П Р Е Д С Е Д Н И К

Пре неколико месеци (када прича о председничким изборима још није била занимљива медијима), разговарајући са пријатељима, изрекао сам лични став  да би један од кандидата могао да буде и садашњи премијер. Приметио сам да им је то деловало као да сам им рекао да ћу у априлу летети на Марс. Међутим, сада је то наша реалност. Па, чак и уколико на Сретење Господње не добијемо званичну потврду ове моје, вишемесечне, претпоставке, биће то јш једна потврда онога што сада и врапци знају. Да све одлуке у овој држави, на овај или онај начин, доноси садашњи премијер, Александар Вучић. А то значи да, уколико премијер, из било ког разлога, одлучи да буде председнички кандидат, онда ће то тако и бити.
А како је дефинисано чланом 114 Устава Републике Србије, председник ове државе, пре но што почне да обавља своју дужност, треба да, пред народним посланицима, у Парламенту Србије изговори следећи текст заклетве:

" Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности."

Међутим, да би се то догодило, биће потребно да садашња прва дама Народне скупштине, Маја Гојковић, распише изборе за председника Републике, што она, према Закону, мора да учини 90 дана пре истека мандата садашњем председнику, Томиславу Николићу. А имајући у виду да је "председник свих грађана", након победе у другом кругу, над Борисом Тадићем, 20. маја 2012. године, поменуту заклетву изговорио 31. маја 2012. године, простом рачуницом се може утврдити када ћемо морати на биралишта.

При чему, како сам већ навео, претпостављам да свако ко је при здравој памети, зна да коначну одлуку о томе неће донети ни Маја ни Тома, већ Аца. Али, оно о чему ни Он који одлучује о свему и свачему, неће моћи да одлучује је чињеница да избори морају да се одрже. Осим, уколико, у међувремену, са неким не заратимо, или се уведе ванредно стање. Што је предвиђено чланом 116, став два, Устава Србије: "Ако мандат председника Републике истиче за време ратног или ванредног стања, продужава се тако да траје до истека три месеца од дана престанка ратног, односно ванредног стања." 

Али, уколико претпоставимо да ћемо и ове председничке изборе (а можда и парламентарне) дочекати у миру, благостању и просперитету, бар према првим најавама, можемо очекивати да ћемо имати занимљиву предизборну кампању. Јер је очигледно да у овој држави многи воле и могу да буду председници. То су показали сви досадашњи избори, а ако је судити према првим показатељима, велика је вероватноћа да ће на наредним иборима бити много више од 12 кандидата колико их је било на претходним изборима, 2012. године.
Што се мене тиче, ма колико та листа била дугачка, биће ми олакшан посао. Јер, о једном имену нећу ни у сну да размишљам. Пошто ми не пада на памет да гласам за некога ко је, и пре но што се кандидовао, почео да "обилази истину". Упркос тврдњи да од њега и Вучића, ова држава нема бољег двојца, те да би у супротном овде завладао хаос, још увек актуелни председник, наводно свих грађана, обећао је да ће до Божића донети одлуку о својој новој кандидатури и о томе обавестити заинтересоване. Међутим, изгледа да се председник мало заиграо - заборављајући "ко коси а ко воду носи". Тако да је "онај који коси", и "водоноши", али и свима нама, саопштио да ће том одлуком, двојац "без кога би завладао хаос", уместо на Божић,  обрадовати поданике на Сретење Господње. Објашњавајући то тиме да они (за разлику од неких других), "као одговорни људи раде свој посао, а не баве се дневнополитичким темама". Или је вођа проценио да та одлука заслужује, макар, троструки празник - верски, државни и лични, актуелног председника.
У сваком случају, уколико је садашњи председник државе (са шесторо својих саветника) већ осмислио сценарио по коме би, уносећи бадњак у зграду на Андрћевом венцу, народу саопштио и радосну вест да ће се још једном кандидовати за "председника свих грађана", очигледно је да ће морати да га коригује, додајући му одговарајућу сценографију прикладну Сретењу Господњем и свом рођендану. Уколико некоме (и коме?) тада буде до славља.
А до тада, пошто је очигледно да ће "двојац" бити заузет "напорним и тешким радом", бићемо принуђени да свакодневно слушамо Вулина (који је, по тој аналогији, очигледно беспослен), у улози "тумача народних жеља". И коме, вероватно, свакодневно, јато голубова писмоноша, поручује да "народ жели Вучића за председника". А да та "председничка прича" не би била превише монотона, зачинио је СПС-као-дисидент Ружић, тврдећи да би Дачић био најбољи кандидат, али, додајући  и да је Вучић најјачи.
Но и поред моје претпоставке да ће на априлским, председничким, изборима бити много кандидата, јасно је да ће поменута тројица, у предкандидационом финишу, завршити као "три у један". О чему ће одлучити "најјачи". Остали ће аплаудирати.

