У Ш Т И П Ц И

Председник Румуније Трајан Басеску

"Председник Румуније Трајан Басеску изјавио је у Стразбуру да ће Румунија пратити поштовање права Румуна ван земље кроз европске и међународне механизме и тражити да се Власима призна статус румунске мањине."

Ово је само део агенцијске вести, која је ових дана преплавила наше медије. На први поглед, у њој нема ничег необичног, пошто се председник, „нама суседне и пријатељске државе“ залаже за права својих сународника у другим државама. И вероватно би била као и свака друга, да се у њој не помиње нешто што је, у најмању руку, нелогичност. Да не употребим неки "тежи" израз. Из простог разлога што председник једне, наводно, демократске државе, тражи да се у другим, наводно, демократским државама, Власима "омогући" да постану Румуни.

Ту треба додати још један део ове вести у коме се помињу овогодишњи прокламовани циљеви Румуније у погледу „националног делања“.

Басеску је 20. јануара на сусрету са амбасадорима акредитованих у Румунији рекао да ће 2011. година бити "година Румуна", година у којој ће спољна политика водити рачуна о потребама Румуна који живе ван земље, а то представља "консолидовање етничког, културног, лингвистичног и духовног идентитета".

Дакле, „ту лежи зец“. Јер, не треба заборавити да у „демократској“ Румунији већ неко време влада уверење да у Тимочкој Крајини („али и шире“), не живе Власи, него Румуни и да они треба да имају иста права као „и Румуни у Војводини“, односно да им се „призна“ румунско порекло.

Е сад, заиста бих волео да ми неко објасни како се то некоме може признати „порекло“, уколико га он сам не одреди на демократски начин, дакле својом вољом, приликом пописа становника. А тај попис становника се ради једном у десет година. И због познатих турбуленција у овој држави, претходни је урађен 2002. године (уместо 2001.), а следећи треба да буде урађен ове године (у јесен, уместо у пролеће!?). Дакле, чему журба, господине Басеску?

Многи ће помислити да се председнику „нама суседне и пријатељске државе“ жури како би могао да оствари један од прокламованих циљева у погледу „националне хомогености“ своје нације. Неки други ће бити склони да оду корак даље па да се запитају: „није ли ово испостављање рачуна за лојалност и чврст став Румуније у погледу непризнавања Косова?“ Наравно, може бити и једно и друго. Али, уколико је ово друго, представници наше државе би већ морали да имају свој став. Али и не само они. Свој став о овоме треба да искажу и они на које се такав начин размишљања највише и односи. Управо због тога што је немогуће, на нормалан и људској памети прихватљив начин, објаснити да неко, преко ноћи, административним путем, треба да промени националну припадност. То би био само корак од нечега, што се у историји догађало, а од чега нормалне људе подилази језа!

Мене подилази језа. И без обзира што не припадам ни влашком ни румунском националном корпусу, дајем себи за право да размишљам о овој теми из, бар, два разлога.

Најпре, јер у мојој најужој фамилији има много припадника „влашког етничког порекла“. Али, ја не познајем никога од њих ко би, сада, административним путем, да постане Румун. И то не из разлога што би тиме били мање вредни, или мање цењени, већ напросто то „не би били они“.

Други мој разлог је тај што припадам оној, малобројној, групи људи који су се, упркос томе што припадају „већинском“ народу ове државе, пре више од десет година, залагали за остваривање свих националних права Влаха у Србији, отварајући такозвано „влашко питање“. Истичући да у томе нисам био сам, велико ми је задовољство да данас констатујем да у многим градовима Србије, у општинским скупштинама, седе припадници странака са „влашким“ предзнаком. У неким од тих градова, те странке су или биле, или су сада, у „владајућим“ коалицијама.

Да не помињем податак, који је проверљива чињеница, да у многим градовима у источној Србији, функције челника локалних самоуправа обављају управо људи влашког етничког порекла, али као представници неких странака које немају национални предзнак.

Осим тога, влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Али, изгледа да то некима није довољно. Претпостављам да им је због тога потребно да „под исти кров“ ставе и оне који се изјашњавају као Румуни и оне који се изјашњавају као Власи. А да они биду „главни“. И то управо чине појединци који су након потоњих избора за Национални савет Влаха постали „губитници“. Људи чији концепт да су „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Људи са пропалим политичким концептом или превазиђеним схватањима у погледу „заштите људских права“. Људи који људска права, као универзалну категорију, деле на „етничка људска права“. Људи који су изгубили привилегије које су им биле обезбеђене тиме што су себе представљали као „једине и аутентичне представнике и Влаха и Румуна у Тимочкој Крајини“. Људи, међу којима су и они који су „под лупом“ правосудних и полицијских органа ове државе, због сумњи у регуларност финансијског пословања, претходног сазива Националног савета влашке националне мањине.

