Србију (ако нисмо били само успутна станица на повратку из Словеније?), кренуле су оне друге приче.

Тако се и пронела вест о томе да нам наш "баћушка" доноси "економски пакет" у вредности од 10 милијарди евра. Али, да ћемо све то добити уколико се држимо подаље од НАТО савеза. Уједно, за такву оданост Русији, добићемо и подршку на нашем праведном путу у борбу за "Свету Српску Земљу". Руку на срце, изгледа да су многи у то и поверовали. Упркос ноторној чињеници да ми не представљамо проблем у ширењу НАТО према Русији, јер су им они, захваљујући нашим комшијама, већ дошли у двориште. Осим тога, мајчица Русија и сама има неупоредиво чвршћу и дубљу сарадњу са НАТО, него што ће то Србија, по свему судећи, икада имати. Тако да се заиста, без обзира како то звучало, поставља питање шта је тражио Путин?

Можда ћемо одговор на ово питање добити када се председник Тадић врати из Европске Уније. У коју је, како је (вероватно случајно) испало, отишао да "пренесе" Путинове поруке. Или да се "правда" Европској Унији да нисмо "скренули са правога пута".

У сваком случају, нашим лутањима између истока и запада не назире се крај. А самим тим и одлука о веома важном питању на чијем оделу (или униформи), ћемо бити једно од дугмади. Осим тога, морамо да се договоримо и о томе да није од мањег значаја ни питање да ли ће то "наше" дугме, на том и том оделу (униформи) бити чврсто пришивено, или ће, онако висити, као да ће се сваког часа откинути.

Као и о томе где ће то наше дугме бити зашивено. Јер, не би баш било добро да буде оно које се ставља у зони гркљана, пошто ту, веома често, може да дави и да изазива непријатности ономе ко је његов имаоц (да не кажем власник). Али, није добро да будемо ни много ниско, тамо негде око "оног" органа.