Ј А Ј E

Јаје представља јајну ћелију животиња, окружену јајним опнама. Код свих животиња, изузев неких дупљара, јајне ћелије се "пакују" у јајне опне, пре или након оплођења. Управо због тога, јаје се сматра симболом настанка новог живота. Упркос чињеници да је настанак новог живота, када је у питању људски род, мало другачији (што би рекао Балашевић, "у нијансама"), и ту одлучујућу улогу имају јаја. Или прецизније (да не будем банално протумачен), органи чији су називи кованице настале од речи јаје (јаја).

Осим овог, репродуктивног аспекта, јаја имају веома важну улогу и у људској исхрани, што су научници, током година (и векова), тумачили на различите начине. Најновија научна сазнања, добијена на основу више од 70 истраживања, а објављена у једном светски познатом часопису, помогла су научницима да подробно сагледају хранљиве састојке јаја и њихову улогу у исхрани. Нутриционисти кажу да су јаја једна од најхранљивијих намирница, уз препоруку да се максималан ефекат постиже конзумирањем једног јајета дневно.

Како је откривено, јаја, иако имају мало калорија, богата су протеинима и још неким важним састојцима, као што су витамини Д, Б12 и селен. Јаја би посебно требало да једу млађе особе, које не пију млеко, као и оне које превише уживају у месу. Показало се такође да јаје за доручак одлично засићује, па је и то кључ успеха за витку фигуру.

Јаја такође играју важну улогу у губитку килограма, а оно средње величине има само 80 калорија, а истраживање је показало и да конзумирање једног или два јаја дневно, код већине људи, не повећава укупан ниво холестерола.

Због лецитина, природне супстанце која је најбољи извор холина, битне компоненте која храни мозак и поспешује процес памћења, јаја позитивно делују на концентрацију, што је веома важно, јер, упркос податку да људски организам има способност стварања холина, неретко му је потребна и помоћ хране.

Тело искоришћава чак 90% калцијума из јаја, те се не сме занемарити ни њихова улога у здрављу костију, као ни чињеница да се у њима налазе и важни микроелементи као што су цинк, гвожђе и сумпор, при чему треба знати да је гвожђе у жуманцету јајета адекватно гвожђу у месу. Ниво његовог искоришћавања је изразито велик, па се јаје препоручује свим онима који су склони честим анемијама. Јаја садрже протеине и сумпор који заједно обнављају оштећену и суву косу, а кожу чине глатком делујући превентивно на стварање акни.

Овоме треба додати и податак да јаја имају посебно важну, симболичну улогу, у једном од највећих хришћанскох празника - Васкрсу.

А од овогодишњег Васкрса, јаја, или прецизније речено јаје, има и посебну важност у нашем политичком животу. Наиме, како су то пренели готово сви медији, лидер "радикала без беџа", најјаче опозиционе странке (а многи тврде и најјаче уопште), Томислав Николић, окончао је свој осмодневни штрајк глађу (након раније окончаног штрајка жеђу) у просторијама Патријаршије, појевши ускршње јаје. Пре тога, како су јавили исти медији, тим, црвеним, јајетом Николић се куцао са, претпостављам (јер то медији не наводе), такође црвеним јајетом, које је било у руци Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Овом чину, претходила је Николићева причест, коју је, ако сам добро избројао, примио два пута у року од четири дана.

Медији не наводе ( а претпостављам да би то народу навиклом на "фарме", "дворове", "парове" и ине "ријалити" представе било јако занимљиво), ни ко је је победио у том куцању ускршњим јајима. Можда и због тога што је очигледно да је ону другу, "дипломатску" победу, однео патријарх Иринеј, који је успео да убеди Николића да нема никакве сврхе даље настављати (сада се то и "голим" оком види), беспотребно започет штрајк глађу и жеђу.