Упркос томе, судећи по иступима господина Басескуа, то су људи, на основу чијих "извештаја" он гради свој и став државе коју представља, о овом веома важном питању. То су људи који имају "подршку" званичне Румуније и са којима та држава "комуницира". По свему судећи, то су људи који политички естаблишмент нама "суседне и пријатељске државе" опскрбљују информацијама о "стању нације са ове стране Дунава". Људи, због чијих погрешних "националних" перцепција, или неких других (што не рећи и личних интереса!?), држава Румунија успорава потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, који за Србију значи "пропусницу" за улазак у Европску Унију.
Да ли су то људи који који могу да буду представници Влаха који живе у Србији?   Мој људски, морални одговор је негативан. Али, уколико већинска влашка популација њима да легитимност, мој одговор ће бити потврдан. То је моје поимање демократије. Дакле, о томе ко ће бити представници Влаха и како ће се ова етничка групација изјашњавати, коначну реч треба да дају они сами. Ни Румуни, ни Срби, ни политичари. Макар се радило о политичарима који су, тренутно, председници државе. Поготову што ми се чини да питање Влаха у источној Србији, постаје опште место, или „дежурна тема“. Да се покреће по систему „ко о чему, баба о уштипцима“. А то, неминовно, подстиче "пребројавање". Које је потпуно непотребно и контрапродуктивно, пре званичног пописа.

Што се мене тиче, ја на ту врсту "пребројавања" не пристајем. То би значило и пребројавање унутар моје породице, међу мојим пријатељима. Јер, још су свежа сећања на нека слична пребројавања, на овим „нашим просторима“, која никоме нису донела ништа добро. Осим, наравно, појединцима. Наша је обавеза да те појединце препознамо и сада. Да скренемо мало поглед са којекаквих „фарми“, „дворова“, „парова“ „грандова“ и осталог ружичастог ђубрета и видимо шта се око нас догађа. Да нам „мангупи у сопственим редовима“, поново, не закувају чорбу. Чорбу, коју ћемо кусати ми, а не они!

ПРЕБОГАТА СРБИЈА

Председавајући ОС Богате Србије

Чини ми се да у Србији, ко год нема шта да ради (а много је таквих), он оснује странку (партију, покрет). И тако уместо да се ове, већ постојеће странке (позиције и опозиције), потруде да колико-толико олакшају живот грађана Србије, стално се појављују неке нове које бацају прашину у очи и развејавају маглу. Понашају се као да су овој држави, ето, само још они фалили, па да јој крене. Очекујући да их народ види, ни мање ни више, него као новог Месију. Да ће тај народ, своје поверење, на неким новим изборима, са све изгубљеним надама и изневереним очекивањима, поклонити управо њима. Сви, изгледа, рачунају са тим да је народ и луд и збуњен!

Елем, минулог викенда добисмо, још једну (ако је веровати статистичким подацима ове државе), 76. по реду, странку. Или прецизније речено - покрет. Веома нереаланог и бајковитог имена : Покрет "Богата Србија". Јер судећи по ономе што ова држава проживљава последњих 20 година, тешко да би се за њу могло рећи да је богата. Ово је држава у којој могу да буду богати само ретки појединци. И то је крај. Да би постојала та "Богата Србија", онда би већина њених житеља морала да има, макар, онолико колико је довољно за нормалан живот, а да онај други део буде богат. Не припадам корпусу идеалиста којима није јасно да нема богате државе без богатих појединаца. Али да ти богати појединци не чине број који се може избројати на прстима једне руке. Јер, у том случају, народ постаје власништво те богате економске елите. Која нема милости и која би хтела да буде још богатија. У нашем случају, та богата елита, углавном се богатила у оно време кад је тај народ био принуђен да учествује у измишљеним ратовима претходног режима, или да се на улицама градова, ситним шверцом, довија да заради парче хлеба за своју породицу. Међутим, не треба занемарити ни нашу бившу и садашњу (позициону и опозициону) политичку елиту. Сви они живе поприлично добро. Понекад ми се, чак, чини да се у овој држави једино живи добро од политике и певања.  

Управо због тога не могу да се отмем утиску да је то, главни, разлог формирања Покрета "Богата Србија", чији је лидер постао Захарије Трнавчевић. Шта је то што нисмо чули од тих истих људи, док су седели у неким другим странкама ? Да ли је могуће да су своје идеје за спас Србије чували толико дуго? Да су чекали да Србија дође на ивицу пропасти, да би они, као кеца из рукава, извукли своје спаносно решење  и препородили је ?

