П Р Е Д С Е Д Н И К

Пре неколико месеци (када прича о председничким изборима још није била занимљива медијима), разговарајући са пријатељима, изрекао сам лични став  да би један од кандидата могао да буде и садашњи премијер. Приметио сам да им је то деловало као да сам им рекао да ћу у априлу летети на Марс. Међутим, сада је то наша реалност. Па, чак и уколико на Сретење Господње не добијемо званичну потврду ове моје, вишемесечне, претпоставке, биће то јш једна потврда онога што сада и врапци знају. Да све одлуке у овој држави, на овај или онај начин, доноси садашњи премијер, Александар Вучић. А то значи да, уколико премијер, из било ког разлога, одлучи да буде председнички кандидат, онда ће то тако и бити.
А како је дефинисано чланом 114 Устава Републике Србије, председник ове државе, пре но што почне да обавља своју дужност, треба да, пред народним посланицима, у Парламенту Србије изговори следећи текст заклетве:

" Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности."

Међутим, да би се то догодило, биће потребно да садашња прва дама Народне скупштине, Маја Гојковић, распише изборе за председника Републике, што она, према Закону, мора да учини 90 дана пре истека мандата садашњем председнику, Томиславу Николићу. А имајући у виду да је "председник свих грађана", након победе у другом кругу, над Борисом Тадићем, 20. маја 2012. године, поменуту заклетву изговорио 31. маја 2012. године, простом рачуницом се може утврдити када ћемо морати на биралишта.

При чему, како сам већ навео, претпостављам да свако ко је при здравој памети, зна да коначну одлуку о томе неће донети ни Маја ни Тома, већ Аца. Али, оно о чему ни Он који одлучује о свему и свачему, неће моћи да одлучује је чињеница да избори морају да се одрже. Осим, уколико, у међувремену, са неким не заратимо, или се уведе ванредно стање. Што је предвиђено чланом 116, став два, Устава Србије: "Ако мандат председника Републике истиче за време ратног или ванредног стања, продужава се тако да траје до истека три месеца од дана престанка ратног, односно ванредног стања." 

Али, уколико претпоставимо да ћемо и ове председничке изборе (а можда и парламентарне) дочекати у миру, благостању и просперитету, бар према првим најавама, можемо очекивати да ћемо имати занимљиву предизборну кампању. Јер је очигледно да у овој држави многи воле и могу да буду председници. То су показали сви досадашњи избори, а ако је судити према првим показатељима, велика је вероватноћа да ће на наредним иборима бити много више од 12 кандидата колико их је било на претходним изборима, 2012. године.
Што се мене тиче, ма колико та листа била дугачка, биће ми олакшан посао. Јер, о једном имену нећу ни у сну да размишљам. Пошто ми не пада на памет да гласам за некога ко је, и пре но што се кандидовао, почео да "обилази истину". Упркос тврдњи да од њега и Вучића, ова држава нема бољег двојца, те да би у супротном овде завладао хаос, још увек актуелни председник, наводно свих грађана, обећао је да ће до Божића донети одлуку о својој новој кандидатури и о томе обавестити заинтересоване. Међутим, изгледа да се председник мало заиграо - заборављајући "ко коси а ко воду носи". Тако да је "онај који коси", и "водоноши", али и свима нама, саопштио да ће том одлуком, двојац "без кога би завладао хаос", уместо на Божић,  обрадовати поданике на Сретење Господње. Објашњавајући то тиме да они (за разлику од неких других), "као одговорни људи раде свој посао, а не баве се дневнополитичким темама". Или је вођа проценио да та одлука заслужује, макар, троструки празник - верски, државни и лични, актуелног председника.
У сваком случају, уколико је садашњи председник државе (са шесторо својих саветника) већ осмислио сценарио по коме би, уносећи бадњак у зграду на Андрћевом венцу, народу саопштио и радосну вест да ће се још једном кандидовати за "председника свих грађана", очигледно је да ће морати да га коригује, додајући му одговарајућу сценографију прикладну Сретењу Господњем и свом рођендану. Уколико некоме (и коме?) тада буде до славља.
А до тада, пошто је очигледно да ће "двојац" бити заузет "напорним и тешким радом", бићемо принуђени да свакодневно слушамо Вулина (који је, по тој аналогији, очигледно беспослен), у улози "тумача народних жеља". И коме, вероватно, свакодневно, јато голубова писмоноша, поручује да "народ жели Вучића за председника". А да та "председничка прича" не би била превише монотона, зачинио је СПС-као-дисидент Ружић, тврдећи да би Дачић био најбољи кандидат, али, додајући  и да је Вучић најјачи.
Но и поред моје претпоставке да ће на априлским, председничким, изборима бити много кандидата, јасно је да ће поменута тројица, у предкандидационом финишу, завршити као "три у један". О чему ће одлучити "најјачи". Остали ће аплаудирати.