Ово је поготово важно ако се има у виду да су, негде на почетку Николићевог штрајка жеђу и глађу, односи између Српске православне цркве и "радикала без беџа" (читај Вучића, који је био спона између Николића и јавности), били, најблаже речено, "затегнути". Тако сам бар ја протумачио Вучићеву реакцију, који је на констатацију новинара да је поглавар СПЦ изјавио "да мучење тела није хришћански", сав зајапурен у лицу констатовао : "боље да се уздржим коментара". Морам да признам да ме је тај Вучићев гест узнемирио и изнервирао у исти мах, пошто је уздрмао моју, претпостављену, "аналитичарску" способност.

Међутим, када су се, уз Николићеву болесничку постељу нашли, најпре владика бачки Иринеј, а затим и духовник вође "радикала без беџа", протојереј ставрофор Радич Радичевић (који га је причестио три дана пред Васкрс), било ми је јасно да нисам омануо у процени. А најновији развој догађаја само је потврдио моја предвиђања да ће у разрешењу "случаја Николић" главну реч имати Српска православна црква. Тачније речено, патријарх Иринеј. А пошто се ради о опозиционом политичару, јасно је да није нарушен принцип "немешања државе у црквене послове, али ни обрнуто". У разговору на ту тему, са неколицином својих пријатеља, управо сам то и "предвидео". Једино у чему сам потпуно омануо су јаја. Односно, улога јајета у најновијој српској историји, или развоју партијске и политичке праксе.

Упркос томе што се све то догађало у предвечерје долазећег Васкрса, очигледно је да сам на јаје потпуно заборавио. Тачније речено, на пуну корпу ускршњих јаја које је Николићу у болничкој постељи (претпостављам у име СПЦ), подарио митополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. То је и био почетак расплета "драме Николић" која је више од недељу дана потресала Србију.

Мој "сценарио" био је мало другачији, пошто сам мислио да ће та "српска драма" бити разрешена много раније, тако што ће патријарх Иринеј посетити Николића још док је лежао у оној помало чудној болничкој институцији који су неки храбро назвали Клинички центар и пружити му чашу воде, коју он (Николић), као прави верник и Србин неће моћи да одбије.

Сада, са ове, минималне временске дистанце, признајем да би такво разрешење помало личило на сцену из неке од многих телевизијских серија (бојим се да би увредљиво било да у овом контексту употребим реч "сапуница"). Мада, не могу да се отмем том истом утиску ни када је реч о ономе што се одиграло под кровом Патријаршије. Ипак, чаша воде је чаша воде (која живот значи), а јаје је јаје.  Осим тога, ово са јајетом, догодило се далеко од очију "широке" јавности, која ће бити ускраћена за детаље и пикантерије у вези са поједеним јајетом. 

Уколико се, наредних дана и одатле не појави неки тајни "видео клип".

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Окрени, обрни, ништа без Београда!

Чини ми се да су све очи Србије, и оне у Београду и Србије ван Београда, упрте у Београд. Односно, у "то"  што би се могло догодити за нешто мање од недељу дана, 16. априла, у престоном граду. И као и обично, Србија је, поново, располућена. Док једни мисле да ће то бити само још један митинг Уједињених напредњака, народњака и још неких, други страхују да би ситуација могла да измакне контроли, због чега би Београд, поново, могао да буде полигон за исказивање, морам признати, оправданог незадовољства "широких народних маса". Поготову ако се зна да још од оних чувених "догађања народа" с краја прошлог века, нико озбиљан не верује у ту празну причу да се "народ догађа", већ да се народ организује. Из једног или више центара.
А судећи по прилично конфузним изјавама које долазе из редова "митингашког дела опозиције", никоме није јасно који је крајњи циљ тих митинга. Најпре су напредњаци тврдили да ће митинг трајати све док власт не распише изборе, а да ће они на стиропорима за "перформансе", седети на улици. Али, у међувремену, Тома Николић рече да ће се "са народом договорити о термину за изборе"! Е сад, могу мислити какав би то договор био, ако се одиграва у једној крајње демократској атмосфери, на улици. У међувремену,  такође Николић, пошаље поруку Тадићу да жели разговор са њим, али да понуда важи само до суботе. Након тога, како рече Николић, нема времена за разговор, што мени личи  на ултиматум, који и није баш најбоље смишљен. Јер, нисам баш сигуран да је Тадић успео да прими ту поруку, пошто је ових дана поприлично заузет "склапањем" послова века или векова, са Француском, Кувајтом...