Али, да не грешим душу, ево и званичне агенцијске вести о овом догађају:

"Захарије Трнавчевић једногласно је изабран за председника Покрета пољопривредника и привредника „Богата Србија” на оснивачкој скупштини тог покрета у Дому синдиката у Београду. За његовог заменика изабран је предузетник Миодраг Николић, а једногласно су усвојени и програм и статут покрета. Трнавчевић је, отварајући скупштину, рекао да је циљ Покрета „Богата Србија” да учествује у будућој влади, јер је Србији потребна другачија аграрна политика која ће је извести из сиромаштва. Он је казао да окосницу покрета чине пољопривредници и привредници, научни радници, агрономи, и да очекује велику подршку грађана. Захарије Трнавчевић, који је био дугогодишњи члан Демократске странке, напустио је ту странку у новембру прошле године."

Тако смо, ето, након Драгољуба Мићуновића и Јована Кркобабића, добили још једног перспективног политичара. Изгледа да у овој држави има више оптимизма међу осамдесетогодишњацима него међу онима који тек изашли са факултета!

Али, није то спорно. Нико не треба да брани другим људима да буду оптимисти и да причају приче које може неко да "прогута". Мени само није јасно докле ће неко упорно да замајава овај народ са нереалним причама о томе како имају готова и добра решења за опоравак државе Србије. Како само њих треба да послушамо, гласамо за њих, они уђу у Парламент и нама буде боље. Јер, они имају решење како да, уз помоћ другачије аграрне и предузетничке политике, Србија постане Богата. А мени се све чини да смо добили још једну партију која треба да задовољи незадовољене амбиције групе пензионера. Који не знају шта ће са собом, за које нема места на неким парковским клупама, или не знају да играју шах.

И све то би хтели да реализују на Булевару Краља Александра ( Булевару Револуције), Теразијама или Кнез Михаиловој. Е то није могуће! На тим местима нема парцела за орање и не рађа ништа. Та, другачија, аграрна политика мора да се води у Србији ван Београда, где има, колико хоћеш, напуштених ливада и запарложених ораница. Само њих нема ко да обрађује. Или, ако и има ко, нема чиме. У тој и таквој Србији ван Београда има потенцијла за нову аграрну политику. Али, углавном, нема живота! Села су, углавном, напуштена. А у онима која нису, нема дечије граје, нема продавница, не раде школе. У њима живе неки осамдесетогодишњаци који броје своје последње дане. А та и таква Србија, изгледа, никога не интересује. О њој се брине само у време избора, када треба "покупити" још који глас.

У међувремену, политичке елите са својим народом "разговарују" тако што им се смеше са малих екрана, обећавајући да криза "само што није" прошла и како треба издржати још мало. Или се, понекад, мало "посвађају", како би уверили своје гласаче да су чврсто "на курсу".

А народу никад горе! Уз редовна поскупљења, мало-мало па се појаве и несташице, које нас неодољиво подсећају на "Милошевићеве" деведесете. Упркос томе, наше политичке елите (и позиција и опозиција), као да "нису одавде". Ништа не виде, ништа не чују. Они живе у неком свом свету, који нема додирних тачака са народом.

Да није тако, знали би да, како неко рече, "бољи живот постоји само на РТС-у и то у бајатим репризама".

Р И К В Е Р Ц

"У Србији је од 1. јануара 2011. године повећана акциза на гориво. Повећање износи 4,8 динара на литар бензина "европремијум", 6,6 динара на литар "евродизела", 4,6 динара на литар "дизела Д2" и само 30 пара на литар безоловног бензина "БМБ 95". Иначе, акциза на моторне бензине је 45 динара по литру, на евро безоловни моторни бензине (БМБ) 98 и евро премијум БМБ 95 износи 49,5 динара по литру, док је акциза на дизел и евродизел 35, односно,  37 динара по литру."

Мислим да је јако мали број људии у Србији ван Београда, као и у самом Београду, који нису већ "регистровали" информацију с почетка текста. Утолико пре, јер се ради о једној од оних вести које на, најдиректнији начин, "задиру" у наше џепове. Посебно, ако се има у виду да је Влада пре Нове године најављивала либерализацију нашег нафтног тржишта, што су многи протумачили као најаву појефтињења горива. Али, авај! Народ је 1. јануара, уместо појефтињења добио поскупљење. Поскупљење као и многа до сада, рећи ће неко. Вест у хедовима електронских медија, или насловних страница новина за један дан, рећи ће други. Међутим, десило се чудо! Умешала се Европска Унија. "Да заштити нас, јадне, потрошаче у Србији", пренели су поново многи медији. И то у тренутку када је популарност ЕУ у овој земљи почеола да опада. Не кажем да то има неке директне везе, али просто наводим податак. Да се зна. И тако, ови из ЕУ одмах су почели да лармају и прете. Наводно, угрозили смо Споразум о стабилизацији и придруживању. Није, ваљда, тако озбиљно? Изгледа да јесте, јер они тврде да сада имамо "дискриминаторске" акцизе и да то не може! Наравно, да се не заваравамо. Није њима у ЕУ стало да заштите нас потрошаче, па им је важно да ли ћемо више или мање плаћати гориво. Њих интересују ови њихови, који треба да нам продају њихово гориво. Дакле, ту су нам се поклопили интереси. И зато нас бране. И наравно показују да мора да се зна ред. Ко коси, ко воду носи. Није то ни тако мало. Једино што није добро је да нам неко други "уводи ред". Али, ухватили смо се у коло и у току је "игранка без престанка".

Међутим, не дају се ни ови наши "органи".

"Ко ради тај и греши",  рекла је председница републичког парламента Славица Ђукић Дејановић, правдајући направљену "грешку" у вези са акцизама. На сву срећу по овај народ, они тако мало раде, тако да ће им и грешке бити минималне. А ову ће морати да исправе! Ако се, уопште, ради о томе.  Јер имам невероватан утисак да су се између нас и ЕУ испречиле неколике непремостиве препреке. И за дивно чудо, све се налазе у Србији ван Београда. Просто да човек не поверује, имајући у виду да је центар свих моћи у овој држави управо у Београду. Али, увек има изузетака. Тако је и у овом случају, камен спотицања између нас и моћне ЕУ, у једној невеликој војвођанској општини која се зове Житиште. Тачније, могуће је да је наш однос са ЕУ доведен је у питање (иако то невероватно звучи), због једне фирме из ове општине. Е та фирма која се зове "Агрожив" , након многих перипетија изазваних чувеним српским приватизацијама, нашла се у стечају. А онда, као у бајци, појављује се принц на белом коњу, који се зове Душан Бајатовић, који је осим што је високи војвођански функционер СПС (неки кажу и војвођански Ивица Дачић) и генерални директор "Србијагаса", фирме, која је, крајем прошле године купила несрећни "Агрожив". Јесте да нико нема појма шта ће "Србијагасу" једна таква фирма, али имајући у виду да су, на сличан начин, већ купљене неке српске фирме, биће да је у питању "виши друштвени интерес". И то није све. Јер, ако је веровати написима из наше штампе, након ове приватизације, седиште фирме "Агрожив" је из Панчева враћено у Житиште. А то није мала ствар. Поготову за локалну самоуправу.

Е сада на ред долази оно главно. За оне којима пажња још није попустила, то значи повратак на почетак приче. Повратак на спорне акцизе. За које нас из ЕУ оптужују да су дискриминаторске. На основу иступа у медијима претходних дана, оних малобројних представника владајућих странака и вршиоца власти који се не налазе у неком од европских скијашких центара, могли смо и да сазнамо да је иницијатор идеје о таквим, "дискриминаторских", акцизама била Социјалистичка партија Србије. Или прецизније речено, посланичка група ове странке. Или, најпрецизније, посланик СПС у републичком парламенту који се зове Зоран Касаловић. Он, коме је изборна база управо општина   Житиште, као већ наречени камен спотицања између нас и ЕУ, предложио је амандман о "дискриминаторским" акцизама. И гле чуда! Никоме ту ништа није било спорно. Сви из Коалиције су, уредно, гласали. Зашто би неко морао да размишља о исправности амандмана који подноси неко из редова "коалиционих партнера". "Дискриминацију" нису приметили ни они из редова опозиције којима је задатак да власт "чекају" иза ћошка, како би их ухватили у раскораку. Мртво море. Све док из ЕУ није стигао абер. Овога пута тај "глас разума" био је мало узнемирен, љутит.
И поред тога што се код нас обично каже да "урађеном послу мане нема", изгледа да то, овог пута, неће бити случај. Јер смо, по свему судећи, много наљутили ове у ЕУ.  Па ћемо морати мало у рикверц. Не буквално ми сви. Него ови наши представници у републичком парламенту. Мораће да "поправе" своју одлуку. А то би могло да значи да ћемо се и ми потрошачи, као колатерална штета, малко очешати. Што би значило да ће акцизе бити снижене. Ако се, поново, не појави неки нови камен?