Напокон, као гром из ведра неба, Николић, онако као на пијаци, "да последњу понуду". Као да каже: "ето то ти је брате, не могу више да попуштам" ("Немам, а и да имам, одакле ми!"). Тако се сада појавио и тај фамозни 18. децембар. Дан када, по Николићевом мишљењу народ треба изађе на биралишта. Да ми је само да знам ко им је то смислио? Тај или нема календар или није напредњак. Јер ако није ни једно ни друго у питању, морао би да зна да је то дан уочи великог православног празника Светог Николе. А могу да се закунем да сам, управо из уста "митингашке опозиције", много пута чуо да Светог Николу слави половина Срба, а она друга половина одлази на славу. Дакле, свако ко зна нешто мало математике (из прва четири разреда основне школе), лако може да израчуна да би на изборе могли да изађу само представници мањина и то под условом да и они нису на некој слави. А посебна прича би била о начину формирања бирачких одбора и изборних комисија. Претпостављам да би се они формирали тако да једни код других иду на славу, а онај део народа који није на слави, нека гласа. Где и како стигне. А најбоље би било да тај чин, за промену, обавимо "по кућама". Не би нам било први пут да смислимо нешто тако.
Дакле, долазимо до закључка да је и овде, као и у  "случају Тадић" реч о маркетингу. Прецизније, доста лошем маркетингу. Мада, морам да признам да су у питању, ипак, два доста различита маркетингшка приступа. Николић то ради "изнутра", а Тадић "споља". А оно што им је заједничко је јаловост. А приде то што ни актуелни председник, ни онај који би то хтео да буде "кад порасте", немају времена да "чују" ону другу страну.
Тако да, остаје оно што рекох на почетку. Окрени, обрни, ништа без Београда!
А то управо доказује да је залагање многих за децентрализацију Србије, како би и  Србија ван Београда, "прогледала" као и Београд, празна прича. Мада јако стара, по свом концепту, прича о децентрализацији јавља нам се, готово, у једнаким временским размацима, како је којој странци, у циљу предизборног или неког другог маркетинга, потребно. Прича о Србији ван Београда (са посебним освртом на Источну Србију), актуелна је и у Либерално демократској странци (где су, с правом уочили да у том делу Србије ван Београда не постоје путеви, него рупе, са понеким километром пута). Али, та странка не учествује у расподели власти, па није ни реално очекивати да нешто конкретно уради. А када (и уколико некада) буду у прилици да о томе одлучују, све ми се чини, (а дугогодишње искуство то и потврђује) да ће се тога сећати колико и лањског снега.

О децентрализацији, веома активно, ових дана причају и у странци за коју више не могу да утврдим да ли се зове Г17плус, УРС, или некако другачије. Они јесу на власти, па ми уопште није јасно зашто по том питању не ураде нешто конкретно, уместо што митингују по Србији (углавном у оном делу који се зове Београд, али залутају понекад и у Србију ван Београда, поготову ако се ради о "њиховим" градовима).
Чак и они који би, по природи ствари морали да више форсирају причу о Србији ван Београда, одакле и сами потичу (Тома, Веља), изгледа, не могу да ураде ништа ако то не види  Београд.

Тако је и са митинзима Опозиционе коалиције. Задовољни су они бројем окупљених грађана у Чачку, Зрењанину, Лесковцу... али ништа док се то не види у Београду.

А та ми прича много личи на ону стару причу о томе како јуримо да поново нађемо нешто што смо давно имали, па изгубили. А онда, када то поново нађемо, схватимо да то није то, него нешто друго. Из простог разлога јер је прошло време. А ми и даље тражимо, узалудно тражимо. Нешто слично као у чувеној песмици Корнелија Ковача,  "Април у Београду". коју је давно, давно отпевао Здравко Чолић.