Бијело дугме са овим нема никакве везе!

ДОЖИВЕТИ СТОТУ

Борис Тадић, председник Србије

Новогодишње честитке које су грађанима Србије упутили први човек ове државе и први човек Владе (такође ове државе), изазвале су (чини ми се, као никада раније) бројне полемике. А полемисало се на тему оптимизма. Из простог разлога јер је у честитки коју је председник Тадић упутио свом народу (народе мој!), кључна реч била оптимизам. Наравно, и честитка коју је упутио Деда Мраз на привременом раду на месту председника владе, обилато је одисала  (а чиме другим?), до оптимизмом. У већини полемичких тонова управо је тај оптимизам био камен спотицања. Што и није неко чудо. Имајући у виду да је, по теорији, оптимизам супротност песимизму, као и обрнуто. Упркос неким мишљењима да и оптимисти и песимисти доприносе "развоју друштва". Јер, како рече Гледис Стерн "оптимисти су измислили авион, а песимисти падобран". Међутим, у Србији то има још једну димензију. Ону из прошлости. Зато се овде и на најобичнију новогодишњу честитку која је прожета оптимизмом (стереотип), реагује постављањем  питања: Да ли у држави Србији има места за оптимизам? Да ли уз најаву (још једне!) тешке године, пристаје реч оптимизам? Има ли држава која је била у суноврату читаву једну деценију ( и још једну, која је, углавном прошла у лебдењу над провалијом), права на оптимизам? И као што то обично бива у држави која је подељена (или боље рећи располућена), по сваком питању, и присталице и противници оваквог става заузели су "положаје" и не мрдају. Свака од страна, из сопствених "ровова" навија за "своје", свака од страна аплаудира "својима" и свака од страна има речи оправдања само за "своје".

Да, управо је то Србија. И она у Београду и она Србија ван Београда! По свему судећи нема у овој земљи питања око кога би се окупила већина. Већина која би (пре свега), покушала да дође до личног става. Без "става одозго". Без става Другог РТС дневника. Без става који је званичан став неке или неких странака. Управо због тога, полако али сигурно, постајемо "власништво" партија. Неко би у шали рекао да је све у Србији или кинеско или партијско. Чак и Косово (око чега се неке странке владајуће коалиције толико бусају у прса - од чега ни длаке не расту!) није српско, већ партијско! Питање. А оне (партије) терају по своме. И обраћају се само "својима".

Зато ми се и чини да је елементарна карактеристика народа који живи у Србији - разједињеност. Дакле, не различитост. То би било подразумевајуће. Разједињеност. Готово да не постоји питање око кога би се обезбедио консензус народа. А томе у великој мери доприносе партијске елите, које бацају прашину у очи. Свака "свом" делу народа. Уместо да и једни и други "промене плочу", ресетују се и крену из почетка. Или да, макар, за промену, сиђу мало до народа и пре предизборних шетњи. Да виде како обичан народ живи. Да чују о чему обичан свет размишља.О чему прича. А народ свашта прича.  А размишља о свему и свачему...
...Зато ми се све некако чини да је наш председник учинио управо то - "сишао у народ". Као у оној бајци када је краљ обукао просјачко одело и кренуо по краљевству да "чује шта народ мисли". Можда је и наш председник чуо исту или сличну причу оној коју сам (уз празничну трпезу), чуо од  једног осамдесетшестогодишњака, који је, упркос толиким годинама, још увек, Богу хвала, у доброј животној кондицији.
Занимљива животна прича. До своје осамдесете живео је на селу. У град одлазио понекад. Кад су пијачни дани или вашари. На живот у граду није ни помишљао. Није то за њега, често је говорио. Обрађивао је земљу и чувао стоку. И тако, готово осам деценија. А онда, након смрти жене, синови одлуче да га преселе у град. Ближе је њима, а и лакше је њему. Већ шест година, лети живи у мањем, а зими у већем граду. У  Србији ван Београда. Одговара му и једно и друго. На село и не помишља. Тамо га одвезу синови, понекад, на неколико сати и то је све. Довољно му је, каже. И без да му је то намера, свој особени оптимизам, исказује у само једној реченици. Онако, успут, као да преслишава самог себе. Говорећи о својим годинама. О онима које има и онима које ће проживети.
-Ако сам рођен 1924. године, ја ћу сто година напунити 2024. године - констатује осамдесетшестогодишњак, потврђујући своју рачуницу климањем главе.
И као што рекох, можда Тадић и "силази у народ" ...
"Бијело дугме" са овим нема никакве везе !